Nadahnuće
Neverovatno, ali uvek si tu. Svuda te ima.Uvukla si se u moj san. Pokušavao sam da te operem sa kapaka, nije mi pošlo za vodom.
Zalud sam lečio glavobolju aspirinima. To si me ti zapravo bolela.
I šta sad?
Lepo sam ti govorio čuvaj me od mene samog. Nisi želela da me poslušaš, postao sam tvoja elementarna nepogoda. Nadvio sam se nad tobom kao olujni oblak.
Uništiću ti zelene pupoljke neraspuklih cvetova, natapaću zemlju samim sobom, sve dok ti se ne uvučem duboko pod temelje.
Ja sam sila koja podriva temelje vernosti.
A lepo sam ti govorio...
(Lider)
majra
Zaboravi
Zaboravi - da smo se ikada sreli
Zaboravi - da me poznas ti
Zaboravi - sve moje rijeci upucene tebi
Zaboravi - da na ovom svijetu postojim
Zaboravi - sta sam ti pricala
Zaboravi - sve sto sam govorila
Zaboravi - sto sam ti pjevala
Zaboravi - moje zelje koje sam ti priznala
Zaboravi - ne sjeti se mene
Zaboravi - ne pomisli na mene
Zaboravi - ne pozdravi me vise
Zaboravi - za tebe ne postojim vise
Zaboravi...
Strunama u ponoc
Govorio si, godinama govorio
stalno kasnis mala moja,
ti kasnis jer zuris, prebrz ti korak,
a imas lepo, lepo al otrovno ime neko.
Zaboravices na zelju, otrovnice, govorio si,
ne igraj se skrivalice mojem vremenom
Izgubices se u toj igri bez kraja,
ludaco moja.
Moj prebrz korak, beg od slutnje
raznece me oluja koja se u tebi krije,
moja preduga cutnja, nada
umorice se Orkan koga niko nikad ukrotio nije.
Kome sam zurila, od koga cutala
kad sam sve te godine sa tvojim vremenom spavala,
samo s tvojim vremenom spavala
barabo, barabo moja.
Da sam smela da ti verujem dok si godinama govorio
stalno kasnis, mala moja
ti kasnis jer zuris,
pa tvoje vreme tek sad snije.
Sta to cujem-Gorko vino i masline...?
E, sto nisam umela, mozda ne bih lagala
samo, ni sad mi ne smes verovati,
a kunem se, bilo je to samo jednom
s tvojim sam vremenom spavala.
Necu, necu te cak ni uz osmeh
barabom svojom zvati
pa, danas se svako svakome moze dati,
leptirov se zivi zivot, a mislis vecnost nas prati.
Sad manje kasnim, sve duze cekam.
Znam, stigla me osveta zakasnelih kisa,
ja kasnim jer zurim
zaboravicu na zelju
tako si govorio, barabo,
barabo moja.
Pitas da li zalim? Zasto? Ma, ne!
Zalim samo onaj stih
da l jeci uvek nas
-Gorko vino i poljupci
tvoja hita mojoj ruci-
Zalim sto je u tebi ostao sav kosmar naseg vremena,
mnogo bora,
po neka seda razbarusenog pramena.
Zalim sto se vise i ne secam jesi li ti govorio
stalno kasnis, mala moja,
ti kasnis jer zuris,
na pocetku svome neces stici,
a ko ce te tesiti kad stigne kraj.
Uh, lepo ti je, lepo al opako
i otrovno ime neko.
Vidis, to moje lepo, a opako ime
s drugim ceka prvi sneg ove zime,
to moje u tebi zalutalo ime
hej, barabo moja, cujes li me?!
Kunem se vremenom
evo, vremenom ti se kunem
nikad vise necu voleti,
necu voleti, imena mi!
Sad mi moras verovati...
Ja ne zurim vise,
na kraju ovog puta prebiram te kise
pozutelo lisce, secanja daleka.
Ostalo mi samo lepo,
lepo, al otrovno ime neko.
Plava ograda - Goran Aleksic
Ustao sam u cik zore, oko pola dvanaest i požurio do banke. Pod nogama je praštalo i šuštalo lišće.
- Kako ti to tako to?
- A?
Pogledao sam u ogradu.
- Čitala sam onu tvoju govnarsku pesmu, Popunjavanje praznine, pa te pitam lepo srpski kako ti to tako to. Voliš i mrzis.
- Pa lepo to, tamo piše kako se to desilo, a zašto ne znam. Nisam ja to napravio, ja sam do doživeo i dobio za uzvrat.
- Isuse, kako ste vi proračunati, to je strašno...
- E ajde molim te. I na tebi pišu svašta pa nisi to što oni pišu. Osim toga i zovu te ogradom, ali nisi ogradjena, zar ne?
Gleda kroz mene da mi pokaže kako ništa zapravo nisam rekao i kako je njoj dosadno.
- Znaš šta, tebe su možda vise mokrili, dok su mene zaseravali. Ne mnogo, ali baš oni koji ne trebaju. Ti si jedna plava ograda i molim te nemoj da smaraš, jer ima te još 200 metara do kraja ulice. Preći ću na drugu stranu, ozbiljno ti kazem.
- Nemoj.
- Ok, neću.
Svašta pišu po njoj. Velikim slovima - ovo je srbija. Latinicom. Pored toga neko napisao da voli sexs. Kako to da niko ne voli jogurt u koji sipaš malo soka od paradajza? To je isto super. Napisaću to negde. Na nekom zidu.
Ma bezveze je. Nije ona kriva. Ja sam kriv što me suviše boli pa ne mogu da ćutim. A to me nervira najviše u životu tako kad treba nešto da kažem, a ne znam šta i evo sad se približava kraj i moram nešto. Glupo je da se izvinjavam...
- Hvala ti.
- Što?
- Govnima mogu da me gadjaju preko tebe, al dobra si zaštita od pasa.
Nasmejala se. Ogradu sam prošao i idem u banku. Da mi objasne nešto. Oni mnogo dobro znaju da objašnjavaju. Proračunat, fini, normalan svet.
galeksic
Oh madam iz Novoga Sada - Goran Aleksic
oh madam iz novoga sada
u srcu joj led u dusi je mlada
sram i bilo
pa sta je to sa ovim rimama sada
mada
bilo bi glupo da padne vlada
da procveta bela rada
il da nema onog vaseg gada
oh madam iz novoga sada
dolazi jesen a sprema se i zima
i vec je lisce pocelo da pada
doduse, samo u pesmama za sada
al sve jedno
brinem se za vas
jer mene greje i pomisao da cu vas sresti
u snu il na javi
sve jedno
ja zurim da odsanjam san dok traje
al kako cete vi
tako hladni
odmereni
proracunati
ozepscete
uzas
stvarno uzas
pa na tim oblicima i krivinama
bi se komotno mogla uciti matematika
pa i fizika
geografija
i par stranih jezika
na kojima eto ja ne znam
kako se kaze kesten
ma zaboga, na kojima ne znam nista bas
i ne znam kako vas nije sramota
procvetali ste negde
osamdeset seste
ili osamdeset sedme
i jos vas drzi
cak i sad kad lisce pocinje da pada
oh madam iz novoga sada
galeksic
Na velikoj pučini Beogradskoj
Molitva za sve vojujuce mornare i za sve mornarsko
Kada se rastoči ladjica od orahove ljuske tela
i duša ipsdne kao brodolomnik
zapevajmo najsladje najsladjom
da nas netvarni delfini blagodati-
prvo kroz burno suzno znojno i krvavo
vojujuće more ovoga veka
i konačno
i kroz vrtlog podnebesja
i lgione carskih sirena -
na svojim ledjima prenesu
so budućeg veka - do Boga
pokretno mirujućeg bezvršnog i nadpobedničkog
nevečernjeg mira nadbeskonačne naslade.
D.D.N.
Krugovi
Sedela je na pesku, noge skupljene, lice na kolena i pevusila je neku stvar koja joj se motala po glavi, gledala je mirnu povrsinu jezera, tako smirujuce je to bilo, ona, jezero i ptice, bez ljudi koji danom okupiraju i bore se za parce mesta da uhvate sunce, to carobno, mocno, sunce koje daje zivot, svako zeli da zadrzi na sebi, da uhvati deo njega, ali ona je volela vece, mir koji dolazi sa njime. Uzela je jedan kamencic i bacila ga u daljinu, stvorio se krug, ovo sam ja -pomislila je, uzela je jos jedan kamencic i bacila ga opet, opet se mirna povrsina poigrala i dala joj novi krug, -ovo je moj zivot, nasmesila se i pomislila - sto ce biti dalje, ako bacim dva kamencica odjednom, bacila ih je jedan za drugim, krugovi su se pojavili dotaknuli i smirili, ovo je susret, pomislila je, tako je i u zivotu, ljudi se srecu dotaknu i nastavljaju dalje, kako je cudno, ali zivot nam je jezero, mirno, zamreskano, talasavo, uzburkano, bacaju kamencice u nasem zivotu, neki krug nam ostavi tragove, drugi se zauvek izgubi, ali kamencici se taloze u nama, svaki sa svojom tezinom, imamo ih bele, sjajne one posebno drage, ali bace i tamne, teske one koje leze na dnu duse i osetimo ih, kad ih neko pomeri da su tu, da ih imamo u sebi, ali sve je deo zivota.
(deo moje neobjavljene knjige koja se tek stvara,a nadam se da nece se tako brzo zavrsiti,jer ovo je kao knjiga zivota)
Lidija
Onako
Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.
Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.
Lidija
pred ranu zoru
sanjam te opet pred ranu zoru
kroz kapi cudjenja mi plovis
i dok jedris
po mome usamljenom srcu
bojom neba me bojis
izmedju jave i sna
sada ti postojis
Ko zapravo jesmo
Možda je baš to "gledanje kroz oči" glavna konceptualna smetnja propoznavanju onoga šta naslućujemo da zaista jesmo. Dajući toj vrsti "gledanja" dominantnu važnost, sputavamo sebe u razvoju, bolje reći, u povratku sebi.
Koža je, verujem, mnogo bolji alat gledanja jer dodir ne robuje mentalnim konceptima na kojima je izgrađeno vizuelno iskustvo. Verujem, kada bismo više radili rukama, hodali bosi i više dodirivali, da bismo se manje pitali "ko zaista jesmo" jer bi to mnogo više znali.
Naša civilizacija, srazmerno svom razvoju, potencira pitanje "ko zapravo jesmo", ne zbog toga što je to odlika njenog svekolikog napretka, već zbog toga što je, kao dominantan, nametnula koncept vizuelnog a na štetu taktilnog.
Duboko verujem da "vancivilizacijski" ljudi (ima ih još par hiljada na, za nas, zabačenim, mestima Planete) nisu "glupi i primitivni" pa se zbog toga, kroz razne vidove filozofske onanije, ne pitaju "ko zapravo jesu". U njihovom slučaju to je pitanje, naprosto, izlišno. Oni svet, i sebe kao njegov integralni deo, osećaju golom kožom, bez "garderobne izolacije" i tako, bez zatamnjujućeg filtera mentalnih koncepcija, znaju da su svet, tj. znaju ko su.
Ne preporodi nas "more" kada odemo na "odmor", već golotinja tela, tj. koža u direktnom kontaktu sa zemljom, vazduhom, vodom, Suncem... i tada niko sebi ne postavlja pitanje "ko/šta zapravo jeste".
Oni koji poznaju energetski habitus čoveka, kažu da je vid čulo tzv. Solarnog pleksusa (Manipura čakra), smeštenog u predelu pupka, tj. da se gledanjem komunicira sa tim nivoom osvešćenosti energije, tj. svesti. (Ovo je mesto gde obitava "Moć" i želja za istom). Dodir je čulo tzv. Srčanog pleksusa (Anahata čakra) smeštenog u predelu našeg srca, tj. da se dodirom komunicira sa tim, u odnosu na prethodni višim, nivoom osvešćenosti energije, tj. svesti. (Ovo je mesto gde obitava "Ljubav" i želja za istom).
Izolujuchi svoju kožu od spoljnih nadražaja, kroz razvoj civilizacije, mi definitivno degradiramo pa je logično da nam je svakim danom sve manje išta jasno, da "Nj.V. Pitanje" raste, sve više i više.
A odgovor je, čak i po definiciji, uvek krajnje jednostavan, tj. do kraja ogoljen :)
Gledanje kroz oči
Dj. ovo si jako lepo napisao, ja bih još samo dodala, da unazad 11 godina ljude gledam srcem. Ima nas nažalost ili na sreću mnogo u ovoj zemlji koji druge ljude isključivo gledaju srcem, i o drugim ljudima vrše spoznaju preko drugih čula, koja su daleko sigurnija i iskrenija nego "gledanje kroz oči".
Prica o malom psu
Bila je devojcica koja se radovala svemu, suncu, kisi, vetru, volela je da zaluta u magli i da zamislja da je jedina na ovom svetu, masta je carovala sa njom i darovala joj divne trenutke, mogla je satima lezati na starom metalnom krevetu u basti i kroz pruzinu posmatrati minijaturni zivot koji se odvijao na zemlji, posmatrala bi uzurbani mravlji hod, divila se njihovom redu i disciplini, kako su strpljivo tragali i donosili hranu u svoj mravinjak, prolece i leto bi provodila na granama stare kajsije i tu bi je uvek nalazili, u njeno carstvo.
Tog jutra je kao i obicno pozdravila sunce, svet oko sebe zadovoljno se okrecuci, dok bi osecala uvek prisutnu neobjasnjivu srecu i radost za svaki novi dan, majka bi je uvek poslala da kupi sve sto treba ali to bi kupovanje i vracanje uvek potrajalo, jer do pijace bi se dogodile hiljadu stvar koje bi joj zaokupile paznju.
Krenula je i kao po obicaju prelazila kracim putem preko skolskog dvorista, kada odjednom je zacula tiho cvilenje, potrazila je odakle dolazi zvuk i nasla malenog psa koji je drhtao i cvileo od bola i hladnoce, uzela ga je u krilo i videla da mu je zadnja noga slomljena i da labavo visi u vazduhu.
Sada cu te ugrejati-govorila mu je i pokrila ga je svojim malenim telom koliko je mogla, zeleci da mu da toplinu i da ga ugreje, sedeli su tako sat, dva, govorila mu je tiho, mazila ga je, zeleci da mu smanji bol koju je osecao zbog noge.
Sedi tu-rekla mu je - sada cu se vratiti i otrcala je do najblize prodavnice, kupila je sve sto treba a malenom psu je uzela i pastetu. Otrcala je kuci, dala sve majci, uzela staro cebe i napravila psicu jedan veliki sendvic i brzo se vratila njemu.
Cekao je i kada je video da dolazi, zadovoljno je mahnuo repom, spremila mu je kucicu, nahranila ga je i to se ponavljalo svakog dana, delio ih je kilometar celi ali bi svako jutro cuo lagane decje korake i prelazio je na tri noge, cetvrtu je vukao za sobom ali bi dolazio prema njoj, zurili su jedan drugom, da se pozdrave, da ga pomiluje, da mu kaze da je tu.
Tog jutra je jutro bilo isto, nalik bar ali bar prividno, zurila je svome prijatelju i zacula pucanj, jedan, pa jos jedan, osecaj je bio da se dogodilo nesto ruzno i potrcala je prema svom psu, lezao je na skolskom igralistu, nije bilo zivota u njemu, malog psa su ljudi osudili i presudili mu ne hajeci za bilo sto, suze u tuga su bile neopoisive, uzela je malo telo i ponela ga na obliznju livadu, tamo mu je iskopala malenu rupu i pokopala svoga prijatelja ne zeleci da ga vuku svuda i da zavrsi na neko smece, htela mu je dati bar malo dostojanstva za njegov kratki zivot, devojcica je odrasla, psica odavno vise nema, ali su mnoge promrzle, napustene zivotinje nasle utociste kod nje, jer dusa je bezvremena, ona se ne trosi, u njoj moze se uvek naci mesto za svakoga, ikada je dajemo, delimo, mi je ne gubimo, nego je jos vise obogacujemo i postaje lepsa i bogatija svakim danom. Zalosno je sto neki to nikada nece doziveti i saznati.
(iz neobjavljene knjige)
Lidija