Primaklo se „večno sada“
a da niko nije primetio.
Gledamo jedni druge u usta
i svoj red čekamo.
Ne slušamo,
valjda zato i ne čusmo kada se primaklo.
A oprezu nas vaspitavaše
dokle god je moglo da stane.
Vaspitanja
Od čula je preostajalo po malo iza svakog rada.
Otac je i mater bio,
vremena od sile prolaženja-gusta.
Ne pominjaše ni rečju kako da damo
Sad više i ne slušamo,
a evo se primaklo.
Ne moraju čak ni da nas plaše,
malo je vremena za ovolike dane.
Dana je manje
Gledamo jedni druge u usta
i čekamo da stane
Vetar, kiša, rat, zima,
kraj radnog vremena čekamo, kraj časa
puta, čekanja, vrhunca,
Hteli bi da svane
ili..
Primaklo se.
I pored ovako guste magle i dima
Bez glasa.
Sa izrazom tuge kao u lošeg glumca
koja nikoga ovde neće da gane.
Ne žurim
Preda mnom se zemlja daljine dohvata
bez uzdignuća,
Bez ijednog sunovrata čak
Na mestu ovom, ćutanju
me uči sunčev trag
Vrline u nizu
brojem ukrašene, kretanja neka
puštaju k sebi,
i skicu čoveka.
Stajanjem dubim vidik,
a žmurim
Ili na suprotnu stranu klisne oko
od buke
što točak diže dok pravi tok.
Na koji se još način može reći
da krug je dat
pre nego je izmišljen početak
Ne žurim
Čak ne pravim ni zvuke
Tišina pokaže stranu
na koju ne mogu preći
u veri ovoj, ovako redak
Ravnica upornošću drveta pohabala,
kad ustanem, a ja pust
Da još nekog ima
ne bi` se razlikovao,
no kretoše za vrlinama
U mene želja nije stala
od ožiljka. Kad se nabere dođe gust
Dalo ga vrema da mu ne može zima,
Kao i oku, ništa
Mogu samo da zažmurim,
dok ne zasuzi. Za svima
Iz čista mira. Baš čista
Stojim tako,
Plačem a ne žurim.
Miris me traži
kiše što pašće na dim,
tek odrastao.
A veče baulja.
Da čula hoće da mi izrastaju
kao nokti,
noću makar
kao kosa,
pa da sretnem slutnju
koja suštini san.
Radost što noć će,
ne čini udarac neshvatanja blaži.
U sledu slika, ne tragam ni za čim,
a ne želim ni da sam prestao.
S leđa, želja za bdenjem pokulja.
Baš kao i noć
San baulja.
U njemu prostor, od nedostajućeg naratora
nazvan Raj. Bez dobrodošlice, čudno,
oku kojem sam pomalo telo i malo biće.
Prostorom koji vreme ne međa, uobličena,
druga tela, dragih
U odsutnoj spoznaji da ne može da sviće,
dokončaše me, pogledima bez pitanja, blagih,
Bez ičega, bez praznine čak, i osetih se budno
No, ne da mi san sa ovih prostora.
Strah je ostao na mestu koje drugačije se piše
Po meni izrastaju njihovi pogledi
Brzo, koliko mera ćopave noći nudi
Ne čekaju me, ne čekaju uopšte, kaži
- traju, gde sve je, i ništa se ne briše
i ne nestaje, i ne može da izbledi
i ne ume da poludi
Miris me kiše
što pada na dim traži.
Nosim pogled na oba sveta
a nijednu reč
Zatvaranje me očiju ne oslobađa glasa
pobeglog od grla
u trenu kada je hteo čuti
korake što čekanja pletu
Bežanju,
kada postane meta.
Kosti nosim unutra
mudre, jer dugo žive u mraku,
a stazu znaju i kada ne belasa.
Nekad im se oko na kolenima sluti,
na njih kada padnem od šake verovanja vrla
Da stid sam vičan da prinesem svetu
koji diči se svime
što samo pokriće kreč.
Ime nosim sjajno,
kao na dnu rukava rub
Leđima ga teram da ogluvi
za stalno
I oca nosim od tog imena iskovanog
I služim mu negovorom, tajno,
Vremenom mu služim, na kojem neizraste zub
za sve ovo vreme
I molitvom, čije meso traži kamen suvi,
da poturi ovo dugo seme
što od nevremena osta kao talog.
Pogled nosim na oba sveta
a ne umem ga dati
Posvojio me je prostor
kao što decu usvojih od prostora nekog
Jednom, dok zakoni htenja ne behu kruti
i dok izgledalo nije da davanje smeta
Pogled što i telo mi prati
Isuviše vazduh da bio bi odgovor,
I od suviše suza pojen, da mog`o bi da sudi
Suza, što od Boga
ostaše atributi.
Pazim na vetar.
To učih jednom kad učiti nešto drugo
i nije imalo smisla
Učkiljim tačku k`o geometar
iz koje će da jurne, i ne zadugo,
da tad me vidiš, ti bi svisla
Jedno drugo nazujemo na lica
tako da maska od dva daha
ostane da stoji nad rupom od ničeg.
Da sam bar učio od ptica,
možda bi i vera u višnjeg došla laka,
kao molitva od želja svaka
što je. Ti budi u meni teg.
I ne daj da tražim
da imam. Nad bićem, kad
stvrdne se u posledicu
nagni osmeh bez početka,
dodir kao ovaj vetra,
kad sve pravce raznese po licu,
pruži; a ja ću oko stopalu dati
dok ne naučim da gazim,
vazduh koji učim da dišem.
Ogrnuta čekanjem livada
Sneg još ne miriše
Vladimir i ja smo izveli pse
Od njega učim o ćutanju,
puno
i o tragovima ptica
Sa beskrajnog čela Kiklopa sunce
stari.
U besmislenom otimanju
od nečeg što se ne brani,
neki radnici nalivaju beton
Da bar hoće sneg
Odvraćam pogled ka suncu
Neratoborno je i pušta da dugo gledam
to prastaro telo.
Vladimir reče da tako ponekad nalazi energiju za učenje
I u tragovima malih životinja
ima te iste snage, reče
Gledam za tim dečakom
I trava se drugačije ugiba pod njim
Čitao sam jednom o starim dušama,
nema ih puno
i nekako drže ovaj svet,
do nove šanse.
Kao elektroni kruže životi,
telima,
na sličan način brojanim
Kao nepostojeće barice
na putu,
Bliže ili dalje od sunca
materije, ploti
U kockama i konzervama koje odgovaraju svima
zaslađenim mlekom dojenim
Gresi su trice
Vreme prolazi kroz noć,
ka našem utroblju nagnutu.
Sebi govorim u uho
onaj ko sluša samo, uhoda je
al` nema kome da ispriča
Na dnu ovom telo sam,
skoro svoje,
kroz kavez pogled puk`o,
Kakva tišina je naspram ove graje,
posle ove vreline kakva ide ciča
Verujem li, da još moram da dam
kako bi sinove naučio da broje.
Preslikavaju se i umnožavaju
mnoštvo ekrana u izlogu,
izlozima,sličice iste
za tren samo kasne,
jer u vremenu je sve manje prostora
Davne se igre završavaju,
pravila nestaju u slogu,
možda su neke mere čiste,
pa im vrednost stara gasne,
Malo je glasova izvan ovog hora.
Ne umem više da sretnem tugu
na mestima gde telo samo stane,
ne umem da pamtim
kako se za to danas kaže,
ne sećam se kako se crta ptica,
ne mogu više noću da vidim dugu,
Hoće li da svane,
da li ću znati da svratim,
da ne zažmurim kad istina slaže,
da se ne postidim svojega lica...
U vrhu papira integral,
dvostruki
Za poeziju bliži lepom od
limesa, na primer
Rune nevidljive vode telo,
ne samo ruku
ka kapiji, svakog ukrasa lišenoj
U broju, siromašan izgledom- Gral.
Staza, stvarana gaženoj
u trenu postaje rod
Trošeći umor svaki,
dok zanos slika smer
Neko oko s one strane dubi čelo
na mestu gde tišina nije suprotna zvuku
Gde malenim brojem, tek,
matematika se lako klanja
umetnosti teškoj.
Pokušavam da opišem ime
Svako stanje duha je nesvodivo
te i samo pominjanje vazduh tera
da ugasi plamen pod kojim videsmo ga
Na dnu jabuke oka titra prošlost kruga
Učenost nema vedrinu rime
i naoružan, stazom ka znanju ide u krivo
dok ne pristane da putu, ne cilju, postane mera.
Broj kojim imenujemo trenutak je vreme
Što doći će, samo je sadašnja nada
-opet ništa, raspadanje vuče korake neme
a prošlost, tek sećanje je sada.
Prolaz neki traje.
Ako se ne dešavaju koraci
kojima bi služio, da li postoji vreme
kojim stari
Postoji li razlog,
da se prostor, kada više ne nosi teret ljudske mere
prirodi svojoj daje,
i kako se odigrava čekanje na jednog čoveka
samo
Šta sve sme da se baci
a šta je breme,
Da li je suprotno od te staze brlog ?
Telo koje ovako traje
kako se zove tamo
kuda vodi prolaz..
Vodismo ljubav tako silno
da ni senke nisu htele
da ustuknu pred mrakom
što padao je
Svetlima zakloniše oči trotoari,
a klupe zadržaše vazduh
toliko, da vetar nije imao kuda da prođe.
I svi se na prste propeše mirno.
Grudi su tvoje po meni
ostavljale tragove bele,
dok nas je čežnja uvlačila u sebe
najdužim svojim krakom
Svet iz kojeg smo bili
počeo je da stari
sa strane gde je srce,
tako, da je putem do njega
još samo zima mogla da dođe.
Mi smo se i ne znajući,
u doba ranih voda skrili.
Podići ruševinu
Uzdići je spratovima
Naseliti dušama
Dati im imena
Zvati ih po brojevima
Obećati vrata
Vazduh zauzeti zidovima
Po zidovima iskačiti ogledala
Ogledala naseliti razlozima
Razlozima dodeliti ljude
Ljudima objasniti ruševinu
ili je ne objasniti.
Čemu onda razlozi,
ogledala, zidovi,
vrata, brojevi, imena,
duše,
na spratovima.