Knjiga nadahnuća - naše pesme, stihovi, skice Umetnost

Mectaenje

Zivote moj,
od boga podaren,
te cuvstvuvam kako zdiv proleten
vo mojata gradina.
Te prepoznavam
po mirisot na opojnite rozi.

Se vrtam
vo krug od mecti.

Talkam
po bespakata
pomegju sonot i javeto,
pomegju stravot i neizvesnosta.

Sogoruvam
vo plamenot na oganot
koj dogoruva
so seta svoja nemok.

Te dopiram…
Blago,poleka
mi skliznuvas od moite dlanki

i kako senka se kries
pod belite listovi na rascvetaniot bozur.
Se razminuvame.

Se podigruvas so mene,

Zarem placot moj
e obicna laga za tebe?

Ne begaj mi!

Zastani,
uspokoj me.
Uspokoj ja mojata nemirna dusa
I daj mi odgovor
nas bezbroj prasanja neodgovoreni.

Sokrij me
pod tvoite pazuvi,
ne dozvoluvaj
proletniot son vo moeto srce
da go izbrisat kapkite dozd
koi poleka se slevaat od temniot oblak
koj se nadvisnal nad nas.

I dozvoli da mectaam
opijaneta od mirisot
na sareniot krin
vo mojata gradina.

Neke njene kiše

Ona se vracala sa posla razmisljajuci o nekim otrovima koji prate coveka svuda pa cak medju danima koji mogu biti lepi, a ipak ne budu. Hodajuci kisom okvasenim asfaltom, nije ni primetila da stize pred kapiju svoje kuce. Ne bas svoje, ta kuca je bila kuca njenog muza. Njen muz, izasao je u dvoriste gledajuci na sat, kao sto je to svakodnevno cinio cekajuci je da se vrati tacno u minut. Radila je posao koji u pocetku nije volela, ali kao u svemu trudila se da pronadje nesto sto ce je inspirisati da uradi taj posao. Tezak joj je ovaj dan, tezak kao zemlja.

A zasto, pitala se? Kad ima pravo na srecu. Pa tek se bila udala za coveka koga je volela i bila dvanaest godina u vezi sa njim pre braka. To je citava decenija, raznih mucenja, ispravljanja puteva, greski u zivotu, raznih hendikepa, kada bolje razmisli, ona uvek shvati da je bilo tako. Imao je neverovatnu moc nad njom. Svi njeni pokusaji da se odupre bili su smeksani ljubavlju koju je osecala prema njemu. Tog jesenjeg dana, se morala izvinjavati kolegama na poslu i otici kuci pre zavrsenog kolegijuma kako bi izbegla neprijatnosti kod kuce. Njen muz, nikada je nije udario. A bolje da jeste.

Mozda bi ranije shvatila mnogo toga. Ne, ona je konstantno trpela psihicko zlostavljanje od njega… Kaze da je voli. Ali njoj je trebala citava decenija da shvati da je on, covek za koga se udala iz ljubavi, bolestan. Opsednut njom; tu opsesiju je vesto umeo da kontrolise, skriva svih tih godina, ali kada je to shvatila vec je bilo kasno. Vencali su se pred Bogom i pred ljudima. Bila je pomirena sa cinjenicom da je svoj zivot okrenula u drugom pravcu, u onom pravcu koji nije volela niti zelela za svoj zivot.

Nekada je pisala poeziju. Pisala je toliko mocno, da je davno dobijala ponude za objavljivanje zbirki, pesama, tekstova, ali je vecinom to odbijala, zbog svog muza. Verovao je da joj to moze naskoditi. Kome naskoditi? Njoj ili njemu? Toliko brizan muz, koji je upravljao njenim zivotom. A znao je sve do sitnica. Znao je kako da je slomi. Mislila je da ce se on jednom umoriti, od stalnog briznog ophodjenja prema njoj. A ponasao se prema njoj tako sto je, kad god bi bili u drustvu prijatelja, kada ona pocne da blista, pocne da prica o nekoj temi o kojoj je zeljna da prica, on ju je gazio pod stolom, sto je znacilo da treba da cuti, da ga ne bruka pred prijateljima.

Bio je toliko brizan da cak kada su putem prolazili, kada bi nekog poznanika pozdravila, on bi je pogledao i uvek prokomentarisao ”Na cudan nacin si mu rekla zdravo”. Na sta je ona vec navikla. Koliko li se samo jutra probudila za posao i nasla odecu koju je spremila prethodno vece da obuce, zguzvanu na podu. Koliko li je samo jutara kasnila na posao zbog toga. A i ona ne bi radila taj posao i dostigla uspeh u njemu, da opet nije bilo njenog briznog muza, koji joj je savetovao da ne zavrsi skolu koju je htela da zavrsi, vec onu koju je on hteo.

Nije tako rekao recima, ali je brizljivo danima bio fin, upozoravao je na bolje mogucnosti u karijeri ako zavrsi skolu koju joj on savetuje. Jer on je pametniji, zreliji, ima iskustva. Uspeo je da je ubedi. I sama ne zna zasto i kako je to prihvatila. Duboko u sebi je verovao da nista nece uspeti. Prvo nece zavrsiti tu skolu, jer je ne voli, voli nesto drugo. Ali gadno se prevario. Uspela je. Do vrha. Bila je sve bolja od njega, cak je imala vecu platu od njega.

Boleo ga je sopstveni promasaj. Njen promasaj je bio iz ljubavi, a njegov danima pripreman scenario, za neki njemu idealan zivot u braku. Bolesnog li uma?… Ona je i dalje pokusavala da radi na sebi, da priusti sebi zadovoljsto nekom lepom sitnicom, nekim stihom. Bez obzira na sve, nastavila je da pise. Iz tog njenog bola rodile su se pesme sa svom tezinom patnje, rodili su se redovi tekstova, prelepih, punih ljubavi, svega onoga sto joj je nedostajalo. Imala je cak spremljene radove, otkucane stranice, spremne da se objave. Cuvala ih je kao svoju decu.

Dece nisu imali. To je nesto sto je nebo videlo, pa nije dozvolilo da ih veze na takav nacin. Bila je svesna, svevise, da vec jednom treba prekinuti tu toksicnu stvar izmedu njih. Da, to je bila samo stvar. To nije bio zivot. To nije bio brak. To je bila bolest kojoj nije bilo leka. Nije se opirala slici njegovoj kako stoji i ceka je, gledajuci na sat. Znala je samo da joj je dan bio tezak, a jos nije zavrsen. Trudila se ne da odzivi dan, vec da ga istrpi. Kada su usli u kucu, krenula je da se presvuce, osvezi, ali on ju je pozvao u kotlarnicu. Sta je sada smislio pitala se? Znala je da je nece fizicki povrediti, nije se bojala, ali je brinula ta neizvesnost, stalno grcenje u toj zajednici u tom otrovu.

Kada je usla u kotlarnicu, svi ti otrovi su joj paralisali telo… Drzao je u rukama sve njene pesme, sve tekstove, i originale i kopije iznad plamena koji kao da jedva ceka da proguta njene snove. Rekao joj je samo: ”Vidi sta ja mogu!”. I bacao listove papira u vatru. Za njega su to bili listovi papira. Njeni snovi, njena osecanja, ovoga puta su izgoreli zajedno sa tim papirima. Tada joj je dusa izgorela do temelja. Tada nije mogla ni da umre od patnje. Bolela ju je svaka rec tu napisana, bolelo je svako osecanje prozivljeno na tim za njega samo papirima.

Umrla joj dusa, kao da je neko ugasio Sunce. Kraj, gotovo. Pala je zrtva, zrtva su njeni snovi i radost koji gore u tom kotlu. Sve je ostalo tako daleko za njom. Ta toksicna, otrovna stvar, je prekinuta. Napokon je bila slobodna, izgorele duse – ali slobodna, okrenula se i otisla da zivi sama. Jesenja kisa je i dalje padala. I proslo je samo par godina, ona je izgradila novi zivot. Srela je nove ljude, nasla je prijatelje, svoju pravu ljubav. Bog joj podari sina i njena dusa poce ponovo da lista. Ovoga puta drugacija, a ipak prava ona, bolja no sto je bila. Vreme je prolazilo, dani su bili laki i teski, ali bila je slobodna a njena dusa olistala.

Vracala se ovoga puta sa posla zadovoljna, razmisljajuci o svom sinu. Kisa je padala, bila je jesen, isto kao i onog dana. Nije ga se secala, radovala se kisi, volela je kisu, jer nekada hodajuci ulicom i plakajuci, niko nije mogao videti njene suze. Kisa ih je skrivala. Sa druge strane ulice ugleda lik koji je jedva prepoznala. Bio je to njen bivsi muz. Lice mu je bilo zguzvano, iscrpljeno, licio je na starca i ako po godinama ne bi to mogao biti.

Znala je da zivi sam, znala je da nema nikoga, znala je da ima samo tu svoju opsesiju, koju ce verovatno cuvati celoga zivota. Nije htela da ga gleda, ali jedno joj je bilo jasno. Shvatila je konacno da je veoma srecna, da joj je dusa mlada, zdrava i da nijedna losa stvar i patnja koju je prezivela, nije uspela da ubije njen duh. Shvatila je da je lepa, da voli zivot najvise od svega da voli ljude, da voli dan.

Tada je prosla pored njega, vise ga nije srela. Ima velikih patnji na svetu, ali postoji duh, duh je sa neba, u nama je, on se ne moze lako slomiti. Svi ljudi imaju patnje i patnje, ali samo onaj koji je uspeo da sacuva duh, posle tih patnji voli i dan ma kakav da je.

Средба

Тивко гасне и овој ден.
Вперен поглед потонува
во созвездието на ноќта.

Една звезда сјајна,
месечина и светлина
ме опсипуваат со
илјадници зраци.

Поглед во далечина,
ми се присторува
дека во песната на славејот
глас одекнува.

Свежина на возздухот,
мирис кој ме опојува
и ми го полни срцето.

Ме прашуваш
зошто погледот ми талка кон небото?

Посакува чувство силно,
лек мевлем за душата
и средба спонтана,едноставна.

Посакува зрак топлина облеана
од топол збор,
со љубов обвиткан
кој камен од срце отргнува.

И милост
од ред зборови искажани,
од милна уста излеани,
на блага душа пријателска.

Го барав долго тоа во бескарајната небеска шир,
но го открив тука на земјата!

Ne diraj mi

Ne diraj mi
zvuke pesme
кoje mi niz telo struje.

Uvenucu…

Kao cvet uvele ruze,
bez zraka svetlosti,
bez kapi rose.

One su
kap biserne vode,
koja me napaja
u dugim zednim nocima.

Moja su dusa i telo
sto me niz zivot nose.

Molim te,

ostavi mi ove reci
na belom papiru napisane.

Ne diraj ih,
jer samo ja znam tako da sanjam,
kad u dubokoj tami utonem.

Tkala sam ih godinama,
od dubine duse darivala.
Vezla sam slova
tankim nitima svilenog konca.

Al iglom se ubola,
kap krvi na njima prosula
i bolom ih posipala.

Zato su i ostale
Ovde, na zutom papiru
svojim sjajom da dohvate
kraj nebesnog svoda,
da svoj san odsanjaju.

Ne diraj dirke klavira
iz kojih divne note izviru,
ubrzanim allegro tempom.
Kao kad srce neprestano lupa,
zudeci necim…

Ne poznajes njihove zvuke.

One su moje carstvo izidali
i moj zamak veliki ogradili.
Tamo mi srce stanuje
i zlatna slova ispisuje,
dok se niz vazduhu vetrom raznose.
A moje se telo s njim
u andjeo pretvara.

I ne diraj mi suze
dok slova slazem,
Ne mozes ih obrisati!

Divlji cvet

Nisam ni primetila
taj smiraj Sunca.
Opio me miris vrta mog,
i oblaci daleki,
rastrojeni,
zaklonili mi misli,
dok osećaj za vreme
isčezava kao dim.

Čudno je to,
mislima gledam
prirodni tok.
Smenjuju se minuti
kao sekunde,
a u mom vrtu
izniko divlji cvet.

Gledam ga u oči mi
uprt, miriše kao kiša
i kao dete.
Na ljubav mi liči.
Dušu mi osvaja
svojim divljaštvom
razbarušenim,
tom lepotom netaknutom.

Suton će, a cvet iznikao
oh, Bože kako je divlji,
i tako lep. Kao da ga tvoja
ruka spustila meni u vrt,
iz drugih dimenzija.
Kao simbol smiraja, ljubavi
i lepote.

Da li će me jutrom dočekati
na istom mestu? On je divlji
bojim se nestaće
putem svog umeća.

Moj divlji cvete,
suton će,
i postaje hladno,
moram da idem,
samo još malo
tvog mirisa da upijem,
tvoje divlje latice
da taknem.

Budi tu u mom vrtu,
da mi miriše na kišu,
i male andele.
Sačekaj me jutrom
nemoj me pozdravljati,
i nikad nemoj postati
pitom.

Neću te ispisati rečima lepote,
ne boj se cvete. Zar da oskrnavim
lepotu svake tvoje latice.
Neboj se jer to ne umem i nemogu.

Ti si poput lganog smiraja Sunca,
Kao da cekaš novo radanje,
iznova i iznova
uvek divlje.
Čeznem da se sa
tobom ponovo rađam.
Divlji cvet, skupi svoje latice
zatvori se poput školjke.

Neka ga, sigurno sad spava
da se jutrom rodi i ponovo
živi. Jedan život cveta
divljeg, samo mojeg.

Almanah - 2010, Osluskivanja

Književni klub Jesenjin (Beograd) objavio je novi, šesti broj zbornika poezije Almanah, i to pod simboličnim nazivom Osluškivanja.

Radi se o zborniku koji izlazi jednom godišnje. Ove godine konkurs Književnog kluba Jesenjin za objavljivanje pjesama, priča, aforizama bio je dostupan i na fejsbuku, te je veliki broj pjesnika imao priliku da učestvuje, odnosno da dobije šansu da se njihova djela objave.

Šesto izdanje Almanaha posebno raduje nas, interovce, i to sa velikim razlogom. Listajući stranice „Osluškivanja“, pred nama teku rijeke stihova koje su same po sebi i istovremeno i rijeka i most. U tom nesvakidašnjem toku, nalaze se i stihovi naše drage Virade, članice Inter CAFFE foruma.
Radost je veća time što znam da su svoj novi život tako započele dvije njoj veoma važne pjesme, to su pjesme pod nazivom Tuga u tišini i Put koji postoji.

Srce do srca uvijek nadje put. I to ne bilo kakav. Riječi snagom voljenja uobličene, u ljubavi rodjene, svoj dom će naći u uzdahu drugih… onih koji razumiju, onih koji prepoznaju ljepotu. Isto tako, jasno je, osluškivati se ne može bilo ko. Svaki otkucaj bira svoje bilo u bliskom i znanom krvotoku. Svaka tišina ima onoga koji je sluša.

A Viradini stihovi kreću se prema srodnim dušama svojim čudesnim putanjama tkanim upravo tišinom; i čine to nenametljivo, dostojanstveno, nježno, i nadasve, krajnje ženstveno, s toplinom koja se jednom smjesti pod kožu, i osmijehom koji razoružava.

Draga Virada, uz mnogo poljubaca, tvoji ti interovci šalju i iskrene čestitke! : )

Nastavi puštati kao šarene zmajeve svoje nove i nove rijeke-mostove; neka zatrepere u veličanstvenim visinama. ♥

Kada se budeš vraćao

Odlaziš sada ljubavi…
Ipak, ostavljaš
otvoren put.

Osećam da ćes
poželeti da
mi se nekada vratiš.

Ljubavi,
kada se budeš

vraćao,
vraćaj se putem
zaboravljene
proslosti.

Hodaj ka meni,
traži me…
Ista je staza
do srca mog.

Pogledaj
dušu svoju.
Videćeš mapu,
znas onu
koja vodi
do mene.

Duša je tvoja puna
tragova mojih.
To su,
putanje da me
ponovo
možeš naći.

Vrati se slobodno,
znam da ćes
to poželeti.
Ostavio si
otvoren put,
za povratak.
Za svaki slucaj
ako te magla

usamljenog jutra
nekada probudi.

Ako te stisne
lepota želje
a ti je nemožes
podeliti.

I nemoj mi dolaziti
sa prošlošću
zaboravi,
ostavi je negde
usput.

Prati tragove,

iz duše tvoje.
Naći ćeš me.

Ostavio si put
otvoren,
za povratak.

Iz zbirke Mudroljubljenija

Za moje interovce

Voli vas vaša Virada :)

Галеб

Во полето на небесното синило
со бескрајна нежност,
трепет и љубов
и раширени крилја,
ти галебу бел
танц изведуваш
среќен,игрив.

Сам во височините,
горд и мил.
Танц на животот.
можеби прв, можеби последен,
можеби...

Од колку струни
гласот твој е створен
прекрасна убавино,
воздигната високо.
Со лет кој од гради восхит откинуваш
и здивот за момент го одземаш.
А твојата моќ опијанува
и некоја чудна сила дарува.

А во твојот летен танц
мој галебу бел,
животна игра
таинствена преплетува.

И кога за момент
помислувам дека почнуваш да паѓаш,
пропаѓаш...
И чинам летот твој прекрасен завршува,
твојата палава игра
галебу нескротлив продолжува,
Ко немирен бран се распенува
и повторно и одново продолжува.

Кога би можела,
дали би умеела
само за момент
дел од твојата душа
во градите мои да пренесам
и храброст од твоето срце да земам.

Барем за момент
да го почувствувам
тој прекрасен небесен танц,
Барем за момент во мислите мои.

О.С.

Ljudi koji donose sreću

Svaki covek na planeti ma koliko da je mali bar jedanom odigra vaznu ulogu u necijem zivotu i mozda cak bude presudan u momentu zivota tog drugog coveka, a da to sam nikada ne sazna. Moze se desiti na nekim sitnicama, koje zivot znace i koje brzo promene neciji tok zivota nekada nabolje nekada nagore. Ako se zamislim malo bolje, svi momenti, svi ljudi i dogadjaji se tako savrseno uklope. To moze doci samo sa neba.

Tiho kao molitva, kao kisa i kao ljubav, uplice se nostalgija. Moja, tvoja, nasa, njihova. Cuje se nostalgija moga bica, onako tiho kao najtisa molitva, onako tiho kao tisina. Sta je sa ljudima za koje kazu da drugima donose srecu? Pitam se zato sto sam ja jedna od takvih. Svuda vidim odgovore. I svako ce sam reci: “Takvi ljudi imaju dar da svima donesu srecu, ali zato sami ne mogu biti srecni.” To je samo naizgled tako. Ne mogu prihvatiti ovakvo razmisljanje. Neka mi oprosti onaj veciti pesnik u dusi, i onaj slikar iz komsiluka i prosjak ispred crkve, prodavacica u robnoj kuci, svi oko mene i u meni.

Ljudima donosim srecu zato sto im zelim dobro i odnosim se sa puno ljubavi i postovanja, a ne zato sto sam ja neka carobnica ili mozda imam neki dar. Svaki covek moze svakome donositi srecu. Kada prodjem nekom stazom, uglavnom prolazim blagosiljajuci je i ostavljajuci na njoj zelju da i svi koji tuda prodju osete dobrotu, ljubavi i svetlost. I naravno, ocekujem da mi se takvim sve i vrati. Tu se mesaju pojmovi.

Svako moze biti sreca drugima, samo ako se prema svemu odnosi sa ljubavlju i pozitivnim mislima. Pa cak i predmete koje doticem, doticem ih sa pozitivnoscu. Da bi utisnula tragove svetlosti i dobrote, da bi se oni kasnije odbijali kao bumerang i vracali mi se nazad. Eto, u tome je ta tajna, a ne u nikakvom carobnjastvu. I ne bih ovo pominjala da me ljudi nisu stalno, gde god me sretnu, potsticali svojim komentarima i pitanjima: „Kako?“

Zato i nisam nesrecna, a pruzam srecu, zato se ne slazem sa teorijom da onaj ko drugome donosi srecu bude uvek nesrecan… Ne… Ne… To ne moze biti, samo ako se na pravi nacin razume! Dobro, i ja sam samo mali covek i imam bezbroj mana, mozda cak vise nego vrlina, podrazumeva se i to da nisam ni ja savrseno uvek srecna, ali ne smatram se nesrecnom. Dobro je sto postoji ta ravnoteza. Samo je treba prihvatiti i ne biti iskljuciv. Traziti samo srecu, ne vredi. Sreca nam sama dodje ako joj otvorimo put svojim unutrasnjim bicem. Za sada neka ostane na tome. Leto jos uvek traje. Treba uzivati u njemu jer polako dolazi jesen, tiho bas kao i moja nostalgija.

Moje ulice tada pocinju da budu puste. Odlaze jedan po jedan, drugi pak ostaju u svojim kucama, a ja krecem od septembra u drugi razred osnovne skole. Moj sin i ja zajedno. Nema skitnje, mora, plaze, festivala, sve do sledeceg leta. Ali ima drugih lepih stvari koje cemo dozivljavati jednu po jednu. Novih uspeha i neuspeha, nove srece i tuge.

Sve je to samo zivot.

A ko je meni kriv kada se u ovo vreme osecam izrazito nostalgicno. Niko mi nije kriv sto sve vidim kao sto vidim, sto toliko osecam. Lako pustim suzu iz srca skoro za sve sto me dotakne.Eto pre neku noc nisam htela nista da citam pred spavanje, ali sam htela kao i uvek da budem na mestu gde uvek dobijem ono sto mi je potrebno i gde bez ikakve sumnje mogu podeliti sve moje lepo, jer to su bica meni draga pred kojima mogu slobodno isturiti sve bisere najvrednije, jer znam da ce ih oni pozlatiti. Mesto na kome najlepsu kafu popijem. Uglavnom i sama ne znam kada mi je sta potrebno, a moji prijatelji, moj kafic gde mi je najlepse, gde pijem muziku, ljubav, najlepsu poeziju, daju mi ono sto mi treba. Nisu ni oni carobnjaci kao ni ja, ali imamo isti ili slican odnos prema stvarima i svemu ostalom, pa mi tako donesu srecu. Moj caffe sa dva ff!

Zaronila sam u tu riznicu i citala, za tren mi privukao paznju tekst Vlada – ‘Stanica’ i reci: “Putujem. Stara cadjava lokomotiva brekce…” Priznajem da do tada nisam gledala te strane, ali tog momenta sam otvorila i procitala svaki tekst, prozivela svaki detalj, nisam ispustila ni jednu rec ni jedno slovo, a kamoli osecanje. Citala sam sve u jednom dahu. Sve propraceno mojim osecanjima i kroz suze i kroz smeh.

Pomislila sam, pa ovo je nostalgija. Ovo je sustina. Te noci nijedan najpoznatiji filozof nije mogao da mi prenese, sta je to samoca? Sta je radost? Sta je nostalgija? Nijedan, vec samo te Vladine strane i kao sto on kaze onako ljudski: “Na kojoj li sam to raskrnici pogresio?“ Htedoh da ostavim neki komentar, ali njegove reci u tekstovima su bile toliko vredne, sa svom svojom tezinom i snagom, da bi i svaki moj komentar izgledao bespotrebno. Nisam umela to da komentarisem.

Kako da ne spomenem ovo u svojoj nostalgiji? Coveka ne znam, ali znam njegove reci, i kazem hvala mu! Pozelela sam mu u sebi svu srecu na svetu onako u svojim mislima, da nikada ne dozvoli svojoj mastiljavoj olovci kojom pise da se osusi, vec da pise i da uvek bude Vlada.

Leto je jos uvek, mada se oseca po mirisima kako odlazi. Otisla sam na reku i kako nije bilo nikoga uzela malu stolicicu i stavila je u sred plicaka. Sela sam i noge zavukla u vodu kako bi osecala njenu struju. Pa gledam, disem duboko, osecam, mirisem. U mirisima osecam poruku prirode. Leto nagovestava da polako odlazi, da je svoje vecim delom poklonilo i da polako iscezava iz svakog talasa vode, svakog lista na grani. I ptice se zure. Ptice selice, kao da ne brinu, mirne su, a ptice stanarice su nekako ufrcene i uzurbano skakucu po granama. Ako bi ljudi bili ptice, ja bi onda u tom slucaju bila ptica stanarica.

Vidim u daljini veliko brdo koje se zove Jelenina stena, pa mi se svake godine cini nekako manje. Sedeci na sred reke razmisljam, pa za jedno pedeset godina i ta Jelenina stena ce biti samo proplanak. Prvo je bila stena, pa sada brdo a tamo u buducnosti bice samo proplanak. Ta stena gde sam se nekada pela da berem jorgovan… Ali i to je zivot. Idemo dalje! Uzivacu jos u letu dok traje, a onda cu uzivati u jeseni, pa u zimi i sve tako u krug. Zivot, zakon krug!

Svetla duša

Sedim pod krošnjom
dalekog stabla
oko mene najplavlja
mora šušte,
zrak Meseca, sećanja budi.
Sećam se prljavih demona
raznih.
Prolazili su kroz mene.
Gazili mi dušu i ljudsko.
Gasili svetlo moga duha,
krili ga u tamnicu vriska
da ne vidi nebo, jer nebo
odgovara
samo svetlim znacima.
Najplavlja mora što
šušte mirno,
vraćaju eho uzdaha duše.
Toplina mira obli mi
lice,
dok Mesec sitnim zracima daje sjaj
mom novom liku.
Sad svetlim, znam
jer, nebo me vidi
opet sam tu sasvim sama
i sasvim svoja
dok sedim pod krošnjom
dalekog stabla.
Oslobođena svih laži
sama sa mirom
slušam šum mora,
imam jedno iskustvo više,
i sve što se događa
nešto mu uvek predhodi.
Da sam sada jedna zvezda
padalica i da padnem,
pa se posle opet vinem
na svom mestu da zasjajim.
Tad bi svetlo bilo jače
svetlelo bi raskoš duše.

Da te osvojim

Kao da se zavesa snova
sve više spušta na moja okna.

Počinjem da gradim svoje svetove
lutajući šljunkovitim obalama
zagledana u nemirne površine
Neke reke.

U ovom momentu ništa toliko ne želim
koliko da te ispunim, obogatim
Plimama mojih trenutnih emocija.

Da te osvojim, jer ti si kao
tvrđava.
I na temeljima tvojim uvek iznova
drugačije i nove osećaje da
Gradim.

Zavesa snova se spušta sve više
kao da nije svesna šta to čini.
Moja okna se zatvaraju sa samo
jednom mišlju.
Da te osvojim.

Smešak očiju

Sinoć posle bioskopa
šetala sam pustim maglovitim
ulicima ne bi li te ponovo videla,
pre no što odeš,
zauvek.

Obilazila sam sva mesta na kojima
bi mogao biti. Da se još jednom
oprostimo tihim pogledima
i odemo na suprotne strane.

Sinoć sam dugo lutala
ne sećajući će se koji sam
to beše film gledala
u starom bioskopu.

Dok se magla sve više spuštala
na ove puste ulice
prepune parkiranih automobila.
Prepune znatiželje mojih očiju
da te vidim opet.

Prolazeći preko mosta
što vodi u zaborav,
prolazila sam one trenutke
koje si duboko
useko u mene i odlaziš.

Odnekud je dopirala muzika
i kroz maglu ugledah gomilu ljudi
kako ulaze i izlaze iz jednog
naizgled tihog restorana.

Okrenuh se da nastavim svojim putem
i najednom se preda mnom stvori
tvoje lice…
Zašto me posle svega pogledalo
onako sa ironičnim smeškom
tvojih očiju?

Samo si me pogledao tako
nasmejanih očiju,
Seo u jedan od parkiranih
automobila i otišao…
Sve je izbledelo u trenutku
ironije tvojih nasmejanih očiju.

I ne ljuti se, što te ovo pitam
Tek danas.
Dovoljna je ljutnja koju nedrim
sama prema sebi.