j@ stvaram svet u kome zivim Umetnost

Ona stvara svet oko sebe

Ona juri po livadama, šumama, baštama i kad joj ponestane energije i motiva onda zadje medju ljude da napuni rezervoar. Ne troši puno, dovoljan je samo jedan osmeh, neka reč, stih ili gest ili slika.

Bilo šta što u sebi ima malo dobre volje, nečeg pozitivnog i plemenitog, nečeg plamenog i pitomog.

Za nekog ko stvara svet oko sebe

Imala sam jabuku u dvorištu, petrovaču, mnogo sam je volela, a ona se osušila, bilo nam je žao da je skroz isečemo, pa smo joj malo ulili života.

Svaki dan je poseti puno weptiwića, znaš onih tvojih što si mi ih poslala onomad i od ružnog pačeta, postao je lep labud.

Osmeh

Kosmare ovog sveta neko odozgo gleda,
i sve nade nase s kraja jednog
na drugi kraj sveta salje;
u mali raj na zemlji,
u zamak od srca -
srcu gradjen.

I ja cu tamo kraj mora rukama svojim
oblake na talase spustiti,
jer i ja sam kao i ti, list zgazen.

Jednom sam rosu pila, dosta je...
Zato ne pozeli korake moje,
oni su vec unazad krenuli, u prah zure.

Tebi trebaju oni sto mogu da te vode kroz preglasnu tisinu, tiho,
milosrdno da ostrice ublaze i rane ti zalece tvoje potonje.

Mozda cu samo jednom… svratiti u tvoj topli dom,
da dusu u tisini odmorim,
da mi srce slomljeno neznim zagrljajem zalecis,
da onda po mesecini mogu
da... budna sanjam,
i sve leptire svoje
medj’ tvoje ruze raspem.

Pa s mirisom njihovim medju zvezde da zauvek odleprsam,
a bojim se, ne zatvaram stranicu.
Zelim da upamtim svaku rec i kutni stol i slike...
I smejem se ocima tom klincu u tebi...
jer kad imas dusu klinca
kad ne zaboravis upornost i lepotu sitnih koraka kojim dolazis
iznova i... iznova po ono sto naravno sasvim pristaje,
onda nije tesko spustiti oblake.

Ali prebrz je puls za zenice moje,
ovu ce suzu radosnicu zacas osusiti...
Iako znam da si vec "pomalo odrastao",
veliki covek... lutak belutak...
milo moje bice, andjele moj,
imaces uvek svoj mali kutak -
negde u mom oku.

I ako se sretnemo jednom slucajno,
delicemo sve… pola-pola,
mnogo srece, mozda malo bola, mozda...
Osmeh cu ti doneti i reci puno reci,
i zvezde u oku, leptira u srcu,
pregrst snova da te na mene secaju kad odem.

Jer, u mom vrtu nema cveca, ni zivog blata,
ne trebaju ti cipele, mozes ici bos zauvek,
bices mi jednako drag.
ali tmina postoji...
Da, postoji za one koji ne vide svetlost ni kad im zenice sprzi.
Tmina? O.. daa, postoji.
Ali, samo za one neke… nedorecene.
Znam da ti nisi taj,
zato ti poklanjam osmeh, jer…
meni je osmeh kao lek, ljubav i zar.

U oku ga nosim.
Kazu... ne treba, godine moje ne nose se tako.
Kazu - previse je…
ne treba,
nije uvek dobro smesiti se zivotu u lice!
Al’ ja wolem...
pa makar i kradom.
Ocima , usima se smesim.
I rupicama na obrazima
ne dam da nestanu...
ne dam.
Sta bih ja bez osmeha -
ne bih bila j@.

Hvala tebi!

Secanja

Gledam kroz prozor nase zute sobe.

U uglovima jos odjekuje
zvuk plamena sveca.

Vazduh mirise na tvoje telo...

Reka je tako mirna veceras
i suncevi zraci u nju kaplju
kao istopljeno zlato.

Vetar se prikrada uz latice orhideja...
on ce osusiti tragove mojih suza.

Divan dan

17.12.2008.

Imam posebnu zelju da ovaj datum zabelezim i zapamtim. Nadam se da cu za par meseci moci i da vam lepo objasnim zasto :)

Sada samo zelim da svoju srecu podelim sa vama, jer da vas nije bilo j@ sad ne bi imala razloga da budem ovako srecna :)

Hvala :)

Swetno j@godice! :)

Sve Moje

Jednom cu ti sve moje kise dati.
Sve pahulje u zenicu oka vezati.
Sve snove sto sam bez tebe snila
dusom cu ti na dlan urezati.

Jednom cu ti sve moje tajne dati
sve ono sto nikad nisam bila
U jednom treptaju bez kraja cu biti
sve ono sto nikad nikom nisam htila.

Jednom cu ti sve moje tuge dati,
na talas mora nebeskog ce stati.
Bice samo tvoje i samo tada
sve dok te umor do bola ne savlada.

Sve osmehe sto sam ti krisom
na sarenom jesenjem liscu ostavljala.
Sve neznosti na pustinjskim dinama ispisane,
zedne a pripite od sanjarenja.

Ostace tada pore moje da senku tvoje senke prate
Ostace tu uz tebe da nikada mi se ne vrate.
Moja ce se snovidjenja strepnjama tvojim opiti
Jednom cu ti...
Sve Moje
Jednom cu ti...

Ni ime svoje necemo znati

Zasto od meseca utehu trazimo
a treba da se osvrnemo samo,
i osmeh iz zenice pustimo
da slobodno
u necije srce zaluta.
Zasto ne umemo da se igramo?
Da u ovoj zivotnoj igri
jedno drugom sebe damo?

U svojim dusama ponore dubimo.
I ne osvrcemo se, ne slutimo
da cemo u tom ponoru jednom nestati.
Ni ime svoje necemo prepoznati
ni navike, ljubavi, samoljublja.

Ni ovaj tren...
A...koliko zivot traje?
Traje ko treptaj leptirovih krila.
Ne zelimo jedni drugima dati!
A shvaticemo to tek onda
Kada nam dodju oni sati
Kada vidimo jasno da se
zemlja sa nebom spojila.
Kada se nadjemo naspram
naseg poslednjeg pojila.
Ni ime svoje...
necemo spoznati.

Hvala curice:)

Uspavanka za Roklicera

Na minus deset sam otrčao do prodavnice.
Na minus devet su počeli da laju psi za mnom,
i lajali su celim putem. Srećom to je tu, blizu.

Gde si komšija, oćeš opet ono za ono? Ha, ha!
Rekoh neću i slučajno sruših sav čips sa gondole.
Čisto nek se zna ko je ovde zbog čijih para.
I kad su se svi okupili, ja sam im ispričao - vic.
Osamnaest ipo sekundi, njima su bili kao večnost.
Posle toga su se čuli oni psi u daljini.
Laju.
Zima im.
Nikom nije smešno ništa.

Dao bih sto evra da me neko malo zagreje.
Odoh.

Osmeh

Dali ste mi snage
da pronadjem sebe.
Dali ste mi osmeh
bez ogranicenja.
Citali sve sto pisem
sa mnogo srpljenja.
Gledali kroz prste
mojim manama
bez da Vas molim!
Zato Vas sve postujem
i bezgranicno volim. : ))

Ima li ime siva boja vremena

Nema ime... Siva boja vremena...

Samo kad lice nebu podaris ...
ono ti podari kisu!
Miluje te bez pitanja... bez odgovora...

Samo kad nago telo obavijes talasima vetra
onda znas sta je snaga!
Bez pitanja... bez odgovora...

Samo kad senku tvoje senke neko ljubi
onda znas sta je ljubav!
Bez pitanja... bez odgovora...
zato...
Nema ime... Siva boja vremena.

I nikad za njega ne pitaj...
samo se prepusti : ) )

Pitao si... :!:

Ti si birao

Tisina… ne postoji!
To je ustvari vaznoca
koju su smislili dokoni.
Za mene… ne postoji.
Jer sve oko nas
ima svoj jezik potonji.
Za mene nikako ne postoji.
I list razgovara s’ listom stvarnicki.
A tii…
Da si slusao mozda bi znao
sta ti sapucu dva mrava na putu
dok setkaju i nose mrvu na ledjima.
A to je eto… tebi tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu tratincice na livadi
dok od njih vencice pravimo.
A ti mislis eto… tisina…
Da si slusao mozda bi cuo
sta ti sapucu moja cutanja
i moje usne osmehom zaledjene.
A tii…ti si birao… eto tisinu.
Onu sto ne postoji.
Onu koju su smislili dokoni.

Pitanje by shapor_odiva, on Flickr