Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Kajanje - Konstantin Kavafi

Reci tom kajanju da se umjeri,
kajanju svakako dobrom, ali opasno pristrasnom.
Nemoj se prošlošću opterećivati i mučiti toliko.
Nemoj pridavati toliku važnost sebi.

Zlo koje si učinio bilo je manje
nego što pretpostavljaš; daleko manje.

Vrlina koja ti je donijela kajanje sada
i onda je bila prikrivena u tebi.

Vidi kako jedan doživljaj, koji ti se nenadno
vraća u sjećanje, objašnjava
uzrok tvog čina koji ti je izgledao
nedostojan, ali sada biva opravdan.

Nemoj se u svoje pamćenje apsolutno pouzdati:
mnogo si zaboravio - razne sitnice -
koje su te dovoljno opravdavale.

I nemoj da misliš da si onoga kome je nepravda nanesena
poznavao tako dobro.
Verovatno je imao darove, za koje nisi znao;
ni ogrebotine možda nisu ono
što ti misliš (ne poznajući njegov život)
da su bile strašne rane koje si mu nanio ti.

Nemoj se pouzdati u svoje slabo pamćenje.
Umjeri kajanje koje je uvijek
do izmišljotine pristrasno prema tebi.

Sonnet LXXXI - Pablo Neruda

And now you're mine. Rest with your dream in my dream.
Love and pain and work should all sleep, now.
The night turns on its invisible wheels,
and you are pure beside me as a sleeping amber.

No one else, Love, will sleep in my dreams. You will go,
we will go together, over the waters of time.
No one else will travel through the shadows with me,
only you, evergreen, ever sun, ever moon.

Your hands have already opened their delicate fists
and let their soft drifting signs drop away; your eyes closed like two gray
wings, and I move

after, following the folding water you carry, that carries
me away. The night, the world, the wind spin out their destiny.
Without you, I am your dream, only that, and that is all.

Velik kao dijete - Enes Kišević

Znas li sto cu ja postati
kada odrastem,
za tvoju ljepotu svijete?

Ja kada odrastem
jako veliki,
ja cu postati dijete.

Najljepse je kad odrastes,
a ostanes djecji stvor,
pa svi misle da si velik
zato sto si profesor.

Sto si doktor od imena,
strucnjak za rakete-
a ne znaju da si velik
zato sto si dijete.

Mozes biti pilot, rudar...
slavni pisac knjiga -
djetetu je svaki pos'o
lagan kao igra.

Ma nosio ja u glavi
i sve fakultete,
kad odrastem jako velik,
ja cu ostat' dijete.

Kada razgovaramo - Nevena Vitošević

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo, velika tajna.

Točka izvan kruga se ruga - Enes Kišević

Od jedan se uvijek broji
Od jedan sve drugo postoji
I prije početka
Jedan bi
Jedan će doći i poslije svih
Jedan što sve drugo sadrži
Kako da se tog jednog
Riješimo
Množine je dug
Uhvatimo početak i beskraj
I vežimo
Dobili smo krug
I evo metaforosfera:
Vasiona je bezbroj krugova
U rukama nevidljivog žonglera
Koji hita i hvata
Svaki od nas
Osim kruga u kojem se okreće
Ima i krug u kojem se kreće
I svaki vapi
Ište
Kruga središte
A samo poneko od nas sanja
Iskočiti iz kruga
I ostati na nogama
S navikom kretanja
Jedan je protiv sviju
Svi protiv jednog se biju
A ne smiju
A ne smiju
Ni jedan
Da budu svi
Ko jedan
Vaseljena pod svodom
Na jedan svedena
Smije se jedinstvena
Točka izvan kruga se ruga.

*

Mi smo se ipak negdje sreli
Izvan života izvan kruga
Iako sami još nas veže
Od misli most od suza duga.

Relativna fantazija - Enes Topalović

Albert mi reče,
taj veliki mozak i toplo srce:
Sve što je neljudski jadno
Ide mi na živce.

Brakove, države, politiku,
Izmisliše ljudi bez duha,
Čovjek im zvecka biserjem,
Nudi logiku, maštu,
Ljubav i djetinjstvo vječno,
A oni bez sluha.

Smješi se i veli:
Ne misli na budućnost
Ona će doći,
Ne misli na stvarnost
Ona će proći.

Pa, u čemu je onda fora, Ale?
E, to je ono divno
Vječito maštanje,
Svijet djetinjstva,
Sve je relativno.

Misao je brža od munje,
Pusti je da ide u beskraj,
Konačan i bez granica,
Kada se mlađa vrati izvoru,
Naći će stvarnost i jad,
Sina u penziji, na umoru.

Kroz vrijeme hodi brže od sjene
I na put mladosti samo ljubav nosi,
Pazi da poneseš i ljubav žene,
Ne boj se ljubavi što se normama kosi,
One su vječne i iskrene.

I ne brini ako ti kažu
Da si lud,
To su samo zablude i
Ljudska ćud.

Lako je razbiti atom,
Lako uništiti Hirošimu,
Lako je ubiti pametne i lude.
Teško je živjeti sa ratom,
Teško je rastjerati tminu,
Teško je zatrijet neljude.

Ne trči za srećom
Nećeš je stići, svijete
Probaj biti Božji Čovjek,
Ili još bolje, dijete.

Ne igraj se rata,
Skači s kišobranom
Bar sa prvog sprata.

Uzgajaj maštu,
Ona je vječna.
Radoznala djeca,
Ona su srećna.

Hvala ti,
Veseli dječače,
Nasmijana brka
I neka ti je srećna,
Relativnost vječna.

Koliko beše sunčanih dana - Јelisaveta Bagrijana

Iza zastakljenog zida moje sobe
njiše se plava zavesa mora
i razotkriva beskrajnu scenu.
Na njoj danas vidim, ja kao jedini gledalac,
rasplet tvoje završene
i nezavršene moje,
ali bliske kraju,
drame.

Ne, nije bilo klasičnog jedinstva - ni mesta
ni vremena,
ni radnje.

Je li to bio nastupio vek
antidrama
i antiheroja?
Ne dosećam se. Pitam:
ima li u prirodi - antiprirode?
I mi bejasmo li
antiljudi?

I nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena,
ni radnje.

Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled - koji traži i umoran -
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Krenuli smo da tražimo lepotu
u životu i svetu
po planinama, morima i gradovima.
Zamalo da nas poklopi krenula lavina.
Zamalo da nas potopi morska bura.
Zamalo da nas otruje prestonički dim.
Jedan nas talas eksplozivne detonacije
odbaci daleko -
na severnu
obalu.
Ne, nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Nas su sledila po prvi put
u velikom naletu nadanja
i maštanja sa beskrajnim horizontom.
A meštani su nam govorili:
- Ovde, sve u svemu, ima dvadeset sunčanih dana godišnje
i vi ste srećom došli
u njih.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Kad sam se sama vratila kući
sa jednom zelenom grančicom, koja se razvila
ispod pred tobom zauvek zatvorenog prozora,
samo su dve misli bile žive
u mom saznanju:
- Zašto ti sa stola ne uzeh malu Botičelijevu Veneru
da je položim na tvoje srce,
da večito živi sa tobom
Lepota...
I još nešto:
- Koliko nam je dana u životu sunčano?

Velimir Živojinović Massuka - Tuga

Poljubi me, zacaraj me sobom,
zatvori mi oci cutanjem;
da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem.

Bice mi se, tmulo od gorcine,
zaželelo tudjeg zivljenja:
jednog trena sopstvene daljine,
jednog daha bez protivljenja.

Poljubi me, zacaraj me, svedi
sasud srca do izlivanja;
obaj dusu,uzmi je, izvedi,
da pocine od prebivanja;

da, u trenu zaborava, tobom
zivim kao senka lutanjem,
sklopim oci umorne nad sobom,
i iscilim u te cutanjem.

Desanka Maksimović - Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih

Naša tajna

O tebi necu govoriti ljudima
Necu im reci da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U nasim snovima i zivotima
Dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
Zedji ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce nase
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo

Necu im reci kakav je sklad
Oci nase cesto spajao
U sazvezdje zedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
Ili od smrti strah
Spajao nase reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo vise
Od suma suza.

Necu im reci nijedan slog jedini
Sta je moglo ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini
Duse nase kroz citav vek ;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo sto je doslo
Onom sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni vecito
Da li opija toplo
Kao sume nase s proleca
Ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
Da si se radosna ili boleca
Pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetloscu sja
I zora i noc i dan,
Tamo gdje su podjednako tople i sreca i bol ziva,
Tamo gde je od istog vecnog tkiva
I covek i njegov san

Prorok - Khalil Gibran

Zanijemih,
Jedan jedini put
Kad me neki čovjek
upita:
"Ko si ti?"

Na to će Almitra: Pričaj nam o ljubavi.
I on podiže glavu i pogleda ljude,
a po njima polegnu tišina.
I on progovori glasom silnim:

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,
Premda vas mač, skriven medju perima njenim,
može povrijediti.
A kad vam progovori, vjerujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove,
k'o sto sjeverac opustoši vrt.
Jer, baš kao što vas kruniše,
ljubav će vas i razapeti.
Isto kao što vas podstiče da rastete,
tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam
grančice najtananije što trepere na suncu,
Tako će se spustiti i do vašeg korijenja
i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog,
sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosijaće vas, da bi vas otrijebila od kukolja.
Samljeće vas, do bjeline.
Umijesiće vas, dok ne postanete gipki;
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri,
tako da postanete sveti hljeb
za svetu Božju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti,
ne biste li spoznali tajne svoga srca
i u spoznaji toj postali dio srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili
samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju,
i odete sa gumna ljubavi,
U svijet koji ne poznaje godišnja doba
gdje ćete se smijati, al' ne punoćom smijeha svog
i plakati, al' ne do posljednje suze svoje.

Santa Maria della salute - Laza Kostić

Laza Kostic je romanticar, ali- po onome sto je srpskoj poeziji doneo, on je i zacetnik srpskog modernog pesništva.

Rodjen je u Kovilju (Backa) 1841. godine. Gimnaziju je zavrsio u Novom Sadu, a prava u Pesti 1864. gdje je , dve godine posle studija, odbranio doktorsku tezu na latinskom jeziku. Inace, bio je jedan od najobrazovanijih knjizevnika toga doba: znao je grcki, latinski, njemacki, francuski, engleski, ruski i madjarski jezik. Citao je anticke pisce i filozofe, u prvom redu Homera, Eshila i Heraklita . Interesovali su ga jos i Dante, Gete, yatim mitologija i estetika. Laza Kostic je nas prvi sekspirolog- na srpski je preveo neka Sekspirova djela (Romeo i Julija).

Sve u svemu, on je bio velika kultura, intelektualac i pjesnik koji je isao ispred svojih savremenika za celi jedan vek. Vrlo uman i po prirodi jako radoznao, Laza Kostic je bio pesnik, dramski pisac, esejist, novinar, prevodilac, diplomata, profesor, politicki buntovnik, pozorisni kriticar esteticar i filozof.Iznad sredine u kojoj je ziveo, bio je u stalnom sukobu s tom sredinom: niti je on shvatao sredinu, niti se sredina trudila da razumije njega.

Krupan i stasit, uvek doteran i obucen po najnovijoj modi, apolonski lep, sa neskriven prkosom se odnosio prema okolini, zbog cega je bio cesto neshvacen, usamljen i odbacen. Umro je 1919.godine u Becu, napisavsi godinu dana pre toga svoju najlepsu pesmu: Santa Maria della Salute.

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepse nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku lepotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovala me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak neću nikoga klet';
štagod je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dusilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Šta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti meni grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zašto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nezezene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepsi san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dusine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Reci mi - Maja Miljkovic

Kroz noc
koracam i cekam te
kao da ides iza mene
osecam te
kao da me stalno pratis

...govorim ti
neke slatke reci
al tiho
da ne cuju drugi
onako kao i ti
kad si prisao mi
i sasvim blizu
gorele su tvoje usne
nisam te razumela
ali sam znala
sta si mi govorio

kao i ti
kad dotakao si mi usne
i oziveo me
posle hiljada praznih zivota
vratio mi nesto
sto se zove razlog
da ne pobegnem
i ne pocnem iz pocetka
isti ovaj zivot
po ko zna koji put
sa ko zna kim

dok zivim pored
ko zna koga
dok slusam neke poznate reci
a ne razumem
njihovu smisao...
koracam
kroz noc

dok oluja se sprema
osecam oko sebe
neki cudan nemir
kao da me pratis
kao tvoje usne
kao da slutis
sta ti zelim reci...

Reci mi!