Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

O čemu pričamo dok šetamo

O čemu pričamo dok lutamo
u predvečerje gradom?

Ustvari: mi samo ćutimo... ćutimo
i gledamo se kradom.
Ustvari: mi se u sebi pitamo
nešto što nikom nije jasno.
I sanjamo. I skitamo... skitamo
i katkad šmrknemo glasno.

A kad se nebo skoro već smrači
i od svetiljki grad požuti,
odjednom znamo sve što znači
to što se ovako ćuti.

Ustvari: mi to u sebi slutimo
reči narasle u bezmerje,
pa nam je dosta i da ćutimo
i lutamo kroz predvečerje.

Mika Antic - sam o sebi

Rodjen sam 1932. godine U Severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam isao i u osnovnu skolu. U gimnaziju sam isao u Kikindi i Pansevu, a studirao u Beogradu. Zivim u Novom Sadu. To je citava moja biografija.U stvari, ja svima kazem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih jos želeo, jos nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaza u novinama.

Svakog jutra pozelim da pocnem jednu odlicnu biografiju, koja bi posluzila, ako nikom drugom, bar djacima u skoli, jer oni, na zalost, moraju da uce i zivot pisaca. Ja bih bio najgori djak, jer ni svoj zivot nisam naucio. A radio sam svasta. Bio zidarski pomocnik, fizicki radnik u pivari, mornar, pozorisni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obradjivao drvo - umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozoristu, cak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za zivotno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobodjenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napise bezbroj stranica. Recimo: uredjivao list “Ritam”, ili uredjivao Zmajev “Neven”. Najvise bih ipak voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda cu imati mnogo raznih zivota i biti najzivlji medju zivima. Ostalo sto nije za najavu pisca nego za saputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam” i u svim ostalim svojim pesmama u jednoj od ovih knjiga:

Rozdestvo tvoje, Hodajuci na rukama, Garavi sokak, Mit o ptici, Savrsenstvo vatre, Stepenice straha, Obicno petkom, Parastos u belom, Koncert za 1001 bubanj, Plavi cuperak, Recnik Vojvodine, Dorucak sa djavolom, Horoskop, Tako zamisljam nebo, Sveti vetar, Izdajstvo lirike.

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli...

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.

Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to ce me uvek boleti.

Voleti. Voleti. Voleti.
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Sta dalje? Pa ponovo voleti.

Parafraza III

Cuvati, cuvati, cuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Jos snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i celom o smrt lupiti.

Cuvati, cuvati, cuvati.
A vetrovi ce oduvati.

Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama zivot obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak sve izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubece se ubiti.

Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to ce me možda pozlatiti.

Parafraza VI

Cutati, cutati, cutati,
u sebe duboko odlutati.

Cutati, cutati, cutati,
niz vetar samo saputati.

Cutati, cutati, cutati
zoru sa usne srkutati.

Cutati, cutati, cutati
i ceo zivot progutati.

Koncert za 1001 bubanj - V, VII, X

Vetre,
izvolite samo,
pobacajte lišće u reku,
kao deca svoje raspukle balone.
Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubav
od pet zelenookih slova,
i laž,
i najdetinjastija laž,
od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,
šta nas dvojica znamo,
možda u ovom trenutku u sve žute vagone
na nekim dalekim žutim prugama
ulaze devojčice iz naših žutih snova,
devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,
inače,
sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?
Nisam, valjda, uobrazio
da zvona bez razloga zvone?
Gospodine grade,
ja sam svoje pošteno prolazio i gazio.
Sad mi je dosta parade.

U ovu noć,
iskraćalu kao serijske bluze i pantalone
u konviktima za posrnulu mladež,
dozvolite mi da se javno iskradem.
Raskidam rodbinske veze sa onima
koji večno vole i večno žive.

Neozbiljan sam kao drveće
što čupa najzdravije korenje
i nekud beži tajno
sa šesnaestogodišnjom kometom
da joj ponudi pokislo gnezdo
u svojoj razbarušenoj kosi.

Moja ljubav je sva od molitve
i sva od kičmene moždine.
Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.
One što napuštaju šine
i skreću poludele svetom
nekuda sasvim levo,
nekuda sasvim beskrajno.

Moja nežnost je kao kad se poskidamo bosi,
do srca bosi,
do sramote bosi.
Nešto nije u redu odavde
– do moje krštenice.
Na usnama mi okoreli
najukusniji poljupci.
Od zvezda se učima
nagomilale žute ranice.
Nešto zaista nije u redu:
ulica se uvija u kukovima
kao oznojana palanačka raspuštenica
na vatrogasnom balu
u rukama sanjivog šefa stanice.

Vežite me
čim počnem da sanjam vinograd!
Zna se ko sam kad se pogase svetla.
Neka me uhapsi moja majka,
imam najneispravniju kočnicu.
Mogu da živim jedino ako oktobar liči
na zlatnorumeni metak.
Oktobre,
molim da mi sa pola metra
budete za sva vremena ispaljeni
u levu slepoočnicu.

Hodajuci na rukama

Ponekad mi se ucini da mi beze pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konacno, evo me; ako podignem oci, vidim da svako najdalje ima svoje jos dalje. Mozda je to i sreca. Mozda imam u sebi nesto duze od krajeva. Mozda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, nece moci zavrsiti.

Nije rec o zivotu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo ocima. Postoje u meni mnoga, neverovatna cula. Cula vode i vazduha, metala, ikre, semenja. Oni koji me srecu, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.

Od koje sam ja vrste?

Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne micem se satima. Pravim se kao da razmisljam i da u sebi rastem. Cinim to dosta uverljivo. Dok imitiram drvece, neko sa strane, neupucen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Cak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.

Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjac. Spor saputnik. Pravim se da mi je tesko da se savijam preko belih ostrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skracivanja u tacku i produzetka u nedogled. Ja ne upoznajem svet, vec ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.

Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koracao. I mnogo puta sam ziveo u onom sto jos ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to sto ce tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrcem. A u sebi se smeskam. Jer, ako niste znali, svet je cudesna igracka.

Kad misliš da sanjaš

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da
sanjaš.

Nezapisana sansona za Novi Sad

U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.

Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom mislitina baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale.

Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo.

Kazu vam svet je ovde zatvoren u svoje sobe. Kazu vam: svet je ovde prizeman. I vi danima i godinama pokusavate da odete, a ne primecujete kako se penjete iz prizemlja i ulazite pod nepoznate krovove. Od prvog trenutka pokusavate da odete. Rode vam se deca, zavrse se neki ratovi u svetu, svemirski brodovi opisu hiljade kilometara zutih puteva po tamnim nebeskim prostranstvima, a vi pijete svoje pivo na terasi hotela "Putnik" i ponavljate svoje napamet nauceno: Ove jeseni moram svakako otici... svakako moram otici...

Jednom su me pitali zasto volim svoj grad. I danas na to ne mogu da odgovorim. Samo ponekad, kad je ovakva novembarska jesen, sa mnogo lisca duz pepeljastih trotoara na keju, cini mi se da je sa najdrazim gradom kao i sa najdrazom zenom: hteli smo da pobegnemo da ne bi smo jos vise, ko zna po koji put, dodali nesto vrtoglavo na vec vrtoglavu gradjevinu svojih najtoplijih intimnosti.

Andja

Kako cigansko dete,
pa da ima plavu kosu?
Kako to? Ko je Andju uvracao:
plava kosa, plave oci.

"Niko ne zna cija sam.
Mesto oca mog i moje matere,
cesljao me vetar zut od hmelja,
Eto zasto imam plavu kosu.

Gledala sam u nebo
Gledala sam duze od sve druge dece.
Glava mi se napunila ptica,
nekih plavih predvecerja
i velikih kisa.
Eto zato imam plave oci.

Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima dva srca.
Jedno - da ga ubijes u srce.
Drugo - da mu ga pojedes sa usta".

Kolacici od blata

Poznata je ona basna o lisici koja je zvala prijatelje u goste, pa umesila kolacice od blata i motala ih u cokoladu i sexer. Sto su gosti mogli, nego - da se najedu zemlje iz pristojnosti.

Kad god privirim u neki disko-klub, ja se setim te basne. Isti su to kolacici, ista je to gozba, samo sto ovde gosti jedu zemlju od srca, kao da nikad nista bolje u kulturi nisu videli.

Nije vazno sto ce neko ostati sluhom felerican. Nije vazno sto ce neko ostati zaglupljen, jer nista drugo ne radi, nego kao papagaj ponavlja onih dvadesetak hitova i to mu je celo obrazovanje. Nije vazno sto nam sportski tereni zvrje prazni, kad se ta ista omladina jos kako dobro giba u zagusljivim prostorijama gde se dim moze seci nozem i mazati kao puter. Nije vazno sto na koncertu, na izlozbi slika, u teatru, mlade jedva mozes da izbrojis na prste obe ruke...

Pa, dobro, a sta je onda vazno, drugovi?

- Bas je odvratan dan - veli mi juce jedna ucenica od sedamnaest godina, u kuci njenog oca, za stolom njenog oca, dok njen otac i ja govorimo o Velaskezu i Cicikovu, Gariju Kuperu i Fokneru, Fiseru i Lunohodu, urbanistickom planu Limana III i debaklu OFK Beograda.

Ceo svet su za nju spanska sela. Sedi i svace gumu, ponekad napravi neki mehur koji prasne, pa onda opet zvace i kunja.

- Bas je odvratan dan - kaze - kad nema disko-kluba.

A meni dodje, sramota me da kazem, dodje mi da je opalim sakom preko usta, da joj isteram tu gumu na usi. Eto, bas mi tako gadno nesto dodje u dusu i sam drhtim.

Otac sleze ramenima.

- Nije mi zao sto ide u disko-klub - veli - ali mi krivo, brate, sto je samo to interesuje. I nista vise...

- Ko je to Ajzenstajn? - upitao sam je.
- Fizicar. Tamo neka teorija. Mi smo ucili da se zove Ajnstajn. Dobar stos, zar ne?

Stos ili ne, tek? stvarno se pitam ima li i drugih vrsta zabave? Bezanje u povrsnost je trenutno najlaksi nacin da se prezivi mladost. Onda dolaze godine preispitivanja, i mnogima savrseno nije jasno kako ih je to i zasto zivot zaobisao.

Pisem ovo sa malo tuge posle prekjucerasnjeg obilaska dva disko-kluba. Nisam mogao da sazvacem kolacićce od blata, cak ni iz pristojnosti, a kamo li odusevljeno, od srca.

Djavo me zna - valjda pripadam onima koji su drukcije gladni.

Zmurke

Postoji nesto brze i od same mogucnosti da se covek sporazume sa svojom mislju. Nekakva groznica uobrazilje. Carolija. Trag koji se vec dogodio unapred.

Secam se svoje prve skolske torbe. Nisam zurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamisljao u njoj obilje neobicnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepse mi je da zamisljam sta moze biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija, jer vise nema smisla nijedna igra pogadjanja. Jer sve je u nama kad zmurimo, a strano kad otvorimo oci. I sve je nase dok zelimo, a tudje kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladistima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaska sunca. Sve se to dogadja zato sto nismo skinuli omot sa svog jos uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota, mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati u nasim drugim zivotima.

I ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli. I ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trci da ih potrazis u travi. Ne sakupljaj ih po sumama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oci. Bar ti znas da se igras zmurke. Uhvati ih u letu i sve ce u tebe duboko otkotrljati. Zazelis li se mora ili severnih snegova, zazelis li se planina, jezera ili pustinja, samo zazmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve ce se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

Tajna i Drugarska pesma

Tajna

Svako ima neku tajnu:
su - su - su
Neko lepu i beskrajnu,
neko tuznu ili smesnu,
neko zlu.

Neko svoju tajnu slaze.
Neko odmah mami kaze.
Neko svoju tajnu ne bi
ispricao ni u snu.
Neko sapne samo tebi
kao drugu: su - su - su...

Obicno su tajne glavne
izmisljene i ljunavne.

Al i druge kad se zbroje,
nase, vase, moje , tvoje
leve, desne, cudne, sjajne,,
sve jednako mnogo znace,
jer - inace,
zasto bi se zvale tajne?

Imam i ja tajnu jednu,
vrlo vaznu, vrlo vrednu.
Nikom drugom - samo tebi
prisapnucu jutros nju.

Hodi blize: su - su - su...
Sutra rano...su - su - su...
Bas onamo.. su - su - su...
Ali nikom to ne kazi.
Sam potrazi...su - su - su...
Pronaci ces vrlo lako
i videces da je tako.

Drugarska pesma

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.

A sad smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti tri puta bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo
i dani valjani bili.

Danas, kad rodjendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine,
ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svadjao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najteže pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu...daj za dzeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

Sve boje sveta

Čudan je ovaj svet u meni
kad se od lišća zazeleni
ili poplavi kao svila
od dečije kose i ptičjih krila.

Čudan je ovaj svet u meni
kad sve požuti i porumeni.

Van mene dosta boja živi.
Van mene katkad svet i posivi,
ili se smrači i naoblači.

Dobro je zato što postoje
i ove moje lepše boje.
I neki osmeh sunčan i plah.
I vetar nečujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni živi sto vatrometa
nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta.

Ponekad želim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa žutom travom,
i moje žuto sa noći plavom,
i moje plavo sa rekom snenom…

Jedino čuvam ono zeleno
za neke oči što nisu moje,
al' iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oči i druge boje.

Muška pesma

Što vetar svetlošću ume divno da oboji stvari,
to ne zna ni pravi slikar svojom najboljom slikom
dok boje zanesen razmazuje.

Jer, bezbojan na izgled,
vetar u sebi u stvari ima sve boje duge,
al' ne pokazuje nikom.

On ih sam sebi kazuje.
Ono što pravi dečak ume da izvojuje,
to ne zna nijedan što viče, pravi se važan i psuje
dok kipti nemoć njegova.

Pravi dečak u sebi za sebe lepotu čuje
i ne prepričava nikom - samo se osmehuje,
belji od najbeljih snegova.