Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Mali kameni nokturno

Nikad te niko nece ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nece
ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje.

Nikada vise neces
ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
a ne zeleti ipak odavde da izadjes.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonacnije,
najubitacnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo medju zenama.

Najstidljivija zena
koju sam sreo medju devojkama.

Uzivajte uz Miku, tu je on - oko srca.

Plava zvezda

Iza šuma, iza gora,
iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka
čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ.
probaj toga da se setiš.
Kad žamuriš i kad zaspiš,
ti pokušaj da je čuješ,
da osetiš,
da je stigneš i uhvatiš
i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća.
Peta.
Mora u snu da se zađe
na kraj sveta.
I još dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde
ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana,
jedne noći,
ne znam kada, al znam tačno,
izgledaće nebo bez nje
tako prazno, tako mračno.
I sva sunca
sve lepote
i sve oči što se jave,
nikad bez nje neće biti
sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je
ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati. Sad je tajna.

Fragment, Ljubici

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sišli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi... da idemo... idemo...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Susreti

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Miroslav Antic - gospođi Vineti

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu

1.
Gospodo Vineti, sve što sam vam do juce pisao ne uzimajte za ozbiljno. Predajem se i vicem: vi ste neponovljivi. Pronalazim vas cak i u travi. To je tamo, levo od mosta, u jednoj kafanici koju je posecivao Prešern. Nabrao sam trave da napravim salatu, ali nisam mogao. Udisao sam je. Imala je miris vaše kose.
Citave noci lutao sam oko stanice i razgledao vozove što odlaze i dolaze. Imao sam dovoljno vremena da mirno o svemu razmišljam. Gospodo, ja sam u vas neizlecivo zaljubljen.
Idem da spakujem stvari i da se vratim. Kljuc imate. Adresu - znate. Naci cemo se, dakle, ne u Beogradu, nego u Novom Sadu. Pre toga moram devojcicu da vratim u Zagreb. Sa Dragom Britvicem i Marjanom Selmanom popecu se "Pod stare krovove". Sa Krklecom i Dobrišom obicno odšetam na groblje. Sve u svemu, to je dva dana.
Ja njima dvojci držim književne susrete. Govorim malo njihove, malo svoje, malo tude poezije. Pocnem pesmom "Mirogoj" Jiržija Volkera. Cesaricu se narocito svida ono mesto: "Korenje može sunce da uhvati u cvetu. Zašto je poginuo mrtav ce od života saznati. Za kralja, za otadžbinu, za sve što se može boriti na svetu, ali se ne može za sve umirati".
Meni se svida kraj te šetnje. Dolazi ono Tinovo: "Ne boj se nisi sam..." prva i najveca svemirska pesma na zemaljskoj kugli, a za oproštaj ide, uz obaveznu sedeljku u nekoj kafani, "Srebrna cesta".
Gospdo Vineti, samo je potrebno da imamo nekoliko dece, i videcete: bice sve dobro. Negde cu pozajmiti novac, kupicu drva i uglja i citave zime bice toplo.

2.
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da cete ponovo otici. Setite se kako sam, kao ptica, pre sedam zima sedeo na drvetu pred vašim bolnickim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tada nisam imao rukavice, ni toplo odelo. Tada smo nešto pocinjali i rukavice i toplo odelo imali smo samo u glavi.
Cuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu. Pokazao sam ih Palavestri. Izabrao je jedno, rekao: to je pesma, i stavio ga u svoju antologiju. Posle sam ga našao i Poljskoj antologiji Zigmunada Stoberskog.
Nekoliko godina docnije upoznao sam Stoberskog. Dolazio je na Sterijino pozorje. Divan, ugladen covek, ali nadasve: Poljak. Bio je iskreno razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, pustiti brkove. Ko je video pesnika bez brkova.
Kako da mu objasnim da sam te brkovi morao da obrijem u osamnaesoj? Tada mi je Bihalji objavio jednu pesmu u casopisu "Jugoslavija". Reprezentativno. Hartija kao ona na kojoj se štampaju ikone. Prevod na cetiri jezika. Oto Bihalji Merin je iskreno bio razocaran mojim izgledom. Obavezno morate, rekao je, obrijati brkove. Nije evropski, a kamoli svetski, a ovaj casopis ide u ceo svet. Izvadio je novac iz džepa, i licno me odveo u berbernicu. Umirite se, dragi moj, tapšao me je po ruci, jer sam bio iskreno nesrecan. Okanimo se primitivizma.
Ispala je velika zabuna sa tim pismom, a vi dobro znate da ga nisam uneo ni u jednu svoju knjigu, i da sam ga, ponekad, kad ste mi bili neverovatno važni, prepisivao i slao vam ga ponovo i uvek ponovo.
To je ono što smo nazvali: balada o nama.

3.
Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgazice moju tršavu glavu i razliti plocnicima. Razbicu celo o bandere i sva cu pluca izjecati i izjaukati. Pokidacu košulju i kožu sa grudi noktima, koji su sada crni i zapušteni kao lišce koje po ivicama polako pocinje da truli.
Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi, prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici. Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove. Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve ce svesti na brutalno.
Ako odeš, poneceš mene, a sebe ceš ostaviti u oblacima mog sna i jave, koje ce sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve cu kuce ocrniti katranom i tuci one koji ne umeju da naricu kad se spomene tvoje ime. Jer laž su price o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne. Nikad se više necemo naci.
Ostacu sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje ce mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak. I sve lepo ce s tobom umreti.
I svakog ce proleca krovovi dugo plakati suzama okopnelog snega.

4.
Ima još jedan razlog, vrlo privatan, što pesmu nisam objavio u nekoj zbirci. Ponekad se zaljubim u neku svoju metaforu, kao u slucaju tog velikog sivog stopala, gradskog neba koje gazi moju tršavu glavu i razliva po plocnicima.
Još u šesnaestoj napisao sam pesmu "Nedelja", u kojoj doslovce stoji: "Nebo je velikim sivim stopalom zgazilo krovove, ljudi i puteve". Radije sam se odrekao obe pesme, nego da ponovim metaforu.
Inace, nadam se da vam je jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o vašim glavoboljama. Njih ja vucem na savesti, i ako me podsecate na to, ponovo cu pobeci. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas cu biti vec rano u zoru. Devojcici cu u Zgrebu na stanici sve otvoreno objasniti. Sa Marjanom i Dragom mogu da se napijem i drugi put.

Snovi

Velike reke imaju ušće
Koje ih pretvara u okean.

Veliki vetar prozračne
Puteve prema ravnici.

Ja imam samo san,
Običan malecki san
U kom sam za pedalj bliži
Ponekoj zvezdi
I ptici.

U zoru, od svega toga
Čitavo nebo izraste
Na mojim rukama toplim
I obrazima snenim.

I dan je nalik na jedne
Zenice graoraste
Oivičene zelenim.

I uopšte,
Zvezdo
I ptico,
Uopšte,
Celi svete,
Divno je kad se u nama
Neko čekanje javi.

Pa se od toga na usni
Nešto rumeno isplete.

I nešto graorasto
I zeleno u glavi.

Zaveštanje

Hodajući na rukama, učio sam od breza kako da me ne polome
septembarske oluje.

Visoke noge šuma, očišćene u vetru, jedva su dodirivale
providnu zemlju severa u svom suludom galopu.
Zabadale su u prazno nepotkovana kopita, kao da oko njih
predeli lebde i nemaju dna.

Od krhkih vratova grana, opasno savijenih u netaknute lukove,
učio sam se šta je nežnost i tananost snage.

Kroz mokre zastore noći, razderane na mahove zlatnim testerama
munja, dugo su mimo mene galopirali čopori pokislih
divljih breza.
I tek kad im je svitanje bacilo oko vrata omče i okove svetlosti,
zastale su uz reku, otresajući sa slabina srebrnoplave
senke naježene od umora.

Postoji u starih ljudi verovanje da stvari bezazlene i čiste,
neokrznute venjenjem, mogu da rađaju sebi sopstvene roditelje.
Zemlja je jača i mudrija. Rađa iz blata i pepela.

Iza prve čistine kao da su se mladice razmakle s puno nežnosti
i u tišini propustile rzanje nove zore.

Šta sam ja to, u stvari, nacrtao tog jutra pastelnim kredama
očiju i zadihanom maštom na lepom ždrebećem čelu
riđeg jesenjeg sunca?
Ostavio sam beleg. Dokaz da sam tu bio. Ne da bi drugi saznali,
već da u mene uraste to pitko providno jutro.
Možda sam nehotice, pomogao oluji da bude umiljatija?

Jer evo, povukla se preda mnom. I samo ponekad od nje planina
u daljini zazvoni i rasprsne se kao zrela lubenica.

Treba imati obraza i velikog poštenja kad odlučimo da negde
ostavimo svoj trag.

Ne može se to činiti na nekim tuđim delima, kao što čini vetar,
dok brusi mora i pustinje i prisvaja ih u nasleđe.
Ne može se to činiti neozbiljno i površno, kao što čine kiše
kad potpisuju predele.

Šta je, uopšte, ime?

Podatak u krštenici nije drugo do nadimak za mnoga prava imena
koja u sebi nosimo, a nisu nam ih upisali.

Nisu nas ni poznavali u trenutku rođenja.

I šta je, uopšte, rodoslov?

Čuvaj se svakog ko veruje da je neko i nešto samim tim što je
nikao kao izdanak velikog i uvaženog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne možeš se time baviti celoga veka.
Treba se ujediniti s kišama, režati vetru u zube i vikati svoj dah.

Ne može prošlost biti tvoja lična svojina. Prošlost je svojina
budućnosti.
Ne možeš je koristiti kao kapu i košulju. Ne možeš ocem
plaćati voznu kartu i bioskop, ni izgovarati dedu umesto
reči zakletve, ni pevušiti pradedu umesto stihova himne.

Šta znači biti vlasnik nečijeg prezimena? Pa celog leta me
niko ne pita ni za ime, a kamoli za pretke.

Postoje u nama zvuci što zaglušuju gromove. Svako ih u sebi čuje
u trenutku rođenja.
Zatim ih neko vreme prepoznaje i pamti.

U kotrljanju šljunka i obrušavanju neba. U rasprskavanju cvetova
i osipanju kiše.
Pamti ih, pa zaboravi, jer nauči da govori.

Nikada dugo srećan i nikad dugo nesrećan, topim se u brzinama
kojima sebe prestižem.
I ne poštujem strogost i okoštalost razmišljanja.

Divno zdrav od slobode koju nosim u sebi, ja pokušavam, evo,
kroz smiraje oluje, na mokroj trsci vetra da iskažem te
zvuke kao šare po koži svetlosnih događaja koji se zovu:
dorastam.

U podne, na ivici šume, prebiram po svom temenu. Šta mi je,
posle svega, ostalo od detinjstva?

Jedno jedino čulo kojim sam doticao nedodirive stvari,
osluškivao zvuke što se nisu oglasili, ili video oblike
koji tek imaju nameru da jednog dana nastanu.

To je volšebno čulo. Njime se čisti um.

Neki ga zabunom zovu: velika uobrazilja. Eto zašto ja nikad ne
mogu ostariti.
Zato što umem da verujem i što umem da učim.

Onaj ko uči - ne stari.

Zar je prezime to, kad se duboko pokloniš i deklamuješ bez daha
zakone prethodnih zakona, ljubav prethodnih ljubavi i
čast prethodnih časti?

Izgovaraš ih navijen, jezikom tromih sposobnosti predaka koji,
i mrtvi, na tvoja leđa tovare sve svoje promašaje, neispunjene
nade i polupane zamisli, umesto da te rasterete i ostave
na miru.
Zar misliš da je to prezime?

Ne. Prezime je lična stvar. Stanje ljudskog duha. Ono se ne nasleđuje.
I ne sme ti se dogoditi, ni slučajno ni nesvesno, da ga nosiš na
grudima kao tuđu medalju.

Prezime je početak, a ne nastavak čoveka.

Mada nisam savladao veliki zanat sviranja, razumem umetnost slušanja.
Mogu da se zakunem da imam skrivene uši u svemu što me okružuje.

Za mene prisluškuje voda, kamenje, bilje i ptice. Prisluškuju gde
izvirem i redovno mi otkrivaju mnoštvo mojih imena.

Treba mi da se umijem u nekom svečanijem buđenju.

Brzacima i barama lagano sahnu usne. Hodam kroz breze na rukama
i sve je na ovom svetu okrenuto naglavce.
Izdržao sam, eto. Moj koren je u starom, ušećerenom nebu.

Zato i rastem u sunovrat, u susret zemlji i ljudima.

Imam nekakvo unutra koje nije u meni, nego u svetu, spolja.
Sa usana mi se krune mrve milion želja.

Možda izgledam luckast što sam sa svima u srodstvu.
Brat ribama i vatri. Rod insektima i vodi.
Sunarodnik sam kristalima. Zemljak zvezda i oblaka.
Vršnjak sunca i vazduha.
I blizanac svih doba.

U tumačenju nečega što još nije razumljivo, ima ogromne draži
koja se zove: otkriće. Ali sve mi se čini da je to sporedna hrabrost.

Govorim s poštovanjem o jednoj pravoj hrabrosti, o hrabrosti
detinjstva, koja tumači neke sasvim razumljive stvari,
otkrivajući u običnom ono što niko pre toga nije ni pomislio.

Govorim s poštovanjem o jednoj ludoj kapljici koja se, usamljena,
penje uz vodopad i stravično se muči da uzleti u nebo.
Ta kap u sebi, jedina, nosi uspravnu misao. Sve ostalo je bujica.

Kap ne zna da nije moguće da se teče uz vodopad. Niko joj nije objasnio
i zato uporno nastavlja, lepa u svom neznanju.
I sve je bliže vrhu.

Moje detinjstvo je vodoskok u vodopadu sveta. Jer oči su mi duže
nego saznanje i razum. I ruke su mi duže nego čežnja i mašta.

Eto o čemu govorim ovom današnjem sebi, kao da to zaveštavam
nekom sutrašnjem sebi koji će se tek roditi iz neizmerja
svtlosti radoznalog neznanja.

Šta znači u olujama sjediniti se sa stvarima? Da li se s njima
stapamo, ili nam same prilaze i vraćaju nam darovitost da
pripadnemo svemu, a ipak budemo svoji?

Ostaju za mnom obrisi neozleđenih predela i ja se po njima
valjam u mreži jesenjeg dana, lebdeći iznad tla kao pramenje magle.
Mada nisam savladao veliki zanat vajanja, razumem umetnost
gledanja i to je moja sreća.

Daljine brste u meni naviljke retkih oblaka. Sa opranih sapi
isparava im se umor.

Mada nisam savladao veliki zanat stvaranja, ipak znam šta je to
umetnost razumevanja stvorenog.

Gazim po nebu bos i spotičem se o srču davno smrskanih zvezda.
A na oči mi padaju, kao velike šubare zaboravljenih predaka,
divlje brezove grane.
Ne znam gde prestaje vetar, a gde počinju trepavice.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, već kao
svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečega što je bilo, ne nečeg što je
sada, ne nečeg što se priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao
pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju mogućnošću da
sutra zaprepaste i zapanje mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom
nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim. I čuvam u
tom požaru način paljenja zvezda. Otud i takve čarolije
u dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.

Mesecevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suvise boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
bas kada bleda
jos prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
sto dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane.

Ja zelim da jos s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom disem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem.

Zelim da zivim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
zelim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim.

Zelim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u sarene misli neke
u zute duge na modrom tlu.

Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz jos vesto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dasku misli ili u snu.

Jos uvek nas cvet negde nice
jos uvek nase tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tuzne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Miroslav Antic u Vikipedija enciklopediji - apel

Na engleskoj Vikipediji, na strani o Miroslavu Antiću, trenutno se mogu videti neke šture informacije o ovom piscu. Stranica o Miki, naime, ima 1291 slovno mesto, a od toga ukupno 413 slovnih mesta, jedna trećina, govori o boemskom stilu života.

Zapravo, bavi se pokušajem da se prevede teško prevodiva dosetka koja glasi "Čika Jova deci, čika Mika Antić dva deci" i pojašnjava u nastavku da se druga reč "deci" ne odnosi na decu, nego na decilitre i alkohol.

Taj deo stoji kao takav od 22. novembra 2004 godine i naravno, uopšte nije sporan. Ali, niti verujem, niti želim da pokušavam da verujem da se trećina onog što je Miroslav Antić ostavio iza sebe meri decilitrima i promilima.

Ovaj apel nije hajka na korisnika koji je to dvehiljade četvrte godine postavio. Hvala njemu na trudu, to je lepo, a ovo je apel svim poštovaocima Miroslava Antića na akciju.

Dobro pročitajte šta se očekuje od vas i ako ne razumete, onda nemojte ništa raditi po ovom pitanju.

Taj tekst na Vikipediji je nešto što treba korigovati i dopuniti, tu se sigurno slažemo.

Ono što se ni slučajno ne sme raditi, to je vandalizam. Ne smete uzimati stvar u svoje ruke!

Medjutim, imamo pravo na konspiraciju! Obavestite ostale, obavestite ljude koji uredjuju blog Miki i ostalim čudima, obavestite slične sajtove, prijatelje, redakcije, fejsbuk grupu posvećenu Miki Antiću... Sve.

Onog ko poznaje engleski jezik, i lik i delo Miroslava Antića, njega treba pustiti da reaguje tamo umesto nas. Da se učlani na Vikipediju, ako nije učlanjen i da svoj doprinos na toj strani.

Vrlo je važno da ne pravimo štetu! Taj sporni deo o Miki ni slučajno ne smete brisati, osim ako nemate argument da to nije tačno. A takodje nema nikakve potrebe ulaziti u konfrontaciju ili polemiku sa korisnikom Vikipedije koji je uneo taj sadržaj.

Ono što mi želimo je da se na toj strani pokaže Miroslav Antić, a ne doskočica o decilitrima i alkoholu.

Linkovi

Engleska Vikipedija - Miroslav Antić
Engleska Vikipedija - Miroslav Antić, verzija 21.11.2004
Engleska Vikipedija - Miroslav Antić, verzija 22.11.2004
http://bs.wikipedia.org/wiki/Miroslav_Antić
http://sr.wikipedia.org/wiki/Мирослав_Антић
http://hr.wikipedia.org/wiki/Miroslav_Antić

Citanje iz blata

Ispiskim se u prasinu
Napravim od blata jednog lepog Roma
Metnem ga na sunce da mu nije zima
Kad poraste – da mi bude djuvegija

Da bude basista u najboljoj bandi
Da me vodi u Bac i u Deronje
Da mi kupi djerdan od kolaca
i crveni papir da nafarbam usta.

Da stavi svoju lepu glavu uz moju
Da ne budem nikad vise sama na svetu.