Volesmo se kao deca,
dok još ništa nismo znali,
Ko leptira dva šarena
jedno drugo obletali.
Oči su joj kao žiške,
kosa meka kao svila,
iako smo deca bili
uvek mi je draga bila.
Usne kao zrele trešnje,
zubi beli ko đurđica,
ko magijom opilo me
rumenilo njenog lica.
Najlepše su uspomene
one iz osnovne škole,
i čistota u ljubavi
onda kad se deca vole.
Puti nam se raziđoše,
sudbina nas razdvojila.
Uspomena na detinjstvo
svoj je pečat ostavila.
U duši mi pregršt snova
skrivaju se uspomene,
prikrada se ljubav nova
a ja vidim oči njene.
Po zelenim livadama
pokošena trava vene,
u ružama i bulkama
vidim samo oči njene.
Treptaj zvezda ne prestaje
u tišini dugih noći,
čujem tiho šaputanje:
"Čekaj, čekaj, ja ću doći!"
U duši boli, misli u seni,
život me suprotnim smerom nosi;
jesen duboka, kiši u meni,
inje se beli po mojoj kosi
Sumorna jesen, gordo korača,
jednoličnost, lije siva kiša;
samoću prepoznajem, i sve je jača,
glasom ojađenosti, i život se stiša.
U očima sete vidokrug se menja,
umiruća polja za semenom žude,
dok u grču tuge i zemlja zastenja,
uteha je bleda, što mora nek bude.
Volim da gledam te oči snene,
volim ih kad su pune sjaja,
volim ih kad suze iz njih kao kiša teku,
volim ih svim bićem svojim.
U mislima uvek sam pored tebe,
kao senka te peatim, tu sam,
tu sam, i sad pored tebe stojim.
Tvoje su oči tako lepe,
pune su sjaja kao bisera dva,
nikasd ih, nikad zaboravit neću,
uvek ću o njima maštati ja.
Rado se sećam šumice male
i ptice kako na grani stoji,
vidim osmeh na tvome licu,
osećam dodire usana tvoji.
Dani su kraći, hladni i tmurni,
padaju kiše, vetar sa severa bije,
lišće se žuti i pada sa drveća,
Sunce se u magli stidljivo krije.
Ratari žurno skidaju plodove sa njiva,
oru i seju seme zlatne pšenice;
jata ptica kruže visoko iznad polja,
na put se spremaju ptice selice.
Celo leto bile su sa nama,
a sad moraju na put poći,
daleko, daleko ka jugu lete,
ali će opet ponovo doći.
U šumi motorne testere cvile,
to šumski radnici drvo seku,
bačve prepune komine od šljiva,
a starci na kazan rakiju peku.
Atelje je dobar kutak,
to je ono divno mesto,
umetnik se njemu divi
i tu ćeš ga naći često.
pogled mu je blag i mio
a razmišlja uvek nešto,
dok četkice stalno menja
usklađuje boje vešto.
Na zidu je mnogo slika
samo što ne progovore,
tu su šume, polja, reke,
tu je divno plavo more.
Časno je umetnik biti,
ceo svet se njemu divi,
on nikada ne umire
jer u svome delu živi.
Dal se sećaš one noći,
ispod grana trešnje zrele,
milovo sam tvoju kosu
i ljubio usne vrele.
Danijela, mesečino,
Danijela, cvetu beo,
ja u duši mira nemam
od kada sam tebe sreo.
Prohujaše mnogi dani,
i besane duge noći,
stalno zovem ime tvoje;
Danijela, kad ćeš doći?
Sanjam osmeh tvoga lica,
i lepotu tvoga tela,
a srce te stalno zove;
Danijela, Danijela...
Čuvala je jednu tajnu,
u srcu je svome krila,
jednog dana iznenada,
suza ju je razotkrila.
Neverna si suzo sjajna
što iz oka si joj pala,
u tebe je verovala,
a ti si je sad izdala.
Skrivala je svoju tajnu
i osmehe slala lažne;
pati jer on ljubi drugu,
odale je oči vlažne.
Suza mu je rekla tajnu,
jer to nije ona znala;
srce mu je osvojila
devojačka suza mala.
Sa žudnjom čekaše ratnike što stižu,
dali će predaka sačuvati pramen
dok kroz pustoš suru kao mravi gmižu,
a na kraju život pretaču u kamen
Razorena sela,krovovi se njišu,
a vetar raznosi miris od pepela,
dok starci u bolu ječe i uzdišu
kad u mesto pesme slušaju opela.
Ni u krčmi više vino se ne toči,
nit osmeha ima što se šalje dragom.
kad sa tugom sužnju zatvaraju oči
devojke u crnom neizmernom snagom.
Surovost će svoju vreme da izbriše
kao vetar maglu što guta u letu,
a pesniku osta stihove da piše
da poseje razum nekom drugom svetu.
Kad bih znao
gde ću te pronaći,
putovo bih
preko sveta cela,
da dodirnem
pogled oka tvoga,
da osetim
miris tvoga tela.
kad bih znao
da ću te pronaći,
plovio bih
preko okeana,
da ugledam
osmeh lica tvoga,
da ti pijem
rosu sa usana.
Kad bih znao
u kome si kraju,
kao golub
leteo bih tebi,
da sagorim
u tvom zagrljaju,
čini mi se
zažalio ne bi.
U nemom prostranstvu
beskrajne tišine,
lepota pesme
dušu mi leči.
Tonem u dubinu
poezije slavne
i tu beskonačnost
pesnikove reči.
Odjednom reči nestanu tako
kao da ih vetrovi nose,
onda se opet ponovo jave
onako kao jutarnje rose.
Pesma je ljubav koja cveta,
pesma je duhovna lepota,
pesma luta alejom sveta,
ona je deo lepote života.
U bespuću planina i mraka,
zaklonjena granama šljivara,
što ostade od naćih predaka,
draga si mi, srpska kućo stara!
Pališe te i Švabe i Turci,
al te niko uništio nije
navikla si da živiš u muci,
u tebi se srpska duša krije.
Zora sviće, noć se razotkrila,
petrolejke lampe već se gase
dok čobanče u frulicu svira,
na proplanku belo stado pase.
Vinogradi pored manastira,
još se vidi gde koja brvnara
drevne igre i pesma pastira,
draga si mi srpska kućo stara!