Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Epitaf za obmanute

Kad umrem,
tako mi je žao što će mi obući frak
i zadenuti u rever cvet umesto rane,
a ja sam za života
sa vojničkih košulja uzimao kroj.

Zar niste primetili da mi se oči
nežnije od aprila
duboko negde u vidicima
večito potmulo dime!

Ja sam onaj neznani junak
koji je bezbroj puta s vama odlazio u mrak
i ponovo se vraćao u svaki živi stroj
od Termopila do Hirošime.

Dobro zapamtite ovu koračnicu
sastavljenu od reči pomalo prljavih i modrih.
Hteo bih da se ona zarije u vaše srce
kao bajonet u vojničke živote.

Ja sam sadio groblja u travi
i iz kalpaka srkao čorbu na Odri;
ja sam Evropu kupio za jetrenu paštetu,

a ujutro joj pucao u trbuh od sramote.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Ja sam nosio brnjicu od bodljikave žice
i pevao i smejao se
ponekad i polulud od bolova.

Ja sam bio kapela,
ljuljao sam se obešen i žut na raskršćima
i zvonio kao zvona celog sveta sam.

A danas,
samo sam obična kožna vreća puna kostiju
i sećanja
i olova,

ali bar znam da me niko neće prevariti
jer suviše znam.

Kad čujem tišinu,
zatvoriću se u sobu i jaukaću.
Tišina je zločin s predumišljajem,
topla i meka omča licemerja oko vrata.

Tišina je lirska međuigra za fabrikovanje dece
i dvoličan način da se čovek izleči od straha
i pokuša da bude još jednom jak.

Samo,
ja više nemam hrabrosti za takvu ljubav
zbog koje ću ponovo ići da ubijam
mrtve vojnike iz poslednjeg
i pretposlednjeg rata.

Dobro zapamtite ovu koračnicu.
Hoću da vam se zarije duboko u gola srca
kao usijana zvezda u avgustovski mrak.

Ja,
koji sam nekad zubima srljao
u zadimljene godine
i šakama vidike deljao i dero,
ja,
koji sam nekada mlatarao vetrenjačama udova
i gromko pevao velikim poderanim ustima,
taj isti ja,
danas,
samo sam mali,
žalosnosmešni,
neregrutovani heroj,
osuđen da raspredam paučinu svakidašnjice
svojim rapavim prstima.

Ismejaće me
ako gospođu mater,
bože mi oprosti: trudnu,
uhvatim za ruku i odvedem na bal,
da bi buduće bebe bele od mleka i zuba
naučile na vreme dvoličnost ove igre
u kojoj se gomila uskomešala.
Izrugaće se
što ne razumem ovu svilenu tugu
i ovu svilenu ljubav,
i što od iste duge krojim i šal
i vešala.

Da su bar zadimljene davne godine,
ne bi imalo šta da se objašnjava.
Reklo bi se: bio je,
pa šta,
- bar zore na njega liče.
A ovako sam penzionisani budilnik
koji uvek zakašnjava
iako srljam da prvi svitanja otkukuričem.

Ponekad mi se još u očima
usire daleki vetrovi što zaudaraju na pokolj,
zar niste primetili,
usire se davni riđi brodolomi,
pa lomim sanjive ruke od bola i od želja.

Tu neće moći da pomogne nijedan očni lekar:
nama su duše razroke jer gledali smo široko,
široko kao kraj u kome su nas okotile
matere naše ružne i voljene
zelene od loze i kiša,
žute od sveća i ćutanja,
i plave od uspavanki i veselja.

Šta ću ja u ovoj tišini
kad sam za nemire stvoren?
Šta ću tu gde je ljigavo
od negovanih ruku?

Sunce mi se kao svrdlo uvrće u potiljak
i poslednji se osmeh od moga daha zborao.

Sad i ako tuku
- drukčije nekako tuku,
i nijedan mrav nije postao orao,
mada je dosta da samo poželi
i postao bi orao.

Nema više oluja.
Reke odevene u kičme od mulja,
u bedra od riba,
odevene u trbuhe od algi,
ravnodušno teku.

Nema više oluja
u krvi žutih trava
i grana nad bivšim brzacima.

Šta mi vredi da izvirem
i svake noći sanjam da ću odlutati nekud,
kad sam izgubio ušće,
pa se smušeno osvrćem i kotrljam preko obala
pod nebom
preoranim sunčanim zracima.

Pokusao sam najiskrenije,
ali ne razumem se u kamenje što miruje
i to mi je sva krivica.

Možda sam samo zbog ljuljaški imao obraza
da ostanem
ovom svetu u gostima.

Inače,
šta ću ovako divno lud sa ovih 25 ptica
u mojoj krvi i kostima?

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove
živi nekakav nemir neprestan i dug.

Ali šta ćemo kad nas ima i ovakvih
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.

Šta ćemo
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?

Šta ćemo
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?

Da su mi opet one stare, zadimljene godine,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.

Ili da širim ruke neka se slapovi neba
na mene s urlikom ruše.

Svraćao bih u jednu divnu krčmu
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.

Javno bih okolo pričao da sam toranj,
da strah za oblake značim,
i trčao bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.

Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.

A ovako,
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!

A trube su pretopljene u čajnike.
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.

Pustite neka za mnom kao slučajno
mašu zelene ruke granja.

Pustite neka na mene pljušte svetovi.
Moram da kisnem ovako nerazuman.

Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
što se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.

A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.

Ispašće
kao da nisam živeo do bedara u mulju
u barama zelenim.

Najzad:
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.

Mojsije,
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,

Odisej,
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja,
- svi mi smo na kraju pošteno udešeni.
Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.

Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.

Ništa mi nismo uticali na jutro
da se ne presijava kao oštrica noža.

Živeli smo,
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.

Dunav se uliva u Tamis - Miroslav Antić

Ljudi su isti kao i ladje
podignu kotve i otplove
ali svako mora jednom da nadje
ponovo svoje stare snove.

Ljudi su isti kao i ptice
lete do sunca i do zvezda
ali svako mora jednom da sleti
ponovo natrag do starog gnezda.

Dunav se uliva u Tamis,
iz svih mora iz svih okeana,
Pancevo, to je kad se vratis,
u samoga sebe jednog dana.

Ljudi su isti kao i reke
usca im negde na kraju sveta
ali svaka reka uvek se seca
vecito svoga starog pocetka.

Kad dodje crvena jesen

Kad dodje crvena jesen
i čokot krvlju rodi,
devojke neka raspletu
kurjuka debeli švigar.

Gologlav ću se kroz polja
klatarati po vodi
pijan od vetra,
a iskren
k'o materina briga.

Poliću košulju vinom
preko celih nedara.
Pevaću nešto iz grla
i otegnuto
niz kuće.

Još sam toliko momak,
još imam toliko para
da kupim usne sveta
mokre,
crvene i vruće.

Žene,
čuvajte oči!
Ja sve odreda ločem.

Sakrijte negde ramena.
Gladan sam belih tajni.

Budem li malo divalj,
oprosti meseče-oče,
do umora sam željan
krovova zavičajnih.

Neće mi biti teško
ako sve nije plavo.
Nisam ja ovom kraju
daleki putnik stran.
Ionako sam uvek
bio i bog
i djavo
zbog neke pahulje retke
što zadocni na dlan.

Kad dodje crvena jesen,
berite vinograde.
Devojke,
rvaću se.
Otimaću vam grudi.

Doćiću da veselje
točim u serenade
uz kikot,
vrisku
i lavež
teških harmonika ludih.

Daj, neka pesme reže!
Cvokoću dirke kroz veče.
Vina, birtašice, tugo!
Vina!
Napravi požar!

Ja sam ostao isti
kao zid neokrečen
i na detinjstvo davno
miriše moja koža.

Željan sam da mi kiše
ližu kosu sa čela
i da me čaša zdravlja
pred kapijama sreta.

Kad bude crvena jesen,
neka dodju sva sela.
Još imam dosta zuba
za mokre usne sveta.

Pećina

On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili,

a na drugi nas teraju. Od koje ste Vi vrste?"

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da
svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima.
Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem.
Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane,
neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.

Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice
prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik.
Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica
realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u
tačku i produžetka u nedogled.

Dečak je i dalje ćutao.

Ovako sam mu rekao:

"Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam
u jedno: nemam pamet od magle.
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga
otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke
uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam
živeo u onom što još ne poznajem.
I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici.

Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se
smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.

Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom
prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?"

I ovako sam mu rekao:

"Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz
mene, već lice moga naličja.
Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava,
množi se novost već poznatog.

Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da se
uobličim u krošnju svoga konačnog?
Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u
premorenom vazduhu medju pepelnim senkama?

Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se
igram. Vidite kako to umem.
Igra je neobičan i nepogrešiv život.

Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem.

Od koje sam ja vrste?

Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo
zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti.
Eto od koje sam vrste.
Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni
ožiljci, ni starenje.

Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva
tkanja poznaju kao ćilimu.
Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i
blaži nesklad boja.

Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav ukus prostora. Mili po
meni tišina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju.

Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem
smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od
sopstvene svetlosti...

Koren

1.

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.

Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.

Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.

Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.

Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.

6.

Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.

Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima. I – izmislio.

Balkanac

Ne stidim se sto sam
kako vi velite
varvarin sa Balkana
tla prljavstine i bure.
Cucete sad
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate
daleki ste i od rodjenih sinova,
za trpezu svoju ne posadite
svakog tudjina.
Vi mozete da pijete
a da svakom ne pruzite
case vina.

A kod nas su jos obicaji grubi
mi pustamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se jos i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja cine,
kod nas svaki covjek ima
citavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova
na svakog covjeka po jednoga
imaju ga drumovi i polja, apsane i skole,
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga
u sebi ga nose
i tiho mu se
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut zivota
imate sprava i masina,
sve ste sracunali i sve znate
izumi vasi su za divljenje,
a mi jos imamo starinske alate,
ali sve je kod nas jos zdravo
i prirodno ko glina
i umiranje, i radjanje, i zivljenje.

Vi imate citave zbirke
pravila i nauka o slobodi
o svemu se kod vas pise i pripoveda
ali mi po nepisanim zakonima
slobodno zivimo
i nekog prirodnog drzimo se reda
slicno ognju, vetru i vodi.

Kod vas je zbilja sve tacno propisano
kako se jede, govori i oblaci,
a mi kad govorimo, vicemo
i masemo rukama
i corbu glasno srcemo
i u rukavicama smo
obucu nosimo od svinjske koze,
puno je kod nas seljackih navika i stvari
i kraljevski preci nasi
doista su bili govedari.

Narod nas, zbilja, u gnevu moze da kolje
rusi i pali,
ali mi nismo oni sto smisleno tlace
mi ne smatramo da je svet
celi nase polje
mi ne bismo podneli
ni urodjenik prasumski da zbog nas place.

Dusa je nasa prostrana
iako smo brojem mali.

Prolog

Prekoljite već jednom te vaše violine
i obrišite gudala o rukave.

Dignite se na prste kad vas krste.
I ljube u belo čelo.
I pljuju u oči plave.

Pogasite sveće.
I cveće.
I trave.

Prošla su bezazlena leta.

U ovu noć, zgužvanu kao ćebe
među nogama časnih sestara
koje pate od nesanice,
ja sam poslednje jeftino nebo
za sve sanjare
i pijane ptice.

Oslušnite, to zvezde sa presnim krestama
kukuriču jesenji vetar.

Možda je to starost nečujno dotakla
naše usne i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
iz dve pokojne puške.

Zašto bi, inače, tišina
tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinje
na rastanku
u parku
iza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.

Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.

Nisam, valjda, uobrazio da to krošnje
pod mojim oknima jecaju,
i sviraju u orgulje.

A ruke im tako oguljene,
tako uvele,
tako krastave?

U ovu noć,
kad svi ravnodušno put groblja marširaju,
marširaju,
i vuku po blatu svoje otrcane vence
i zakrpljene zastave,
dižem u ruci trobojne pelene
nerođenoga sina.

U ovu noć, kad se magla u daljinama
zgrušava i razliva,
kad niko i ne pokušava
da mi razume u zenicama ove varnice,
nisam, valjda, uobrazio
da sam jedini ovako
lud i naivan, i divan,
divan kao izlog periferijske starinarnice
u kome ima mina.

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Mi, koji ovako promuklo tepamo
i ljubimo,
mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,
i rasušeni u tuđim sećanjima
kao iskrpljena olupina
zaslužili smo noćas ovu poslednju,
najlepšu svoju plovidbu,
zar ne, vetre,
zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.

Njeno belo ime među našim utrnulim zubima
ima ukus krvoliptanja i kupina.

Kad je volimo, to je tako užasno crveno,
crveno do dna naše jetre.

Kad je volimo,
to je kao kad golim trbuhom srljamo
na bajonet.

Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?

Gospodine grade,
ja sam pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.

U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u popravilištima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.

Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.

Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
za šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.

Moja ljubav je sve od molitve
i od kičmene moždine.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.

Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.

Prijavljujem se,
ako je potrebno da se nekome ludost
usmeno javi.

Raspoložen sam da se čitave jeseni
pravim i naivan i zlatan.

U ime svih vas kupiću ujutro travi
najlepši poklon plavi,
da sporije požuti od zavidljive tuge
kraj vrata.

Zabranjujem da drvo pred mojom kućom
zbunjuju prognozama meteorologa.
Mi, koji proizvodimo lišće,
zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.

Polako ova samoća pije mi krv,
mada je mnogo zdravije popiti duplu
od bresaka.

Nije me stid
što sam u desetercu sisao mleko
jedne neverovatne domaće matere,

Iako ponekad pornografski usnim
i Pariy,
i Las Vegas,
i Rio.

Ja sam od neke vatre matore,
i već sam razapinjao šatore
i tamo gde je Atlantski okean bio,
i gde nikad Atlantski okean nije bio.

Ja ću vam gledati u lice kad kažem:
dan.

Ne učite se iz novina kako da se molite,
i volite,
i žalite i šalite.

Ako smo jednako goli,
dole paravan!

Upalite!

Upalite da zakrpim sva mesta
gde se polako cepa moja urođena kudelja
i juče kupljena svila.

Upalite, da propešačim po sebi
malo duže i sporije.

Upalite, neka sve bude smešno
i budalasto kao prvog aprila!

I neka satovi igraju, dok se skroz ne
raskorače,
svoj otrcani - gran žete - iz istorije.

Nešto nije u redu odavde
- do moje krštenice.

Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.

Od zvezda se u očima
nagomilale žute ranice.

Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojena palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.

Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase leta.

Neka me uhapsi moja majka,
i saobračajna milicija:
imam najneispravniju kočnicu.

Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.

Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete ispaljeni u slepoočnicu.

Hleb, sir i vino Mokrina

Na stolu je jelovnik. Hladna predjela: mokrinski sir i hleb. Ukocio sam se. kakav mokrinski sir i mokrinski hleb. I to u sred Njujorka. Pozovem vlasnika kafane. On kaze: “mi ovde imamo svoje ljude koji na stari, domaci nacin prave isto sto su pravili i u domovini. Ako se ovaj sir ne lista, mozete mi ga nabiti na nos ili za vrat.” Hvala mokrinskom hlebu!

Imao ja nekoga druga Svetu Danilovica. Bio je reprezentativac drzave iboksu pedesetih godina. Velter. Trenirao ga Luka Popovic. Sretnem ga u Njujorku. Za mene Amerika – cudo. Samo idem i osvcem se. On me lepo provede kroz Brodvej, pa kroz zloglasnu 45. Ulicu, pa negde u zoru, kad smo vec videli i Kinesku cetvrt i Central park i Bronks, odvede me u Sveta u Kvins. A tamo kafana “Skadarlija”, pise na firmi cirilicom. Lukac. Cevapi. Prljavi carsavi. Pune pepeljare. Drustvo nase, domace u sred Njujorka. Sviraju cigani iz Deronja. Prepoznali me.

Ali, ja sam, kazem, iz Mokrina. Mene necete prevariti. Jas am taj sir jeo od detinjih nogu.

Probam sir: jeste. Probam hleb: jeste. E, pa Mokrinu moj kad sam te sreo i tamo u Njujorku, i kad sam sa Stivenom Stepancevim, profesorom i pesnikom, na jednom od najvecih univerziteta Amerike, gde se poezija ne samo proucava, nego i snima i cuva za generacije, kad sam tamo govorio da vise nema Nekine bare i da je Jaukovo jos uvek u jamurinama, e, pa, Mokrinu moj, hvala ti za taj hleb koji jede danas i neki drugi continent.
Ima nas svuda. I to je nasa sreca. Rasejani po svetu, mi znacimo jedno valjano covecanstvo koje ce se umnoziti. I dati million mene, tebe, njega, svih nas.

Govorim li ovo o vinu? Pa evo.

Ima jedna stara medjuratna prica, koja kaze: kad je fudbalski klub “Delija” jednom gostovao u Coki, Mokrincani su posli na utakmicu traktorom a u prikolici su poneli bure od 400 litara vina d aim se nadje. Bio sam dete i znam sigurno da nije bilo 400 litara, nego samo 150. Mi uvek volimo da preuvelicamo. Stajao sam kraj prikolice kad su utovarili bure. Pripadalo je porodici Krsin. Oni se zvanicno zovu Popovi, ali to u Mokrinu ne znaci tako vazno kao kada se kaze Krsini, jer ta loza je dala mnogo dobrih birtasa, originalnih i divno ludih, koji zavrsavaju baladu Radom Bangicem i Vesom Krsinim.

Ostali su otisli u intelektualce i zovu se Popovi.

Odem ja jednom u Mokrin. A to je bilo u malom sokaku gde je nekada bio svapski « Kulturbund », pa onda neki vatrogasni dom, a preko upropastili poru, kao napravili pijacu, pa se onda, posle oslobodjenja taj sokak zvao Udarnicka ulica, jer pre toga se zvanicno zvao Gospodska ulica, a danas se vise i ne zove, jer preko je bila buvara, bas prekoputa kuce moga dede, gde sam slusao kako tuku komuniste po tabanima, a moja baba Rahila (ili Rahela kako joj je bilo pravo ime) palila je svecu srpskom svecu svetom Vasiliju, da spasi duse okrvavljenih.

Odem kod Vese. A on sad vec posle rata, drzavni birtas. Svejedno. Izbaci goste, obraduje mi se kao svom rodjenom, a vrat mu ravan sa glavom, jak kao bik., Vesa Krsin, covek nad ljudima, kaze zeni:

“Mamice, daj vanglu vina i dve cimente.

Zenu je zvao Mamica. Cimenta od tri deci bila je za njega, cimenta od dva deci za mene. Onda on proveri da li su vrata zakljucana pa kaze:

" Mamice, daj one knjige ispod tezge."

Mamica izvadi pet knjigaNarodne pesme. Junacke. Podeli Ciganima.
“Strana 64”, kaze Vesa. “Stari Vujadin. Nece oni meni da izmisljaju. Ima da citaju red po red…”

I tako pocne muzika.A Vesa place. Kaze, vidis onog Radu mog brata, bangavog, pa ima ko dag a nasledi, a onaj Pera, nosio svilene gacice dok je bio fudbalski sudija, cello selo ga gledalo kako se u svili leprsa, pa napravi tri sina: Dusana, Lazu i Rasu, a ja, vidi me kakav sam, kao americki bison, pa – kcer. Ko ce mene produziti?

Place Vesa. Cigani sviraju, cimente se prazne, dolazi nova vangla, a ja sve nesto mislim: « Vujadine, sa obadva sina, evo ti se zaricem u moje i Vesino ime, da nam nece faliti dece u Mokrinu, muske, zdrave, pametne i pomalo blesave na nas. Lepo blesave, plemenito blesave dostojanstveno zvezdane ». Napravili smo decu. Ja cetiri sina i dve kceri. Za pocetak. Odem u Mokrin, odem prvo na groblej da se isplacem, pa onda odem na rukometno igraliste da vidim kako rastu moji sinovi vise od kuca, vise od drveca, vise od oblaka, ka nebesima.

Mokrin ima tornjeve od mladih ljudi. A u glavu im zvone zlatna zvona mojih i Vesinih nedorecenih snova. Dobroje. Vino nas je naucilo da budemo protiv sebe, da sebe preskocimo, da do Idjosa popijemo tih 150 litara i dobijemo utakmicu, da do kraja Dvadesetog veka popijemo sve podrume i dobijemo generaciju koja vredi vise od nas.

Kad su ovde zivele Svabe, onda se govorilo: "Daj boze da bude na tatu, da ga nasledi i produzi njegov posao ".

Mi koji smo pili (moji ocevi i majke) govorili smo :
“Daj boze da nikad ne bude na nas, nego da budu bolji”

Bili smo bolji od njih. A nasa deca su bolja od nas. Hvala mokrinskom vinu!
O hlebu znam himnu. Kad baba isprazni nacve, deda nalije vina i pije iz nacve. Niko ne sme da mu pridje, dag a takne dok to ne isprazni.

I o siru znam himnu. Kad baba isprazni kacicu, deda nalije vina i pije. Niko ne sme da mu pridje, dag a takne dok to ne isprazni.

O buradima da i ne govorim.
Izgleda das u kod nas i lebac, i sir, i sunce, i nebo, i zvezde, i vecnost – vino koje tece kao vreme niz obale nasih obraza, nasih ociju, nasih ludih mokrinskih snova.

Pa zasto se zovemo Mokrin? Zato sto smo mokra braca!
Zato sto je to velika poplava u ljudima, poplava osecanja, poplava ljubavi i ludosti.

Igre mrtvih pod jorganom

Jeste'l živi, braćo,
ili niste živi?"

"Kako da smo živi,
kolega,
kad smo od korenja?"

"Kako da smo živi,
kume,
kad smo od pepela?"

"Kako da smo živi,
komšija,
kad nas bube pojele?"

"U glavi nam voda
kao u lavoru."
"U srcu nam blato
kao u močvari."

"U mozgu nam mrtav točak.
Umoran."

"Jeste'l živi,
ili niste živi
kad se kao prasići
pod jorganom gurate?"

"Nije ovo zelen jorgan,
već zelena zemlja."
"Ko može da bude živ
u srcetu zemlje?"

"Ima li tu neka Orka?"
"Ja sam kosa Orkina."
"Ima li tu neka Linka?"
"Ja sam njena kost."

"Ima li tu Bibili?"
"Ja sam njegov zub."
"Ima li tu Fero?"
"Ja sam kaput što je bio na njemu.

"Fero je u nekoj zvezdi gore u nebu,
samo što se slabo vidi,
jer je zvezda crna
ko crni bomboni za kašalj.

Kašlje Fero,
celo nebo grmi od tog kašlja,
jer mu zvezda sva bolesna
na pluća."

"Da li ima neki lepi,
vreo vetar,
da odnese Feru kaput
da se ne smrzne?"

"Da ne umre još jedanput
tako mrtav i bolestan,
da ne umre još jedanput
luda ciganska."

"Niko ne zna
da'l je Fero umro,
ili tek treba da se rodi.
To će se tek čuti.

Kao zvona kad zvone,
kao zvezde kad zvone,
kao vetar kad zvoni
preko celog severa,

tek će da se čuje
da l je Fero mrtav
il tek treba da se rodi
iz svog kaputa."

"Na kapiji grobljanskoj
stojim mrtva i prosim.
Dva mi oka srebrna,
pa obadva zarđala
od kiše.

I jezik mi od srebra,
pa i jezik zarđao
od kiše.

Na kapiju grobljansku
pala moja bela duša
kao marama.
Od kiše."

"Meni, braćo,
već nekako dosadno
da budem i mrtav.
Ne mogu da dišem."

"Meni, kad sam gladan,
nije ni do groblja."

"Pa šta da se radi?"

"Da mi lepo oživimo.
Vreme je.
Skoro smo se ugušili
od tog umiranja."

Najsrećniji su oni koji su teški naviše ...

Ako znaš da si bio pre mnogo hiljada godina, i sagradio Balbek, i porušio Troju, ako se sećaš reptila, Atlantide i mastodonata, ko ti može oduzeti taj deo biografije?

Valja u sebi odgajiti ogromnu plodnost vere da bi se shvatio smisao i pravi početak čoveka.

Neko bi mislio: sanjariš. Ne. Ti to izbegavaš obmane. Ko ne uma da izmisline ume ni da opstane.

Najsrećniji su onikoji su teški naviše.

Najsrećniji su oni koji su prvi razumeli da je temelj: već krov, i semenka: već plod. I pogled u nebo: već krilatost. I zamisao: već doživljaj. I htenje: već saznanje. I odluka: već dejstvo.

Ako znaš da si leteovan sunčevog sistemai prestizao vreme, i boravio u svetlosti, i u nekoj budućnosti zaboravio kapu, ko ti može oduzeti taj deo biografije?

Pitaš se: šta je suština? Biti moguć u nemogućem.

Pitaš se: šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se: gde je kraj? Na kraju tvoga pitanja. Kad uobličis misao, uobličićes beskonačno.

Moraš mi jednom objasniti...

9.
Vraćaćeš se probražen,
ponavljan neponovljivo
u krvotoku proleća
u plavim plotunima lasta.

10.
U puzavicama kiša
U grozdovima rose

11.
U strpljivoj tišini
što naslagama godova
grli i zida stabla
dok na njih namotava trajanje

12.
Prilaziš sa svih strana
i ukrštaš se sa sobom.

13.
Stariji od pra-vremena,
a duzži od iza beskraja
i viši od iza neba
i dublji od ispod dna.

14.
Na svakom novom raskšću
dočekuju te tvoji oblici.

15.
Moraš mi jednom objasniti
kakav si to vrač
kad duneš u pčelu na dlanu
i pretvoriš je u zvezdu.

Nasmejana pesma

Mika je pisao i onima što tek nespretno sriču reči i po koju rečenicu, znao je nevinog srca jezik.

Lavić

Jedne zime lavić mali,
debeljuškast, žut
izašao iz kaveza da prošeta prvi put.
Protrčao ko bez glave zoološki vrt
i ciknuo: tata lave, gle šećer prosut.
Malo dalje stazom belom
sreo Sneška belog
pa pomisli: al je sladak, poješću ga celog
Al je bio kratke sreće
jer na licu spazi
naopako nije šećer taj čika na stazi.
I od stida i od bruke,
pognu glavu zbunjen
reče Snešku: ljubim ruke i pobeže zbunjen.

Nasmejana pesma se često i peva:

Na ulici juče
Srećni tata petao
S pilićima svojim
Prvi put prošetao,
Pravio se važan
Krilima je lupao
Pa u bunar upao
I sav se okupao.
Smejali se pilići
Čulo se do neba-
Baš si tata šeprtlja
Tako ti i treba.