Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Ne pitaj me - Pablo Neruda

Srce mi je tesko
od tolikih stvari koje sam spoznao
i to je kao da nosim
vrecu golemog kamenja
ili kao da kisa neprestano pada
po mome secanju.

Ne pitajte me nista o tome.
Ne znam o cemu govorite.

Ni drugi nisu znali,
tako sam isao iz magle u maglu
misleci da se nista ne dogadja,
trazeci voce po ulicama,
misli po pasnjacima,
i ishod je bio ovaj;
svi su imali pravo,
a ja sam u medjuvremenu spavao.
Zato neka nametnu na moje grudi
ne samo kamenje nego i senu,
ne samo senu nego i krv.

Tako stoje stvari, mladicu,
a tako i ne stoje stvari,
jer, uprkos svemu, ja sam ziv
i zdravlje mi je izvrsno,
raste mi dusa i rastu nokti,
hodam po brijacnicama,
odlazim do granica i vracam se,
istem i oznacujem polozaje,
no ako zelite vise saznati,
moje se staze zaplicu,
a cuju se tuga i laz
kako laju oko moje kuce;
vedro vreme je ljubav,
izgubljeno vreme je plac.

I tako, o svemu onom cega se secam
i o onom cega nemam u pamcenju,
o onom sto znam i o onome sto sam znao,
o onome sto izgubih na putu
s tolikim izgubljenim stvarima,
o mrtvima koji me nisu culi,
a mozda su hteli da me vide,
najbolje da me ne pitate nista;
stavite mi ruku ovde, na prsluk,
i videcete kako u meni udara
vreca mracna kamenja.

Napušten mali park - Ivan Slamnig

Sve bubri od vlage;
na klupama sjede listovi.
Nitko nije skočio preko zidića,
nikoga nema u grmlju.
U amfiteatru kestenjastih stabala
vjetar uzima noć.
Oni stenju potmulim hropcima.

Kult šutnje - Danja Djokic

Snažna je tišina
U kojoj smo se susreli,
U kojoj su grmili jedino
Damari rasprostrti pod kožom
Odredjujući ritam vremena
Kroz pogled što upija,
Kroz nazaustavljivo klatno
Urodjenog nam sata.

Tišina što poradja
Šutnju kao nedonošće,
Pa joj mi blizinom
Uvjetujemo napredovanje.

Fokusirajmo se na
Bezdan tišine pogleda,
Tajnošću ovjenčan
Trepavicama lahorastim
U ime prvog i poslijednjeg
Ovozemaljskog nedirnuća
Svaki tvoj ostanak krstit ću
Pregrštom odstajale tišine,
A kad budeš jednom odlazio,
Prolit ću za tobom čašu šutnje,
Za sreću, zbog odbranjene samoće.

Postoji - V. Holan

Postoji takva sudbina
da sve što o njoj nije kolebljivo, nije čvrsto

postoji takva ljubav
da se svet završava tamo gde hoćeš da postaviš
stopu

Postoji takvo uživanje
da usta žene izgledaju kao da je stid samo
pitanje pola

Postoji takva kosa, krivotvorena meteorom,
da je to sigurno đavo koji je u njoj pravio
razdeljak

Postoji takva samoća
da samo jednim okom vidiš već samo so

Postoji takva zima
da daviš golubove i tako greješ svoja krila

Postoji takva težina
da si između onih što padaju ti onaj koji je već pao

Postoji takva tišina
da je moraš izgovoriti: i to ti, bas ti!

Ljubavanka - Tanja Prokopljević

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, čistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveća kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moć,
a sve zato što na livadi cveća kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protiče, a onda se sliva
vrh usta dotiče, tu greje se više i tako vruća Tebe dira.
Sve to na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Smrtnik u pokretu - Tanja Prokopljevic

Znam da moje telo ne želi da se povije.
Bežim od umora koji mi namiguje,
klečim pred istinom.
Pokušavam da stvorim snagu kojom mislim
da ću i samu večnost pred sobom pokoriti.

Znam da uplašena sam od smiraja
i da pokretom zelim da ovladam svetom.
Mišići mi stežu srce,
a krv se mazi po žilama.
Napinjem se i duboko ulazim u enegriju polja,
tako žarnog, ali nemog i bestidnog

Znam da su mi divlje jabuke pružale
istinsku moć vrelog pokreta
kojima sam se krila od sna
tog. sto nastaje kada se sivi oblak iz usta
otrgne. a telo postane ploča

Znam da mi je lakse da u energiji polja
činim propuste i uzimanja
samo da se otrgnem od istine života,
ali ograničena sam vremenom
samo sam smrtnik u pokretu.

Pahuljice - Ratko Petrovic

Doći će hladne noći, ledene kiše,
i vetrovi što cvile, vetrovi što pate.
Osetićeš kako u tebi samoća diše,
plakaćeš kroz najtanje somotske sate.

Poletećeš tad u ove pesme, bilo kamo
i nisi se nadala, da će na kraju ispasti,
kako bila si pahulja malena samo
u nečijim usputnim smetovima strasti.

A umesto uspavanke za svoje nemirne sne,
grcaj pesmu, koju si dosad pevala,
znam ja dobro, znam ja baš sve,
al’ sama si birala, sama si snevala...

I kad je već tako, dajem ti... evo!
privi noćas ovu pesmu uz svoje grudi,
pisanu, dok sam te dečački snev’o...
sama si birala mila, pa sada sama i budi.

Put - Milutin Bojic

Padao je suton, dan je bio kisan,
Mi nevini, topli, iskricave krvi.
Cekasmo nesvesno val vekova stisan,
Da u strahu pljusne u poljubac prvi.

A sad kako rado svu buducnost nudim,
Trazeci strah onaj, rumenilo stida,
Da,ko nekad, kroku besciljnom se cudim,
Da madjiski dvorac masta s jutra zida.

Ja ljubavi imam jos socne i sveze.
neuvelih grudi evo trosi cari!
O, kako me peku te nevine mreze;
Neki blatav demon njima gospodari.

Ne stapajmo usne, jer se ljubav siti;
Vaj,sve blize dan je besvetih kumira,
Dan kad vise nece u nas straha biti,
A presicen nagon zatrazice mira.

Kako brzo nebo biva idol bludan,
I svetinja Svetih pod noge se mece!
I poljubac svaki kog sam svesno zudan
Kap je zlatnog blata na zrcalu srece.

Na mome sutonskom nebu - Pablo Neruda

Na mome sutonskom nebu ti si poput oblaka
i tvoja boja i oblik su onakvi kakve želim.
Moja, moja si, ženo usana slasnih,
moji beskrajni snovi u tebi žive.

Svjetiljka duše moje rumenilom ti boji noge.
Moje vino trpko najsladje je na usnama tvojim,
oh, žetelice moje sutonske pjesme,
kako te moji samotni snovi osjećaju mojom.

Moja si, moja, i ja kličem u popodnevnom
povjetarcu, a vjetar pronosi moj udovički glas.
U dubini očiju mojih ti loviš, tvoj noćni
pogled se zaustavlja poput vode tvog otimanja.

Zatočenica si u mreži moje muzike, ljubavi moja,
a mreže muzike moje kao nebo su široke.
Na obali tvojih tužnih očiju duša mi se radja.
U tvojim tužnim očima početak je zemlje snova.

Isprateno pakuvanje - Henk van Kerkvijk

Nasite zadovolstva se zavrseni,
tancovite cekori koi nikogas ne gi nauciv,
povtorno se neodigrani....

Vetrot zaviva sproti branovite,
deteto e stutkano kako zdivot
koj burata go zaboravila
da go odvee;
neka spie, neka spie, neka spie.

Zemi go, nezno, vo kolata,
potoa pridruzi mi se na sirokoto predno sediste,
( povtorno e oboeno kako ostriga ).

Sredi ja kukata i ostavi go moreto
da bide doma so branovite.....
Negovata pena neka pisti na plazata.

Neka go, neka go lize bezzivotniot pesok.
Zaboravi kako soleniot vetar ni go skiseli nezadovolstvoto.
Zaminuvame vo nov zivot,
vo nova zemja,
na drug obilen pesok.

No ostavi go posledniot kovceg onde,
prosto pokraj vlezot.
Nema da go zememe....

Poln e so seta nasa bolka.

Prosta istorija - Velimir Zivojinovic Massuka

Proslo je sve; i jedva dusu dirne
Secanja talas drag,
Ko s veceri kad tihom vodom pirne
Daleki vetar blag.
Proslo je sve sto bolelo me ikad!
O, laz je da se ne zaceli nikad
Rana i radosti trag.

Bez nespokojstva, bez srdzbe, bez krika,
Secam se danas ja
Ljubavi nase, tvog smeha, tvog lika;
A srce jedva zna
Za uzas dana, za besane noci,
Za kletve da se ziveti nece moci,
Za gorke snove bez sna.

Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Proslo je sve. - I samo katkad, kada
Mesecev takne me prah,
Dusu mi talas jedva jedan dirne,
Ko tihu vodu u veceri mirne
Dalekog vetra dah.

Ljubav - Marijana Mladenović

Dođe iznenada,
slobodno ušeta,
zauzme svaki deo srca,
ispuni radošću dušu,
vine među oblake i zvezde,
stavi osmeh na lice,
sjaj u oko,
napravi haos u glavi,
podari najlepše snove...

Nestane iznenada,
baci treskom sa oblaka na zemlju,
donese noći bez sna,
dane bez svetlosti,
život bez radosti,
prazne ruke,
rane na srcu,
bol u duši,
suze u oku,
haos u glavi...

Ljubav,
snaga što u trenu uzdiže,
snaga što u trenu razara.

Iz knjige "Tebi inspiracijo moja"˙)