Vežem li za korak svaki po jednu misao,
hoće li se opisati hod
koji nosi telo, samo kao znak
I hoće li koračanje svetlu razuma
vratiti sasvim običan smisao,
što imade ga. Spustiti svod,
ili probušiti mrak.
Ne dirajući zakone druma
hoće li priča o kretanju naći početak
na kraju izuma da se bude negde,
gde nije ovde. Učinim li korakom misao sporom,
da manje liči na bežanje ili trku,
boravak ovaj tako redak,
hoće li stajanje značiti da lepote slede
jedino čulima čitane, bez razloga da „vrede“.
Hoće li moći, one, da skinu sa sebe svakog opisa muku,
da svetlost koja ni gasla nije
konačno bez čina, samo proglase zorom,
Vežem li korak svaki za tle
tako da „sećanjem sebe“ ga nazovem,
putopis bi u dobu sporih,
takav,
religija mogao postati bez dogme
Možda bi druge neke kretnje
stvaranje da nasele znale
posle napredaka oporih
u koje sabismo vreme. I prostore plodne.
Strahom našim od čega,
istoriju hranimo toliko dugo i vešto
i ako stanemo, šta se zaustavlja? Ponor?
Koliko dimenzija se stvori u ime jedne pretnje
I mi ih izučavamo tako predano i strasno;
dok istovremeno tražimo Boga
ne bi li opravdali veru u nešto
opet, oivičeno merom... I u takvoj željni svega.
Stanem li, na šta pristajem?
Pristanem li, da nemam od vremena
ni deo, da li ću znati da i dalje je kasno?
Zašto zaboravim
korak da učinim kratkim,
kada ubrzanje asocijacije svake
ka tvojim očima povuče,
Zamišljanim
Sred ove gluve tuče
između kretanja i ljudi,
zašto ne stanem kraj ozbiljnosti mlake,
odustanem u rutinu da svratim
kad navreš.
A odlaziš
Jezikom kojim sam te učio da lažeš
mi se plaziš
I ništa da naruši lepotu,
koja postoji, dok stojim,
za tvoj pogled daleko od ratova,
a nosim umiranja svotu.
Prognan od brojanja, jer ne znam da brojim
potrebu tebe
koju gledam
dok puštam u sebe
prostor,
nagomilan prazninom satova;
vojske Sizifa dokusuruju onaj
koji sve strašniji niče iza njih.
Izmaknem se, tek toliko
da te ne dam.
Tek pokretom nekim da zadržim sjaj.
A ti me sretni,
sred svih,
u ovom odustajenju od vremena
dok postaje plitko,
negde jesam,
i još uvek vučem za sobom mesto
koje se zove kraj.
Iz kupatila čujem glas dečaka
I ogledala
Zemlja zaškripi pri svakom oštrijem zaokretu
Noć je na brdu
i zvuci su jasni
Jasniji od slika
Čuju se i krila jedne od svraka.
Sneg objašnjava oblicima da smrt nije bela
i da ljudi ne znaju baš puno o svetu
Čak ni o čudu
Samo su jako glasni.
Trebaju im neke druge uši
i neke druge oči, dodiri sličnih,
nova prilika,
da kao sneg, mogu,
da zagrnu nekog,
sporo, nežno, tiho.
Iz kupatila glas dečaka smeje se duši
ogledala.
Na ulicama ljudi u vozilima,
stide se svojih nogu.
Hodaću po belom dok mi misao
ne postane okrugla,
jedna makar.
Čekati grešku zida
je ne upoznati boju,
ne znati šta sam disao
kada sam ovako blizu rugla;
hodaću u ime vida,
po belom. O sebi tek
iz koraka mogu znati,
uspe li da nasluti rub,
koliko postojah i koje
rastojanje zauzme vek.
Hodaću po belom
sve dok umor ne prestane da prati,
umećem svojim zatvori krug
i želju za životom učini živom.
Hodaću po belom,
tako gusto da će se
i srcu činiti da staje
Oko će konačno udariti u vreme,
prosto i bez bola,
vasiona odsustva želje se ukazati celom
i istog časa prestati da traje.
Hodaću po belom
i u svakoj stopi ostaviti po seme
Ako me ne vide ljudi
možda će zemlja tu postati šuma,
možda voda, početak jabuke
ili neka čekanja gola.
Hodaću po belom
kada priroda počne da sudi,
spora i van svakog zakona druma,
kada tišinom pokaže na početak,
hodaću po belom
na neke davne jerihonske zvuke .
Sa ove strane odlazaka
prostor miriše na prašinu,
tako, da bi se od nje
mogao napraviti hleb
Iskupljujuća je.
Tragovima, iz dosade ponekad naslika lica
jer dugo već nema kraja,
pa nema ni prasaka
iza kojih počeci nekada znaju da sinu.
Ostajanjem osveštano tle.
Ljudima gledam u stope
ne bi li shvatio prošlo vreme,
no, gde ponestane betona, izraste led
i jedino se sećam da je
trenje nekad umelo da spaja
kao sad dokolica.
Sa ove strane odlazaka
govor kiša utešiteljski zna da zazvuči
kada rutina izabere teme.
Ali, ponestane me kada prođu kiše.
Slivnici učine svoje, baš kao i sunce,
popune se u življenju mesta
spremana za vode,
i malo nagnuta ka ruganju
prašina nastavi da diše.
Nikne trava tamo gde su nadanja bila česta.
Poneka zvezda gvirne i danju,
a ja ne umem kao pre, da se popnem na očekivanja
ne bi li video više,
o tome kuda to tajna iz nas ode.
Sa ove strane odlazaka, jutra su jutra
i ničemu početak.
Ivice sati ne režu prostor
u ime novog doba, ovde, tako jasno
i radosti još uvek znaju da nasele skrivanja
na mestima koja ždrelo kazaljki ne zna da proguta.
Vazduh za pevanje, nije kao vazduh za disanje, redak
i nijedno umiranje ovde ne treba zastor.
Sa ove strane odlazaka
sutra ne liči na vreme
a prašina samo podebljava oblik
koji zovemo - kasno.
Iz kruga koji hrani telo
oko zna svet kao dva,
jedinstvom nekakvim
suprotstavljena.
Što vremenom nazvasmo,
ničem nas ne uči,
naročito ne, da to je celo.
Iz kruga koji hrani telo,
kretanje duha se ne vidi
i sve što nam treba materija luči.
Razlogu, ono što ne znamo jednom dasmo
u zamenu za htenje
i moć da nam se svidi
Iz kruga koji hrani telo
čekanjem se neće naići na zrenje
Vazduh iznad nas je prastar
i njega kretanje zemlje ne vuče.
Samo visi na jeziku varvara
iznad ovih disanja, traženja i tuče.
Iz kruga koji hrani telo
ptice su otišle prve,
još pre dolaska Boga,
koji je ispred sebe gurao kaznu.
O letenju više ne znamo ništa,
ni šta se to u nama s tim krugom još u nedogled rve,
imamo li izvan nekog svoga
i kako da ostavimo ovu zatvorenost praznu.
Na jeziku nečijih majki govorim
o sasvim običnim stvarima:
hodanju, zidanju, hrani,
slušanju. O starenju.
Na jeziku majki nekih,
sasvim tiho, da i vazduh se razmakne da reči propusti.
Vazduh, toliko star da veruje samo ćutanju.
Rečima sporim
da ih sabesednici mogu pronaći
i kada tišina prestane da se brani,
govorim. O načinima postojanja, dalekih,
o pticama. O tragovima koje kamen pred ljude spusti,
kada ljudi leđa okrenu davanju.
O pređenom putu kada kažem: " bolim".
Govorim na jeziku varvara
koji nisu stigli
u vreme kada su bili čekani,
iza zidina sa visoko uzdignutim nadanjima.
Na jeziku koji je nosio vremena,
govorim. O trenutku kada
se prilika u prostoru bez staza ukazala,
a istorija samo strah od promene dopusti.
Govorim jezikom koji ničiju znatiželju ne otvara,
jezikom na kojem su se duhovi do tela digli
i svetovi tim telima behu pokazani.
O prvim padanjima
govorim.
O stvarima sasvim običnim
O čekanju i pletenju,
vatri i zahvalnost,
o razlogu i silaženju.
O tome kako su raspeti i obešeni bili vezani
na način koji nijedan jezik više opisati neće.
O jabukama kojih se bogovi boje.
O sasvim običnim stvarima
koje stanu između traženja i sreće
govorim, ljudima
koji prvi put postoje.
Pronašao sam osmeh za tvoje pravo lice.
Hodao po tragu.
Telo prepoznao
po ožiljcima od dečijih bolesti,
preplivao dno,
nadao se blagu.
Po tvojim dodirima sam za sebe znao.
Verovao u Boga, ljubav, trice...
Krao.
Na mestu tvojih usana, očiju i grudi
sretao sam strpljenje.
Prolio sve suze,
dugo sakupljane
po krajevima tužnih priča,
i davao želji da sudi.
Prokockao trenje.
Iznad rana od čekanja
gladne ptice puštao sam da kruže.
Odustao od sna
da ne bi imao ko da me budi.
Menjao sam žeđ za glas
verujući da ćeš ga čuti
Oblačio se u zid,
kaldrmu, ogledalo,
tišinom mučio vilice.
U jednoj tuči sam ostao bez straha
koji je umeo da sluti,
Da me vidiš kao ja tebe
dao sam ti svoj vid
i sve osim svetlosti je stalo.
Jedino sam tako mogao naći osmeh
za tvoje pravo lice.
Prošlim se učini trag
kojim došao sam.
Sećanje napor načini
u pravcu drugom,
ne bi li ostao ovde, dugo.
Dodirom prolaziš kroz tkivo,
koje se obnavlja
za dodire što stižu
i biću se obraća sa - slugom,
mada, kad prođeš,
sem čekanja između njih
ne preostane ništa drugo.
Od muzike ti ćutanje-veština davanja,
od vazduha stas
Od zemlje što u šumi raste
jezike si načinila mudre
da med sa semena koje budiš ližu.
Od voda si moje ime htela
samo jednom, kada ti ribe za tu veštinu
u nepovrat dadoše glas.
Na mestima
kroz koja
nisu prošle religije
čekam te.
Udišem oblike koje si utisnula u vazduh
kako bi ih zapamtio,
sed od gladi
i ceo.
Na moje mesto, tamo,
mrak je postavio zasedu
i gluvo je
da se može čuti
kako korača duh
Prostor za novo sećanje je beo
a za govor,
u džepu nosim kredu.
Izvlačim se iz koraka.
Taj količnik vremena i odlazaka
nastavlja da postoji i bez mene
Karakter zmije se još neko vreme
zadržava u toplini svlaka,
a onda za mirisom krene.
Menja se i zvuk peska u klepsidri
koju običnim pokretom vraćam u život.
Trenje je prevalilo put u čekanju
i sada se vidi,
nalik taloženju.
Jezik mi je ćutanje i stih,
kazna takva, da ne mogu podneti manju.
I življenje, tad, ugledah sa leđa,
kako ga gura obična smena dana,
doba i obećanja,
Čula postoje sa prednje strane, samo,
i ne mogu pridobiti njihovu pažnju,
ničim što telu već nije rana.
Najpre dolaze vreme, prostor
i bol
Onda tek oblak, drvo
i reč
Ali jedna.
Dve su nagađanje.
Oko rodi uvo rodi jezik
rodi laž.
„ Verujem u krike“ reče Bogza
pošto je sabrao tragove i ljude
i između srca i stomaka podvukao crtu.
Ne nađoh da je nešto prvo
Ili neka vredna
U mraku ovom čovek je svađanje,
jer je od puno reči
a ni od jedne se ne bude.
Niže stomaka nosim kap samo
i u njoj nadu krtu.