Zaštiti me od saobraćaja
Od hrane koja će me pojesti
Od neonskog ujeda u meso mog mraka
Od čuvara
Od mogućnosti da me kupe
Od mudrosti jačeg
Od vavilonske vreve jezika
kojima ljudi govore o sebi
Od tela kojem verujem dok boli
Od nemanja proleća
Od masovnih vrlina
Od mogućnosti da biram
Od smrti koja nije moja
i koja me ne prepoznaje u gomili drugih ljudi
Od neznanja ko bih mogao biti
kada doba otkucaja zamre
Od alarma iza pola noći
Od silikonske vere u izlečivost mog autizma
Od plača dece koja imaju roditelje
Od telefona
Od tišine dece koja ih nemaju
Zaštiti me
Od mogućnosti da se odavde izvučem živ
Od betonskog oružja
Od njegove betonske kulture
Od supermarketa
Od kasnog buđenja
Od mogućnosti da odlučuju svi
čija imena počinju sa „ja“
Od onog u meni što bi da je žena
Od onoga što je muškarac
Od verovatnoće da postanem ravnodušan
prema Adonisu kad ga sretnem u jesen
Od nemanja jeseni
Od sećanja na sad
Od ulaza u kojima svetlo ne funkcioniše
Od znanja koje ću ostaviti
Od ulice, na kraju koje je,
konačno, skretanje za Had.
O ovome ne možemo govoriti,
jer reči neće doći.
U ćutanju se nesklad ne primećuje lako,
a nije jednostavno tišinu stvoriti
ovakvu,
Na jeziku prašine možda ću ti reći
čime se plaća vreme,
i zašto ti ne mogu uvek kazati „dušo“,
umem li umreti kao svako
i preko koje reke nećemo zajedno preći.
O ovome ne možemo govoriti,
jer dugo nam se različitim daljinama pogledi služe,
a spora je navika traženje u mraku.
Čime se za sve neizgovoreno može boriti
kada smo već izabrali teme,
strastima nazvali strasti, lažima laži
Tišinu stvorili ovakvu
da više ne možemo govoriti.
Trenutak me doziva,
na jeziku čula koja nam behu data
u baštini,
a telo je sve što znam.
Telo mi je korak
i telo je put,
praznina u vazduhu kada čekanje odustane,
mehanizam koji troši mrak,
početak vrata
i nagoveštaj da vreme nije u tišini.
Vreme je ram.
Ime ti je od žena
koje su umele da daju,
telo ti je znak.
Strah je usamljeni lovac
koji po mirisima hoda,
smelost svu
kad spusti u korak
Srce ti je od voda
koje se vraćaju da traju,
grudi su ti od snova lenja,
Tražiš li još uvek oči
na odlomcima mraka
kad odlučiš da si tu
gde su staze od običnog stenja.
Smeh ti je nož
ili obična praćka.
Ovo je nekad bio svet
to i osmehom znaš,
savršen mehanizam, i to loš.
Zlo je u belom, spremno za brak
sa vremenom, a tebe čekam.
Sa imenom od žena
koje su umele da daju.
Sa telom što je znak.
Putanjom jednog dodira
načneš nestajanje.
Učiniš da progovorim disanjem
o mestima u snu,
koja samo tamo postoje.
Iz jezika koji zatekosmo,
dodirom jednim učiniš
da izbacim pitanja,
i obešene o vazduh kroz koji si prošla,
ostavim prazne znakove da stoje.
Putanjom jednog dodira
navikama docrtaš lica,
nalik na lice klovna,
obećanja pretvoriš u skitanja,
a prostor između želja ozeleniš nebom,
bučnim od grozdova nemirnih ptica.
Planovima daš moć okvira
a željama ogromna stopala,
pametna i plovna.
Putanjom jednog dodira
označiš mesta iza kojih su
organi kojima slutim,
da možda ću moći senke da podignem
ako ipak dovedeš svetlost,
vreme nateram, da bira
ako mi uzmeš brojčanik koji vrtim,
ljude ostavim, da najzad stignem
tamo, gde će dodir tvoj na meni umeti da svira.
Savršen sam početak ničeg,
ogoljen svetlom nad olupinom tragova
živih, tek pošto zamru koraci
negde pod prozorom
iza kojeg pripadam,
priče gde se otkidaju da kruže
zajedno sa smislom slobode
leptirova sluđenih lampom
i senke tragova gde postaju duže.
Savršen sam
jer nebo vidim kao pticu,
a tek sam korak od ulaznih vrata,
ili kao kišu,
otac bi govorio da je sve to iz inata
možda,
ali i kad hod mi ćuti
tragovi oni nastavljaju da dišu,
kao da žele stvoriti nebo
ja da ga vidim,
ali ne kao pticu,
već kao kišu.
Ponekad znamo,
a najčešće ne,
da možemo da damo
puno toga što nismo mogli pre.
Stanemo ponekad kao da smo jaki,
u neznanju da samo poraz ume da veže,
tako, da telo kao udarac oseti,
od vremena deo svaki,
i saznanje neko, da suze ne umeju
daleko da beže.
Ponekad zlo je tu,
toliko da i ogledala postaju vrata
koja gurnemo bez truda,
i gost smo drag na tom tlu.
Ponekad telom ustanemo iz blata
od kojeg jesmo
i koje je svud, duže i od stenja.
I stojimo tako, kao „na“ vetru,
sa suzama koje silaze
bez ikakvog trenja.
Ponekad ne umem videti,
a nigde ni zida ni šume
oko mene,
zbog čega sam zaboravio se stideti,
odećama daleko od tela
stvorenog da ne razume,
čak ni zašto nikakav ukus nema seme.
Ponekad bi da nisam ni ovo, ni ovde;
a prostori koji odlaze mi za sećanje
nepovrate kače
Ponekad bi da sam sav od umiranja,
a ponekad mi se samo plače.
Pored mene kad stojiš
vidim da se vreme ne može deliti
na način na koji činimo to.
Pored mene kad stojiš
vidim da se i plavo rađa
gde i trava
i da se crno ne može seliti
lako, kao što te nauče da brojiš.
Pored mene kad ti si,
ja sam voda
koja je tekla pre imena svoga,
Ogromno neznanje lava
da nad nekim treba da vlada,
ambis sam za let i orla i kiše,
mir suše i strast vrtloga
pored mene kad si,
ne prestaje da teče „sada“.
Reči, kojima bih da te opišem
već su stare
i ništa njima da otpočne neće,
niti glasom da krene
da bi se igde čulo.
Misli su već propale kroz telo,
kao da je trulo
kamen je obukao oko
a vazduh koji visi nad zemljom jezik
na kojem me gledaš,
kad si pored mene.
U nereč mi se šćućurilo ime.
Odbeglo od ljudi
što pričaše da imena ne umiru.
Htede da i ogluvi,
samo da ne zna
da bez tela može ostati svoga.
Odbeglo mi ime,
i telo prazno niko da oslovi.
I ni u kakvom ne zna više
da počiva miru, a ništa što zove
neće da ga budi.
Čak i umiranje ćuti.
Tesno je ime ono znalo i od boga,
čekanjem da ga prati,
i vremenu kada mine tragove da briše,
i kakve sve to lađe po suzama plove..
Znalo je, a sad mu osta, samo da sluti
da možda mi se,
ime moje vrati.
Sklonio sam staze
Sve osim jedne
Ostavio samo jutra.
Govorili su starci da druge svetlosti
troše nadu.
Pustio sam misli.
Dolazile su ptice
i prolazili konji.
Vodama radije merio vreme
nego dobima.
Korake koristio da ojačam čekanje,
tišinu da čujem korake.
Počinjao da razumem prazno,
vazduh, između..
Očekivanju sam počeo da zaboravljam ime,
žudnji oblik
Da je ijedna misao ostala
mislila bi da znam.
Jutros je poslednja otišla senka
na način koji razumem.
I ostao sam da čekam sam.
Naspram prostora,
a ne na strani ničeg.
Bez težine
i bez otpora.
Ni na dohvat.
Voljom senki nameštena
poziraš slikaru
koji bi da oboji obojeno
od suprotnog, u sebi.
U meni.
Nema me kad nisi.
Reči koje stvoriš stvaraju me.
Usnama mi stegneš davanje,
jako.
Inkvizitorski.
To nazoveš poljupcem.
U onome što ostane od tela,
kad taj prođe,
ostaviš ranu pristalu da vri,
u onome što nije,
stropoštaš zamku za novi život
od jednog sasvim običnog boga
nazvanog Mi.
Na jednoj strani uma su reči,
osvetlenje koje klija.
Pravci.
Trenutak gde prestaje otac
i počinje kretanje.
Na strani koja nema oblik
ali nosi granicu.
Vreme je ne nosi. Nema ni vid,
i u stupanju takvom ne postoji preči.
Na toj strani se dobro prenosi strah,
a loše stid,
i ne nalazim joj suprotnost,
jer nema za šta da se uhvati dah.
Na jednoj strani uma,
tražio sam reč
koja ne treba vilicu.