Knjizevnost za decu i mlade – bajke, price, pesme Umetnost

Kad dedica ne zna da priča priče - Đani Rodari

Živela jednom devojčica koja se zvala žutokapica. Ne, crvenkapica! Ah, da, crvenkapica. Mama je posla i rekla joj, slušaj, zelenkapice... Ne, crvenkapice! Ah, da crvenkapice. Pođi kod tetke i odnesi joj ovaj krompir.

Ne, "idi kod bake i odnesi joj ručak!" Dobro. "Devojčica krene u šumu i sretne žirafu." Sve si pobrkao! Srela je vuka a ne žirafu. I onda je vuk upita: "Koliko je šest puta osam?" Nije istina! Vuk je pitao: "Kuda si pošla?"

Imaš pravo. A crnokapica mu odgovori... Bila je crvenkapica, crvena, crvena! Da, i odgovorila je: "Idem na pijacu da kupim paradajz..."

Ni govora! "Idem kod bake jer je bolesna, ali sam zalutala. "Tako je. A konj joj reče... Kakav konj? Bio je vuk!

Tačno. I rekao je ovako: "Idi tramvajem broj 75, siđi na trećoj stanici, skreni desno, onde su ti stepenice i tu kupi gumu za žvakanje."

Dedice, pa ti uopšte ne znaš da pričaš priče. Sve pogrešno pričaš, sve izokreneš. Ali žvakaću gumu moraćeš da mi kupiš. Dobro, evo ti novac.

I deda nastavi da čita novine.

Crvenkapica i Homoljski vuk - foto by Vlauca

Bajka o Časti - Nikola Borovčanin

U neka davna vremena živješe ljudi bistrog uma i plemenite duše. Lutali godinama po različitim krajevima tražeći mjesto za svoj dom. Kad dođoše do Velike Rijeke, riješiše da tu i ostanu. Podigoše svoje kuće, napraviše svoje selo, i izradiše veliko, brojno i zdravo potomstvo. Izabraše sebi i kralja po imenu Razum. Dobiše i vjeru, jezik i pismo. I tako nastade narod. Biješe nadaleko poznat po svojoj čestitosti i mudrosti.

Vrijeme je prolazilo. Život im biješe bogat. Ali sve što je dobro, privuče i zavidne ljude. Iz vrlo udaljenih krajeva, gdje su vladale nesloga i mržnja, a kraljica im bila Zavist, krenuše da napadaju ovaj narod. Rušili su im kuće, otimali djecu, palili knjige…

No, narod biješe hrabar i neustrašiv. Zato Zavist riješi da ubije Razum. Tako i bi. Narod osta bez kralja te odluči da vlast pripadne njegovoj ženi. Ona se zvala Čast. Imala je kćerku Slobodu i sina Život. I umjesto da bez razuma narod propadne, oni su sa Časti postali još jači. Čast je vladala pošteno i dostojanstveno. Bila je skromna, iskrena i pravedna. Kćerka joj je u svemu pomagala. Sloboda je bila najljepša djevojka na svijetu i voljena u narodu.
Zavist, već bijesna, pokuša da ubije i Čast, ali bez uspjeha. Zatim pokuša da otme Slobodu, ali je i ona bila neuhvatljiva. Narod ih je dobro čuvao, baš kao što se čuva najveći zavjet predaka. No, Zavist nije mirovala. Tražila je put do zla. Tako nagovori Život da se odrekne majke i sestre dobijajući za uzvrat obećanje – vječnu slavu i vlast. Život je povjerovao. Na prevaru zatvori Čast i Slobodu u kutiju zaborava. Postade kralj. Narod se uplaši novog kralja jer Život bez Časti i Slobode je Život sa strahom. Tada su istina i nada daleko, a tuga i zlo prve komšije. Zavist je imala kćerku Laž koja se po nagovoru majke uda za kralja. Uz nju Život postade još suroviji, a narod nesrećniji. Život i Laž dobiše kćerku Prevaru i sina Zaborava. Dođoše još crnji dani. Narod je propadao svakim danom sve više. Od razumnog, časnog i slobodnog, ostade samo prevareni narod. I – zaboravljen.

Ne prođe mnogo, a Zavist odluči da ode odatle jer više nije imala na čemu da im zavidi. Sa njom odoše i kćerka Laž i unuk Prevara jer im je, ovakav kakav je, Život dosadio. Kad je kralj ostao sam, sa sinom Zaboravom, osjeti neizmjernu tugu i pokajanje za ono što je učinio svom narodu, te pade u postelju. Sin se sažali nad svojim ocem te odluči da nađe kutiju zaborava. Nije je bilo teško naći.

Bila je na putu, zaboravljena. Obradovao se, ali ju je uzalud pokušavao otvoriti. Sjedio je tužan danima pored očeve postelje nadajući se da će nekim čudom ozdraviti.

Jednog dana vidje ga mali dječak zlatne kose i upita ga:

“Poznaješ li ti Čast i Slobodu?”

“Ne, ja sam se rodio poslije njih,” odgovori Zaborav, “ali ih poznaje moj otac Život.”

“Slušaj me dobro,” reče zlatokosi, “ako želiš da Život ozdravi, moraš ispuniti tri zadatka-želje. Tako će se kutija zaborava otvoriti.”

Prva želja: Učini da Život zauvijek zaboravi na Zavist, Laž i Prevaru.
Druga želja: Vrati narodu Čast i Slobodu!
Treća želja: Ne dozvoli da jezik tvog naroda padne u zaborav!

Zaborav sve tako učini, pa se Život iznova probudi. Uz njega su i Čast i Sloboda živjeli dugo i srećno. Žive i danas ali ih treba čuvati od kutije zaborava.

--
Ovu bajku je napisao Nikola Borovčanin ucenik 6/1 razreda OS "Vasa Carapic" iz Belog Potoka kod Beograda. Za nju je dobio i "Veliku nagradu Drustva Sveti Sava 2011" iz Beograda.

Bolesnik na tri sprata - Branko Ćopić

Našega starog doktora Jana
telefon zove s Kalemegdana:
"Doktore dragi, hitno je vrlo,
imamo gosta, boli ga grlo!"

"Imate gosta?
Da nije stranac?"

"Pravo ste rekli. Jest', Afrikanac!"

"Doći ću brzo, za jedan sat.
Kažite samo: na koji sprat?"

"Na kome spratu? Teško je reći,
boli ga čitav - drugi i treći."

Čudom se čudi naš doktor Jan:
"Kakav bolesnik? Je l' trospratan?"

"Doktore, jeste, to nije varka,
zovemo, znate, iz zoo-parka.
Žirafu jednu boli nam vrat,
a to je - drugi i treći sprat."

Cvetana plavojka dugokosa - grcka narodna bajka

Pre mnogo godina, za onog zemana, bila neka starica. Nesrecnica je sedam godina zudela za socivom, ali nije uspevala da ga zgotivi. Kad bi pronasla socivo, nije imala luka, kad bi pronasla luk, nije imala ulja, kad bi pronasla ulje, nije imala vode. Razljuti se stoga, pa rece:
- A, zaboga! Sa mnom k'o sa onim: "Hteo sirotan da se zeni, al' mu ponestali bubnjevi".
Najzad je pribrala sve sto je potrebno. Uzme jednog dana lonac i ode pa ga stavi usred potoka. Dodje kraljev sin da napoji konja. Kad je konj opazio lonac, uplasi se i ne htede da pije. Razbesni se kraljev sin, udari nogom lonac i prolije ga. Kad to vide baka mucenica, prokune ga i rece:
- Oh, oh, ko sto sam ja sedam godina prizeljkivala socivo, tako i ti prizeljkuj Cvetanu plavojku dugokosu.
Cim je to zacuo kraljev sin, sve je oblasti redom obisao tragajuci za Cvetanom plavojkom dugokosom. Tri je meseca tragao ali je nije nasao. A kad su prosla tri meseca, dodje on u neko mesto pa upita:
- Da ne zivi ovde, slucajno, Cvetana plavojka dugokosa?
- Ovde je - odgovore mu.
- Gde joj je kuca? Vodite me tamo.
Povedu oni njega cak tamo, kad gle, na kuci nema ni stepenica ni lestava. Kako onda da se popne?
Vidi u blizini neko drvo, popne se na njega i pocne osmatrati. Dok se on tako osvrtao, dodje neka zmajica; stane ispod kuce i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Pojavi se na to jedna divna devojka, spusti svoje kose sve do zemlje i po njima se zmajica popne.
Zamalo, evo joj i brata, pa povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Pojavi se ponovo Cvetana na prozoru, spusti svoje kose sve do zemlje, i po njima se pope i njen brat. Jeli su i pili, a posle njena mana i bratac sidju kao sto su se i popeli.
Kad je kraljev sin video da su oni otisli, sidje sa drveta, pridje kuci i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Kako je ona to cula, spusti svoje kose sve do zemlje i kraljev sin se pope po njima.
Cim se popeo, rece joj da bi je uzeo za zenu. A ona ce njemu:
- I ja bih tebe uzela za muza. Ali gde da te sad sakrijem? Samo da mi mana ne navrati i nadje te ovde, jer bi te pojela.
Zamota ga u pokrivac i zatvori u neki sanduk. Onda sve ocisti i izriba da kuca ne mirise na ljudsko bice.
Kad se smrklo, dodje njena majka i povice:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Spusti ona kose sve do zemlje, mati se pope, poce da njusi naokolo, pa rece:
- Ovde mirise na ljudsko bice.
A kci joj odgovori:
- Bice da si ti nekog pojela, pa ti jos na njega sve mirise.
Ujutru, cim joj je mati otisla, pusti Cvetana kraljeva sina iz sanduka. Zatim su njih dvoje poveli razgovor o zajednickom bekstvu. Ali u toj kuci sve je moglo da govori. Da ih stvari ne bi odale, dohvaate oni i svima im zevezu usta, a zatim pobegnu.
Jedva da su i krenuli, kad eto ti starice zmajice kuci. Zove, doziva opet:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice
Da se popnem
I sidjem.

Ali niko ne odgovara.
Kad vide da se niko ne pojavljuje, nekako se uspentra i nadje se gore u kuci, pa ponovo poce dazivati:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Gde si?

Svim stvarima su bila zavezana usta, pa nisu odgovarale. Samo su avanu zaboravili da zavezu usta i on se iz svog coska javi i odgovori:
- Dosao je juce carev sin i ona ga je skrila, a sad su zajedno odbegli.

(slika je skenirana iz knjige Grcke narodne bajke - Narodna knjiga Beograd, 1978, Ilustracija: Aco Kaevski)

Kad to zacu zmajica, skoro da izludi. Imala je u staji jednog medveda pa ode i izvede ga, popne se na njega i podje njihovim tragom. Isla je i isla i napokon ih sustigla.
Devojka je bila ponela svoje cesljeve i maramicu. Kad je videla da ih je zmajica skoro stigla, baci svoj cesalj s retkim zupcima i podize se sikara kroz koju zmajica nije mogla da prodje. Pokusa medved odovud, izgazi sve odonud i uz silnu muku prokrci put i prodje. Ide, ide dalje, i opet ih sustize.
Kad devojka vide da ih je stara stigla, baci svoj cesti cesalj i podize se jos gusci trnoviti siprag. Dok se medved kroz njega provukao, oni pobegose podaleko. Ali medved opet prodje, pojuri za njima i stize ih.
Kad videse oni da ih je stara stigla, baci devojka svoju maramicui od nje nastade more.
Jadna njena mati zmajica zaplace i poce preklinjati svoju kcer da se vrati, ali ona ni da cuje, nece da ostavi svog coveka.
Kad je zmajica videla da ne moze da nagovori svoju kcer, okrene se i poruci joj:
- Ti si, dete, ostavila mene, svoju mater,i posla si za njim, ali pricekaj da ti kazem kako ce on s tobom postupiti. On ce te tamo, kuda sada idete, ostaviti na jednom drvetu, toboz da ode po svoju majku i da se zajedno s njom vrati po tebe, a ona ce ga poljubiti i on ce te zaboraviti i uzeti drugu. Ali ti sidji sa drveta, otidi tamo gde se mesi hleb za slavlje i po svaku cenu se domogni komadica testa, nacini od njega dve pticice i posalji ih da se spuste na njegov prozor i da ga probude ne bi li te se setio.
I kako joj je mati rekla, tako se sve i dogodilo. Kad su se priblizili kraljevskom dvoru, pope se ona na jedno drvo. Tu je sedela i sedela, pa videla da niko ne dolazi po nju i jako se snuzdila. Zatim se nacini kao cigancica i ode u pekaru. Vidi tamo prave hleb pa upita:
- Sta ce vam toliki hleb?
Odgovore joj:
- Sin kraljev se zeni, pa za njegovo slavlje pecemo hleb.
Pokusa ona odovud, pokusa odonud, ukrade komadic testa, nacini dve pticice i posalje ih na kraljevski prozor, a ona se vrati i opet se uspe na ono drvo.
Odu pticice, sednu na prozor i jedna poce govoriti onoj drugoj:
- Zar se ne secas kako si jurio tri meseca tragajuci za Cvetanom plavojkom zlatokosom?
- Ne secam se - odgovori ona druga.
- Ne secas se ni kako si dosao do drveta i popeo se na njega, pa kad je otisla moja mati, pozvao si:

Cvetana moja,
Plavojko moja,
Zlatokosa moja,
Spusti svoje kosice,

pa sam ti ja spustila svoje kose sve do zemlje, a ti si se po njima popeo i ja sam te onda umotala u pokrivac?
- Ne secam se.
- Secas li se kako je dosla moja mati, pa smo jele, a kad sam nju ispratila i pustila te iz sanduka, kako smo onda pobegli zajedno? I kako se ona, kad se vratila kuci i videla da me nema, popela na medveda i pristigla nas?
- Ne secam se.
- Zar se ne secas kako sam ispustila svoj retki cesalj i kako se podigla sikara, kako je medved kroz nju zubima nacinio prolaz i kako nas je opet stigao?
- Ne secam se.
- Ne secas se kako sam ispustila i svoj cesti cesalj i kako se podigao jos gusci trnovit siprag, kroz koji je ona takodje prosla i stigla nas, pa sam napokon ispustila svoju maramicu i stvorilo se more, preko kojeg vise nije mogla da predje?
- Ne secam se.
- Zar se ne secas kako si me popeo na jedno drvo kad si posao po kola da me odvedes, pa te tvoja mati poljubila i ti me zaboravio?
- O, secam se, secam se odlicno.
Sve je to slusao kraljev sin, jer je od samog pocetka bio budan. Najpre nije shvatio sta su htele ptice da kazu, ali mu je odmah zatim sve opet iskrsnulo u secanju. Digne se tada, ode do onog drveta, uzme Cvetanu i nacini veselje koje je potrajalo cetrdeset dana i cetrdeset noci.
I ja sam tamo bio, a kraljeva me je zena posluzila sa tri zlatne kupe vina.

Moja glava dok radi radi - Ljubivoje Ršumović

Moja glava dok radi – radi
Kao buldožer
Il' tigar mladi
A kada ne radi – ona se hladi
Na jastuku se hladi
U mom jastuku ima čičak
Jedan san mali
Jedan sničak
Čim trepavice oko svuče
San se u moju glavu uvuče
Počne da leti po mojoj glavi
Pa čas se žuti
Čas se plavi
Pa mi najlepše slike redja
Ovde u glavi ispod vedja
Sutra ujutru kada svane
Ja neću dati
Snu da stane
Hoću da sanjam danju i noću
Odlučio sam
I tako hoću.

Odlican.com, Snezana Crnojevic - "Ne diraj lava dok spava"

Кокошињац без кокошака - Данијел Ћоровић

Моје име је Дража и ја сам зец. Живим у Зецоленду, острву удаљеном педесет километара од Немачке.

Не бих волео ово да спомињем, али имам шест досадних, веома досадних сестара. Оне су млађе од мене три године. Имам још једну, коју, такође, не бих волео да помињем. Она је старија од мене десет година и зове се Северина. Студира у Хамбургу. Живим у Јабуковом, селу поред града Дочева где идем у школу.

У школи имам овакве оцене: математика - нула, правопис – пет, геометрија - двојка, књижевност - четири, физичко - два, хемија - тројка уз коментар: „Била би петица да није дигао кабинет у ваздух!“ Стрељаштво - двојка јер сам Живомира погодио базуком и сад је у инвалидским колицима, историја - пет, географија - четири уз коментар: „Овај ученик је на питање: „Где се налази Гринич?“, одговорио: „У Берлину, на Тргу зечева!“ Пољопривреда - петица, техничко - пет, телескопологија - пет.

Добра ствар у вези моје оцене из математике је то што је наставник рекао да ће да понавља онај ученик који има јединицу, а пошто ја имам нулу, нећу понављати. Из стрељаштва имам лошу оцену јер сам наопако окренуо базуку, а иза мене је стајао Жиле и ја сам га погодио. Из књижевности сам добио четворку јер је наставница задала састав: „Које је најбоље место за живот?“ Почео сам са овом реченицом: „(псовка!)“ Из географије ми се учинило да ме наставница питала: „Где се одржава парада писаца?“, па сам јој одговорио: „На Тргу зечева!“ Из физичког имам два јер сам кинуо, па ме је наставница ставила на клупу и написала ми двојку. Из хемије ми је закључена тројка зато што сам помешао неке две супстанце и дигао учионицу у ваздух!

Данијел Ћоровић: Кокошињац без кокошака (из романа "Црвено светло", Књижевна омладина Србије 2012)

Kad bi drvece hodalo - Grigor Vitez

Kad bi drvece hodalo,
Sume bi se razilazile na sve strane.
Drvece bi hodalo,
A mahale njihove grane.

Kad bi drvece hodalo,
I parkovi bi setali nedjeljom sa setacima,
A mozda bi i zaigrali malo sa igracima.

Kad bi drvece hodalo,
Medju pticama bi doslo do velike pometnje,
Jer bi i gnijezda krenula u setnje.

Kad bi drvece hodalo,
Ja bih pisao narandzi s juga
Nek dodje kod moga bolesnog druga.

Miš i njegova kći - Grčke narodne bajke

Bio jednom jedan miš i imao veoma lepu kćer. Hteo je da je uda, ali nije želeo da je uda za miša.

Dok je tako razmišljao, ugleda sunce kako sija.

- A! reče on sam sebi, evo muža za moje devojče, i ne gubeći ni časa, povede je sa sobom i pođe u sunčev dvorac.

- Sunce, da uzmeš moju kćer za ženu? Neću da je dam nikome drugom tako lepu, samo tebi koji si tako lep i silan.

- Ah, kaže mu sunce da ga se reši, nisam ja kao što ti misliš silniji od svih na svetu. Pogledaj tamo oblake, čim me oni prekriju, smračim se i nisam više ni za šta. Idi do njih i sigurno ćeš uspeti.

Jadni miš, šta da radi, pokupi se i ode oblacima; ali i tu naiđe na poteškoće.

- Vidiš li ondaj severac? rekoše mu oblaci; kada on duva, mi se raspršimo i raspadnemo na komade; otidi ti do severca.

Onda miš uzme svoju kćer i ode severcu, pa mu kaže s kakvom mu je namerom došao.
- Sa zadovoljstvom bih, dragi mišu moj, uzeo tvoju lepu kćer, ali nisam ja tako silan kao što ti misliš. Idi tamo do one kule. Vidiš li je? Duvam, evo, već četrdeset godina, a još ne uzmogoh da je srušim.

I, da ne dužimo, ode miš do kule i sve joj isto kaže. Okrene se tada kula i veli mu:

- Mišu, mišu, čuješ li ti nekakvu buku među mojim zidinama? Šta misliš, šta je to? Moćne životinje, miševi, koji me stalno glođu i sasvim su blizu da me sruše. Od miševa niko nije jači ni silniji na celome svetu, i zato ti ne gledaj nikoga drugog.

Uvide to i miš i dade svoju kćer jednom jakom i lepom mišu deliji.

Сончевата ластовичка

Во нашата улица живееше добриот и насмеан дедо Марко. Тој за децата секојпат имаше безброј прекрасни приказни. Со уживање ги слушав неговите зборови, зошто раскажувајќи ме водеше далеку во невидени чудесни земји.

Секое попладне дедо Марко ќе го земеше триножното столче и ќе седнеше пред својата порта. Со часови знаеше да не гледа како си играме.

Кога ќе се заситев од играта, му приоѓав и го молев пак да ми ја раскаже приказната за Сончевата ластовичка. Неа најмногу ја сакав и никогаш не ми беше здодевно да ја слушам.

- Сончевата ластовичка ги сака луѓето, особено децата – велеше дедо Марко. Од дното на душата таа сака сите да бидат среќни. На оној на чие рамо ќе му слета, му ја исполнува секоја желба.

- Можно ли е тоа дедо Марко? Секоја желба?! – зачудено прашував, а срцето ми се исполнуваше со трепет, бидејќи и самиот имав безброј желби.

- Секоја без исклучок. Но, таа не слетува на сечие рамо, туку само на добриот, чесниот и трудољубивиот човек. Сончевата ластовичка бега од завидливци и лажливци. Се гнаси од подлеците и мрзливците. Но, најмногу бега од немтурите.

Го голтав секој збор и јасно сватив дека пред се треба да ја заслужам љубовта на сончевата ластовичка. Долго пред да заспијам, се испитував самиот себеси и размислував како да станам онаков, каков таа би ме сакала.

Секојдневно се трудев да станам се подобар и подобар, но Сончевата ластовичка никаде ја немаше.

- Ја нема дедо Марко?! Зошто не ми слетува на рамото? – го прашував старецот.

- Тоа значи дека можеш да бидеш уште подобар! Знаеш дека таа има волшебна моќ да сети кој заслужува да му бидат исполнети желбите – насмевнувајќи ми одговараше дедо Марко.

Со поголем жар учев, ги слушав родителите, мечтаејќи при тоа за денот кога Сончевата ластовичка ќе ми слета на рамото.

- Така чедо, така! – ме храбреше дедо Марко.

Времето минуваше. Пораснав. Дедо Марко одамна го немаше, но неговите зборови за сончевата ластовичка останаа во мене.

Благодарејќи на нив разбрав дека таа волшебна ластовичка по која толку долго копнеев, се наоѓа во секој од нас. Треба само да ја храниме со добрина и секогаш ќе ни пее на рамото.

Нада Зекманова – Јакимова

www.odlican.com/niko650

Немирковците и магарето

Двајца немирковци нашле жаба покрај патот. Седнале на тревата покрај неа и почнале да се договараат како да ја отепаат.

Едниот сакал да ја згмечи со камен, а другиот да ја фрли во мравјалник. И додека се договарале што да направат, магарето што пасело покрај патот, дошло до преплашената жаба. Внимателно ја заобиколило и мирно продолжило понатаму.

Обајцата немирковци се погледнале, малку се збуниле, но се посрамотиле. Не покажале дека знаат како да се однесуваат кон животните. А сега, магарето ги научило дека треба да имаат сожалување и почит кон послабите.

odlican.com/niko650

Етиопска народна басна

Žabica carica - narodna bajka

Živeli su tako jedan čovek i žena, i već su bili skoro ostareli, a nijesu đeteta imali. Uvijek su Boga molili, da bi im dao dijete. Otidu najposlije u jedan zbor, i mole se opet Bogu, da bi im dao dijete, pa makar bilo ko žabica.

A kad su došli kući, za nekoliko opazi žena da je noseća, i za devet mesjeci rodi - ali šta? Upravo žabicu. Ali i s tijem su bili zadovoljni. Žabica je bila uvijek vani u vinogradu i malo je kad kući dolazila. Stari je uvijek delao u vinogradu, a žena mu je svaki dan nosila ručak. Ali, kako je već bila ostarela, počela se jedan dan tužiti, da već ne more njemu ručka nositi, jer da joj već ništa noge ne valjaju.

Sad dođe kći žabica - a već je imala četrnaest godina - pa reče:

"Majko, vidim da si stara, da već ne moreš ići ni ocu ručka nositi, već daj da ja nosim, a ti budi kod kuće."

Mati joj reče:"Moja kćeri, kako bi ti nosila ručak - kad nećeš moći nositi.

Kći tada reče:"Ja ću moći, samo ti meni metni lonac na leđa, pa čvrsto sveži, te se ništa ne boj."

Na to mati reče:"E, pa probaj, ako uzmogneš." Tada ona njoj metne lonac na leđa i priveže, a žabica otide. Kad je došla do zgrade od vinograda, nije mogla prijeći, nego dozove ćaću. On dođe, uzme lonac, a ona reče njemu:

"Sad ne uzmi, pa me metni na jednu trešnju, a ti ručaj."

On je digne na trešnju, a ona započne lijepo pjevati, tako lijepo, da bi čoek rekao da vile pevaju. Sad je tuda prolazio carev sin u lov, i kad je čuo pjevanje, stane pa sluša, a kad je pjesma prestala, ide on k starome, pa ga pita:

"Stari, ko to tako pjevao?"

Stari mu veli da on to ne zna.

"Ma kaži mi", reče on, "ako je muško, biće mi prijatelj, ako li je đevojka, biće mi žena."

Ali staroga je bilo sram kazati, pa reče da on ne zna. Potom otide kući carev sin. Drugi dan ide opet žabica ocu s ručkom, a on je opet digne na trešnju; ona stane pa pjeva. I, gle, opet prođe tuda krajem vinograda carev sin, pa sluša pjesmu, a kad je pjevanje prestalo, pita on staroga ko je, da mora kazati.

Vidi stari, da nije kud imao, pa reče: "Ja bih ti kazao, ali me je sram, i ti bi se srdio."

Na to mu carev sin reče:"Ma ne boj se, samo mi kaži!"

On mu sad kaže, da to žabica pjeva, i to da je njegova kći.

Carev sin potom reče:"Kaži joj neka dođe amo!"

Žabica dođe i još jedanput zapjeva. Mladiću sve srce skače od veselja, pa reče: "Ujutru će doći mojijeh dvaju braće ljube i donijeće svaka cvijet; koja ljepši donese, onoj je moj stric rekao carevinu ostaviti - ti, dakle, dođi za mene i donesi cvijet kaki hoćeš." Žabica mu obeća da će doći; "ali mi moraš", veli, "opraviti bijeloga oroza na kom ću doći."

On otide kući i pošalje joj oroza; a ona otide Suncu, pa donese Sunčeve haljine, te uzjaše na oroza, pa dodje tamo. Kad je takva došla do gradske straže, ne htjedoše je pustiti; ali ona reče da će ih tužiti carevu sinu ako je ne puste. Oni je puste. A kad je ušla u grad, stvori se oroz u bijelu vilu. Tada ona obuče sunčeve haljine i postan najljepša đevojka na svijetu; a za cvijet donese vlat pšenice, i tako dođe u carevu palaču. Sad dođe car najprvo k ljubi najstarijega sina, pa je pita kakav je cvijet donijela. Ona mu pokaže šipak. Dođe k ljubi srednjega sina, pa pita nju kakav je cvijet donijela. Ona mu pokaže karanfil. Tada se obrne k ljubi najmlađega sina, pa u nje opazi vlat od pšenice, te joj reče:

"Ti si nam najboji cvijet donijela; vidi se da znaš da se bez pšenice ne more živeti. Šta će nam drugo cvijeće! Udaj se za najmlađega mojega sina; njemu ću ostaviti svoju carevinu."

I tako postade žabica carica.

Poštovana deco - Dušan Radović

Kad sedam veselih dečaka
ugazi u sedam prolećnih bara
- izadje sedam pijanih čizmara.

Kad sedam pijanih čizmara
prošeta kroz sedam pekara
- izadje sedam belih mlinara.

Kad sedam belih mlinara
udje kod sedam poslastičara
- izadje sedam brkatih kaplara.

Kad sedam brkatih kaplara
po tavanu protumara
- izadje sedam crnih odzačara.

Kad sedam crnih odzačara
umire sedam strpljivih baka
- Gle! zeva sedam sanjivih dečaka!