Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Uhodeći komete

Da li si ikad razmišljao
O čemu pričaju svici
Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja
Rumeno mrvi i taloži
U naborima šuma,
Da li si prisluškivao
Njihovo došaptavanje
U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak
Avetinjski i sablasni,
Kad sve utihne okolo,
Ptice, vetar i jezero
A iz modrog tajanstva
Sanjive vasione
Plutaju kao utvare
Seni ugaslih svetova
I pretaču se u mreškanje
I odsjaj zlatnog grumenja
Na dno prvoga dremeža
Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren
I prestravljen lepotom
Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom
Svome velikom svicu:
Kako mogu da dospem
Do one najveće zvezde
Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže
Njegov veliki svitac
U svojoj fosfornoj nemoći?
I on je negovao
Nekada u detinjstvu
Svoje malecke uši
Za tajne glasove neba
I naslanjao obraz
Na vrelo disanje tame
U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:
Svitac je najsporiji način
Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza
Stvarno najsporiji način
Da se bude daljina
I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica
Stvarno najsporiji način
Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje
Stvarno najsporiji način
Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje
Stvarno najsporiji način
Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati
I ljutih kupinjaka
Panjevi natrulo dahću
Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna
Da u ovoj čamotinji
Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac
I usahlo se smeška
Dok laže: ovde, gde živimo,
To je takodje jedna
Obla i lepa zvezda
Za nekog malenog svica
Koji stanuje tamo
Gde ti uporno gledaš,
I pita se večeras
Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:
To je taj prostrti ležaj
Izmedju Ničeg i Ničeg
Gde možeš da vidiš stvari
Kao da sa svih strana
U istom trenu prolaziš
I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima
I vidiš tabanima.
I vidiš čelom i temenom.
Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,
Tog koji ne postoji
Tamo na onoj zvezdi,
Ali ti ga već poznaješ
I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:
Ako se zamenite,
Bezbroj će svetlosnih godina
Postati jedno jedino
Tvoje najveće Danas
I prevalićeš divna
I ogromna prostranstva
Kakva, evo, razumem
Možda još samo ja
I neki davni svici
Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.
Laž koja toliko laže
Da se zanese, zaboravi,
Pa prevari i sebe,
Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno
Šta se od tebe traži.
Važno je šta ti nalaziš
Na izvišenim strminama
Sebe, kojeg upoznaješ.

Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti
Na vrhovima snova,
A kako teško ostvariti
U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,
Pa i to dete svica,
Nosi umeće večnosti,
Koja se posle raspršuje
I ljušti kao boja
Sa leptirovih krila
Niz naprsline vremena,
U prevelikoj jurnjavi
Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.
Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi
Zlatastih oreola
I lepe tršave misli
Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.
Zna da je njegov let
Već unapred paralisan
I da će završiti
U grčevima korenja.
Ipak, uporno gleda
Svako veče u zvezdu
Što bdi nad krošnjama jasena
I neprekidno ponavlja
Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.
To je od ptica naučio.
One se peru krilima,
Dok seku kriške neba.
I učio je od cveća.
Ono se pere mirisom
Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način
Da se do gola očistiš
I budeš kadar da jednom
Zauvek sve prekoračiš.
Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao
Da kaže velikom svicu:
Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:
Ako mi mnogo puta
Šapnete da me volite,
Je li to više ljubavi,
Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri
Imate novi dokaz
Da je čudesno važno
Otkriće da smo živi,
Je li to više života,
Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.
On je u meni. Unutra.
Iz noći u noć se pentram
Po bespućima bezumlja
I ovo, čime se bavim,
Nije već gotova mudrost
Kao u vas svitaca
Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:
Ja samo osluškujem kretanje
Kao svoj pošteni deo
Radoznalosti svih rođenih,
Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim
Ozbiljnim verovanjem,
Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,
Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,
Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu
Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac
Lagano sklapa oči
I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust
I sve je blago u vazduhu.
Vidici se pretvaraju
U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci
Dalekih zvezdanih misli.
Sa zemlje uzleću misli
Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze
U ogromnoj praznini
Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac
I nije pravi svitac,
Već više neko pitanje
Sa krilima od zemlje
I iskrzanim usnama
Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida
Sa mekih, zelenih pleća
Kao prozračnu košulju
Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!
Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,
Sličan treperavoj lampi
U kojoj umesto ulja,
Gore detinje suze
Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.
Izgleda kao da spava,
Ali u sebi bezglasno
I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,
Ako umeš da zamisliš,
Nije zapravo svitac,
Nego naš večiti odgovor
Sa krilima i usnama
Od blage mesečine
Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,
Ljubopitljivi svici,
Ostali zauvek priglupi
Ne saznavši za igru
Koja se zove „žmurke“,
Kad se biva nevidljiv,
Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam
Svoju svetlucavu misao
I pretvaram je u požare,
Nepomućene, vrtoglave,
Na dnu pra-okeana
Nepresušenoga neba
U koji se ulivaju
Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu
Iz mog mesta u vremenu
I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim
Da sam dvodtruko uplašen.
Jer ja sam ovde, danas
I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži
I najčudesniji način
Da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo
Da se na kraju bar jedne
Od tih zvezdanih večeri
Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo
Život i snove svitaca,
Uz čiju smo se mudrost
Slučajno zadesili,
I sami u sebi žudeći
Daleke jake svetlosti
I menjajući uzalud
Svoje žestoke želje
Za nekakav u večnost
Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.
Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak
Od svoje neodlučnosti,
Mi smo se mimoišli
Kao i mali svitac
Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća
I otvaranje školjki,
Slonovski hod planina,
Šarenilo tišine,
Mekoću ptičijeg leta
I belo pletivo potoka
Po kamenju i pesku
Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi
Kad nikad nisam dospeo
Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,
Ma i najvrelijim glasom,
To znači: baviti se
Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,
U dogovoru s vetrom,
Vreme je da se malo
Odlepimo od sebe
Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,
A nismo domislili?
Ovo je moje pitanje
Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,
Valjda će biti brža.

Postoje modra leta
Kad se u oku naziru
Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive
Krilatih tuja i borova
Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska
Treba provesti dan
Ležeći tako na ledjima
Uz samu obalu jezera,
Razmišljajući o tome
Da li su prave stvari
Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,
A nismo ih ni svesni.

Obelezje na kuci

Postoji belo mesto
Visoko u prošlosti vremena
Gde zapisani jezik
Večitoga obnavljanja
Još uvek možeš pročitati
Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku
Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu
I počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
Dok tvoj bosonogi korak
Himnično zemljom odzvanja:
Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.
Idi, dovrši to nebo.

Koreni

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio.

Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle moeš damu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu.
On sve može, jer njegovo je stanje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine kažem ja njemu, video sa narode koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji, čemu dokazivati?

On ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže o d drugih, niti je umešniji i lukaviji?

Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će dpreskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati najveću želju, pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao u bašti kamen. Poklonio ga nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikava ceo svet. A vajar ga je odbacio.

Mudrac mi kaže: I morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore može da stane u jednu običnu kapu?

Zatečen sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenut ka drugoj strain sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasada i staje u običnu ljusku.

6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladavao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem običan mali šljunak, ma kako ga stiskao, nikad ga neču razbiti. Kako to?

Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bili su pre toga bucmasti i bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vailona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, ustvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje lepog.

Čeprka prstom po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se.

Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i dogadja se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao das sam to samo poželeo u snovima.

I – izmislio.

San

Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno
sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam
u svoju glavu.

To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego
njihova beskonačnost. Neki to zovu: san.

Budućnost neće da prodje. Izležava se u nama.
Čini nas tromim, oče moj.

A nama pripada dalje od svih vrsta dalekog:
vremenski neizbrojivo i nepremostivo prostorom.

Slušam sopstveni osmeh u strašnom procepu
misli. Koji put iz početka? Laku noć, oče moj.

Javljam ti se odnekud, sa poledjine snova
To je čudesan svet u kojem
nestaju granice i svi smo u njemu vršnjaci.

Kao pesma

Jos se danas, rodjena, moglo plavo voleti
tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja.
Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti
od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja.

Dalje ce ti zenice zelenilom radjati
i znam da ces,kao sneg,
iza svakih tragova
ostajati bela, ostajati cista.
Al' u sebi, zbunjena, dugo ces pogadjati
sto si tako drukcija kad si ipak ista.

O meni se ne brini.
Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a
vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna,
jedini cu ostati zubat ko harmonika,
bez bola u ocima, prost i jednostavan.

Znam, sutra ce drukcije tepati i voleti.
Nase stare osmehe niko nece shvatiti.
Mozda ces me traziti.
Mozda ce te boleti.
Al se vise nikada necu tuda vratiti.

Predgradje pod granama.
Zvezde su olistale.
Trepavice sumraka uz okna se pletu.
Strah me je da ne umru
ove noci blistave
zadnja svetla neznosti
u velikom svetu.

Tatina pesma

Uzalud preturaš prašnjave slike
i tražiš manine oči na njima,
Nadješ ih,
ali to nije mama
iako hartija na nju liči.
Mama je za tebe nešto drugo:
to izmišljeno što se ima
tek sad kad živimo ovako bez nje
u ovoj muškoj samačkoj priči.

Ne znam da li ćeš moći da shvatiš:
ljudi se rode
žive
i sretnu,
i čini im se našli su sreću
i neku zvezdu istovetnu.
A posle – zvezda počne da rdja.
I počnu prepirke ko je kriv.
I mama tati odjednom – tudja.
I tata mami – jadan i siv.

I tonu brakovi ko trošne ladje
i trunu na dnu tudjih mora.
I mama drukčije nebo nadje,
a živeti se dalje mora
(mada sve na nju čudno –seća:
kud god se okreneš – njen dah,
i sanjaš:
tu je,
na tvom uzglavlju
i nežna i brižna u isti mah.

Veruj mi, bilo je u početku
divnog u meni i u mami.
Zato prećutkujem sve što je ružno.
Ni ti mi ništa ne govori.
Mi čćemo uporno
ko dva drugara,
živeti makar zauvek sami.
Nećemo tražiti lažne mame,
jer pravu ne ume druga da stvori.

I nemoj da mi tunjavo šmrkaš
dok tražiš izmedju prašnjavih slika.
Mama – to nije parče papira
na kom se zabeli lepote trag.
Proveri malo u ogledalo:
poznaćeš nešto od njenog lika
kao što i ja često prepoznam
u sebi nekoga ko mi je drag.

Ako se sretnete u životu,
ti, koji o njoj sad bajku stvaraš,
obriši bore sa njenog lica
i nemoj da se razočaraš.
Znaj:
sve se menja – pa i mame.
Zgaze ih godine.
Sjaj im pokradu.
Al’ ti je,
da bi postao čovek
u sebi zbog sebe čuvati moraš
izmišljenu
i večno mladu.

Mika Antić sa porodicom

Himna

Zaista nema teze stvari, nego da se rimuje strah
sa svetloscu. Ti nemoguce moras rimovati sa
mogucim.

Jos kod Defoa, u "Robinzonu", naucili smo da
je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego
sama opasnost.

Nema na svetu teze stvari, nego da se rimuje
voda s vatrom. Pevas li vodu i vatru zajedno,
prete ti da ces biti udavljen. Pevas li vatru i
drvo zajedno, prete ti da ces biti spaljen. Pe-
vas li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ces biti
posecen. Pevas li sekiru i nakovanj zajedno,
prete ti da ces biti smrvljen.

Sve medju sobom ima nekakve iskonske i opake
racune. Ali ti nemoguce moras rimovati
sa mogucim.

Ne daj da te prevari pogresni vrach pogadjac,
lazljivi citac zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, redje nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveca je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono sto osecas i kao
najmeksu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvacen.

Koliko ja razumem, najveca poezija je tre-
nutak kad nisi svestan pesme. I najveci je
zivot kad nisi svestan da zivis, nego mislis da
sanjas.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da
svojim presavijenim jezikom govore tvoju
sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od
papira, beleze tvoje dane.

Niko sem tebe nema pravo da se mesa u tebe,
rodjeni moj.

Kazu: "Mora da se dogodi nesrecan slucaj, da
se kornjaca izvrne na ledja, da bi bar jednom
u zivotu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srecan slucaj sto jedan otac i sin, lezeci
ovako na ledjima, vide kroz krov i kroz obla-
ke i kroz tamu, ove noci citavu vecnost u ne-
besima.

Secas se onoga sto sam ti pisao iz Ura. Pre-
pisano sa rusevine: "Zivot je spor, kao oranje
pomocu igle, a smrt je brza, kao voda sto ne-
staje u pesku."

Ti sutra polazis u skolu i ucice te raznim azbu-
kama. Izaberi najduzu. Najtezu. Pronadji
takvu azbuku koju ces uciti uvek ponovo.
Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izidji u neko vedro vece, izidji ispod neba,
i tamo gde je najnize, gde dodiruje ljude, ovla-
zi osmehom kaziprst, zamoci ga u poljubac
i njime ostavi otisak na usni vasione.

Rodjendan

Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet.
Svakog se jutra ponovo kristalno radjamo i živimo do večeri po jedan
ljudski vek.

Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće.

U sumrak, opet, umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim
drukčijem trajanju, koje će početi ujutro, iz početka.

"Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš
planinu" - kaže Konfucije.

Ko stvara, a ne počne iz temelja, nikad neće ni ugledati krov.
Ko voli, a zablene se u sebe u ogledalu, kao da nikad nije ni
progledao.

Ko živi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji, kao da nikad
nije ni postojao. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ, niti ga
ostavljaj takvim" - kaže dobri stari Tin Ujević.

Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su
godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan."

Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao
što je leptiru rodjendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče,
baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u
nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače.

Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba.
Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan,
ni pravi.

Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka.

Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati
tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti.
To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od uštedjevine ove
nežnosti, sine moj.

Savrsenstvo vatre

Znam da ja nisam u svemu samo covek.
I sad sam upotrebljen tek uz put.

Nevolja je u tome sto ne znam kako da prepoznam
gde sam udesen tako neverovatno nesrecno

da upetljavam sebe u pretakanje vecnosti u vecnost
i svemu pristajem da sam posuda,

da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja,

da sam boja kojoj predskazuju da je smisao,
i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se sta je.

Da li ste odgonetnuli to volsebno, to slozeno,
sto nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog?

Ako te uprlja blato i otruje gorcina
oni to sigurno cine iz njima casnih pobuda.

Moralni zakon vode je: da udavi.
A vatre: da sagori sve sto joj je u zagrljaju.

Blatu je umetnost da blati. Gorcini da je zesca.
Oni u tome vide cistotu dobrih obicaja.

Sve ima svoj stvaralacki sjaj i krepost.
Sve ima etiku sopstvene prirode.

Tvoje je s kim si, kud prolazis i sta gutas.
I zato, sve sto ti je strano posmatraj blagonaklono.

Jer i tvoje je rasudjivanje,
Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.

Antologija moje poezije

Ima jedan stari dobri vic o Lali, koji piše pismo ženi iz vojske i poručuje joj da mu pošalje njegove čarape:

"Draga ženo – piše Lala – javljam ti da mi pošalješ tvoje čarape. Ne pišem ti moje, nego tvoje, jerbo kad ti tu reč tvoje budeš čitala naglas, ondak ćeš pomisliti na mene, i poslati moje, a ne tvoje čarape.
Tvoj ili moj Jova."

Umalo da nisam ovih dana napisao slično pismo i poslao ga vojvođanskoj kulturi u celini. Ali zašto da se ja mrzim sa ljudima? Zašto da sad, prvi dan posle godišnjeg odmora, lupam glavu koje su moje, a koje njihove čarape?
Odlučio sam zato da sastavim antologiju moje poezije. Napisao ja. Sastavio ja. Prokomentarisao ja. Pa ljudi, zar to nije pravednije nego da mi pišemo, mi objavljujemo, a neko drugi uvek samo dođe, nazove se nekako i sastavi to nekako?

Pare dobija iz cuga.

Dobiću ih i ja. Ovde svi dobijaju, samo ako budu shvaćeni kao neshvaćeni. Odmah dobijaju.

Napisaću im pismo:

"Dragi drugovi, molim vas da mi date pare da napravim vašu antologiju. Pišem vam vašu, zato što mi vi govorite vi, pa kad naglas pročitate nećete pomisliti na sebe, nego na mene, i tako ću konačno napraviti i ja moju antologiju.
Moj ili vaš Miroslav."

Zatim ću štampati knjigu.
Čekaću tri meseca i onda ću sam o sebi napisati kritiku. Naziv kritike glasiće: "Neobjektivna antologija moje poezije."

"Ovom prilikom – naglasiću – hteo bih da zamerim Miroslavu Antiću što nije uvrstio u svoju ili moju antologiju, moju ili svoju tu i tu pesmu..."

Vodiću polemiku sa sobom samim. Priznaću sebi samom neke stvari, ali ću i pokušati sebe i dokazivati da uz malo napora mogu da budem bolji.

U odgovoru samom sebi, napašću sebe, ali ću sebi i priznati neke stvari od genijalnosti.

Eto, tako se postaje važan u novosadskoj kulturi.

Ko ne veruje, neka proba. Dovoljno je nametnuti se društvu samim sobom, sobom po sebi ne kao čovekom po čoveku, nego genijem po geniju, i odmah se dobija časopis, list, rubrika na radiju, zaposlenje, članstvo u udruženju, mesto na izložbi...

Moja antologija moje poezije neće valjati, ali ko još to i gleda? Idu ljudi ulicama, srkućući svoje pivo subotom uveče ili odlaze u svoj bioskop nedeljom popodne, kukaju na poskupljenja, petljaju sa decom, gunđaju...
Onda ja dođem, pustim kosu, razderem se duž bulevara da sam genije i ljudi kažu:

- Stvarno! Taj je genije! Zar bi se neko običan ponašao ovako neobično?!

- Ja sam neshvaćen! – izdiraću se na mirne ljude.

I mirni ljudi će me shvatiti, iako ni same sebe ne shvataju.

Posle ću praviti drugu, dopunjenu antologiju moje poezije. I tako u beskraj.

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim gleda na mene ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam Vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja farmerke. Ali - ne može.

Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klub poslanika:

- "Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja Vas da pustim unutra i ovako. Ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju."

Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak:

- " Siđite sa tog bicikla, ne priliči Vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..."

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom.
Sva sreća što sam jedini na ovom svetu. Što su svi ostali slobodni.

Roždestvo tvoje

Zar ne liči sneg na grudi
negovanih gradskih žena,
a kuće su toj belini
nepotrebne, crne kraste?

Upamtite, ljudski ljudi,
nikad neće doći smena
ako snaga čeka ruku
da ozdravi, da zaraste.

Ranu treba razderati
ko košulju! Neka boli!
Osmeh nije nikad jači
nego oči pune krvi.

(Prvi deo/ 8 )

Koren

1.
Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio. Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle možeš da mu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu. On sve može, jer njegovo je stvaranje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine, kažem ja njemu, video sam ljude koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji čemu je dokazivati? On samo ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže od drugih, niti je umešniji i lukaviji? Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će preskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najveću želju pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u bašti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaže: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, može da stane u jednu običnu kapu? Zatečeni sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u običnu ljusku.

6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u šaku običan mali šljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga neću razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Čeprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandžara; stavljam na leđa obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i događa se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo poželeo u snovima. I – izmislio.