Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Njoj - Arthur Jean Rimbaud

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.

Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...

Seljanko mala - Goran Aleksic

Pogledaj preko mog ramena,
o seljanko mala.
U dimu nestaju,
na nebo se penju
tri grada,
suzama vatru gase
i pepeo gori,
a ti me gledaš tako.

Ne,
neću ti slomiti krčag.
Opraću samo ruke
i napojiću dorata
i možda ću,
možda bih ti preorao njivu,
kao ludak je smoždio
i ludačko seme zasadio,
ali krčag ti ne bih slomio.
A ti me gledaš tako.

Smeh i strah
ko zec je plah.
Tako govoraše neko koga nema.
Uzmi me k'o čašu vode.
Kao čudnu voćku sa tezge.
Kao...

Prva ljubav - Dragana Konstantinovic

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge

koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

Na raskrscu - Vesna Parun

Na raskrscu slucajno biram put
i dospijem uvijek onamo gdje me ocekuju.

Volim ljeto.
Kao ruke mladica koji ozdravlja
i polako ustaje iz zute sjete soba
ruke ljeta za suncem ispruzene,
nudeci mu zanesene obrise naseg tijela,
libido ptica i med hladovine.

I jesen volim.
Ima dobrote u gustom sjaju rujanskih
perivoja, u broncanoj vazi listopada dok
se puni crvenom zvonjavom veceri i boja.

I zima katkad posjeduje mekocu prve ljubavi
u dugoj tajni trulog djecjeg sna,
sa zebnjom bjeline koja sve oprasta
i sve je kadra da zapocne iznova.

Ali, masta bilja bila je okrutna
kada je dodala jedno godisnje doba
koje zivi samo od prozracnog rasula snijega,
od njezne smrti sviju pocetaka.
Daljino puna nesporazuma!
Blizino lisena slatke groznice cekanja!
Paucino poljupca, prag srca si mi oplela.
Proljece, kako si u svemu sto
nam nudis nemilosrdno!

Na raskrscu slucajno biram put
i dospijem uvijek onamo
gdje je upravo izdahnulo proljece
na usnama zednih ljubicica.

Ja nemam mira - Francesko Petrarka

Ja nemam mira, a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plasim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam nista, a svijet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim
Nit omcu drijesi, nit okove steze,
Nit da me smakne, niti da odveze,
Nece me ziva, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem glasa ne gubim:
Umrijeti zudim, a pomoci trazim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije, niti mi se zivi,
Smijem se placuci, zaloscu se snazim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo, krivi.

Preljubnička balada - Radmila Lazić

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.

Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu odmah posedovati, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistička svinja dobije što zaslužuje,
Zar ne? Ti imaš mene sad,
Golu poput kokošije šije iz supermarketa.

Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica će biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biće i "još" ako treba.
Srči me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam

I ničija. Gorim kao indijski štapić.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reči - skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne

Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obučem.

Mogla bih noću da udaram o prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. Da tučem kao Big-Ben.
Umesto da suze puštam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juče.

Između mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plač. To ili nešto drugo.

"Kaži da me voliš. Kaži da me voliš" --
Mada znam, s tim se ne računa.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica.
Da se uzverem treba mi više od želje.

Nešto stvarnije. Režanj tvoga srca.
"Daj da zagrizem. Daj da zagrizem."
Tvoje srce nije Rajska jabuka.
Progledati neću.

Istina, mačje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noć.

Ne insistiram na večnosti.
Insistiram na Sad. Sad je zauvek.
Sad bližim se gorko - slatkom plodu.
Nevina poput neba. Začeti neću.
Rodiću se iznova. Ružičasta. I besmrtna.

Ja, biću prvorođena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaću što hoću.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvoga života.

Moja je dusa oblak jesenji - Dragutin Tadijanovic

Moja je dusa jesenji oblak,
Oblak rastrgan,
Kao krpa. Bacen na nebo.
Ja volim oblake, u jesen.

Lice mi je, mrko, suncem spaljeno.
Moje oci u oblake gledaju.
A misao?
Misao je upravljena k tebi.

Neko drugo more - Pero Zubac

Neko drugo more
jutrom ti osviće pod
oknima.

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlanu prinosi.

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zeni
ogleda.

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira.

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotiče.

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane.

Izmedju tebe i mene - Branko Miljković

Dan njegova večnost
Cvet njegov dan
Slepoočnice njihov vid
Govorim da progovorim
Glasom se kroz šumu probijam.

Čelo sam svoje istrošio
Srce izgubio pevajući
Umem da te prepoznam
Da ti vratim sve što sam ti oduzeo
Da te volim.

Da te u mislima svlačim dok ti srce ne ugledam
Da samo na tebe mislim dok me lažna smrt muči
Dok mi krv slika užase u glavi
Dok me šume zaobilaze pevajući
Dok dan raste od zadobijenih rana.

To je san koji te potvrđuje
To je ptica koja te dokazuje
To je cvet koji ti lice otvara
To je pesma koja počinje.

Postajem vidljiv
Ali niko ne može da vidi
Onoga što u meni peva
Pa ne znam je li stvaran
Predeo kroz koji prolazim.

Predosećanje - Desanka Maksimović

Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak,
blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svez i mek.
Cinja mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh te.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag na snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah,
kad dan je cas rumen, cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

Covek - Desanka Maksimovic

Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lesnik, a umrla je vec u trecu zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I secam se nekog starog tuznookog pseta koje je imalo snage da skapa od zalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanja, udarce i kosti. Samo sam ja prezivela smrt voljenih bica, i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, prezivela sam niz izdaja i kleveta i rastanka i opet mi se hoce i sunca i sveta.

Odakle si došao - Vesna Krmpotić

dosao si iz svih stvari koje sam vidjela,
iz svih zvukova koje sam cula,
iz lica svih, iz svakog pogleda,
iz svake kapi, svakog mirisa,
iz cjelova svakog, svakog udarca,
iz svega toga ti si se izvio
ko iz cvijeca miris, ko plamen iz suharja,
i kad stavim uho na tebe ko na skoljku,
cujem sum gradova kroz koje sam prosla,
i onih kroz koje samo htjedoh proci -
odraze vidim dalekih kupola
kako se njisu u bistroj vodi tvog bica;
slusam i gle, prolijecu atomi zaboravljenih ruza,
i glasovi iz mrtvih pluca ustaju,
slusam, moj zivot treperi u tebi,
kao ptica u zamku ulovljena.