Poređasmo nevažne istine po imenima,
uoči poslednjeg alkohola.
Vrata na spoljnom zidu su čekala,
kako samo utroba ume da čeka.
Bez glasa.
Visina beše meka.
Telima smo zauzeli tečnosti, do pola,
a onda ponudili prazne umove
da kap bi svaka stala.
Postadosmo masa
zvuka, oka, pamćenja...
Poglede položismo kao upotrebljeno oružje
u najobičnijem ratu
Bez zveketa,
tela iskoristismo gola.
Pala je kiša. Cela.
Skoro kao noć,
ali se sa ljudima ništa nije dogodilo.
Neke vode zaboravimo,
kao da nismo njihova dela.
Previdimo da postoji tok,
ili pad
i odakle se sve ovo slilo,
od čega je deo
kojim mozemo shvatiti „sad“,
kakvog je oblika bela.
Skoro kao noć,
pala je kiša cela.
Ostrvio se na mene horizont.
Tajnu da prilagodi,
prostu kao savez
oku, tek.
Čini mi, se o tome
kako se praznina kreće,
i na šta se svodi.
Uvek
I još mi na ramena
tiho spusti skitanje.
Zabačenom stranom odgoneta oblik
koji me je doneo.
Treba mu i druga,
da nasluti krajeve
-„Hodao si s glavom poviše sveta“,
na jeziku vetra sklonio je pitanje
Svoj mu pred noge odmotah do račve
-„ Puštao sam zmajeve“.
Dođi do mene.
Grudima.
Zaposeo sam reči neke
koje je teško poslati.
Meso vazduha više nema tu moć.
Probaj da kreneš
kada šuma krene,
osvete kad postanu meke,
a prečice cele,
da mogu da se shvate.
Daj da disanje tvoje,
duboko,
uporede među sobom reke,
a korak
bestazja što bi te dovela,
da ti savesti, odluke davne
već ne kroje.
Dođi do mene,
gde i čekanju je dosadila
zabava sa čudima.
Gde se mlade laži u plavo
i u belo boje,
a istine mrtve postaju slavne.
Dođi, dok još u vremenu
postoji
-davno
Dođi do mene
grudima.
Zalogaj straha progutam
kada mi uspe da iza sećanja zađem,
i nađem
da starija od čekanja postojiš,
običajem da je bilo vreme
da nekom pripadneš, načeta,
meru danu smišljaš
umesto želje da tu,
gde će mi traženje proći
stojiš.
I vid mi se
potroši od traženja mesta
na kojem si ostavila telo,
da ovo moje u biće pretvori, al’
gledanju više zanos ne stoji,
kao što i trajanje takvog
više nije čula nijednog delo.
Pričamo li?
Oči, zubi, nokti,
grkljan go.
Došlo doba neko puno ožiljaka,
a mlado
Pričamo li?
Korakom udarim u nečije stajanje,
u mraku.
Do govora i ne stignem
jer već neko iza,
meni je korak
A otkud mrak?
Slovo smo čekali,
čekanju osvetlili ćoškove,
prihvatili trajanje
Pričamo li?
I reka, dok guta nam tla
nešto kazuje drveću,
što bi zemlju da brani.
A golo je,
i čudno, tako samo.
Možda mu se voda i smeje,
i balavi, bučna i prosta.
Lice vetrom odrano
nosi kao krastu na običnoj rani.
Pričamo li,
sa bezoblačijem dok se rve
perspektiva
i umara zemlju krug,
koji stopala teško će da shvate.
Mada je kriva.
I opet su kapi one, prve,
od nekih voda date,
još dok je ovuda hodao muk.
A mi,
pričamo li?
Buka je tek sa našom nesanicom stigla,
a kao da je oduvek bila
i prostor, i taj krug.
Imena poznatog kao „svud“,
brzo je gotovo sve
što i vazduh sam postigla.
O tome,
pričamo li..?
Gledam sebe kako žmurim,
oblik prost,
Iz ugla koji se neće zvati krugom,
mada je i vaskrs stvar strpljenja,
nekad.
I vidim
da ostaću gost,
na trajanju dugom
kroz oblast
u kojoj se zapravo
ništa ne menja.
I ništa nije sad.
I gledam vreme
okom šturim
Dimenziju, ili dve
zahvati mehanizam, više ne,
makar se zvao i duh,
dok diktira teme.
Jezik mi je uzet
kad i darovan sluh,
i žbir sam, subjektu tiho breme,
toliko, da u sebe ne mogu da se sjurim
klet
Iz ugla,
tačnog, kao odsustvo smeha
gledam sebe
kako žmurim.
Sinoć smo razgovarali o zločinu.
Lagano,
kao o kiši, ili slici
da je reč,
kao o moći.
Puštali da nas obuzme smeh,
blizina tela,
sluz zvana nagon
znači, ništa strano,
ništa što može proći.
Nismo se osvrtali sinoć.
Tragove koje ostavljaju stopala bela
u sobama roditelja,
mirisi odrastanja,
volja za greh,
korisne laži
smo sretali
i nigde da minu.
Popravili poglede na noć
kad je svetlost postala belja,
zauzeli tela i u duh nazad ušmrkali slinu,
ništa što neće proći,
iako,
o zločinu smo razgovarali sinoć.
Hodam iza Vladimira,
i pasa.
On nosi zvezdu,
ili znak sličan
za oko sledbenika.
I ptica.
Prepozna ga i trava,
život bez misli
i bez glasa.
Njegovom zelenom
i samo tle ispred mene
nudi oblik svojih lica.
Hodamo.
Sunce polaže svoj nemi zakon
na naše potiljke,
težak kao mir
Uljez sam,
bez znanja, pa negodujem,
zbog znoja.
O tome ne znaju
ni životinje, ni Vladimir.
Puštaju me
da oblikujem trag
u koji stupam, prazan,
čulima od sumnje, boje i broja,
gde tihe istine važe
Hodamo.
Po njima znam šta je razgovetno.
Radost kad se izdigne fazan,
a ne prezre život bez krila.
Čežnja, kada telo pokaže roda.
Na pogled se nadoveže reka.
Možda kiša,
ne znam,
tek, kao da su nam tela ovde već bila.
Vladimir se okreće
da me nađe, i
“nema tišine kao što je voda“
kaže.
Danas su mi misli dugačke,
i jedna se za drugu ne hvata.
Pustinja nosi srce od magneta.
Duboko
i nepulsirajuće,
samo jednom obeleženu stazu lavirinta,
i dom bez vrata.
Kao da pokazuje samo
kako se to „bude“.
I kao snovi je,
od jedne boje.
Od ovog sveta.
Krenuo sam bez reči,
bez imena za „moje“.
Krenuo da sretnem drugačije ljude.
Danas nijednom godišnjem dobu nije dar,
ni merenju ni opisivanju,
svetlost ga okruži
i vodi.
Daljina se kao voda izgovara
čovek kao dromedar.
Za reč je i pogled dosta,
a sve se na pesak svodi.
Rekoh, pošao sam bez reči,
bez znanja da li se ovakve kazne još negde sude,
ako je kazna.
Rekoh, pošao sam da sretnem drugačije ljude
i pokušao da nosim teret,
da brojim stanice,
da shvatim broj.
Mekoća se prerušavala u sve,
i da se bilo gde sa ljudima nešto desi
o tome ne bi svedočio ni najmanji tresak.
Za milost da budem ovde
dadoh sav svoj znoj,
kada je između sunca i mene
jezero ostavilo pesak.
Rekoh, a te me reči i dalje čude,
da hteo sam da razumem stajanje,
pre nego pođoh
da sretnem drugačije ljude
i u neko se drugo utisnem ništa,
prosto kao leći,
ili biti voda koja me prima.
Pustinja ima kosti od tajni
kako sve to preći.
Neke su u koraku plesa, same.
Neke u šari ćilima.
Sada si misao,
Trenutak kada duh uhvati vazduh
da zaroni,
i ostavi prostor
što gamiže
Lep kao sam đavo
Pre nego krene.
No pogled koji bi ga hteo
već se stisao
za reč tvoju koja stiže.
Sada si misao.
Ritam događaja u ravni
kojom bi pošli
bez tela da smo.
Brzina prva prepozna radost
kao da je svaki njen deo
zahvati vremena
koliko za meru,
dok sećanju zapadnu epiteti slavni.
Sada si misao,
potrebna čudu da preživi.
Dužina žeđi,
noć posle hiljadu i jedne,
slast koju druge usne odaberu.
Kad ih ispričamo
snovi postanu sivi
a vazduh između nas star
kao da sam ga ko zna kad disao.
Zastanemo li dvoje
u ovom besmislenom kretanju,
spasiće nas to
što jedno drugom
u istom trenu
bili smo misao.
Udarila tišina lišće.
Vetar zastao najedared slep,
a senka trag sunca opkoračila
tako da zaigra samo voda u čaši.
Stigoh da se prenem
i primim znak.
Ko zlato,
ko rđa žut.
A onda, kao da ništa.
I vetar i svetlost pronađoše put.
Osta znak žut
sećanja da mi plaši.