Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Buđenje - Lider

Jutros je tvoj osmeh naterao trešnju da opupi
Uzdigao polegle vlati trave u neslućene visine
Oštrica britke reči, pogledom najednom otupi
Dodir nežni rasterao oblake, naterao Sunce jače da sine.

Skinula si zimu sa mojih ranjivih pleća
Magijom nežnosti, drhtavog dodira
Pod čelom mojim korito reke, u njemu teče sreća
Žubore reči proleća,orkestar reči, odu svira.

Hiljade golicavih mrava puteve grade ispod kože
Klijaju davno zaboravljene cvetne lukovice
Misli se mislima pare, u beskraj množe
Sklanjaju se oblaci i zrak Sunca obasja ti lice.

Sad više ništa nije važno,stoplao ti gazom zemlju greje
Prolaznike gledam, vičem im, slušajte ljudi
Najlepša pesma je kada se ona smeje
Medaljon smeha o lanac sreće kačim i stavljam na grudi.

Malo je to za vas, a tako mnogo za jednog čoveka
Pa zarad nje sve je ovo proklijalo
Priroda nije više mogla da čeka
Ma šta da vam pričam, sve to ne bi u hiljade pesama stalo.

(autor sa Oaze)

Iz starih dnevnika...

Neko čeka ceo život
da bi shvatio svrhu svog postojanja,
moja potraga je završena
kada ugledah tebe...

Kada te ne bih ovoliko volela
bila bi to moja najveća kazna...

I razočarana sam u večnost
pošto je isuviše kratka da bih uživala u tebi...
I razočarana sam u vasionu
pošto je isuviše tesna za moju ljubav
koju nesebično dajem,
I razočarana sam u najveću sreću
pošto je isuviše smešna
u odnosu na moju
kada ugledam tvoje oči,
osetim tvoje usne
tvoj dah
dodir...

I onda,
posle svega,
iznova i iznova
strahujem od preterane sreće,
strahujem da te ne izgubim,
da nisi samo priviđenje,
dar od Boga...
da mi nakratko dokaže
da ona prava ljubav koja ne zna za dosta,
ipak postoji..

U trenu kada smo se sreli
nešto je puklo u svemiru,
sudbina se uplašila od preterane želje,
zvezde su zadrhtale,
mesec se probudio,
i na tren sve je stalo.

Taj tren već beše zapisan,
davno,
i sudbina je najzad spokojno zatvorila
drevnu knjigu najvećih ljubavi,
u kojoj su ispisana naša imena...

Sada sam najzad spokojna...

Carobnjakujem po visecim vrtovima

Zaboravom ću lizati rane od kopriva koje sam brala dok sam još mislila da na mojim dlanovima samo oporavak počiva.
I ostaviću svaki ožiljak kojeg nađem na putu, kada budem igrala u ogledalima, dok mi na leđima bude pogled koji skriva da sam bila jedina. Odrasla i možda i za mrvicu prerasla.

Kada zaplešu sati nakon tempiranog broja obzorja, koje si hteo da gledas, koje si imao priliku da budis, obojicu ti usne poput borovnica.
Biću svežanj malina, spremljen da bude zimnica. Sve do proleća kada se cvece prospe u slapovima.

Trnje nekad davno prodato na licitaciji, ko više povredi, njegovo je.

Ja imam tebe, kao sto dokovi imaju mornare. A jedrenjaci na svojim krmama zrno soli i odbranu od talasa.
I može se ponekad, ako nema vetra, i duvati punim plućima u jedra.
Mogu se podignuti zastave svih akvatorija.
I opet ćemo se igrati gusara.

Gatam sudbinu iz autobusnih karata.
Jeftino i vrlo tačno.
I znam u sekundi predvideti svaki drhtaj koji bi, da ga pustim, zagrlio svet.
A ja ga delim na centimetre, da duže potraje.

Prodajem jeftino parole na svim glavnim raskršćima, i svesrdno se nadam da će barem malo biti potpomognute istinom kada ih izgovore drugi. Naime, garantni list mogu samo sebi izdati.

Popravljam kišobrane sunčanim danima, pored gradskih fontana.
Podsetnik da se od sunca treba više zaštiti nego od kiše.
Ona te nakvasi, par mokrih čarapa brzo zameniš, a ono, ono te ipak sprži.
A to sunce tako lepo sija u nekim očima...

Menjam dotrajale sanjalice....

Anagramiram sve reči koje bi možda mogle imati prizvuk odlaznih koraka...

Sviram samo belim dirkama...

Kalemim voćke ako baš zatreba, po svim većim domacinstvima, iz sebičnih pobuda.
Jesen mora biti bogata plodovima.
Da stvori ravnotežu sa ranim trešnjama.

A ponekad, ponekad plačem po sprovodima. Tako puno lakše sakrijem od sveta da ne znam živeti sa suzama...

Šapnuće ti jednom Kineski zid kako je teško zidove rušit

Kad se pomešaju šećer i so, nakon nekog vremena prestaneš pridavati važnost začinima.
A kad ti puno toga nedostaje, u poslednjem trenutku shvatiš da najviše nedostaješ sam sebi. I tad se vraćaš stopama da se pronađeš negde u već izbledelim sećanjima.

Daš vremenu vremena, da te više ne cepa na more komadića.
Prošlost nema puno mana, osim jedne prepreke.
Kada jednom uđeš u nju imaš paničnu potrebu da je menjaš. I kad ta uzaludna borba spreči budućnost da zavlada, ostaneš u sadašnjosti koja ti nije prijateljski naklonjena.
Previše umora, previše želja, previše malo prostora. I jedno previše viška.

Šapnuće ti jednom Kineski zid kako je teško zidove rušiti.
I kada patina godina ugrize temelje, uvek će se naci neki stručnjak za restauracije koji će znati da zatvori procepe.
Pripazi tada da ne nanese samo jednu ruku na ožiljke.
Neka koristi, po mogućstvu, zlatne niti razumevanja, za sve napukle korake.

Otkriće jednom, Mesec Suncu, tajnu, kada se sretnu u nekoj pomrčini, o svim noćima kada te pratio....
I znaš da će tad Sunce puno teže paliti sve tvoje predaje.
Ljubice ih blago da postanu pobede.

Kad se nađeš kao brodolomac na nekom atolu bespuća, korali će isplesti štitove za oprez koji ponekad skrivaš, pa te reakcije iznenade.
A imao si ih sve zapisane u sveskama pozutelih ivica, koje služe za neke druge živote.

Nekim iskustvima ne treba dopuštati da se prenose.
Neka iskustva služe samo zato da te udalje, pa da ih preokreneš i nikad više ne spomeneš.

Ponekad...ponekad u sustini samo imaš potrebu da znas koliko će sve to da potraje..

Laz i istina

Volim da provedem vreme napolju, oduvek sam to volela jos odkada pamtim za sebe, bilo da je kisa, nevreme, vetar, osvezava mi misli i pozelim da ih posle zapisujem. Danas je vetrovit dan ali meni je predivan i misao mi je otisla kod lazi i istine. Razmisljam zasto neki uzivaju da svoj zivot prikazu na onaj lazni nacin, nacin koji ne zive a to prezentiraju drugima koja je car da sebe doteram recimo fotoshopom i da to prikazem kao evo to sam ja, jer to mi tako deluje. Mozda ce neko reci da je to zelja da neko uziva u toj iluziji bar pet minuta i da u tome nema niceg sto bi bilo za osudu ali ipak to je laz, nije istina.

Kao da se odrices sebe samog. Uredu postuje se privatnost ali ne i lazi. Istina je uvek bila laksa ma kolko bila bolna ali je bar licna nije doterana, a i znas da je tvoja i nekako je lepse kad zivis sa njom, bar se ne odrices sebe nego ponosno nosis sebe i sve sto je deo tebe sa sobom. Kao sto rekoh volim ovaj vetrovit dan a to je cista istina.

Nismo mi jedini na ovome svetu

Ne bih zelela da svoje neslaganje i nezadovoljstvo od ove teme koju upravo slusam na Tv-u da potiknem temu, nego bih svoje razmisljanje prezentirala kroz jednu od mnogih prica i susreta koje sam imala sa psima. Imala sam svoj kolonijal na pijaci i pod njime i pred njime bih zimi uvek nalazila polusmrznute pse koji su se hteli zastiti od hladnoce i studa i tu bi potrazili spas bar koliko-toliko da budu zasticeni od zime.

Uvek bih prvo zapalila pec i ostavljala vrata otvorena jer bi odmah dosli i poceli bi da okrecu ledja pa grudi da uhvate toplotu. Jadnici, toliko su bili premrznuti da bih morala da kroz njih pravim put da bih recimo uredila izlog ispred kolonijala.

U secanju mi je najvise ostao pas koji smo zvali Crna i koja mi je spasila zivot na neki nacin.To je bio pas o kome se svaki brinuo, Crna je bila predivna, velika, masivna, jaka ali pitoma kao jagnje. I te veceri kad sam zatvorila kolonijal i krenula kuci, a bilo je vreme parenja pasa i oni zna se cela glutnica ide za jednom zenkom, tako da kad sam prolazila pored decjeg obdanista iz tame se zaculo pretece rezanje i pas iskezenih zuba mi je lagano prilazio, naravno iz iskustva znam da ne smes bezati i moras da samo stojis i posmatras psa inace bi ga naveo na napad, ali desilo se nesto neocekivano, iz tame je skocio jaki crni pas i stao pred mene i zarezao na ljutog muzjaka.

Prepoznala sam je to je bila Crna, stajala je ispred mene i preteci rezala a grupa se odmah povukla. Crna me je dopratila cak do kuce i kad je bila sigurna da sam usla tada se vratila nazad.

Da objasnim sto me je isprovociralo,tema je o psima i kako ljudi dozivljavaju traume i kako iznalaze resenja da se to kako kazu zlo, makne sa ulice, da sinterske sluzbe deluju. Da, u redu, neka sluzbe deluju ali da zastite te jadne bezdomnike, koji nisu krivi sto su dosli na ovaj svet, a ne da ljudi resavaju to na svoj nacin bacajuci zatrovanu hranu u kontejnere, a znate li koga dovode u opasnost, ljude, jer nemalo bezdomnika nalazi svoju hranu po kontejnerima, i ipak da prosetam sama niz park vise bi mi bilo strah od ljudi nego od pasa, jer verujte da nema opasnijeg zvera od samog coveka.

A prirodu mi smo sami debalansirali, sejuci zagadjenje i otrov na svaki korak, okreni te se samo posle sebe kad odete na piknik i primeticete da svi ti dusebriznici pokazuju svoje navike tako sto kad zavrse sa gozbom pomisle, ah, kako smo lepo proveli dan, a tesko da ce neko skupiti sve ono sto je iza sebe ostavio, tako da mi svoje frustracije i nacin zivota ostavljamu kao pecat na svemu cega se dotaknemo, a zivotinje to najbolje osecaju.

Cemu ne mogu odoleti

Ne mogu odoleti ovim divnim ocima koje me gledaju, ne mogu odoleti mirisu koji upijam kad me zagrle te divne predivne rucice, ne mogu bez njihovog glasa, dodira, ne bih prezivela da nisu tu uz mene, bar za sada dok su kao mali nejaki pilici jos, ne mogu odoleti onoj jedinstvenoj molbi u ocima kada te nesto zamole da ucinis za njih, a tako umeju da te nezno pogledaju, opija me ovo osecanje srece sto ih imam pored mene, poljubac za laku noc, ceskanje ledja, pricanje prica kada sedimo leti u tami u mirisnoj noci, ne mogu odoleti jedino njima, mojim najsladjim sinovima.

Smrt jednog sna

Zeleo je, ali mogao nije! Zvao je, a vapaje niko cuo nije! Samo su oblaci oblike od papira stvarali, samo se govor zemlje cuo, tog jutra sa radjanjem onoga sto se zivot zove, nesto je umrlo!

Niko nece zaliti, zbog smrti te niko pogled nece oboriti, jer tog jutra, umro je samo jedan neostvaren san, samo jedna neispunjena zelja, samo, samo to i nista vise...

Pokret ruke, korak od istine, trag grafita na dlanu, slana kap u uglu nekog oka i neostvaren san na ivici stvarnosti u bicu sto zivi na stranicama knjiga. Trce slova, trce preko papira, pade slana kap na vlaznu zemlju, pade jos jedna zelja, ode u smrt necija izneverena iluzija. Cujete li? Umro je jos jedan san!

(Danilo J.)

P.S. Posveceno meni sa naznakom - "Zelim ti da nijedan san tvoj ne umre.
A ja to zelim svakome ko procita...

Vreme

Osecaj je jako bedan kad znas da si sam i kad samo pomislis na to da vreme jako brzo tece a od zivota nista sto dotice bar jedan deo bajke.Verujuci da ljubav jos uvek postoji ostajem tu gde sam i samo cekam svoj momenat za koji znam da ce doci u trenutku kada preskocim ovaj prvi deo nadanja i kad budem potpuno ubedjen u sve to a do tada mi ostaje samo jedno - vreme.

Dan

Jos jedan novi dan jos jedno vedro nebo jos jedan novi cas ali i dalje nista od nas. Sve je samo laz sve je samo san a ja i dalje s radoscu ocekujem taj novi dan.

Cekam novu tebe, cekam da ponovo vrati se vreme, taj trenutak i da kao nekad ugledam osmeh na tvom liku, postanem ponovo sasavi ludak sa verom u sebe i spremnoscu na svaki korak. A sada, sada samo gledam tvoju sliku, pomalo srecan ali vise tuzan znajuci da sam sad za tebe samo jedan cudak.

Ali pocinje jos jedan novi dan i opet novi pocetak ali na kraju je uvek isti zavrsetak.

Ubila si moju ljubav

Zasto je morala i ove noci zvezda s neba da padne? Mozda zali nasu srecu koja ce trajati samo ovu noc, a onda ce sve nestati. Slomice se sve nase zelje a snovi ce ostati zauvek da lebde poput sena na zidu.

A ja te mozda i sada volim. Ne mogu da dozvolim oktobarskim nocima da odnesu tvoje oci. Secam se. Sada se samo mogu secati, tvojih malih okica sto predivno sjaje. Ponekad osetim njihovu tezinu na svom srcu. Hiljadu glasova u meni zove i trazi da se vratis ali i sam znam da te vise nikad necu pozvati svojoj ljubavi u zagrljaj. Ne mogu ponovo zbog te strasne ljubavi izgubiti ponos.

Svi pricaju o tom glupom ponosu. Zar je on uopste vazan kad se neko iskreno voli i ljubi? Mozda sam trebao da budem isuvise oprezan i zabranim svojim osecanjima da vladaju mojim bicem.

Jer ja sam uvek pricao one nezne reci koje ti nisi volela. Mozda nikada nisi shvatila Santiceve pesme. Naravno ni Santic ne bi napravio tako veliku gresku kao sto sam ja. On govori da se samo iskrene ljubavi ne govore recima, ali ja nisam mogao cutati.

Jer ti bi mozda tada shvatila da u mom zivetu ne zauzimas posebno mesto. A sta sam dobio tim neznim recima. Ti si govorila da lazem i kako uopste moze dete da voli i iskreno ljubi.

Te reci jos uvek paraju moju dusu. Ti si ta koja je ubila moju ljubav ili mozda nasu ljubav jer nisi smela priznati da si zaljubljena. Mislila si da cu ja da volim za oboje, i da cu svaki put pronaci spas za nasu ranjenu ljubav. Ovog puta ja sam potpuno nemocan pred njenom tamom. Ne postoji ni jedan jedini delic sazaljenja u meni.

Ja samo sada stojim nad ponorom nasih uspomena i trazim u mislima svoju izgubljenu srecu. Mozda me nekad i previse zaboli secanje na strasne poljupce, vatrene dodire, ali to secanje je istovremeno tako milo i nezno kao latice ruze prekrivene jutarnjom rosom. Nasa ljubav u ovom snu zaista umire, ja je vise nikada necu oziveti. Slomila si sve nase zelje, izbrisao sve tragove srece, ubila si moju ljubav. Mrzim te onoliko koliko sam te mozda nekada voleo.

Bol

Voljela bih da ne gledam istini u oci. Gledam je u zenice a one nikako da da se skupe i smanje kao u mrtvaca i na kraju da istinu prekriju zavjese i da brzo kao trptaj padnu kapci. Dosegla bi istina do neba i vise nikad ne bi bila zemaljska, boljelo bi. U trenu pomislih da je...