Danas sam
Danas sam jako jak. Neverovatno jak i moćan, snažan i nenadmašan. Toliko sam jak, da uzmem da se igram igre „kako sam slab“, jer to mi, pored tolike sile, ne može škoditi, traži od mene maksimalan napor, a i baš je zanimljivo. Dakle sedim tako, snažno uživljen u ulogu nekoga ko je slab, i neverovatnom, nadljudskom snagom opstajem u njoj. Kako sam samo jak! Onda prestanem da se napinjem, daj da uzmem malo vazduha. Pored toga, nateram oblake da se nadviju i zgusnu, spuste i kišu pljusnu, a pritisak prisilim da padne, mrtvaju vazduha da dune, žustri vetar utihne, tek da pirka. Onda snažno zaspim, i nadljudski zahrčem... Čisto da probam, da li i to mogu!
Kad sam se namerno, voljno, svesno i iz sve snage probudio, mislim trgao iz tog napora glumatanja kako tvrdo spim, odlučio sam da se još malo poigram i oprobam, te sam Zemlju malo ubrzao u njenom okolosunčanom valceru, pa usporio, ali sam je napokon smirio na postojeću, proverenu brzinu. Mislim, dobro, snaga i zadovoljstvo koje može da donese i sve, ali ipak treba biti mudar - okret od punog kruga za 24h je sasvim u redu. Neću da se iživljavam! Možda je nekom radikalu ili popu muka, pa da ne bude da je to od mene i mojih vežbi snage.
Sedim na dupetu na stolici na podu na plafonu onih ispod, na zemlji... Sve brekćem od snage, ali iznutra. Isprobavam koliko je težak svet, i navlačim ga na grudi. Au, težak je, baš težak!; uostalom, to je ukupna težina koja postoji, minus moje kile. Sledi trenutak u kojem spoznajem da sam beznačajno mali, i da je moja težina zanemariva (kakve bre dijete!), ali i da sam u pravu kad uviđam da sam uprkos toga stvarno neverovatno jak – držati postojanje na grudima, čekati sudbinu i još je čikati, o čemu ne mogu trenutno da zborim, vrteti zemlju, padati kišu, i još pri tome samosprčen na najmanje moguće dimenzije... Pa ima li tome kraja?
Ne, odnosno – ima, ali tek posle još nekih aktivnosti: dozovem ja Spajdermena i Betmena, Supermena i Konana, i pošaljem ih da rade svaki svoj posao. Potom okupim Crvenkapu, Tri Praseta, Pinokia, Snežanu i sedam Patuljaka, Snežanicu i sedam Krupnih momaka, Alibabu, sveštenike i lekare, advokate i političare..., ma na kraju smo morali na dvorište, toliko ih je bilo. I? Pa ništa, pošaljem i njih na njihove, svima poznate zadatke, koje im za svaki slučaj ponovim. Odu ti oni, a ja ostanem sam. I jak.
Sedim i dišem, kucam srcem, varim, vršim metabolizam, diurezu, detoksikaciju, cirkulaciju, rastem nokte i kosu, dlake po telu, održavam balans sistoličnog i diastoličnog pritiska... U svakoj ćeliji potajno obavljam veći broj hemijskih operacija nego sve fabrike na svetu zajedno!!! Koji sam ja tip!, koja pamet i snaga! Prdnem kao zaključak. U gitari zazveči rezonanca. Proverim, naravno – ton B!
Nekako, nije mi dosta, pa odlučim da nateram Koštunicu da bude samozaljubljeni, moronski, idiotski naci tiranin u ulozi premijera u odlasku koji 2% ne *ebe rezultate izbora i koji kao ’oće da bude i dalje tu i to, kao, maštam ja i sprovodim to u delo, jer navrzlo se blentavo derište, ne može više bez toga (a?; mislim – u prirodi je tako nešto nemoguće, pa ni u Srbistanu, tako da je moja jaka mašta očito nenadmašna!) i, da mu ne bi bilo dosadno, okružim ga gorilom koji prilično liči na čoveka (dobro, samo malo – podseća), njemu nametnem ulogu predsednika ove neke kao države, potom i karikaturama različitih profila, ali tu ipak, Ipaaak!, dadadaaa, ipak počnem da osećam kako gubim snagu pri pomisli da ih sve pobrojim i popišem.
Da ih popišam! - to bih još mogao, ali da ih valjam po ustima i e-papiru, e neće moći, k’o što tim papirom ne može da se obriše ništa, pa ni guz!
Svemu dođe kraj, pa i napadu snage, znaj. Pomisao na političare me je izduvala. A možda je tome doprinela i činjenica da telefon nije zvonio, odnosno, da se sudbina danas nije javila. Dobro, šta sad, možda se javi sutra. Ako budem dovoljno maštovit i jak...
Bicu voda
U nekom drugom zivotu...
Bicu voda.
Sa prirodnom tendencijom tecu iz visina u doline i skupljati se u najnizoj tacki. Uz pomoc sunca dizacu se neumorno u vazdusne visine i setati kao oblak iznad zemlje do nekog mesta na kome cu pozeleti da kisim iz nebeskih visina preko planina i dolina do mora…A u morima, pre sledeceg ciklusa necu mirovati. Pomerace me nevidljiva ruka. Lomicu se u valovima bespomocno na ostrim pucinama i distancirati graciozno pod plastom meseca, dok ce u mojim dubinama harati nepredvidive struje…
Kontinuirano prisutna, ali uvek sa novim licem…
Ko u meni bude trazio odraz…videce uvek nepoznati…
Lebdece magla iznad moje povrsine. Neki cudni, misteriozni plast, satkan od najagilnijih dubinskih kapljica vodene duse koje su zelele da promene agregatno stanje u nedodirljivo ali sveprisutno naslucenje, predosecaj, nagovestaj, poeziju, pricu, sliku ili…neku nefixiranu ideju…
Istina...
Svaki put kada ti srce otkuca, blizi si trenutku kada ce zauvek da stane.
Svaki put kada setas sumom, zao ti je sto na kraju ipak moras da se vratis asfaltu.
Svaki put kada trepnes okom, proci ce nekoliko trenutaka dok to ne ucinis ponovo.
Svaki put kada nekog nasmejes, smisljas nacin da to uradis jos jednom.
Svaki put kada sa prijateljima popijes casicu dobre rakije, razmisljas da popijes jos koju.
Svaki put kada na radiju cujes neku dragu pesmu, otpevas refren naglas.
Svaki put kada svog psa pomazis po dlakavom stomaku, raste poverenje izmedju dva bica.
Svaki put kada se obrijes, svestan si da te ista nevolja ceka vec sledeceg jutra.
Svaki put kada te devojka nezno dodirne, prijatni zmarci spuste ti se lagano niz kicmu.
Svaki put kad ujutru ustanes, neko sanja najlepsi san.
Svaki put kada se rastajes od nekoga, iznova ti bude tesko.
I svaki put je prvi.
Premijera!
X_Y
Ja u stvari i ne znam da li postoje stvari o kojima ćutim. Postoje ljudi kojima mogu da kažem neke stvari a neke im ne bih rekla ni za živu glavu. Postoje i stvari koje mogu da kažem svima. I obrnuto i tako redom. Mali je broj onih kojima mogu da kažem baš sve, pa evo razmišljam da li ih uopšte i ima. Uvek postoji nešto što prećutim.
Ne verujem da će iko ikada moći da kaže o meni, ko sam ja u stvari, ma koliko mislio da me poznaje. Ja jednostavno imam zid oko sebe, i bila bih strašno nesigurna kada bih dozvolila nekome da ga sruši. Moje ćutanje ne mogu da podelim, tipa ćutim o osećanjima, ćutim o intimi ili govorim o politici, govorim o deci...
Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome ću i kako to reći. Onog momenta kada procenim da će moja izjava biti pogrešno protumačena od strane slušaoca, ja prećutim.
Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, čini mi se da je i jedini mogući za opstanak u svetu u kome živimo. Ogoliti sebe je najveća greška koju jedan čovek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve viši i sve širi.
Da, na kraju vam neću dozvoliti da zaključite da sam u stanju da nekoga slažem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju žalost) nikad, a da prećutim, to radim i to sve češće.
--------------------------------------------------------------------------------
Pred ogledalom (skriven iza laznih imena)
Zamislite gomilu ljudi! Ulica vrvi ! nepregledna masa se haoticno krece! Svakim trenom ih je sve vise! Vise! Pogazice se! a nikada isti ljudi nikada isti obrazi a opet svi jedni na druge lice! Gledajte u masu! Nadjite joj smer! Pokusajte da odredite kuda idu! Imate osecaj da jedni drugima gaze sene! Gledajte tako da izgubite boje! Da nestanu oblici! Da se pojedinac ishcezne! Samo partite tok! Nadjite mu boju! Ubrzavajte ga pogledom! Skrecite i zamotavajte ga! Izgubite i vi vas pogled u bezoblicnoj masi! Sta nalazite? Sta vidite? Jedno lice pogleda u zemlju , jedan usporeni teski korak., jedne decije oci, jedne teske ruke!
Jednu nadu! Jedan skriveni osmijeh… onaj isti iz ogledala, onaj putujuci, onaj obecavajuci, ocajavajuci, deciji, stari, prijateljski, tudjinski, on aj svaciji i niciji,onaj samo vama znan iz ogledala... vidite li to lice, s velikim trudom na pola ispijenu dusu, oblak dima i malo sna? Prepoznajete li to lice u masi? Je li vas opet vratilo? Umesto da izgubite oblik, da nadjete boju da skrenete masu, da ucite sebe vi nalazite trag onog sto ste ga nekada gledali u oci a bio je samo odsjaj. Vidte li opet sebe?
Pitate li se odakle vam je osecaj poznat? Kakva se muzika cuje? Odakle ova gorcina vama na usnama, odakle vam vetar medju prstima, odtkud vam i suze i osmijeh u isti cas. Odakle toliko radosti i tuge u vama. Da li osecate kako se u vama nesto cepa da nesto istiskuje, kako vam se uliva voda kako vam se puni telo kako vam srce jezik pritiska? Osecate li? Gde ste sada?
U masi u obliku koji ste sami stvorili, na mestu gde ste sreli te oci? Ima li ga u blizini? Ne! vas? Na istom ste mjestu! Primjecujete li da su godine prosle u tom trenu? Da ste preziveli toliko srece boli i radosti za par godina! A tren? Zasto? Gde je? Kako? Opet ste stali u onaj prostor zaledjen dahom od lika do ogledala... vreme je da ga pustimo on je i onako vec odavno daleko. Imam strah veliki koji se ledi u meni kao taj isti dah… ako ga pustim da ode i iz mene moj najveci je strah da me opet ne stignes, susretnes, sretnes, ulovis u mom snu...
A vreme je …
Otici je bar lako! A zabroaviti?
Lako se okrenuti! A zazmuriti!
Poljubiti! A voleti? Ispiti! A popiti? Umreti a ziveti?
Secati se! a sastaviti secanja po svojoj meri?
Moj najveci strah ako te pustim da odes da ces me stici u snu…
A vreme je…
Vreme je…
Svaka tuga neka bude moja. A svaki osmeh tebi poklanjam, svaku srecu i svaku radost. Odricem se tih poroka daj mi tugu i bol da budu moja sreca..
Raduj se! Osecam senu tvoju, i tebe van ogledala u svakom kamenu, u svakoj zili drveta koje je ikada pokusalo da raste. Osecam te u svakoj sitnici u svakoj kaplji … a govorim o jednom vec odavno dalekom… skrivenom iza laznih imena onom kog nadjete u pesmama knjigama i romanima u svim decijim pricama, o onom koji kradom jos uvek zeli pred san da mu sapucu price a zaspace prije nego se nacne krov od cokolade. Onom koji zeli da mu vetar gladi kosu... o onom dalekom koji se nece zadrzati, a vi, cete ga se secati i onda kad ga ne bude... o onom u dubini, a lik koji ogledalo stvara veruje, poverovacete i vi u njega o onom cija jutra brisu sve...
Vreme je…
Svaki osmeh… svaka sreca… svaka radost.. i zelja…
Tvoja je. Ostaj mi dobro mali veseljace... i nemoj pustiti da dete nestane... ne daj rekama da te vode, povedi ti njih, ne daj se godinama i teskim snovima, cuvaj sebe najvise od sebe, pusti nek te vole, pusti nek ti pridju, dozvoli sebi da se opustis, dozvoli sebi da zaboravis... dozvoli da oprostis... dozvoli da sunce udje i u tvoja jutra... ne trazi istinu nocu, ne trazi utehu i ne trazi razloge... sami ce doci ako ih ima.
I ne zaboravi raduj se!
osmeh leci sve...
:klap:
Hod - by limit - korisceni delovi iz pesama Miroslava Antica
Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u plač od straha i lepote. A ja ni ne volim tugu, ne volim plač, iako imam potrebu za njime. Neugašivu želju da potečem zajedno sa suzama niz lice do ruku, i onda hodajući na prstima proputujem ovaj svet. Ali moje suze nisu čiste (ako suze uopšte to mogu biti). Prate ih neke male bubice mraka, svetlosti, mira i rata. Ne umeju da pronađu pravi put jer nemaju koga da pitaju za put.
Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nego što ja to želim. Sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Suviše toga me ponese van mene. Ne umem da kontrolišem svoj brod. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude lađe. Ali tragam! Moje reči, ma kako haotične i izgubljne se činile ipak imaju u sebi onaj iskonski nagon da pronađu pravu dušu (moju, tvoju, nekog trećeg..).
Plivaju okeanom snova, rekama dodira.. Govor je opasna umetnost. Nemoj misliti da je lako naučiti reči snalaženju u vodi. O ne, to je posao koji nikada ne uradiš do kraja.. Možeš ih naučiti osnovnim pokretima, jedna ruka (slovo, glas) levo, druga desno, potisni prostor. Pa staneš, i kao da gledaš ribu u veoma plitkoj vodi koja se bori da nastavi svojim putem, ali jedino sto postiže je da bude bliže smrti. No, one ne odustaju, uporne su to male zveri.. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u nasoj nemoci. A nemoć ne smeš svima pokazati.
To je jednostavna borba za opstanak. Postoje ljudi koje vole mir i postoje ljudi koji vole rat. Oni koji gaze napred i oni koji lagano koračaju. A gaziti nije lepo. Čak je i zabranjeno gaziti travu (zar i možete učiniti tako nešto dok igra uz, samo njoj znan, tango vetra?). Hod je naporan posao. Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti. Jer raspršiti se u sebi je blaženi osećaj. Reći da možeš osetiti JA u svakoj pori, veni, misli.. donosi spokoj i sreću. A svi mi težimo ka toj nekoj sreći. Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je, imati neuredan um. To je nam se suviše čestim čini.. Napravimo dar-mar tamo. Slučajno(namerno) oborimo police sa knjigama. Ostavimo prljave tanjire na stolu. A ni um ne može sve sam. On voli da se druži i sa srcem i sa dušom, čak iako ga one ignorišu ponekad.. Strpljiv je, ali ne u beskonačnost.
Može on sve, samo mu daj priliku i omogući da dela. Pospremi stvari sa poda. Oboj zidove u novu boju. Oduvaj prašinu sa kremičkih figura. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Dokuči nedokučivo. Spoj dopadljivo sa nedopadljivim. Nemoj se previše prepustiti svojoj glumi. Postani kuća. I pravi prozore. Polako, ne moraš da žuriš. Zaboravi na rešetke, mračne boje. Sunce dovoljno jako sija da se ne potroši za tvoj vek.. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. Nemoj nikada zaboraviti da se probudiš! Usled nepažnje možeš izgubiti sve. Leći sa saznanjem da ćeš sutra odplesati jedan novi dan(život) je bolje od bilo koje uspavanke.. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Kada mi se nasmeši nepoznato dete u parku ili se rascveta cvet koji je do juče bio pupoljak ili nekog pomilujem po kosi.. Ja sam junak svog dana.
Prošlost je sramno dopisivati, tako svi to rade, od istorije do uspomena. Ni sadašnjosti se ništa ne može dodati, jer oprezna je i vreba. Jedino ostaje budućnost. Tako da i nemaš “neki izbor”. Hteo, ne hteo, budućnost te čeka. Tvoje je samo da li ćeš raširiti ruke ka njoj, ili kao mali mrgud gunđati sebi u bradu.. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena. Biću velika! Velika devojčica koja može sama da dohvati džem sa poslednje police. Koja ume da se popne na drvo, ubere trešnje i stavi ih na uvo. I smejaću se. Svima. Svemu. SEBI. Od sreće.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos ređi oni koji shvataju slobodu granice.Ali, to je samo limit...
Da vrata ostanu otvorena
Ne zatvarajte vrata na mojoj prici, molim vas. Ni jedna, ni druga. Ni ona kroz koja se u nju ulazi, ni ona kroz koja se napusta. Neka duva promaja, da se ne ubajati.Ako zatvorite ona prva, neko drugi, ko posle vas pokusa da udje, mozda nece imati snage da ih otvori, pa je nikada nece upoznati.
Ako zatvorite druga, neko moze ostati zarobljen u njoj zauvek. A moja prica to ne zeli. Ona je jedna dobra prica, koja cezne za tim da svi budu slobodni.
Molim vas, samo to vas molim... pazite da se vrata ne zatvore. Udjite u pricu, razgledajte, vratite se ako nesto niste razumeli, hvalite, kritikujte, prepisujte, dovedite prijatelje, rodjake, da hvale, kritikuju, kopiraju, prepisuju...
Nemojte da vas ova moja molba zaplasi. Prosetajte kroz pricu, to svakako nemojte propustiti. Videcete, kad izadjete, bicete malo drugaciji nego kada ste usli... ili barem na kratko drugaciji.
Ali molim vas, pripazite samo da vrata ostanu otvorena.
Jesam li te stvorio od snova
Ispricao nam je ovo jedne snježne, na vjetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše. Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan. Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju sjecanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca. Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da uđemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola.
U pravu ste. Onaj ko s nama ne dijeli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom. Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvijek jak. Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Vidio sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osjecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli Jesam li ženu lijepog lika, prijatnog glasa, nježnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mjesto neke stvarne žene Da li se pomješala sa mojom svješcu, tako da sam njene sjenke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i cuo njen glas Jesam li poludio Jesam li opsjednut covjek koji je pobjegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu.
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u nevjerovatnom obliku. Naše cuđenje i poricanje, međutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Djelila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda djetinje cisto, nježno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvijek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Pođimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili".
Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo sjeli na stijenu zagledani u suton, kad dospijemo na neko udaljeno mjesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, prije nego među granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primjetio bih je onda kada bih se smirio. Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pjesmu uvijek kada bi među njima ugledao njen lik. Toliko puta sam sjedio usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i vidio je zagledanu u mene sa svijetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan Pitate: Može li u cvijetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - cak duševna bolest. Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najljepši, najsretniji, najprijatniji i najspokojniji dio života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruži tragom sunceve svjetlosti, plovi morima, krece se mjesecinom obasjanim nocima, raduje se pjesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije vidio. Život, cijeli život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrđujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedan put umro prije nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši dio života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pjesme vjetra, niti ptice savijaju gnijezda u njegovom lišcu i među njegovim cvjetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih ociju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Cutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rece:
"Sjecate se da me je prije dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio talijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mjesecu, kad duh proljeca treperi zrakom, previja se u morskim valovima, pojavljuje u lijepim slikama na bijelim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vrijeme koje sam proveo na brodu Snaga ljudske rijeci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osjecanja. Duh posjeduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osjecanja. Kako da vam to naslikam rijecima
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vrijeba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje caše. Ali, oduvijek sam znao da ce uvenuti cvijet procvao na oblaku i nestati pjesma koju su otpjevale nevjeste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sjela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu prije puta, išla tamo gdje sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvijek kada bih sreo nekog prijatelja, vidio sam kako mu se osmjehuje. Kada bih išao nekud u posjetu, osjetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sjedio na hotelskoj terasi slušajuci zvukove grada, dijelila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga trena kada sam stupio na brod, osjetio sam da se nešto promijenilo u svemiru moga duha, osjetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. Cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuce: 'Vrati se odakle si došao. Siđi u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, prije nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo vece, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem dijelu broda. Djevojke iz mojih snova, žene koju sam zavolio, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka djevojcica, ciji sam lik vidio kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mjesta do mjesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u valove koji se prevrcu, ne bih li, možda, njen lik ugledao u bjelini pjene. U ponoc, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i vidio kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vicuci: 'Zašto si me napustila... Zašto si me dala samoci Kuda si otišla Gdje si bila Dođi bliže, dođi meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomakla s mjesta. Na njenom licu utisnuo se izraz neviđenog bola i tuge. Rece tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomješa se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dijete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni zrak noci.
Ušao sam u kabinu s necim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, tijelo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Vidio sam svoju saputnicu na krizu od procvjetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na kriz, slivala se na travu i mješala s opalim cvjetovima.
Brod je danonocno plovio između dvije pucine, ali ja nisam znao jesam li covjek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili sjenka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osjetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala talijanska obala. Brod je toga dana uvece ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tijesno grupiranih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palace u vodi, gondole zamjenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, lađar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine. Cim sam spomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plašt spustila na grad. Zasvjetlili su prozori palaca, bogomolja i sastajališta. Njihov odbljesak svjetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsjecala na san pjesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predjelima iz mašte. U blizini mjesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg svijeta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Lađar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palacu okruženu baštom. Rece: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Lađar je s torbom na leđima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošcenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi priđe jedan sredovjecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog dužda' Klimnuo je glavom potvrdno. Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Cutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vrijeme u meni ne bijaše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste culi da je duždova kcerka danas umrla!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se osjeca covjek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u pjenušave valove i sivu maglu. Zamislite kako se osjeca mladic koji se dvije nedjelje krece između jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nađe pred vratima kuce u kojoj se krecu tužne sjenke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palaci koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odnio pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas ocekuje.' Rece ovo i pođe ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da uđem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvjetljenu svijecama. U njoj su sjedili neki uglednici i svecenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sijede brade, s bremenom tuge na povijenim leđima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak nece sprijeciti da obavite ono zbog čega ste došli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lijepim rijecima uz izraze saucešca zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih rijeci.
Starac me povede do stolice pored mjesta gdje je sjedio. Pridružio sam se ostalima koji su cutke sjedili, gledajuci krišom njihova tužna lica, slušajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Poslije su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalošcenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s rijecima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plac.' Postidjele su me njegove rijeci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svijetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar dio onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesretni starac je pozvonio srebrnim zvonom i uđe sobar u brokatnoj odjeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluži ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelijepo uređenu sobu s raskošnim namještajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srucih na stolicu razmišljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome što se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pice i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluškujuci glasove lađara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih između vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju sjecanje i zaborav, kao što se na obali smjenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nijemo poprište na kojem su sukobljene nijeme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemjerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima. Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osjetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osjetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Išao sam, ali nesvjesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svijetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svjetlom mnoštva svijeca na obe strane, okruženim cvijecem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i vidio lik moje saputnice. Iza vela smrti vidio sam lik moje saputnice iz snova. Vidio sam ženu prema kojoj sam osjecao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno bijelo tijelo u bijeloj odjeci i bijelom cvijecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vjecnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svijetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno tijelo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio bijeli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvijet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku cašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vjernik koji vjeruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju našeg nocnog pica. Vjerujem u ljepotu klinova u mojim grudima. Vjerujem u milost prstiju od željeza koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je završim, kad ona nema kraj Dugo sam klecao pred djevojkom na odru koju sam zavolio u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vjecnosti. Tri tjedna kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim tisucu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tuđine u tuđinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"
Upad
Kako ti je samo palo na pamet,
da se tako ušunjaš,
koracima tišim od tajne
na moje rame se uspentraš,
i osluškuješ mi misli.
Odakle ti samo hrabrosti,
da Kerbere potapšeš po ramenu,
pokažeš staru propusnicu,
i bez straha se prošetaš
zaraslim stazama zaborava.
Kako te samo nije sramota,
da svilenim korakom odevenim u čizmu
ugaziš u sred mog zabrana,
i noktima zagrebeš,
po patini sećanja.
Odakle ti samo pomisao,
da ćeš razumeti i reč mog ćutanja,
svojim okoštalim prstima,
okidati žice mene,
i čuti muziku.
Kao nekad.
(Lučki radnici sa rukama skorelim od užadi,
imali bi više osećaja)
Hvala nepoznatom autoru za divne stihove.
j@
Polako
strpljiva sam
nema veze
bit će
bit će kad se maknem s prozora
kad prestanem čekati
neću se zavaravati lošim tranzitima
ja to mogu
jer to želim
bezuvjetno
tako sam nakanila
kad sam srce objesila na jarbol
da vijori
ne tješim se
otvorila sam oči i vjerujem:
između trepavica i suze stane jedan cijeli svijet
njega mi nitko neće uzeti
bit ću strpljiva
oprostiti psovke
one nisu za mene
zaspat ću (kao i svaku večer)
zagrlivši vlastito tijelo
i sjetiti se:
nije mala stvar
znati da te netko
negdje
nekako
makar malo
voli
i ne bojim se
gore visokog
dolje tvrdog
ne usuđujem se
zavjetovati na šutnju
moja je ljubav naizust
a onda ću
mokro poljubiti
zagrliti
ne puštajuci
sjesti u trenutak
i spojiti trepavice
dlanove
trbuhe
prišiti se
za ljubav svog zivota
jer to je jedino vrijedno
sve se ostalo može zamijeniti
sa ili bez
(by katica)
majra
Pet godina jednog cipelarnika (Bajke za odrasle) - Ivva
Jednog dana kad je sunce skupljalo svoje stvari i ustupalo mesto mesecu, letnje sandale su istrčale na ulicu. Pričajući sa pločnicima ritmičnim, veselim tonom išle su u susret muškim letnjim cipelama.
Užasavale su se od pomisli da će cele večeri cupkati od dosadnih, već poznatih razgovora, koji znače upoznavanje. Previše pogrešnih susreta sve manje im je ulivalo nadu da postoje cipele s kojima bi zaplesale.
Nakon susreta, šetale su korak u korak sa muškim cipelama i stigle da se odmore u restoranu odakle se pogled prostirao preko pola grada. Umesto cupkanja zainteresovano su se podizale na pete i okretale ka njima kako bi bolje čule svaku reč.
Kasnije, te noći, dok su im se zvezde smejale, zbunjeno su prepričavale kako su srele divne muške cipele koje idu u istom pravcu kao i one, koje maštaju o istim cipelarnicima. Radoznale drske sandale sa štiklom su morale to da provere, pa su sledeće večeri i one otišle na sastanak. Na kraju su priznale da su skoro polomile petu kada su im prišle te muževne prefinjene cipele, imale su osećaj da su ceo svoj cipelarski vek plesale baš s njima.
Kako je vreme prolazilo cipele su se smenjivale, neke bi igrale dok ih pete ne zabole, neke bi šetale po kiši, patike su veselo mahale pertlama ali sve su lebdele.
Jednog dana kada su otišle u posetu muškim cipelama, dobile su na poklon nove prijateljice, papuče. Kad god bi jedne otišle, druge bi ostajale ljubomorne. Odjednom su sve rešile da se spakuju u kartonske kutije i odsele kod muških cipela i papuča koje su ih čekale.
Svašta nešto su te cipele zajedno prošle. Ponekad bi prkosno okrenule pete jedne drugima, nekad bi namerno birale druge puteve ali bi se uvek vraćale na onaj isti, zajednički.
Sve su bile uzbuđene kada su u cipelarnik stigle bele elegantne u pratnji najfinijih muških cipela, shvatile su da je to trenutak kada će izgovoriti svoje sudbonosno "da". Zbrzale su formalnosti i žurka sa puno razigranih cipela je trajala do zore, dok prsti nisu poželeli da izadju iz njih.
Vreme im je menjalo ritam ali i sve više usklađivalo korake. Kada bi neki put ženske cipele bolje poznavale, muške bi ih slepo pratile. Onde gde bi muške sigurnije koračale, ženske bi samo išle njihovim tragom. Znale su one i da nagaze jedne druge na nekim skretanjima ali korak po korak, godinu po godinu njihovi koraci su postali sve skladniji.
Bele i crne cipele danas, nakon pet godina ponosno izdižu svoje vrhove jer znaju da mogu slobodno lebdeti kao i posrnuti, tu je drugi par koji čuva njihovo mesto u cipelarniku.
Znaju one da se moraju prilagoditi nekim koracima ali isto tako su znale da nema kompromisa kod izbora cipela, s kojima žele i mogu praviti staze kojima će srećno plesati.
majra
Etericna dimenzija
Nocas si mi usao u tijek misli i postao dijelom mog puta. Ispreplele su nam se staze. Zna(m) da nas susret nije (bio) slucajan. Netko nas je doveo jedno drugom, s kojom svrhom, nije nam rekao, jedino što znam je da smo se sudarili na ovom tankom ledu života i sada klizimo jedno (po) drugom tankim oštricama srca. Osjecam (sve)mir zato jer ti odjednom (po)stojiš pored mene.
Sanjala sam da si svecenik. Dosla sam ti u posjet u samostan. bilo je to povece zdanje, zgrada renesansno obucena, malo (po)troš(e)na ali lijepa, obrasla bršljanom djelovala je mocno i bajkovito. Velika kap-i-ja, masivna vrata bila su otvorena, ušla sam i ti si me cekao na vrhu svijeta sam, odjeven samo u ljubav prema meni.
Bio si (s)lijep. Vidjela sam bijeli štap. Tuga mi je prozela utrobu i osjetila sam teretan osjecaj nemoci. Bilo mi je zao sto ne mozemo zajedno uzivati u ljepotama ovog svijeta. Smirio si me rekavsi da vidis sve sto ti je potrebno. Nasmiješio si se i primio me za ruku.
Krenuli smo hodati hodnicima kroz samostan. Pokazivao si mi putem brojne dvorane, velike sobe i male kapelice. Hodali smo tako neko vrijeme drzeci se cvrsto za ruke. Fascinirala me cinjenica da si poznavao svaki kutak vaseg samostana iako nisi nista vidio. Nisam znala kamo tocno idemo...
Ja (ni)sam tebe vodila jer (ni)si vidio.
Ti (ni)si mene vodio jer (ni)sam znala put.
Vrtjeli smo se neko vrijeme hodnicima, labirintom zivota, penjuci se ponekad po stepenicu dvije, svaki put na novi nivo (postojanja).
Shvatila sam kamo cijelo vrijeme hodamo kad smo dosli u prostoriju koju si nazvao svojom sobom. Razodjenula sam se. Stajala sam potpuno gola pred tobom - do srži. Nije mi bilo neugodno jer sam znala da (m/n)e vidiš. Osjecala sam onu ranjivu sigurnost da mi neces nauditi.
U toj etericnoj dimenziji, taknuo si mi(sli) niti... sad ih pleti laganim dodirima ljubavi... i odjeni me - sobom.
majra