Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Centarfor - Boro Pavlović

Uvijek sam htio (o tome nema zbora)
biti jak, biti jak ko gora.
Uvijek sam želio igrati centarfora.

Razgaljen biti na travi.
Na kamenu. Na terenu.
Voditi sobom plave kada na juriš krenu.
Biti kao vatra. Kao krik.
Imati gromovski korak,
kao bik što nosi arenu biti neumoran.

Briga me bilo za kosti. Za srce,
za slezenu.
Za teret što me tišti.
Nadahnut svojom snagom, nadahnut
svojom slogom,
htio sam igrati rukom, trupom,
i glavom,
i prsima, i nogom,
igrati s vragom i bogom,
samo da pucam i vrištim.

Kao parni stroj da vozim
kao lokomotiva da pištim.

Oduvijek sam bio takav
i sada sam još isti
u svom plavom dresu.

I takva će me valjda na odar da odnesu!

33. stranica - Tihomir Dunđerović

Neuspjeh je prirodan dio kreativnog procesa -
rekao je Walt Disney onoga jutra kada je
dobio otkaz na poslu zbog nemaštovitosti.
Evo, ja već nekoliko tjedana sjedim ispred
ugašenog televizora i osjećam kako dolazi nešto veliko.
Pa, nisam valjda stvoren da cijelog života udaram pečate
na 33. stranici Čudnovatih zgoda šegrta Hlapića.
Taj Walt Disney baš zna razveseliti čovjeka
i pri tome ostati mrtav hladan.

Celoga je dana - Desanka Maksimovic

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s voćki cvet.
O, kako večeras, o, kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz cvetove snežne,
kao leptir lak
i nekome htela reci reći nežne,
tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado
umoran i gust.
Večeras bih nekog ugledala rado,
ali njega nema. Put je davno pust
Samo s bledog neba beloj zemlji sleću
Pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doći neće
neko koga čekas, a spušta se mrak.

Dolap - Milan Rakić

Samo dve zbirke i par pesama, rođen je 18. septembra 1876. godine u Beogradu. Zagledan u smrt, stihove boji ironijom. Svestan nepostojanja, biva i samoironičan. Besedničkim tonom usavršio je jedanaesterac, mozda se zbog toga i danas, često setim pesme, njenih delova, koja beše u srednjoj školi, mada je ne učismo napamet.

Dok idem ulicom, čekam u redu da platim račun,…vrte se parčići pesme, uglavnom prvi deo, ali ima vremena i za drugi, nekim meni znanim redom, a nekad bez teksta, odzvanja u meni melodija besedništva, sigurno bi je neko od vas bolje dočarao, ali meni zvoni uvek istim tonom, onim tonom sto ga uhvatih na prvo čitanje, a taj ton se ne traži dolazi sam po sebi i ostaje, tu negde u nama.

Ima još par takvih pesama, ali zašto sam izabrala ovu, ne znam, možda neko od vas zna, jer sve pred čim zatvaramo oči, ispliva iz mraka, još krupnije, nahranjeno našim strahovima, da ne odem na drugu stranu, evo pesme, konačno dodje na red…

I ne očekujte da se oduševite, čudnom, neobičnom pesmom, kad je život tako jednostavan, baš kao i smrt.

Dolap

Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam škripu kao dete čuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okreće ga tromo,
Malaksao davno od teškoga truda.
Vuče bedno kljuse sipljivo i tromo,
Bič ga bije, ular steže, žulji ruda.

Vranče, ti si bio pun snage i volje,
I dolap si stari okretao živo.
Tešila te nada da će biti bolje;
Mlad i snažan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je prošlo vreme preko tvoje glave,
iznemoglo telo, malaksale moći;
Poznao si život i nevolje prave,
I julijske žege i studene noći.

O kako te zalim! - gle, suze me guše,
Oličena sudbo svih života redom,
Tebe, braću ljude, i sve žive duše,
Jednake pred opštom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko će ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu žuboreći teče.
Ali bič fijukne... Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno veče.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene čuv donosi vreo.
Ali bič fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao i ja, od mladosti rane
Osetio opštu sudbu što nas gazi,
I gladan i žedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao i ja, na julijskoj žezi,
Dok žubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreći, nagradi i nezi,
Sanjao o dobrom, zasluženom miru.

O, ko zmija ljuta košuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesreću i zlobu,
I udarce biča stečene u znoju,
I svemoćnu podlost i opštu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vranče, nemoj stati,
Ne miriši travu, ne osećaj vir;
Nagradu za trude nebo će ti dati:
Mračnu, dobru raku, i večiti mir!

Kad bi covjek - Atila Žozep

Kad bi čovjek mogao reci ono sto voli
kad bi covjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svemiru,
kad bi... poput zidova što se
ruše,
da bi bila pozdravljena istina o ljubavi,
ja bih konačno bio onaj
pred kim sam se zamišljao,
onaj što svojim očima, jezikom, rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.
Ne priznajem slobodu, osim
slobode da budem zarobljen u nekome,
da budem zarobljen u nekome
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
bez koga zaboravljam sebe
u tom jadnom postojanju,
kao izgubljeno drvlje što ga more
drži ili topi.
Ti opravdavaš moje postojanje.
Da te ne poznajem ne bih živio,
da umrem, umirem ne znajući te,
ne bih umro,
ne bih umro –
jer nisam živio.

Studenti Tokijskog carskog sveučilišta - Šigeharu Nakano

Blijeda lica.
Neki nose naočari,
na nekima lepršav haoris,
drugi nose rubašku,
ili ogrtač...s pucetima ko volovsko oko;
neki su bijedni ko prosjaci...
Neki prolaze Ginzom,
a kada su pijani, bestidne im riječi pršte u dijalektu.
„Svemoć znanja,
kultura karaktera...“ i
„Nije ni tako loše ono Što patnja simbolizira!“
Fuj!
Šepureći se ulaze, izlaze na Glavni ulaz;
Neki su stručnjaci u nogometu...

Retrospektivan pogled na školu - Kaoru Marujama

Desetak godina stranstvovanja, otkako napustih školu.
Svrnuvši pogled u prošlost, moje sjećanje seže daleko,
školu vidim, ko reljef na blistavu medaljonu:
zemljanim su crijepom učionice okrunjene –
a neki učitelj predaje.
Mlađana lica uperena su u nj, sve sam pogled i osluh;
al tamo kod prozora jedno je lice okrenuto u stranu,
baš kao moje nekoć, odsutno, daleko od svega.
Nije l me ono već prepoznalo?
Jao, ja ga odavle tako jasno nazirem...

Posveta - Hauro Sato

Noćas već po drugi puta ti mi se pojavi u snu:
no muž tvoj šest puta barem došao mi je u snu...

S tobom malo što imam da govorim, pa čak ni u snu:
s njim, naprotiv, ja sam radostan, šetam, razgovaram.

Čak i svijet snova je, mislim, protiv mene:
i baš zato ja i sumnjam u onaj Drugi Svijet...

Poslije tih snova budim se, ne mogu zaspati;
no san o tebi je prolaznokratkotrajan.

Kad muža ti sanjam, to odveć dugo traje,
a poslije toga, ujutro, boli me glava.

Priznajem kako silno žudim da vidim
kako u snu ubijam tvojega muža...

i da vidim
kako ću silno žaliti to ubijstvo...

Poslije poljupca - Rofu Miki

"Spavaš li?"
"Ne", otpovrnu.

U maju,
u podne,
u cvatu.

Na suncu,
na travi, kraj jezera
"Umrijeti tako, sklopljenih očiju"
djevojka reče.

Poema o Tesli - Miloje Popovic

Samosvojan
Isklesan iz tvrdog lickog kamena
Cudotvoran
Svetloscu zaseni sjaj plamena

Iz prstiju deset
Isisa snagu za divove
Iz mozga jednog
Potera bujice u slivove

Mag
Bez cilindra i magije
Vrac
Bez stapa i mantije

Iz tvojih pecina
Sevahu munje
Sa visoke kule
Poruke buducnosti

Tvoje drustvo
Hiljade besanih zora
Tvoji koraci
Od sedam milja
Tvoje nasledje
Oplemenjene planine i mora

Dusu predade vremenu
Vreme ti oduze dah
Udahnu zivotu nove sile
Sam se pretvori u prah

Pesma cveta - Halil Džubran

Ja sam reč koju izgovara Priroda,
Pa je zatim povlači
I krije u dubini svoga srca,
Da bi je ponovo izgovorila.

pesma cveta

Ja sam zvezda
Pala sa plavog šatora
Na zeleni sag.
Ja sam ćerka tvari
Što ih zima nosi u utrobi,
Proleće rađa,
Leto uzgaja,
A jesen uspava...
Ja sam poklon zaljubljenih;
Ja sam svadbeni venac
I poslednji dar
Što ga život daje smrti.
Ujutro s povetarcem zajedno
Najavljujem dolazak svetlosti,
A uveče je sa pticama ispratim.
Idem u korak sa livadama
I ukrašavam ih bojama;
Udišem vazduh i opijam ga
Svojim mirisima.
Dok mirno snivam
Gledaju me bezbrojne
Oči noći.
Budim se da posmatram
Jedino, blistavo
Oko dana.
Pijem vino rose,
Slušam raspevane kosove,
Plešem uz lelujave trave.
Uvek naviše gledam
Da svetlost spoznam,
A sopstvenu senku ne opažam.
To je mudrost velika,
Čoveku zasad nepoznata.

Postoji - Dejan Dimitrijevic

Postoji rec i miris,
popodne sa kapima kisnim
i susretom slucajnim.

Postoji negde izmedju oblaka
trag i pismo bez adrese
koje luta sa odgovorom
koji mozda nikad saznati necu.

Postoji u pogledu skrenutom
mnogo vise reci,
nego li su svi pesnici sveta napisali.

Postoji na drugoj strani ulice mnogo vise,
nego na ovoj na kojoj smo se
sasvim slucajno susreli.