Ja cu znati da si to ti
Posalji mi poljubac na kapima kise
Neka se njezno spuste na moje usne
I dozvole da ih upijem
Ja cu znati da si to ti...
Posalji mi dodir na krilima vjetra
Neka se zaplete u moju kosu
I poigra nestasnim pramenovima
Ja cu znati da si to ti...
Posalji mi osmijeh na odsjaju zvijezda
Neka zabljesne u mojim ocima
I nikada se ne ugasi
Ja cu znati da si to ti...
Jedne oči mogu da me sruše
Ja ću stojati
i kada svi budete puzali
zbog života svojih.
Ja ću stojati
i kada gromovi mi budu zujali oko glave
i svi se razbježite.
Ja ću stojati
i kiši prkositi
i Bogu i Suncu
pa ipak
jedne oči mogu da me sruše.
majra
Carobno jutro
Jutro je, 5 sati, iz kuhinje dopire poznati zvuk, spremanje jutarnje kafe, jutarnje vesti na radiju, roditelji se spremaju na posao, kao i svako jutro. Voli te zvuke, miris kafe ,toplinu koja se siri i miris zapaljenog drva u pecnici. Lezi i uziva u te poznate zvuke, pocinje jos jedan nov, lep dan.
Cuje korake lake tihe koje se priblizavaju njenom krevetu i oseca poznati majcin miris, miris koji je tako drag i nezan, ustani i pogledaj napolju-tiho sapuce majka, obradovaces se, ustala je i pogledala ,pa to je sneg_povikala je ushiceno, sneeeg, otrcala je do bratove postelje i povikala-ustani, napolju je pao sneg i jos pada.
Brat je potrcao ka prozoru i odusevljeno je poceo da skace po sobi, radosti nije bilo kraja, obukli su se i izasli napolju, prizor je bio velicanstven, sneg je preko noci napadao i pokrio sve svojom sneznom belinom, ulicna svetiljka je obasjavala taj prizor i cinila ga jos magicnijim, nestvarnijim. Nikakav trag ni koraci nisu jos poremetili snezni pokrivac na ulici, bio je cist, nedirnut.
Da ostavimo prvi nase tragove-rekla je bratu, da prvi obelezimo sneg, da ostavimo nase slike, stali su na ulici i uz smeh poceli su se kotrljati i valjati u snegu, lezali su tako i gledali u nebo, pahulje su padale i lepile se na obraze, trepavice, zamagljivale vid, bilo ih je posvuda, gledala ih je kako se kao sivo-bele tacke spustaju sa neba i pridruzuju ostalim pahuljama, ramneci i pokrivajuci snezni prekrivac, kako je lepo-pomislila je, pozelela je da to potraje zauvek, ali dan je vec poceo, vec su se culi zvuci automobila, ljudi su zurili na posao, ali je bila presrecna jer je uhvatila jedno carobno jutro, magicno, snezno jutro, koje je ostalo zauvek u secanje, secanje na taj prvi sneg.
Lidija
Njemu.. Th./
Hajde, zapleši sa mnom, ljubavi.
Život je jedan veliki kokosov orah koji nikada ne uspemo da slomimo. A i kako bismo?
Mi smo samo paradoks u beskonačnom Svemiru. Mi samo remetimo ovo prostranstvo tišine znajući da će na kraju ona pobediti. Noćas kada budeš plesao sa mnom bićeš samo ostrvo u beskonačnom moru, poslednja oaza jedne nepregledne pustinje. Iz mojih tajnih bunara ti ćeš poslednju vodu piti. Posle ću biti deo karavana, umotana u sve one odore, sačekivaću neke tamo kamilare, sa beduinima o nepostojećoj slobodi govoriti. I mi ćemo poći.
Vremenom će beduina biti sve manje a pustinje sve više. Na kraju ću biti sama u pustinji iz koje sam prvobitno pozvana. Ples je težak kada te sunce žari snagom stotina vrelih lavinih izvora i kada ti noge upadaju duboko u sav onaj smrvljeni pesak, ali ću ja ipak zaplesati za tebe ljubavi. Nekada ćeš noću, gledajući udaljena sazvežđa prepoznavati tragove jednog očajničkog plesa koji neće prestajati.
Vremenom će svi zaboraviti, vremenom će tragove ovih srna prekriti moćne saobraćajnice od čelika i asfalta. Koliko su srne nekada spajale, toliko će putevi tada razdvajati ljude. U memljivim stanovima visokih solitera ljudi će sa bubama biti i govoriće: „Prokleta samoća, prokleta Božija samoća...“
Očekivaće taj veliki rat koji je potreban svetskim bogatašima i biti najtužnija stvorenja koja je Bog stvorio ikada. Zamisli samo, da li bi mogao da ubiješ srnu, da li bi mogao da zapališ krila orlu? I kada shvatiš kako je veličanstven odgovor na ovo pitanje znaćeš i što toliko želim da zaplešem sada, u predvorju jedne predstojeće užasne noći.
Pusti mi ruku, pusti da odem, i kada odem ja ću za tebe biti stalno prisutna. Znaš, i ti možes da zaplešeš sa mnom, ako ni za šta drugo, ono podrške radi. Muzika je tužna, ali tvoj osmeh vredi. Ti nikada nećeš ubiti srnu, nikada odseći krila orlu. Da su ljudi takvi svet bi bio jedno čarobno mesto. Nije li to dovoljan razlog za ples ili tragovi te ljubavi koju ponekad naslutimo okolo?
Bez naslova
Citam price i razmisljam da nikada nisam umela da pricam o patnji, bolu, tuzi, ma koliko je imala i osecala, nesto jace me uvek okrene zivotu, sreci, besmisleno mi je svoj zivot meriti i procenjivati time koliko patnje se mora podneti da bi bili srecni, poznajem i bol i tugu, i to veoma dobro, ali jos vise zelim upoznati zadovoljstvo, srecu, prijateljstvo, i kada to procenim onda saznajem da ovaj dar, zivot, ne sme uludo da se potrosi i da nista nije vrednije od toga.
Vise energije bih nesebicno potrosila na druge, na prirodu, na sebe ali u pozitivnom smislu, darujes druge, darujes sebe, jedno obicno - dobro jutro - koje ti upute znaci mnogo vise, jer vec na pocetku dana si dobio neciju zelju da ti jutro i dan budu lepi, uzvratis li pozdrav dobijas osmeh, pa zar ima nesto lepse od toga, ne placas, ne osiromasis a postanes bogatiji, lepsi, jer nijedna kozmetika nema to, zadovoljstvo sobom, to neces naci ni u jednoj kremi, maski ili losionu, to se ne kupuje novcem, to se uci, a ucimo od svih koji nas i vole i mrze, jer i od neprijatelja naucimo kako da postanemo jaci, da se izborimo za sebe.
Lidija
Njemu... Th./ prvi deo
Hajde zaplesi sa mnom. Ti si kci noci. Mi imamo pravo na taj poslednji ples, na to da na tren prestanemo da budemo cekaoci pred kapijama logora smrti. Mozda jos koliko nocas ugledamo svemirske kocije i gledajuci ih izgubimo to pravo na poslednji ples. Kad me odnesu nemoj me zaboraviti, ova muzika ti niposto ne bi dala za pravo da ucinis to.
Ti mozda znas kako se sprema kolac ili da nacinis strudlu sa makom, ali da li bi znala da zapleses poslednji put, da snagom tisine ucinis da se pokrenu planine u tebi.
Ti svakako mozes zauvek te bogatase svuda vodati, oni imaju gomile novca i svakojake mobilne telefone. Oni su slatki poput secerne vune za kojom ponekad ostane ukus gorcine. Jedan mali osmeh u nekoj davno prosloj noci me je naucio da ponekad umem da napravim razliku.
Zbog nje se ja jos uvek krijem u onoj mojoj pecini, ali kada rasirim ruke toliko jako da i nebo pukne, mozes videti oblake koji su kao prezreli cvetovi maslacka. Mozes gledati kako pustaju one bele pufnaste tackice, kao da ih usne decije duvaju, kao sto su deca nekada cinila u smirajima nekih davno prohujalih leta.
Jedan mali Talijan koji je prolazio tuda, jedan drugaciji plac u noci, bila je kisa, vetrovi su jaki duvali i bili topli, usne su ti bile vlazne, ruke su bezale od stvari, neuspeo pokusaj da stanes, pogled koji prodire kroz masine, kao da nismo znali, ko da je Bog hteo drugacije.
Dole na kraju ulice neko je cekao, bilo je potrebno naciniti jos korak jos. On ce uvek stajati tu i gledace kako ti se gube tragovi u kisi. Najednom ti se ucinilo da mozes da vidis buduce dogadjaje, da shvatis kako je zapravo lako napraviti planinu, ili je pomeriti kadkad, ali kisa je cinila da ljudi i stvari oticu u nekom pravcu koji je su jos davno zacrtali Isus ili Krisna.
Odlazeci ipak pokusaj da zapleses. Divno je igrati na kisi, a jos je divnije kada znas da te neko odnekud ljubavnim ocima gleda. Kad bi samo znala da i ovako umiruci imam snagu lokomotive. Rukama ludim jos uvek stezem ovu poslednju sansu za koju znam da je nikada necu ostvariti. Ali, ipak nije mala stvar u tome da umires onda kada osetis da je bas tada pravi trenutak za to. I kada ti uspeva i da u takvom jednom bizarnom trenu prizoves onu lokomotivu u sebi. Podigni ruku, pozdravi me, daj tu crvenu maramicu, neka se kao senka vijori za lokomotivom koja ce otici ne ostavljajuci ni sine za sobom.
Hajde zaplesi, ljubavi. Mozda nikada necemo biti deo obala nekih jos nepoteklih reka, mozda ni travu necemo nikada vise videti kako zeleni. Zaplesi ipak, ti si jedina kcerka noci za koju su jos davno bogovi pripravili presto. Podijum je osvetljen a mi smo samo statisti. Za trenutak jedan bili smo rame uz rame u svom tom ritmu koji je imao snagu privida i svih onih neostvarljivih iluzija.
Doci ce jos jedno prolece a ja ne bih zeleo da u njemu postojim, voleo bih zapravo da budem braon kutija na celu jedne kratke kolone, da osetim iskonske tragove one zemlje iz koje smo ionako svi potekli. Pogledaj mi cipele sada, imam sasvim nove cipele koje bljeste kao dva dijamanta na crnom podijumu koji je vec sasvim vlazan od suza. Mnogi plesaci padaju na klizavom terenu.
Stojim tamo na uglu svega sa cigaretom u krajicku usana i gledam ih kako padaju od umora i ostalih fanscinantnih stvari. Zivot je zapravo jedna velika igra i ja samo cekam da dodje moje vreme za ples. Nocas cu plesuci osvojiti sve njihove aplauze, i znacu, da kada svetla pozornica budu pocela da se gase, da je vreme da podjem. Postoji negde jedno tajno mesto a ja jos ne uspevam da shvatim da li ja zbog njega jesam ili ono zbog mene postoji.
Zapravo, na svetu postoji jedan veliki, cudesni telefon i svako od nas cuje samo poziv koji je njemu namenjen. Evo, spustam slusalicu tog telefona, razgovor je, zapravo, bio veoma kratak. Nista nisam ni stigao da kazem.
Slusao sam samo, neki glas, kao glas boziji mi je rekao: „Ovako sam nekada pozivao i Betovena, i Elvis je nekada bio kao jagnje pred ovom kapijom. Hajde, decace, ti zapravo i nemas prtljaga, put je dugacak, put je drugaciji i valjalo bi poci, ali ipak taj poslednji ples, taj prokleti polednji ples...“ Naravno, ko bi tuznim ocima uskratio pravo na to.
ps. Lav73 thanks a lot ! ;)
majra
Luna park
Stajala je ispred table na kojoj je velikim slovima pisalo:
"Ulazite u luna park zivota, razgovarajte sa posetiocima, hranite zivotinje, sve sto ce vam se dogoditi ostace vase licno iskustvo i na vasu odgovornost"
Radoznalost je bila prevelika, odskrinula je velika ulazna vrata ii usla u luna park, sve je bilo okupano suncem,t rava se zelenila, voda je bila tako cista prozirna u malim ribnjacima, deca su trckala naokolo i veseo zagor i pesma je odzvanjala svuda naokolo, ptice su pevale, cula se muzika iz obliznje senice gde je veseo orkestar zabavljao posetioce.
A sto se moze lose dogoditi - pomislila je - sve je bilo tako lepo, harmonicno, setala je stazom i videla paune i fazane kako se gordo i otmeno sepure, hvaleci se svojim divnim bojama, iznad njih je plovio oblak okupan vinozitom, videla je kutijicu sa hranom i bacila je pticama, jedan par se nasmesio zadovoljan njenim postupkom, rekli su samo-dobro si pocela-i produzili.
Pomislila je da ih poznaje odnekud no nije imala vreme za razmisljanje put se nastavljao dalje, jedna zena je tiho jecala u seni drveta, delovala je tako usamljeno, nezno.
Sto vam se dogodilo, mogu li vam pomoci - upitala je, zenaje podigla glavu i samo je obrisala suze i rekla - vec si mi pomogla, hvala ti - ustala je, nasmesila se i produzila dalje, kakva neobicna zena - pomislila je i nastavila je koracati.
Ispred nje je bio tunel na kom je stajao natpis "Tunel straha" ne bih htela da udjem unutra pomislila je i htela je produziti ali neko ju je snazno gurnuo unutra. Bilo je tamno, zastrasujuce, svetla nije bilo, culi su se samo nejasni glasovi, neko je plakao, neko ili ja - pomislila je, plac je prestao, strah je ledio zile, panican strah koji je blokirao misao, opipavala je rukama, nigde nije bilo nikoga, izlaz se nije nazirao, svuda je bila tama, i odjednom necije tople ruke su je povele, osecala je toplinu i zastitu tih ruku i znala je da je izlaz tu, sunce je bilo zaslepljujuce ali je bilo divno, i mirisi i ljudi i deca i zivot,s ve ja bilo tako staro a tako novo, poznato i opet blisko.
Pogledala je ispred sebe tamo je stajala samo zena koja je bila u paru sa muskarcem kada su joj se ohrabrujuce nasmesili, prisla je zeni i zagrlila ju je - hvala ti - prosaputala je, zena je samo nezno pomilovala i poljubila, nastavile su obe da koracaju kroz luna park zivota.
(iz mojih prica)
Lidija
Njemu...
Dođi anđele sneni
U moj podrum
Gde u lavor pljucka
Pohban krov...
Gde pauk se igra
U mračnim uglovima
Nitima utrobe svoje,
Dođi i vidi
Kako mi zidovi,
Kosti vlaže
a sunce vecito greje...
Dodji da podeliš sa mnom pasulj bez išta
I frtalj crnog od juče...
Hajde, pleši sa mnom malena
na pustoj plazi,
uz ritam odvaljenog oluka
što maestral šamara
i uz vrisku zardjalih šarki
na avlijskoj tarabi
uz hor noćnih šumova...
Dodji... Dodji...
Dodji u nas grad... Th./
Kada se umoris od lutanja
i kada ti bude dosta svega,
kada te celo telo zaboli
od nepreglednih daljina,
spremi kofere i
dodji.
Pakuj ih lepo.
Red sna, pa red zelje,
red maste i na kraju sve one
naše dane razbacaj po njima.
Tada ćeš biti spreman,
i dodji.
Ja sam ostala ista.
Zelja da se sa godinama promenim
nije mi ispunjena.
One me hoće bas ovako ludu i veselu
i tuznu.
Tvoju.
Sve ostalo je isto.
Siroki plocnik kojim smo setali,
stoletni platani pod kojima smo stajali...
Godisnja doba su
menjala grad, ali je
miris u vazduhu ostao isti.
Mirisao je kao ti
i znala sam da ću te docekati.
Dodji.
Svako putovanje ima kraj.
Dodji,
pa ćemo putovati zajedno
kroz ono vreme u kome smo se
zavoleli i kroz nas grad
iz kog se nikad ne odlazi.
Volim te tugom i brigama
Sedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te videti.
Ne. Ne prekidaj me.
Ćuti.
Pusti me da ti kažem
ono što sam odavno trebao reći.
Kad trebaš doći bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasniš samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili možda strah
boli.
I zato ne smem kasniti.
Već sutra može biti kasno.
A nisam ti još rekao
kako i koliko te volim.
Volim te telom, pokretima, pogledom, dodirima, rečima.
Volim te smehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.
Ne. Ne gledaj me zastrašeno.
Ljubav ma kakva bila:
neispunjena, srećna, lakomislena i površna
prava i zauvek...
Boli.
Kad dolazim, pitam se čekaš li me.
Bojim se da jednog dana više ne otvoriš vrata.
Bojim se praznog stubišta bez mirisa, bez zvuka, svetla.
A nisam ti rekao:
najviše se bojim vremena koje ne čeka.
A ja kasnim.
Volim te.
I volim sve što si ti.
Tvoje oči pitajuće.
Tvoj smešak opraštajući.
Tvoj korak ohrabrujući.
Volim tvoju nesigurnost
i moja je najčešća.
Bore na tvom licu i moje su.
I u tom trajanju ne znam da li sam sve učino za tebe
ljubavi moja.
Andjeo
Da, ja sam Andjeo poslat tebi...
samo su mi drugi slomili krila.
I prosto ne znam ni sama gde bih,
ako ne bih tvoja bila...
Srce su mi slomili,
sjaj iz ociju ukrali,
al' ja sam tu za tebe...
Da te milujem
i obrisem suze,
da oteram sve senke kojih se bojis,
da ti dam oci kad ne vidis,
i radujem se sto postojis...
A ti...
ti ni ne slutis ko sam ja...
a ja cu i poslednji dah dati...
jer ja sam Andjeo poslat tebi...
On ce znati...
Cime se bavite u zivotu?
Ja sam, znate, profesionalni propustac prilika.
- Zanimljivo.
- Kako se uzme. Nije bas da uzivam u tome. To je vid naslede moje mracne strane.
- Mozete li nam objasniti malo blize?
- Ne postoji blize, to je to. moja bolesna strana hrani se prilikama koje mi izmicu.
Prokleto ste unisteni, ali je nesto u vama ipak zadovoljno time.
Osecate svog djavola na ramenu, ali mu ne mozete nista.
A on, on vas iritirajuce blazeno gleda i oblizuje se jezikom. Neciji trbuh se puni.
Naposletku, to ste vi, tacnije deo vas koji ne zelite, ali on postoji.
- Mracni ste, crni.
- Ne, moja boja je siva. Svakog trenutka postoji nada da se preokrene u belo, ali se kap belog isuvise lako pretvara u crno. Utopija. To je moja boja: siva.