Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Pismo skoro nepoznatog autora

Vec trideset dana je proslo od kad sam lisen zadovoljstva uzrokovanog boravkom u blizini vasoj. Za svo to vreme, ne nadjoh ni trun snage koja bi me nagnala da vam bar pismo pozdravno srocim. Dusa iste, srce vapi,ali ruke proklete, izdajnicke, sramno drhte i ne mogase to uciniti. Imao sam hiljadu reci spremnih, u sto misli rasporedjenih i u deset zelja svrstanih, a opet, to samo jedan san bese. Videti vas ponovo, biti obasjan sjajem lepote vase i osetiti miris te koze koja, skoro, sa bozanskim da se moze meriti. Vec trideset dana prodje. I tek trideset, a kao vecnost cela.

Sjaj i raskos Pariza, isticati ne treba. Grad svetlosti i zivota. Tu je noc ziva kao dan, a dan blistav poput Sunca Avgustovskog. Tu i prosjak manire gospodske poseduje. A gospoda, kakve na svetu, mislim, nema. Ne kruta i dekadentna kao Becka, ili hladna i odmerena poput Londonske, vec leprsava kao leptir, sa blistavom iskrom zivota i ljubavi u oku. I silom zivotnom, meni nepoznatom, koja, kao sam temelj buducnosti da je. Pa opet, sve to u ocima mojim, prekriveno je izmaglicom, sivom i sumornom.Sav Pariz, takav, kakav je, nije dovoljan da, makar za tren, odvuce tok misli mojih. A one su samo ka jednom usmerene. Tamo, gde boravi lepota, mnogo veca nego ova sto je. Lepota tela i duse i bica celog. I sav Pariz, sa ljubavlju svojom velikom, ljubavi nema toliko, koliko je u srcu mome. Ljubavi prema vama, gospodjice plemenita. I jos pre vremena antickih, pa sve do vremena naseg, mnogi pisci, pesnici i filozofi, znani i neznani, velicahu to divno osecanje ljudsko. Nema poznate nam reci, koja hiljadu puta vec upotrebljena ne bi, u pokusaju da se ljubav docara. Pa, opet, to tajna najveca osta. I snaga pokretacka svake sile zemaljske i vaseljenske. Tajna, od samog Tvorca nam data. Sta sam onda i ko sam ja da o tome zborim? Samo znam da ta sila velicanstvena i svog strahopostovanja dostojna, u meni, kao vulkan kakav vri. Tesno je bice moje za snagu toliku. Nadam se da u vama mogu naci onu, koja samnom ce svu tu silu podeliti.

Prolaze dani kao godine dugi, a opet, kao oka treptaj. Vreme je stalo i misli moje i zivot moj ovde. To, zapravo, zivot i nije.Tren svaki bez vas, andjele moj, kao jedna slika je. Sve silne slike te nizu se predamnom u nedogled. Nista mi ne znace, i ako svaka umetnost je za sebe. Jer, zaista, ziveti ovde je, kao nigde na svetu. Nigde, osim tamo gde za mene raj zemaljski je. Tamo gde Sunce mi ne treba, jer me toplina osmeha vaseg greje. I gde hrana mi ne treba i voda, tu, gde obrok svaki mi je glas vas sto slavuje u stid goni. Gde svetlost mi ne treba, sto dusa vasa za mene svetlost je dovoljna u tmini mrkloj. Ni vreme, jer otkucaji srca vaseg plemenitog za mene su casovnik jedini sto istem. Vreme, ovo ovde surovi je tiranin. Bic njegov, hiljadu puta na dan osetih, ali, neka. Svakim udarcem njegovim, veca je istrajnost moja i zelja za povratkom. I u toliko drazi ce mi biti ponovni susret sa vama, jedina moja. Osecam, disem, zivim za vas. Ako treba i volim za vas.

Ponizno, sluga vas odani

P.S.

Ako ista od ovog sto napisah, vredja ponos i cast vasu, sa kajanjem u srcu, za oprostaj molim. Ne zamerite na iskrenosti i sto ljubim vas beskrajno.

Moj Bog

moj bog je visok, ima oči kao dva dugmeta
sa po četiri rupice za moje zlatne konce
kojima obrubljujem njegov neuhvatljiv obris
dečaka
koji nikada nije tu i nikada
nije sa mnom

ima grudni koš pun mojih priča
moje muzike mojih stihova moje devojčice
ima svetlosmedji ton u mladežu iznad dojke
i dve pruge od suncobrana umesto širita
moj bog miriše na smirnu i izrael
na krv i dragulje na benzin i naftu
miriše na izvestan metal
za koji tvrdi da nema mirisa
miriše na moju kožu bez obzira što je
bog i što me retko dodiruje

moj bog je uglavnom daleko od mene
kao svi pravi bogovi
i misli na mene
koliko stigne
kad stigne

ima tamne kolutove ispod očiju
i onda ga najviše volim
koža mu je oko struka najmekša
valjda zato što je tamo nije
doticao niko sa toliko čežnje kao ja

moj bog možda ima bradu a možda je i brije
uglavnom miriše na luk nikotin i rakiju
na belo vino na čistu posteljinu na pokrivač
koji mi prebacuje jednom rukom preko ledja
da ne nazebem
i ja nikada ne zaboravljam taj pokret

na grad koji volim, kišu koju ćutim
mislim da se nekada zvao enkidu pa gilgameš pa
utnapištim i sada je travku plavu travku koju
je tražio epski sumerski razborito pronašao
negde na mojoj glavi negde u mojoj veni
vrag će ga znati, uglavnom znamo se odavno
iz doline nila i eufrata od vavilonskih vrata
ujela nas ista zmija pa smo vaskrsli
i sad je on moj bog
a ja njemu šta sam
to samo bog zna

Hej dete zvezdanog svoda

Hej dete zvezdanog svoda,

Koju planetu sada mazis svojim obrazom što se smeši,
povijenim od slatkoće i sočnim od ženstvenosti?

Kojem suncu sada letiš, lagana detetom u sebi,
nošena smejuljkom stidljivim, a spremnim od radoznalosti?

Da, znam taj pogled drevnog deteta što nas uči umetnosti smejanja,
znam da pada na strasnu šumu divljih orhideja,
dok zanosno se smeju pomisli da ćeš ubravši ih ubrati i lepotu.
Znam da taj zrak beskonačnog ugla gustinom svojom stvara dom u strasnoj šumi vragolije zagrljaja.
Zato dajem mu srce svoje da ga ponese i posadi u vrt.
Da, u tajni vrt, među trenutke straha, stida, rođenja i nestajanja,
I, ah da, smeha! Smeha dušom, rečju, andjelima...
Smeha frulom čarobnjaka što svira nam pogled...

I talasić jedan, kojeg uho tvoje u talas smrti i rođenja pretvara,
svojim vrhom zapenušanim crta tajni znak.
Znak jednog oka...
Znak jednih usta, jednog srca,
Jednog slatkog zaobljenja koje tronu smisao poklanja.
Kada se umoriš ili rastužiš
Ili samo svojoj svetlosnoj brzini želiš strast, strah ili Uzhićenje pokloniti,
prepoznaj ga u muzici koju slušaš svojim zanosnim njihanjem u svetu kvrgavog drveća.

Poželiš li ipak, prati njegov trag do jednog malog mesta.
Tananog, tihoh, ko ništa pred nastajanje.
Šćućuri se u taj topli svod, spakuj se kao žuto pile goluždravo,
dok jaje još mu nije tesno,
dok ceo univerzum pred njim je za razaznati, il' čak prepoznati.
Ugrej sebe svojom toplotom, što greje iz misterije nikad ne razjašnjenje!
Ugrej i mene mojim zaštitništvom, mojom reči, a tvojim telom, pogledom i životom.
Ugrej me svojim srcem, dok ti srce dajem.

Da, dok ti srce dajem...

(Elhean Seethis)

Poslednje pismo za moju majku

Imam li pravo da te tako zovem? Zasto ove reci upucujem bas tebi,koju sam izneverio vise nego sve druge. Vise nego sebe. Kako je ogromno moje prokletstvo. Kolika je tvoja ljubav prema meni, toliki je bol kojim ti uzvracam. I kolika je hrabrost koja mi dozvoljava da ti se obratim, toliko je siroka dusa tvoja majcinska, spremna na prastanje. Slutim da oprostaj za mene imas i strah me je zbog toga. Ako se spremam greh da okajem, krst svoj na Golgotu da iznesem, molba tvoja Bogu za spas moje duse, bice trnovit venac na glavi ovog gresnika. Razapece me i kopljem probosti i time pokazati svoju milost.Pravi bol od tebe, majko, ocekujem. Tvoja suza u odsudnom casu i reci oprostaja sa tvojih usana, razorice moje bice. Nestace sve ono sto sam bio, sto jesam i sto sam mogao biti. Jedino to bice dovoljno velika kazna za moj zlocin.

Prizvao sam smrt i u ruke joj predao neduzno ljudsko bice. U njegovom oku ostao je moj lik, na telu, miris mog, sa njegovom dusom, otisla je i moja. Smrt se sada vraca, trazi me, dolazi po mene. Koliko je samo milosrdja u njenom koraku. To je moj andjeo spasa kog cekam rasirenih ruku. Presuda je glasila:"Na smrt"

Time me, zapravo, oslobadjaju. Prava kazna je svaki tren koji prezivljavam od tad. Svaki udisaj i otkucaj srca koji mi preostaje. Sve sto jeste, a nije moralo i sto je moglo, a nije se desilo. Sta ova prazna ljustura ljudska prezivljava medju cetiri zida, samo ona zna. To je istinska pravda. Osuditi na zivot, dovoljno dug da razumes sebe i spoznas istinu. Da se zapitas jesi li stvarna licnost, ili necija bolesna masta, neka nocna mora.

Znas li majko koliki je moj svet. Kolika su prostranstva koja ni najludja masta ne moze popuniti. Koliki je nemir u meni zbog spoznaje da ce nestati mojim odlaskom. A tako sam zeleo da ga nekom poklonim. Kako bi to lep poklon bio. Nisam sam, majko. On je tu. On i ja. Zrtva i dzelat i obrnuto. U jednom umu. Ne znam vise ko ciju ulogu igra; sve se izmesalo. Pitao sam ga hoce li da njemu darujem moj svet, moj san. Nista nije odgovorio. Gledao me je samo svojim umornim tuznim ocima i nemo odmahnuo glavom. Kao oganj pece ta njegova seta. Zasto se ne pretvori u demona, zasto me ne rastrgne na komadice. Umesto toga, bolno se osmehuje. U oku mu suza. Pada pravo na moje grudi, probada me kao uzareno koplje. Bol, bol! Ne mogu vise, ne mogu. Ne mogu majko. Zasluzio jesam, ali ne mogu. Reci mu da nisam hteo, da to nisam bio ja, onaj pravi. Zlo je to u meni ucinilo, zlo. Reci mu majko da dobro u nama nije samo. Svi zlo posedujemo i svi smo njegove sluge. Samo, ne znamo to.

Imam li pravo na poslednju zelju? Ako imam, zeleo bih da ne cujem vasa prastanja, da ne vidim stalozena lica, ne osetim smirenost u dusi. Demon sam i kao demona me ispratite. Na krst, na kolac, u vatru! Djavolji sluga sam, zar ne shvatate?! Uzasnut sam i umoran od zivota. Majko, sve sto trazim je zaborav. Stavite me tamo kada sve bude gotovo i neka me odatle niko nikada ne izbavi. A ako ne ucinite tako, tek cu onda shvatiti koliki uzas cini moje delo i koliko je strasna patnja moje duse. Pokazite surovom sta je milosrdje. U zaborav, majko, u zaborav.

Istinita laz

Tebi bih rekla ono sto se izgovoriti ne moze, tebi bih poklonila onaj san sto se u svitanju dana javlja. Pokrila bih ti lice nebeskim sjajem i davala znacaj svakom tmurnom danu. Snjegovi, kise i oluje postale bi sastavni dio moga zivota, uz tebe vinula bih ih u nebeske vrline. Sunce bi uz tebe govorilo i svoje odgovore davalo. Opet bi opisi prirodnih pojava ostali nedovrseni. Rijeci bi u mislima ostale, a ove na papiru su se zalijepile kao leglo jedne istinite lazi..

Moja ruka na tvom ramenu

Zaustavljam ruku na tvom ramenu
i osećam pod prstima
snagu i mladost
Pod kožom ti tutnji i riče
hiljadu lavova mladih
što slave život i borbu

I dok
tako zlatoust
mirno izgovaraš reči
kojim osvajaš prostor
i brišeš vreme
znam da
ispod crnog pamuka
pod mojim prstima
stampedo bizona trči
i čopor vukova zavija

Moja ruka miruje
na tvom ramenu
kao kamen
a u jagodicama prstiju
lavice se pritajile
i gazele hitre stale
vučice se samo oblizuju

Nikad bliži
u veku
tren skuplji veka

Kad sklonim ruke sa tvog ramena
ličiću na običnu prolaznicu
a biću gladna vučica
ponosita lavica
i gazela zaustavljena u trku
iako samo tren pre toga
bejah sita snažna i mlada
jer osećah mirise stepe
i slušah riku lavova

Više ne čujem tvoj glas

Sa prividne udaljenosti vidim
jedino tvoj osmeh
koji peva svoju nemu pesmu
sve jedno
zlatoust si i kad ćutiš

Kad sklopim ruke
opet cu biti samo žena
koja te voli
iz daleka
iz sebe

Podižem ruku sa tvog ramena
jer ističe vreme
u kome sam taj dodir
mogla da nazovem slučajnim
ili spontanim

I znam
moja će ruka
zauvek
ostati prikovana
za to rame
kao Prometej
za kavkasku stepu

Miris lipe

Cula sam jednu zanimljivu recenicu u jednom filmu :
- "Nemoj govoriti, jer ces se kajati, jer to prolece iz tebe govori, mislis da osecas ljubav, jer miris lipe cini to."

Zanimljivo je kako mirisi rukovode sa nasim culima, jer mene ovaj miris navodi i na suze i na smeh, i na ceznju, i na nostalgiju, pred oci su mi cas slike iz detinjstva, zelja za necim sto je proslo, pa opet osmeh srece za ovaj zivot sada, pa neka tuga ,ni za cim, ni zasto posebno ali ovaj miris igra se sa emocijama. Valjda je Priroda tako podredila stvari, da imamo vreme za mir, vreme za igru, vreme za opustanje, i vreme kada se opet pripremamo za neko naredno vreme.

Ali, sva ova lepota nam je tako darezljivo dana, tako je lepo odabran svaki trenutak, samo jedino preostaje da ga uhvatimo i uzivamo u njemu. A nada ostaje da cu nakon ovog vremena, opet imati novo vreme, za novi miris lipe.

Oprosti

Oprosti sto mislim ponovo na te
I sto svaki oblak ima nalik tvoj
Al tvoje me sene kao tuga prate
Kao tuga bezdusna ima nalik moj.

I sve lici na tebe i mene
I reka i hlad i putevi ovi
I svuda gde krenem prate me sene
Koracaju za mnom izgubljeni snovi.

Oprosti jos jednom za dosade moje
Oprosti sto mislim ponovo na te
Odlazim jer mozda cu naci ljubavi nove
Bez sene sto tuzno po tmini me prate

Vidim ga i okrenem gglavu

Видим га и окренем главу,
храбрости немам
да му погледам у очи....
Плашим се да ће моћи
да ће видети
да га волим.

зато увек окренем главу
и смејем се неком другом,
да сакријем поглед
обојен тугом...
да не види
да патим.

Putovanje

Putovati, to nije samo nacin da se ode negde, samo putovanje je mnogo vise od toga, nije beg od nas samih, nego je nacin da dodjemo do sebe, da pronadjemo onaj deo koji smo negde usput zaboravili, da izvucemo ono sto je u nama. Volim da putujem, bilo kuda, bilo gde, putovanje mi je uvek donosilo neke nove spoznaje. Evo i sada, krecemo i izlazimo i put pocinje, osecas da ostavljas nesto iza sebe, ali da polako vec dobijas, menjaju se krajolici, uvek prvo ostavljamo iza nas one pitome krajolike, to smo mi, uhodani i izgradjeni, krajolik je kao i mi sami vec dobio oblik i narav i tu je nepromenjen, ali put se nastavlja, nije mogla ljudska ruka bas sve pripitomiti, mozda je izgradila puteve i tunele ali predeo je ipak ostao svoj, karpe, strme litice, pogledom pratim njihovu velicinu, onu njihovu grandioznost, tesko sivilo, i meko zelenilo koje kao da je htelo da im se umili i da ih barem malo omeksa, sve je to nad nas, jednostavno se cinimo tako mali dok prolazimo niz taj predeo. Putovanja se nikako ne smeju samo protrcati, nije uvek jedini cilj da se stigne tamo gde se krenulo, sve je ritual i uzivanje jer bilo bi steta propustiti sve ove divne boje i predele da samo tako prodju pored nas. Litice se dizu ispred nas, deluju tako mudro, sa svim onim njihovim dubokim borama koje je voda i vetar ucinio, videle su one sve i cule sve, mnogu su price tu ispricane, mnogo je ljudi proslo i proci ce ih jos puno vise ali one ce stajati tamo, prolazim rukom da ih dotaknem, da ih osetim, i javlja se neki osecaj srece, zahvalnost sto eto postojim, sto imam priliku da upoznam ovaj svet, jer je ipak zivot jedinstvena prilika koja se ne pruza dva puta.

Krecemo dalje, novi krajolik, pitomiji, sume su se rasposlale u celoj svojoj lepoti, vazduh je tako mirisan, drvece vec nam daje nove poruke, krosnje su guste, neprobojne, ulazak u sumu je kao ulazak u neki novi svet, prijatna hladovina, meka mahovina, sve daje osecaj da si siguran i zasticen, kao pod neko veliko okrilje, zasticen od oluja, od vetra, ti zeleni divovi su rasli jedan pored drugog, svako uzimajuci deo sunca za sebe, svako u svojoj borbi i istrajnosti uspeo da stvori nepromenjeno mesto za sebe i da ostavi mesto za svog naslednika, jer drvece mozes poseci ali iz njega ce uvek izrasti mladi izdanak; krecemo dalje i ostavljamo te zelene divove da i dalje cuvaju svoje mesto pod suncem, put se menja krajolik se sada pitom ali se oseca miris vode, miris koji u nama budi ono iskonsko, podseca nas na nas postanak, mesto gde se uvek sa suncem vracamo iznova i iznova, to je nas evolutivni kod, nas zapis, samo plavo prostranstvo vec nam daje sliku da smo eto, konacno dosli kuci, kao sto jegulje krecu svoj put do Sargaskog mora, tako i ljudi hrle ka svom odredistu, svojoj matici, ona koja nam je dala zivot, sam pogled na nju vec je saznanje da sam i ja eto bar na kratko dosla do svog pocetka da bih sakupila snage i da se uvek ponovo podsetim da je ustvari i sve tako pocelo, jer zivot je zaista jedno veliko cudo.

Adio

Znan da sve vidiš odozgora,
ti i pape ti
al za slučaj da ste bacili na briškulu,
samo ću ti reć da je nebo
malo ka mutno
riva je prazna
i svi muču.

Malo ste nas incukali
niste nas pripremali
ni jedan ni drugi

Aj
brale
smiri se gori
a ovi grad će vas volit
s malo riči
i puno srca
s kojon tajnon suzon
i pismon
ništa
kontra...
ništa
kontra.

O ljubavi - sam svoj umetnik

crno srce

sve moje najbolje, nije bilo dovoljno
sve moje najcistije, nije bilo prece
sva moja ljubav, celo moje bice
nije moglo tvoje crno srce da izlece

nisam ti nista lose ucinila
nikad te nisam povredila
nista nazao ni pomislila
nikad te nisam povredila

moja ljubav, moja zelja, moja dusa
sve je bilo tvoje
samo da je to srce umelo da slusa
zvuk lomljenja sveg sto je moje

nisam ti nista lose ucinila
nikad te nisam povredila
nista nazao ni pomislila
nikad te nisam povredila

nisam uspela da te spasim
sve moje nabolje, najcistije
zar se jos uvek zbog tebe gasim
moje najmilije

nisam ti nista lose ucinila
nikad te nisam povredila
nista nazao ni pomislila
nikad te nisam povredila