Knjizevnost za decu i mlade – bajke, price, pesme Umetnost

Moja mama

Moja mama divno prica svake noci,
O nekakvim princevima sto ce doci,

zatim pocne da mi peva neke pesme,
Sasvim tiho jer se nocu jace ne sme.

i princeza ima jedna u toj prici,
mama kaze da na mene ona lici....

A izmisli cini mi se vrlo cesto,
Imena i prezimena i sve resto,
Zatim pocne da mi peva neke pesme,
Sasvm tiho jer se nocu jace ne sme.

I sve tako dok ne zaspi,
Dok ne zaspi ona sama,
A ja tiho, sasvim tiho,
kazem tati:Spava mama

(Deciji hor "Kolibri" )

Joca - Mika Antic

- Jesi l cuo da ce sutra padati dinari s neba?
- Nisam

- A jel verujes da ima tica sto donosi kolace?
- Ne verujem.

- Jesi l cuo da ima negde gde je stalno leto?
- Nisam.

- A je l verujes da u radiju zive mali ljudi?
- Ne verujem.

- Mars odavde iz naseg sokaka,
kad ne umes da sanjas.
Da te pokrljam na pola - kao lebac.
Eto!

Kad sam bio veliki - Miroslav Antić

Kad sam ja bio veliki,
baš sam pravio mnoga čuda!
Peo sam se,
na primer,
na razna brdovita brda
i - svuda!

Istukao sam jednog divljeg lava
- bez pruta.
Bio sam na Mesecu dva puta,
a možda i tri puta.

Posle sam i na južni pol plovio.
Tu sam durbinom kita primetio.
Nije ni trepnuo
- a već sam ga ulovio!
Ostalim sam kitovima zapretio.

Kad sam ja bio veliki,
tata je morao svaki dan da se umiva.
Pobedio sam jednog gusara.
Pobedio sam jednog diva!
Pobedio sam... još jednog diva!
I svaki div je plak'o.
I sve tako...

Kad sam ja bio veliki,
mogao sam celu ulicu da istučem.
Mogao sam sa kuće krov da skinem.
Mogao sam svakog kera za uho da povučem.
Mogao sam slona za surlu da uštinem.
A možda: i dva slona da uštinem!

Kad sam ja bio veliki,
niko nije smeo da me po mleko šalje!
Kad sam ja bio veliki...
Kad sam ja bio veliki...
E - ne znam dalje.

Materina maza - Jovan Jovanović Zmaj

Ima dete u selu,
Ime mu je Laza,
Al' ga zovu drukčije -
Materina maza.

Kad sva deca ustanu,
On i onda spava,
Kad mu kažu: Ustani!
Njega ¨boli g'ava¨.

Kad ustane, ne ume
Da se sam obuče,
Ne sme da se umije,
Ište vode vruće.

Kad ga žulja cipela,
On cipelu tuče,
Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
On bi hteo šljiva,
Kad mu pruže pogaču,
Onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
Plače i zapeva:
¨Jao, jao, pomagaj,
Izić će mi c'eva!¨

Kad je suvo, zamesi
Blata pa se kalja,
Kad ga mati pokara,
Legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
On bi jeo riba,
Kad se ribe najede,
Tad ga ¨boli tiba¨.

Pa zato ga ne zovu
Po imenu: Laza,
Većem jadno, žalosno:
materina maza!

Kao nekad u snu – Leontina

Gledam kako leptir cvetu
Poljupcima boju menja
Imal šta na ovom svetu
Lepše od ta dva stvorenja

Ima to smo ja i Ćira
Ništa kao mi ne miriše
Sto cvetova i leptira
U grudima nasim diše

Žaba čita novine - Jovan Jovanović Zmaj

Sedi žaba sama
Na listu lokvanja,
Od žarkoga sunca
Štitom se zaklanja.

Da novine čita,
To vam slika kaže,
Al' ne mož' da nađe
Što joj oči traže.

Znate već o čemu
Žabe brigu vode:
Hoće li se skoro
Odseliti rode.

(Cika Jovan Jovanović - Zmaj)

Mira Alečković - Balada o bajci

Bajka može da se rodi
kad god srce jako želi,
kad god dečjoj duši godi
kad se s maštom sprijatelji,
da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog dečaka koga voliš,
devojčice što se smeje,
kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imaš prijatelje,
pa putuješ, pa putuješ
i sa njima snove sanjaš,
zemlju svoju volim, voliš,
makar bila i najmanja
jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
viđena iz dečje mašte,
iz ljubavi neke rane,
seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

Vetar dadilja – Desanka Maksimović

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se seljacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio ljudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlja, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupoljke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:
Moj dragi prijane,
ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!

Kod drugog se seljaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati I poneku pitomu stabljiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:
Moj nevešti brale,
ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilja,
pa budi dadilja,
što ti je i otac.
a i deda bio,
moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj seljakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilju i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:
Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, čiko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:
Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomljeno i suvo
malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića, stane da ga ljuška pevušeći:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.

Malome šljiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volje, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlja svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilje. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:
Da li imaš dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:
Imam tri sinčića,
treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.

Treba da se ljuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umiljato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijateljski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomljenu suvu granu pa sede uz pruće smišljajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:
Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna kljuna.
Puče negde puška puna.
Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavljati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češljem raščešljavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca I njihovi roditelji. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:
Dujo, dobri brale,
poljuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavljivao:
Ljuška, ljuška, ljuška,
daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:
Ljulja, ljulja, ljulja,
daleko u gori
kurjak se šulja:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.

Tada hrastići budu ljubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:
Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa uljuška. A kad bude zora, poviče ispod hrastovog debla:
Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalje kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

Ljubivoje Ršumović - dječja poezija

Dopisna ljubav

Devojčica Radmila Ilić iz Zrenjanina dopisivala
se dugo sa jednim dečakom iz Pariza. Dečak je
nedavno zatražio od Radmile da mu pošalje
sliku, pošto se drugačije ne mogu videti zbog
svakodnevnih obaveza u osnovnim školama.
Radmila se toliko obradovala i zbunila da je
poslala sliku u školu, a ona otišla u Pariz.

Frtalj do ćoška

Agencije javljaju da je Risto Dimovski iz
Skoplja konstruisao časovnik koji radi na
principu njegove supruge Ljupke. Kada želi da
zna koliko je sati, Risto pogleda u Ljupku, a
Ljupka mu, raširenim rukama, pokaže. Na
primer, ako raširi ruke u visini ramena to znači
da je tačno petnaest do tri. Risti Dimovskom
nije jasno zašto ga kolege u kancelariji
začuđeno gledaju kada im kaže da je zakasnio
na posao jer mu je časovnik otišao na pijacu.

Ljubivoje Ršumović - Ruke moje majke

Zbog njih svetovi postoje
Žanju polja kad ožite
Vežu rane kad osvoje
Uvek nežne lekovite
Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke
One kuću nose dižu
One Sunce s neba skinu
Čarobne pa svuda stižu
Odane pa žure brinu
Lakoradne voljne čile
Sveumejke i sveznajke
Golubice višekrile
To su ruke moje majke

O tebi govori basna

Anticki mudraci dobro su smislili na koji nacin ljudima moze istina da se govori pravo u oci, a da to ne bude uvrjedljivo. Prikazivali su im ogledalo u kome su prikazivane svakojake zivotinje i neobicni predmeti. Bila je to zanimljiva i poucna slika. Mudraci su ovo ogledalo nazvali basnom. I zavisno od toga da li su se zivotinje ponasale glupo ili mudro, ljudi su, gledajuci ih, morali da misle: "Ova basna govori o tebi." Na taj nacin niko nije mogao da se uvrjedi. Uzecemo jedan primer Hansa Kristijana Andersena.

Bila dva visoka brda, a na vrhu svakog od njih stajao je po jedan zamak. Dolinom je trcao pas njuskajuci zemlju, kao da je trazio miseve ili prepelice; htio je da utoli glad. Odjednom se u jednom zamku oglasi truba koja je javljala da treba sjedati za sto. Pas potrca na brdo da bi se tom prilikom najeo, ali kad vec bjese na polovini puta, truba prestade da trubi na tom brdu, ali zato se razlijeze glas trube sa druge strane. Tada pas pomisli: "Prije no sto stignem, ovi ce vec zavrsiti rucak, a tamo rucak tek pocinje." On strca dolje i poce da se penje na drugo brdo. Tada ipak druga truba prestade da trubi, a oglasi se prva. Pas ponovo potrca dolje, pa opet gore, i tako je trcao tamo-amo, dok najzad ne ucutase obje trube i rucak se ne zavrsi u oba zamka.

Sad pogodi sta su drevni mudraci imali na umu kada su sastavljali ovu basnu, i ko je onaj glupak koji do zamora trci, ne postigavsi nista ni na jednoj ni na drugoj strani?

Brojalice

Brojalice su stare govorne igre, cesto sastavljene od besmislenih rijeci koje se dobro rimuju i izgovaraju ujednacenim i prijatnim ritmom.

Neke brojalice imaju sve odlike cijelovite igre, koja ima svoj uvod ili pripremu za igru, glavni dio, sa pravilima igrovnih postupaka i kraj, kojim se ostvaruju igrovni zadaci.

Lakoca izgovaranja rimovanih rijeci u brojalici budi kod dijeteta potrebu za pjevusenjem tih rijeci, a onda i za pronalazenjem poznatih melodija kojima ce "obojiti" cijeli teks brojalice. Tako na kraju mnoge brojalice dobijaju muzicku obradu, cime se olaksava njihovo dalje prenosenje medju dijecom.

Postoje brojalice sa odredjenim i jasno iskazanim sadrzajem, i one takozvane, smisaone besmislice. Medju djecom, velikom i malom, najpopularnije su brojalice koje cine kombinacju ova dva tipa.

Posebnu vrijednost imaju brojalice koje su po zastupljenosti nekih glasova, dobra vjezba za artikulaciju tih glasova.

Enci, Benci, Na Kamenci...

Enci, benci, na kameni,
tuje sjede dva mladenci,
ene, bene, van !

En, ten, tini,
sava raka tini,
sava raka, tika, taka,
bija, baja, buf !

Kara duka,
kara zec,
trci zec !

Bukva, bukva, kvan, kvan,
jedan ide s kola van !

Elem, belem, cedile,
mjesi mama lepinje.
Jednu meni dala,
velika joj hvala !

Čiči, čučo, čočo, čar,
cestom ide dimnjacar.
Đađa, đuđu, đođo, đin,
pored vode pjeva mlin !

Kreke, kreke, kreke, kreke,
stale zabe blizu rijeke.
Klepe, klepe, klepe, klepe,
roda kaze: al su lepe.
Cule zabe rodu,
pa hop, hop ! u vodu.

Eni, meni, seni,
seni cokolada,
bur, bur, limunada.

Enika, menika, sekunde,
abus, dabus, domine,
trus, pikus, caja, vaja,
buba nikolaja.

Od komore do komore,
tuc, muc,
sareno, vareno jaje.

Placko stalno place,
ujelo ga mace.

Jedan kovac konja kuje,
kolko cavli potrebuje ?
To mi reci ti,
ako znades brojati.

U vrticu ljubica,
na njoj mala bubica.
Poljubila cvijet,
pa ode u svijet.

Leti, leti pticica,
oko malog klipica.
Ptica pjeva: - Ciri- biri,
ko ne slusa, neka zmiri.

AZBUKA

Avram
Bogdan
Vodu
Gaze
Duboku.
Đaci
Evropski
Žive
Zimi
I
Jeseni
Kao
Leti.
Ljubomir
Marko
Nenad
Njegoš
Odoše
Pravo
Rudniku.
Sretoše
Tasu
Ćirića.
Uzeše
Fijaker
Htedoše
Celom
Čaršijom
Džabe
Šetati.

Ova brojalica je bila popularna krajem devetnaestog vijeka u Paracinu.Sa njom su djeca ucila redoslijed slova u nasoj azbuci. Izgovaranjem ove brojalice dobija se prijatna zvucna slika.

Par - Nepar

Par- nepar,
cica- maca,
rundov- bundov,
ras-par-dis.

Ova brojalica se igra na dva nacina:

- Jedan igrac izgovara brojalicui, u isto vrijeme,dodiruje po jednog igraca. Onaj ko je dodirnut sa izgovaranjem poslednjeg sloga izlazi iz igre. Ovo se ponavlja dok ne ostane jedan igrac.

- Igraci se, njprije,opredjele za par ili nepar. Zatim svi zajedno izgovaraju brojalicu i, kod poslednje rijeci, podizu jedan ( ili dva ) ispruzena prsta u vis. Ukoliko je dogovor bio za par, a neki igrac podigne jedan prst, on izlazi iz igre. Sve se ponavlja dok ne ostane jedan igrac.