Napredna pesma - Jovan Jovanovic Zmaj
Ми смо били Панславјани,
Турци, Руси, Чивутани,
Ала, боже, чудне ствари,
Зашто не би и Маџари,
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Пљували смо на Маџаре,
Пружали смо на ханџаре,
Терали смо сваку пзму
Сад смо хонвид дуализму.
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Славили смо негда? Тића?
Дизали смо Суботића,
Сад ћемо их блатом мити,
(То ће Пешти мило бити)
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Лагали смо и дојако,
То бар може казат свако,
Одсад ћемо трипут више,
Само гад се бегенише.
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Пљували смо што је ваше,
Пљували смо што је наше,
Пљуцкаћемо и сад болни,
Само тешик паранчолни!
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Омладина, чудне трице!
Да јој не смеш рећ: убице!
Ако вам се нужно чини,
Пећи ћемо да смо и ми
Сами клали. - А зашт` не!
Само дај субвенције!
У Србији нешто свити
Ту нам неће станка бити.
Па нек им се све обара
Кад немају за нас пара,
То је све:
Само дај субвенције!
Хоћете ли да смо наши?
Хоћете ли да смо ваши?
Хоћете ли да смо њини?
Како вам се згодно чини,
Тако ћемо! - А зашт` не!
Само дај субвенције!
Хоћемо ли против Срема?
Једном руком ил` обема?
Хоћемо ли проти Чешке?
Ил`на коњу или пешке?
Зашто не!
Само дај субвенције!
Метите нас у уларе,
Шиљите нам комесаре,
Дерите нам каиш с леђа,
Нашу кожу то не вређа.
Све се сме!
Само дај субвенције.
Zidanje Skadra
Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно беше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камои саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
"Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док ненађеш Стојуи Стојана,
А обоје братаи сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града."
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
"Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко бјела свјета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Јали отми, јал за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л` нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града."
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коњеу хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко бјела света,
Оде тражит` два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал` не нађе два слична имена,
Ал` не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин` мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
- Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
"Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града."
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
"Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев` ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј` у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л``, браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?"
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал` да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
"Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!"
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
"Не превар` се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет` мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!"
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
"Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! пребољет`` не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Говорила љуба Угљешина:
"О јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље пребољет`` не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици."
Она оде млађој јетрвици:
"Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље! преболјет`` не могу;
Но понеси мајсторима ручак."
Ал`говори Гојковица млада:
"Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато."
Вели њојзи госпођа краљица:
"Иди," каже, "моја јетрвице,
те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати."
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе
"Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?"
Ал` говори Мрњавчевић Гојко:
"Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет не могу!"
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
"Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!"
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал` се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват`;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
"Не дајте ме младу и зелену!"
То се моли, ал` јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
"Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил` робињу.
Те зидајте кули у темеља."
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б` јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Каде дође, да подоји дојке!"
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Каде дође нејаки Јоване,
Каде дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
"Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити."
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
па доносе чедо у кол`јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал` ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад чуда и зарад лијека,
Која жена не има млијека.
(Српска народна поезија)
Oci - Jovan Ducic
Beskonacne tvoje oci, mlada zeno,
Dve duge veceri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke sto uznemireno
Imaju sum slutnje u granama bora,
Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve zene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponocne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noc streme.
Oci moje zene, mracni triumf ploti,
Koje vecnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor nasle u njenoj cistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.
Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oci sijaju se s toga,
Dalekim i cudnim sjajem ushicenja,
Kao neke oci sto videse Boga.
Cuvaju na svojoj beskonacnoj mrezi
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oci nepregledne, na cijem dnu lezi
Velika i mracna slabost ocajanja.
Europska smrt - Josip Sever
(crtež)
crta se lice europe
oči mozak i humski humor
vitez juriša i njegovo lice
govori da je umro
fino se ovo lice crta u grimasi teatra
crta se jedna naprijed povuče
povuče jedna crta natrag
i blista cjelcati crtež
i njegov crtač
crta se europska smrt
što obrve podiže i pita
poštovani što vi ljubite?
sanduke dinamita vanjskopolitičke rubrike
u proljeće se kao cica mace
nježno omacuju kolonije
pršte latice atraktivne vatre
puše platinasti vjetar
iz rasadišta kozmogonije
uzlazno
nizlazno
crta je crkva daltoniste
s praznim haljecima vjere
heretici se krvavo liste
od zida do sierre
divno se crta europska smrt
u svojoj svjetskoj riječi
a ja sam stegnut u svojoj riječi
i lociran u snu
gladan od ovih praznih sloboda
gladan od pravde i bratstva
dok mi se smješka vlasnik gospodar
per aspera ad astra
dok ovo vrijeme mutavo kunja
i rana proždire gazu
smrt europe
tristan da cunna
stavlja ko cvijeće u vazu
širi se nacrtani miris
tik-tak
(posprdna poema o vremenu)
vrijeme – vremešce
šetalica šetka
vrijeme – vremešce
od početka šetka
vrijeme – vremešce
do svršetka šetka
vrijeme - vremešce
do svršetka šetka
vrijeme – vremešce
od početka...
(Blinjski Kut, 1938. - Zagreb,1989.)
enzensberger
Potonulo - Ivo Andrić
Neki glas, miris neki i jedna lijepa zvijezda ne mogu,
noćas, da dignu iz moje dubine sve što je bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lijepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osjećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.
enzensberger
U vlaku za Cascais - Damir Šodan
u vlaku za Cascais
vidio si najljepšu djevojku.
maslinaste puti
i oblih grudi
(poput Ornelle Muti)
imala je majicu
Dolce & Gabbana
i držanje Tereze Avilske
dok kontemplira koplje
kojom će je njezin kopljonoša
itd.
ali mora da ju je odbila
Wittgensteinova biografija
u tvojim rukama,
jer najednom se digla
i izišla u Estorilu,
a ti produžio za Cascais
s tužnim uvjerenjem
da si možda propustio
ženu svog
(ili barem nečijeg)
života:
Atlantižanku lijepu
kao tijelo njenog neuhvatljivog narječja,
sočno i šuškavo
poput one sambe
onog ljeta na Bohinju
kad ti je bilo osamnaest godina.
i što si mogao?
nastavio si čitati tu prokletu knjigu
s gorkom spoznajom
da su granice tvog jezika ipak
i granice tvog svijeta,
koji je sve što je i slučaj.
poput ovoga
što ga ni mrtav ne bi prešutio.
enzensberger
Modra tresnja - Zal Kopp
Pored mog prozora, svaku vecer, mjesec zastane
i sto zatekne tada na ulici, ponudi mom pogledu,
zatim dovede vjetar, a s njim i plavetnilo primakne
i u toj slici, kakvu samo srebro napraviti moze,
neprestano titra moja zelja da te ugledam u noci.
Gledamo se, mjesecinom optoceni, moja ljubav i ja,
cekamo i ne slutimo buru sto dolazi s vjetrovima,
ne cutimo u toj nagomilanoj tisini, pozar samoce,
vec uz jecaje i ritam srca, prislanjamo najdrazu bol,
da u klecanju koljena ne bi otkrila slomljenu dusu.
Onda odjednom, ispod misli, modra tresnja zadrhti,
sjaj vise nije trom i vrhovi se neba poloze na cigle,
tamne sjene nestanu i tracak ceznje uplovi u sobu,
tijelo postane mjesto dogadjaja, snaga dahom uzleti
i s planina ravnicom procvjetaju tvoje prozirne latice.
Voda sto tece mojim venama poput plamena zaigra,
izvori njenih tokova isprepletu tanke niti njeznosti,
mreza radosti razapne se dolinom kojom kapi rastu,
a ti, prostrujis zrakom i vatrom, zemljom i vodom
i svakom kutku moga tijela, dodas osmjeh zvijezda.
Nitko me, kad si u meni, ne dira svojim osjecajima,
nicije me ruke, dok se rastapas mojom dusom, ne traze,
ali nemir se ipak porama javlja, jer zedj u raju postoji,
kao kad, natopljeni suncem, nizinom zasjednu oblaci
i umjesto kisom, prstom tuge dotaknu njihovo sjecanje.
Kamo, kamo s otisla nocas, moja draga prepelice,
kad si nestala u jednom trenu i utekla u krilo mraka?
Zar se bojis mirisa modre tresnje i obrisa njenog zrelog,
pa u meni ostavljas uzaludna cekanja kao melem placu?
Kamo, kamo si se sakrila, po ovom suhom vremenu?
Htio bih se, prstenom, oko tebe zauvijek okruziti,
posjetiti, mila moja, jutra u kojima tvoja njedra disu,
zalaskom dana, protrcati radosnim proplancima srece
i s tobom usred tople postelje docekati mjesecinu,
da umore smirimo zagrljajima nasih vrelih usana.
Nemoj nestati uz obalu mora, niti vrhovima planina otici,
vec sa zlatnom skoljkom danas podji i moju ljubav potrazi,
a u okusu modre tresnje, sve ce tvoje strepnje nestati
i ti ces opet kao nekada, pitomim horizontom poletjeti,
umjesto rumene magle, tvojim ce se ocima spokoj siriti.
Kad zaboraviš nedelju - Gwendolyn Elizabeth Brooks
A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom,
A naročito
Kad zaboraviš nedelju;
Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,
Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,
I gledam niz dugu ulicu koja nikamo ne vodi;
Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;
I ništa ne moram da radim, i sretna sam
I kad ponedjeljak ne bi nikad trebao doći!
kad to zaboraviš, kažem...
I kako si psovao ako bi netko uporno zvonio na vratima,
I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,
I kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak;
To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog tintom u
jugozapadnom kutu, na
Nedjeljnji ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s rižom, i salata,
pa raženi kruh i čaj, i kolačići s čokoladnim mrvicama.
Kažem, kad to zaboraviš...
Kad zaboraviš moj tihi predosećaj
Da će rat završiti pre nego dodje red na tebe;
I kako smo se konačno svlačili,
Gasili svetlo, uranjali u krevet,
Ležali načas opušteni u nedeljnoj svežoj posteljini,
I nežno se slivali jedno u drugo...
Kada kažem, zaboraviš sve to,
Tada možeš reći, tada ću možda poverovati
Da si me dobro zaboravio.
majra
Misao - Kabir
Izmedju svesnog i nesvesnog,
misao se zanjihala:
O nju su okacena sva bica i svi svetovi
koji se neprestano njisu.
Milioni bica su tu: Sunce,
Mesec i njihove mene:
Milioni stoleca proticu, a ljuljaska se i dalje njise.
Sve je u pokretu! Nebo i zemlja,
vazduh i voda, pa i sam Gospod otelotvoreni:
pogled na sve ovo ucini coveka slugom.
Bijelo - Karl Krolow
Bijelo. Prorezan stolnjak.
Netko ga istresa: bijela ruka
Istočnog vjetra.
Netko reče, sniježi.
Izrezani zrak
postupno od zime
otvara oči.
Snijeg je lijep za pisanje.
Za vrijeme cijelog jednog pisma
vrijeme se uklapa i miriše
na mraz i jabuke,
sve dok se ne otopi.
enzensberger
Opomena-Antun Branko Simic
Covjece pazi
da ne ides malen
ispod zvijezda!
Pusti
da cijelog tebe prodje
blaga svjetlost zvijezda!
Da ni za cim ne zalis
kad se budes zadnjim pogledima
rastajo od zvijezda!
Na svom koncu
mjesto u prah
prijedji sav u zvijezde!
j@
A tko je - Nelly Sachs
A tko je ispraznio pijesak iz vaših cipela,
Kada ste morali ustati za smrt?
Pijesak što ga je amo donio Izrael,
Pijesak njegovih lutanja?
Gorući pijesak Sinaja,
Pomiješan s grlima slavuja,
Pomiješan s krilima leptirovim,
Pomiješan s prahom zmijske žudnje,
Pomiješan sa svime što je otpalo od Salamunove mudrosti,
Pomiješan s gorkošću tajne pelina -
O vi prsti
Koji ste ispraznili pijesak iz mrtvačkih cipela,
Bit ćete već sutra prah
Na cipelama dolaznika!
enzensberger