Stranac
Simona, oprostite što dozvolu ne tražih da vam se obratim, što, kao stranac, svakako bih morao, no, shvatićete, nadam se. Ako vam se, pak, učini da znamo se, zavaravati se nemojte, privid je to. Možda, kažem, možda samo, čoveku mladom iz sećanja vaših, davnih i nejasnih, sličim. Stoga, bez predrasuda nastupajte, ako vam je volja razgovarati samnom, jer i vi za mene stranac ste, svakako. Ako, pak, za razgovor niste, razumem vas. I sam se nerado u to upuštam. Rekao bih šta naumih, vi zboriti i ne morate. Razgovora medju ljudima ima praznih, srdačnih, važnih ili zaboravljenih i suvišnih, kao ovaj što je, pa kako ga iz zaborava uzeh, tamo ću ga i vratiti, a pošto suvišan bi nekad, nek takav i ostane. Nek ludost to bude, što je sebi dozvolih.
Mislio sam dugo, kako vam prići, nastup moj da bude molba, zahtev ili predlog, bar. I mudrosti kad stvaram i glupost dok činim, pedantan sam bio. Htedoh i ovom prilikom, no, ne nadjoh način, te se osećaju prepuštam, nek me vodi. Na koncu, sve što sam dobiti mogao, dobih, što se izgubiti dalo, izgubih. Mogućnosti nema za preokret kakav silan, niti bih ga dozvolio ikad, pa sve i čudo da se desi. A u čuda više ne verujem, jer to, zapravo, zbivanja su o kojima malo šta znamo, te nam se čine razumu nedokučiva. Da nije tako i vi bi, Simona, za mene čudo veliko bili, obzirom da sva ličnost vaša, kao stranca, tajna je golema, koju nikad razotkriti neću moći. Ako vam kažem da, poput vas i ja sećanja imam mutna i kroz njih sa mukom, tek malo poznatu siluetu razabiram, verujem da samo više bih vas zbunio, no pojasnio šta. Tim pre što na njoj, za tren samo, crte lica vašima slične prepoznam. I gle, slučajnosti se nižu poput perlica na koncu.
Verujete li vi u čuda? Ne, nemojte meni reći. Sami kad budete, a vi se zapitajte, zamislite, pa odgovor si dajte. No, iskren samo. Obazirati se nemojte na mišljenje moje što ga iznesoh. U stav svoj kad sigurni budete, eto vam pitanja drugog. Njega ja vam postavljam. Da li i slučajnost je neka vrsta čuda? Ako nije, nek tako i ostane, ako jeste, načuditi se nećemo moći ni vi ni ja. Ništa jeftinije od života, ništa skuplje od vremena u kom je upakovan. Bahatost naša i rasipništvo, nemerljivi su. Arčimo Bogom dano, poput pijanca što zadnju paru na bekrijanje dade. Pomislih tajno, skoro sramežljivo, da bi vi mogli moj lumperaj biti, moje bančenje, ispijanje na iskap, gustiranje do jutra. Moje meze uz rakiju, pesma uz vino, moje mamurno jutro i glavobolja mučna. Ali, Simona je stranac. Velik i dalek. Jedinstven. Ostaće mi, kao stranac, verna do kraja. Kad budem upoznao i poslednju osobu na svetu i kad mi svi prijatelji postanu, pa poželim bar nekog ko je nepoznat, dalek i hladan, ona biće uvek tu, da udovolji toj želji mojoj. A ja ću biti tu da je potsetim na to, ako ikad zaboravi. Da primerom joj pokažem kako ni jedno rastojanje medju nama, koliko god da je, pregolemo ne može biti, već samo nedovoljno.
Svi mi hroniku svoju palanačkog groblja pišemo i preživljavamo. Mesto za svaki spomenik brižljivo pripremamo i održavamo, ponekad ih tumbamo, raspored novi pravimo u zavisnosti od važnosti osobe i dogadjaja. Niko nema tu prednost da na počasnom mestu zanavek ostane. Može, no ne mora biti, ako osećanja vremenom otupe i rasprše se poput dima na vetru. Ne znači to da zaboravismo, već, prosto, sve vremenom na oštrini gubi. Mora, valjda, tako. Tek isklesan kamen ume da do krvi zapara kad predješ šakom preko njega. Kiša, Sunce, mraz, vetar, svoje učine, zaseci se iskrzaju, nabori blagi ostanu samo, pomilovati ih možeš bez bola prodornog. Tu i tamo, po neki spomenik junaku neznanom se zatekne, sa natpisom trošnim o zahvalnosti večnoj. Slova, teško čitljiva, sa pozadinom se stapaju po boji i obliku. Zahvalnost i nekako, možda. Ali, večnost! O, zablude ljudske! Zar mi, što trenuci u beskraju smo, o večnosti zborimo! Mi, što kraće od treptaja oka trajemo! Mi, čiji spomenici prahom se na kraju učine! Zaborav je večan što za nama osta. Samo to.
Ko ste vi, Simona, uopšte? I da li ste Simona? Možda, zapravo, bezimen neko, kome ime to nadenuh, ne bi li praznini u sećanju udovoljio. Pokušaj očajnika da od zaborava, bar na kratko, otrgne što zaborav već prigrlio beše. Nije li ono prazno mesto, u korov obraslo, nekad spomenik vaš krasio? I gde je sad? Možda od njega ne osta ništa, a možda ni postojao nije. Ili htedoh tu postaviti ga, pa odustah iz razloga nekog. Bogatsvo duha se u proživljenom ogleda. Ja, eto, sad siromašniji sam za Simonu. Maštaću o tome da negde daleko, na kraju Sveta, u svetioniku koji ga obasjava, stoji davno zagubljen spomenik. Na njemu natpis, oronuo, ali čitljiv:
"Jednom, jedna Simona"
Molim te, Vetre, poštedi ta slova, bar dok ovo srce kuca. Bez njih znati neću gde se svet završava.
Ne pišem ti više stihove o ljubavi
Ne pišem ti više stihove o ljubavi.
Zrelost, zrno znanja obrisalo je trag
i tvoj i mladosti trag.
Čežnju razum svlada.
Ponavljanje gasi mladost.
Ponavljanje jutra,
ponavljanje noći.
Možda zato više ne pišem
te stihove o ljubavi.
Pisali su ih i prije
pa umirali, pisali su ih
i prije pa uvijek o istom.
Dosadilo mi je da ti pišem stihove
o ljubavi.
Irena Pušnik
do dna
posvećeno.. hmm, prepoznaće se već
Kažem dan, a mislim na tebe, jer svetlost si što me obasjava, što tminu ispred mene razgoni. Nebo kažem, a na tebe mislim, da te nije, zar bih leteo? Vetar kad prizivam, to tebe zovem, da te osetim i kad te ne vidim, a kad na kišu mislim, to o tebi maštam, da mi uz kožu prioneš, da zbog tebe zadrhtim. I šta je vino, nego pogled tvoj od kog noge me izdaju, razum se muti, krv greje? Vazduh, zar to ne beše smeh tvoj, bez kog se gušim i ne mogu dugo? Nemoj prestati da se smeješ, molim te nemoj. Ja od tog živim.
A sve ovako beše:
Dan prvi
U početku bi tama nad bezdanom i bejah sam u tami. Neka bude svetlost i bi svetlost. To tebe videh. I nesta tama i nesta bezdan.
Dan drugi
I zemlja bi. I nebo. Po zemlji hodam, gore ne gledam, za nebo ne znam. A svetlost kad dodje odozgo, tad spazih lepotu beskrajnu nad sobom. To tebe zagrlih.
Dan treći
Letim visoko i krila širim. Vetar nebeski naidje, ponese me silovito, ne mogoh mu se odupreti, osetih ga svakim delom tela. To tebe osećam svim bićem svojim, kad si uz mene i kad si daleko.
Dan četvrti
Vetar kišu donese. I stajah na kiši, kisnuh i sav mokar bejah, pa zadrhtah. Poželeh te i ti mene, pa u trenu kad se stopismo, kad postasmo jedno, drhtaj mi prostruji telom. Sva moja čula zbog tebe postoje.
Dan peti
Vino pijem, ono opija me. I snaga me izdaje i telo me ne sluša. Nisam više svoj. To pogled tvoj za zid me zakiva nezadrživo.Sužanj sam utamničen, njim okovan, kao lancima kakvim. Silan je pogled taj, moćne su oči iz kojih izvire. Šta sam ja spram njih, pa da im se oduprem?
Dan šesti
Kad dah zadržim i pluća za vazduhom vape, to smeh tvoj mi nedostaje, toliko da bol mi grudi para. Ne mogu bez tebe ni malo, dah si moj što život znači.
Dan sedmi
Tvoj sam. Zbog tebe ka svetlosti idem, zbog tebe letim. Zbog tebe vetar me šiba,na kiši drhtim. Zbog tebe daha nemam, dok u vinu istinu tražim. Zbog tebe sve me boli - jer te volim. Zbog tebe nemam spokoja ni sna, zbog tebe tvoj sam do samog dna.
O cvijetu - Marko Lucic
Bilo je to sjeme kao svako drugo,
Bila je to zemlja kao svaka druga,
Ali cvijet koji je izrastao je bio pocetak novog univerzuma,
Taj cvijet je bio ruza.
Ruza krvava kao bitka za opstanak,
Ruza vatrena kao istinita ljubav,
Ruza cije latice plesu svoj zacarani ples na mekom povijetarcu koji putuje,
sapucuci nova saznanja i nove zelje.
Zelje koje postaju snovi,
Snovi koji postaju zudnja,
Zudnja koja postaje,zelja.
Prica o cvijetu,
Cvijetu koji je odlucio da putuje,
Putovanju na repu vjetra,
Vjetra cija se griva siri kao putevi kojim ide.
Tako ruza,
Ruza ljubavi,
Ruza borbe,
Odbaci svoje listove da putuju
I plesu svoj beskrajni ples,
Zauvijek sa vijetrom,
Dok korijen njihovog porijekla,
Uvene...
Marko Wolf
Pokreni se
Iza zatvorenih kapaka
trazim svoj unutrasnji ulaz
u maglenom haoticno ludom vibriranju
mojih osjetila.
Ponekad sam u vratu, pa onda u rukama,
pa se trazim kroz koljena u stopalima...
Jao gdje je dah?
Moje tijelo je odvojeno na djelove...
Hajde disi, disi!
Povucem ga iz prstiju na nogama,
ide, ali tijelo je u tresavici
i kao da dah pobjegne kroz rupe u kukovima
ili kicmi... uhvati me ljutnja, ocaj
Hocu da placem ili mozda vristim
Ne znam nista ! Ne znam nista ! Pojma nemam!
O Boze, ne mogu vise.
Ove noge ne osjecaju glavu,
kukovi su nedostupni prsima
noge su se skamenile i ne idu nikud vise
Vuce me u bjeg jer osjecam da plivam u nepoznate vode
i to me strahovito plasi!
Pokreni se! Pokreni se! Pokreni se!
Taj glas ne prestaje
i kao da tonem, neko vice plivaj,
nemam glasa da molim,
ali iznutra gori molba:
Nemoj odustati od mene,
trebam tvoj glas kada izgubim svoj....
Grcevito se hvatam za njega,
I odjednom cudo....
U trenutku koji mi se cinio da nikad vise nece doci
Opet osjetim da se krecem...
Jako polako,
kao beba koja pokusa prohodati i na rubu je pada
Pocnem osjecat glavu,vrat, ramena, kicmu, ruke,
kukove, koljena, stopala, dah, srce, dusu, suze, zivot...
Pocnem se vracati
i blazenstvo koje me oduzima je neopisivo...
Svaki mali pokret osjecam ko najveci dar zivota.
Prvi put vjerujem da me taj glas nikad vise nece napustiti
i da cu uvijek smoi snage da pronadjem vrata u zivot.
Kako volim te rijeci: pokreni se
Kako volim usta koja ih izgovaraju
Kako volim zivjeti...
Moja prijateljica Majra
Pre izvesnog vremena smo onako uz pricu pomenuli i pisanje, tojest bila je rec o mom blogu i kada cu opet napisati nesto, to me je pitala prijateljica o kojoj cu sada pricati i rec je bila da cu napisati nesto ovih dana, sala je bila kada padne sneg i odgovor je evo zaista kada je pao prvi sneg. Mozda ima mozda i nema razloga ali eto zelim da joj ostavim pricu za uspomenu, jer price traju duze od nas, a pricu cu kasnije postaviti i na blogu samo da se setim koji mi je pasword, eto koliko sam aktivna bila tamo.
Nije to ni vazno jer sada bas razmisljam o ovom prijateljstvu i zelim da ulovim reci koje mi dolaze, a secam se kada smo se prvi put i sreli ovde, bas je bio neki spontani razgovor, obe neuke za chat, a i chat iskreno nije bas funkcionirao, mislim razlika je ogromna od pre dve godine i sada, ali kada upoznas dragu osobu onda se i oseti neki fluid, nesto sto se oseti mozda kada se nadju ljudi na istoj frekvenciji, ali tako je i krenulo, bilo je i smeha i maskenbala i poveravanja, otkrile smo g-talk kao mesto gde se moze nesmetano pricati, ili ti magicna kugla kako bi je nazivali, sto je cesto neke i zbunjivalo, kako to uvek dolazimo sinhronizirano, ili jedna, a ubrzo za njom i druga.
Proveli smo proleca, leta, jeseni, zime ispracali staru, docekivali Novu godinu, i eto ubrzo i ovu cemo ispratiti docekati drugu Novu godinu, a na moju srecu prijateljstvo do sada nismo nicim pokvarili, i sto volim kod nje, volim sto ume da daje i da pomaze ljudima, secam se poruke ovde poslane, gde je pisalo da joj nedostajem i da se javim, smesno mozda ali i sada mi se oci napune suzama, samo od secanja, nisu to suze od tuge ili slicno, nego od prijatnih emocija, od te ljudske blizine i topline reci, a meni iskreno i tako malo treba da bih se raznezila, jer divno je saznanje da u ova vremena jos se moze pronaci ljudska rec i dobrota.
Na kraju bih samo mojoj prijateljici Majri pozelela sve najlepse u zivotu, da sve ono sto daruje da joj se stostruko vrati, i da zna da uvek ima otvoreno prijateljsko srce koje ce biti za nju tu uvek kada me bude trebala. Mila moja ovo je moj dar tebi, jer kako sam rekla reci uvek ostaju tu da nas ugreju ako se nekada uvuce hladnoca u dusi, tako se nadam da je i tebi ova moja prica donela toplinu oko srca. Budi sretna uvek.
Lidija
Smisao
Ne malo puta se zapitamo sto je smisao zivota, ljubavi, mrznje, prijateljstva, sto nas vodi, motivira, daje snagu. Pitamo se gde smo pogresili, sto je zapravo smisao smislu svega toga? Odgovore sami nalazimo, u sebi ih pretocimo; onda ih razclanimo, razgledamo, uoblicimo, ako nam prijaju prihvatimo, ono sto je nepotrebno izbacimo. Kao ljuska od zrna psenice ostavimo samo onaj beli mirisan plod, koji onda lepo lagano sazvacemo i progutamo sa osecajem da smo eto nesto uneli u sebe, da je bar malo ta glad za saznanjem zadovoljena.
Da li smo postupili pravilno, da li je ljusku bilo neophodno odbaciti? Zar samo plod okusiti? Ljuska sadrzi puno toga, u njoj je pocetak tog ploda, u njoj je mudrost sakupljena kako bi taj plod preziveo, kako bi se u njoj razvio da bude to sto jeste, ali ne zelimo da osetimo to, mozda nas ogrebe, mozda zastane u grlo, a i okus nije nam bas po meri, jer je bezukusan, nije po nasim merilima, ko bi sad da se uci kako pojesti i ljusku kad je tako jednostavno, jednostavno je odbacis i to je to.
Zamislimo sumu, mracna je i tamna iznad nas, vekovna stabla rasirile svoje krosnje, ispreplele svoje grane. Taj taman svod nas zastrasuje. Pred nama je samo jedan puteljak koji je jedini izlaz iz te sume. Dilema je tu, jer mozemo i sumu zaobici i odabrati da predjemo put preko poljane obasjane suncem. Nema puteljka, nista nema, trava nije ugazena, ne prolazimo nicijim stopama, jednostavno prelazimo taj put bez nikakvog opterecenja lagano, cak i sa pesmom. Nikakvo iskustvo nije nam ostavilo trag. Poteskoca nije bilo, stigli smo na cilj veseli i poletni, ali cilj nije nam nagrada.
Ispred nas je ambis, prelaz preko njega ne postoji. Resenje ne postoji. Ono sto nam je bilo dano kao na pladnju smo iskoristili i sad je dilema kako dalje? Sto bi se desilo da smo odabrali sumu, puteljak je ispred nas, tama i strah oko nas, ali da li je sve tako kao sto izgleda? Krenemo lagano, strah nam pritiska grudi, okrecemo se na svaki sum, nista i ne vidimo drugo, obuzeti samo svojim strahom. Kada bi samo taj strah nestao videli bi nesto sasvim drugo. Videli bi lepotu stabala koja su vekovima odolevala svim poteskocama, koja su naucila kako da se opstane, kako da se bude jos veci jos jaca. One grane koje nam se cine kao neke duge zlokobne ruke su dom. Na njima svako zivo bice nalazi utociste. Veverice veselo skakucu skupljaju plodove, odnose ih u svoja topla gnezda koje im je stablo pruzilo.
Kada nam se sluh oslobodi od ludog lupanja vlastitog srca moci cemo da cujemo cvrkut ptica, veseo razdragan cvrkut koji se odvija gore iznad nas. Jedinstvena komunikacija koja polako i nas obuhvata, daje nam mir i misao postaje jasna i vesela, i gle, pa suma i nije tako mracna ni zastrasujuca. Korak postaje siguran, lagan, i vec se vidi i kraj, izlaz iz sume. Izlazimo na poljanu obasjanu suncem, a iza nas vidimo da je pored sume sa strane neka duboka provalija, koja je ostala iza nas. Ali to nam ne ostavlja neki trag; misao je jos puna utisaka. Osecaj je u nama da smo savladali sebe i da smo nagradjeni sa jos jednim iskustvom vise. Dohvatili samo na tren mali, ali znacajan tren, da smo iskusili smisao i straha i pobede nad samog sebe, da smo sebe nagradili sa jos jednim iskustvom. Osmeh nam je na licu, godi taj osecaj da si postao bar malo mudriji. Samopouzdanje je tako veliko da nam se cini da nam je korak postao sedam milja dug, a ko ce znati ipak je mozda to i bio smisao svega.
(neka moja prica)
Lidija
Pesma za uspešne dane
jutros sam ustao rano
na stolu me čekao tanjir
i u njemu malo mesa
hranim se dobro
plodovima plemenitim
velik sam i rastem stalno
izašao sam na ulicu
laju psi, čuje se mast i miriše roštilj
svi se hrane dobro i rastu
došao sam na posao, otvorio sam novine
noćas smo ubili sedamsto, ranili hiljadu petsto
i sve je u redu
moj šef je veći od mene
i može jače da prdne
a njegova žena ne zna da skine poštu
moja žena ima jako velike oči
i ume da ceni vrednost i proceni veličinu
ja joj verujem verujem verujem verujem
verujem
verujem
i radim radim radim
danas sam prevario trojicu
slagao sedmoricu
volim svoj posao
volim i meso
pojeo sam sendvič
red, rad, meso
red reda, red rada, red mesa
i verujem svojoj
ženi
dodjem kući radostan
jedem
slušam
kažu da je poskupelo meso
i legnem da spavam
svaki dan je dobar ako paziš
da ne budeš pojeden ili pojeben
legnem uz nju
i odahnem
galeksic
Volim
Najviše volim kad sam prisutna
da me se ne tiču druge reči
kad mislim, a suze ne idu
dok na nekom prostranstvu plešem
i ne mislim o onim strašnim istinama
o prljavim cipelama
isprljane pogrešnim putevima
kad vidim sebe
sjajnu, čistu od suza
kad se osmehujem patuljcima
i ponekim brežuljcima.
Najviše volim kad mi
pružaš stope
Ćutiš…
razumem te dok ideš
nekom svom kosmosu
igraš svoj ples
muzika i mi
gledamo se među ljudima
sami u najezdi zvezda.
Sama
Jutro.
oko mi krade deo Sunca
i svetli svetlošću Postanja.
Korakom merim Vreme.
Lepotom pesme
koja se začinje u trbusima
vetrova.
Spokojem nabrekla brda.
U meni se iskre
pitanja
na koja sama dajem
odgovore.
Pustite malo istine u promet
Svakog dana dodjem, dobijem korpu.
Svakog dana ja dodjem, jedna korpa dobije mene
i na izlazu me vrati Vama.
Imate bogat izbor.
Dve čokolade, komad mrtve životinje,
jedan osmeh na početku i jedan na kraju,
malo čistoće,
malo hleba...
i gotovo.
Imate crnu kosu,
crne oči,
i neki magnet za tudje poglede
i bedž na reveru,
a, imate li istinu u manjim pakovanjima?
Svi pričaju o njoj,
i kažu da je dobra.
Ja bih da probam.
Ovih dana, kad dodjem,
ako nije problem,
priznajte mi nešto.
Jeste li sigurni baš u sve?
I sve bi ste opet isto?
I nemate nikakvu tajnu?
Šta ste radili noćas u 24 minuta posle ponoći?
Pitao sam već par puta, ali zanima me -
ko buši rupe u ovim makaronama?
Mora da je onaj ćelavi što radi pre podne,
sav je izgubljen i zaludan.
Za razliku od Vas.
Rekao bih
da se u Vas može imati poverenja,
pa zato pitam -
imate li istinu u manjim pakovanjima.
Jer ne delujete mi kao neko kome nešto fali,
za razliku od mene
koji se svaki dan snabdevam tu.
Dve čokolade, komad mrtve životinje,
jedan osmeh pre, jedan posle,
malo čistoće, hleba i gotovo...
galeksic
Juin 1er - Paris, Peer Sever-Sena
Још јуче
волети је било
плаве боје
а сад је напуштено
тихо.
Још ноћас
волети
сањаше бескрајно
а већ јутрос
волети од срца твога
звучи неспокојно
немо.
…И у сновима воде
угледах лепо лице твоје
и рекох себи
волети
у води од месеца нежно
светлост је.