Pevaj ravnico u mirisu žita,
pevaj u svitanju zore,
u vinogradu i suncokretu,
pevaj u zagrljaju Fruške Gore.
Pevaj ravnico,lepotice moja,
pevaj dok se umivaš u rosi,
i onda kada te Sunce žestoko prži
pevaj i kad se pšenica kosi.
Pevaj ponosno,prkosna ravnico moja,
pevaj iz dubine svoje duše,
i kada tako mirišeš od znoja,
pevaj i kada ti mostove ruše.
I uvek pevaj,ravnico zlatna,
svojoj se pesmi s ponosom divi,
neka te pesma kroz život nosi,
pevaj,pevaj ravnico,sa pesmom živi.
Nauči potomka svoga
šta mu je krsna slava
reci mu šta je pravoslavlje
i ko je sveti Sava
Kaži mu da je pravoslavlje
puno duhovne lepote,
reci mu šta su manastiri
igumani, parosi i prote.
Kaži mu šta su hramovi sveti,
ko ih je gradio kada,
reci mu da duh pravoslavlja
sačuva u sebi i sada.
Tu veru našu,svetu i slavnu,
najlepšu veru na svetu,
tu veru srpsku, pravoslavnu
prenesi svome detetu.
Sanjam te skoro svake noći,
i tako prođoše mnoga leta,
o da li ću ti ikada doći,
žaljan sam mirisa i tvoga cveta.
Livado, livado, kakva si sada?
Da li se raduješ jutarnjoj rosi?
Da li po tebi još pasu stada?
Da li te neko još uvek kosi?
S tobom mi ostade detinjstvo drago,
najdraže biće, mlada čobanka,
kuća rođenja i izvor voda,
tu su i grobovi mojih predaka.
Dal čuvaš tajnu livado mila,
prve poljupce lepe čobanke,
Dok si nas u svojim nedrima krila,
livado, livado, livado mila.
U duši mojoj
nemir se budi,
jutro se raduje
rađanju dana,
a život sve manje
radosti nudi,
srce još pati
od starih rana.
Dok mirno pišem
delić istine,
pesma je moja
tugom satkana,
oči gledaju
senke sudbine,
nad kojom zjape
ralje bezdana.
Jutra se raduju
željama našim,
u ovom vremenu
prljavih svesti,
zbog čega eto,
i sam se plašim,
rđava semena
sramne obesti.
Dok se Sunce za počinak sprema,
mesečina pretače u tami;
sretosmo se tako iznenada,
ko dva cveta na livadi sami.
Krvca vrije, tela vatrom gore,
dve jabuke u mirisu sena;
u tišini dok oči govore,
kao svila meka kosa njena
Dva anđela u tišini noći
ispod grana jasike i jele,
dok se tela prepliću po travi,
pogledi se seku kao strele.
Srca žele da se usne spoje,
dodir tela pali oganj ludi,
poljupci se nižu ko đerdani,
na bosiljak mirišu joj grudi.
Dok nas Mesec miluje po kosi,
srca biju, tela vatrom gore,
livada se umiva u rosi,
zagrljeni dočekasmo zore.
Ljubav slatka, ali noć je kratka.
Pesmo moja, kako bih te zvao
sestro, majko, ili nešto drugo?
Osim tebe, ja nikoga nemam,
pesmo moja,i srećo i tugo.
U radosti kad se šire grudi,
i kad srce udara od sreće,
pesmo moja, uvek sa mnom budi,
ti mi zračiš ko u vazi cveće.
Kad me snađe neizbežna tuga,
i na licu nestane osmeha,
ja u tebi nađoh vernog druga,
Ti si meni jedina uteha.
Pesmo moja nevidljiva vilo,
kad od svega budu samo sene,
ti ćeš reći šta je nekad bilo,
i bar nekog sećati na mene.
Usamljen šetam
uz malu reku,
misli me odvode
u prošle dane,
napišem tako i
pesmu neku,
sećanje na ime
prelepe Ane.
Na steroj brezi
lišće treperi,
mirisom opija
košeno seno,
osećam tu je,
reko bih, diše,
dok tiho šapućem
ime njeno.
Bila je kao
jutarnja rosa,
lepota njena
i smiraj dana,
raskošne grudi
a bujna kosa,
e, moja Ana,
Ana, Ana.
Izađi na mesečinu noćas
kad zvezda na nebu je roj,
Danicu zvezdu, tu zvezdu gledaj,
tamo ćeš sresti i pogled moj.
Izađi noćas na mesečinu
ne žali ni vreme ni sebe,
ja ću u istu zvezdu da gledam
i mislim samo na tebe.
Izađi, izađi na mesečinu
gledaj tu zvezdu i svetlost njenu,
nek nam se tamo pogledi sretnu,
bićemo srećni u istom trenu.
Izađi na mesečinu noćas,
da nam se pogledi i misli spoje,
ako neka zvezda poleti po
njoj mi pošalji poljupce vrele,
a ja ću tebi poslati svoje.
Da sam Sunce
da ti grejam lice,
sa usana da
ispijam rosu,
da sam cveće
grudi da ti kitim,
vetar da sam
da ti mrsim kosu.
Da sam izvor
žeđ da ti ublažim,
svakog jutra
lice da ti mijem;
đerdan da sam
tebi oko vrata,
u nedrima tvojim
da se skrijem.
Da sam riba,
a ti, da si more,
nikad više da
nas ne razdvoje;
da uživam u
lepoti tvojoj,
da zaronim
u dubine tvoje.
Eruška goro suncem obasjana,
najlepša si kad lipa prolista,
podsećaš nas na vremena davna
uspomene iz ranog detinjstva.
Dok ti Sunce osvetljava lice,
vinograde, grožđe plemenito,
plodna polja, sremske oranice,
kao more talasa se žito.
Tebe krase manastiri naši,
miris lipe, jablani i breze,
naokolo pitomi salaši,
konji vrani, kočije i čeze.
I Dunav te plavi ulepšava,
umiva te svojim talasima,
odjekuje pisak galebova,
što pozdrave šalju alasima.
Dok sivi oblaci nemo plove,
zvezdano nebo tišinu skriva;
tu mladost sniva, najlepše snove,
a tela gore ko vatra živa.
Nemi pogledi, toplinom zrače,
u senci kestena, dok Mesec sniva,
a srca biju, tuku sve jače,
zornica jutro, tiho doziva.
Utihni, zornice, sestro mila,
da ova noć potraje duže;
da li si ikada ti srećna bila,
dal su ti cvetale ljubavne ruže.
Ne žuri zoro, to nam ne čini,
nek ova noć, beskrajno traje;
lubav se stapa u mesečini,
dok zvezde punom lepotom sjaje.
Sunce prosu po ravnici zrake,
zarudele trešnje krajputaši,
dok se jutro u rosi umiva,
naokolo pevaju salaši.
Drage su nam staze zavičaja,
one divne uspomene đačke,
i još mnogo dobrih običaja
da pomenem sremske zabijačke.
Divne svadbe, dobre tamburaše,
kad pevaju vesele sremice,
pa kočije i konje čilaše,
te čarobne zvuke tamburice.
Draga su mi ova naša sela,
ušorena u srcu ravnice,
pa pšenica zlatna kad je zrela,
dušu leči miris oranice.