Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Riječ - Lucja Danielewska

Kroz vječnost
dotjerivane misli
da bi se u trenutku
razvezao čvor
na vrhu jezika

Koralne mindjuse - Jaroslav Seifert

Sve sto nam izmice
i u proslost propada
gubi uz put mnoge odlike svoje.
Zlo bledi, greh se zaboravlja,
vino cikne,a poljupci
pod nebom trajni,
u pesmu se preobraze.

Kad bih tvoj zagrljaj pozeleo,
smisljao sam stihove.
Tumarao po sobi,
govorio ih u prazninu.
Ah,ti stihovi!
Ne behu bas mudri,
al'bese mnogo neumitne ceznje
i strasnih reci u njima.

Stiskala si mi dlanom usta
da zacutim,
i uporno branila
iznenadjene svoje usi.
A ja sam vec bludeo vrhom jezika
ruzicastim njenim zavojima
kao na lavirintu.

Na tvom srcu spavao
i nezajazljivo miris udisao
vrele puti.

Snovi, sto se kradom blize
da spavaca spopadnu u mraku,
imali su boju tvojih ociju.
Bili su plavi.
A na celo mi polako kapali
korali tvojih mindjusa,
kao kapi pecatnog voska.

Kad danas u dlanove polozim
ostarelo lice,
pod prstima jasno napipavam
obrise tvoje lobanje.
Nikad na nju mislio nisam,
ni glavu u dlanove spustao.
A i zasto bih?

A strasnja ceznja da se budi
makar bez radosti, bez nade,
stalno prisiva crna krila
strahu od nepostojanja.

Ali, kad zaista umrem,
iz tisine ce gline,
jos da u koracima tvojim
zajeca moja ljubav.

Tek da neko ne pomisli - Gordana Knezevic

Toliko toga sam pohranila na
Dlanovima
U žutoj zemlji
Zvezdama
Kupinama
Kovčeg prepun puzavica
Pero od slame
Medovinu
Belu imelu

Tek da neko ne pomisli

Da osim pesme nemam ništa

Pod pazuhom mi
Sever sveta
Reč tvoja koju pretačem
U strmu večnost
Raskršća dišu pod kožom
U tvojim rukama
Nemilosrdno Sunce

Tek da neko ne pomisli

Da postojiš samo zato
Da bih mogla sebe da lažem

Grabljivice nadleću plen
Orgulje u vetru
Košmari
Preteće stonoge
Tri otkucaja zvona za
Bogove u
Pozorištu

Tek da neko ne pomisli

Da sam rođenje svoje
Započela u tišini

Kako da te nazovem - Sandor Petefi

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci, to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni -
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
slatka majko moje srece,
vilinska devojko
vizije koja se dotice neba,
najsmelije moje nade
zastidjujes svojom stvarnoscu,
moje duse jedino
blago vrednije od celoga sveta,
slatka, moja lepa, mlada suprugo,
kako da te nazovem?

Ta ljubav - Zak Prever

Ta ljubav
tako silna
tako drhtava
tako nežna
tako očajna.
Ta ljubav
Lepa kao dan
i ružna kao vreme

Ta ljubav tako stvarna
ta ljubav tako divna
tako srećna
tako vesela
i tako jadno
drhteći od straha
ko dete u mraku,
a tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek
u sred noći.

Ta ljubav koja je izazivala
strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali.

Ganjani ranjavani gaženi
dotucavani,
poricani zaboravljeni.
Zato što smo tu istu ljubav
mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali
poricali, zaboravljali.

Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
a sva ozarena
to je tvoja lljubav
to je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
i nije se izmenilo.

Toliko stvarno kao neka biljka,
toliko drhtavo kao neka ptica.
Toliko toplo i živo kao leto

Možemo oboje
otići i vratiti se.
Možemo zaboraviti,
a, zatim ponovo zaspati,
pa probuditi se patiti bditi.

Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se
osmehnuti se, smejati se
i podmladiti se.

Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare,
ziva ko želja.
Svirepa kao sećanje
hladna kao kajanje
nežna kao uspomena.
Hladna kao mermer.

Lepa kao dan
nežna kao dete.
Gleda nas smešeći se,
i kazuje mnogo ne govoreći ništa.

A ja je slušam drhteći
i vičem.
Vičem za tebe
Vičem za sebe
i preklinjem te

Za tebe za sebe i za
sve one koji se vole
i koji su se voleli.
Da ja im vičem
za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu,
tu gde si
gde bila si nekad.

Ostani tu,
tu gde si.
Gde si bila nekad
Ostani tu.

Ne pomiči se
ne idi.
Mi koji smo voleli
mi smo te zaboravili.
Ali ti nas ne zaboravi,
jer nemamo drugog
do tebe na zemlji.

Ne dopusti nam da
postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više.

Odemo gde bilo.
Daj nam znak da si živa.
A mnogo docnije na ivici
nekog šipražja
u šumi uspomena,
iskrsni odjednom,
pruži nam ruku i spasi nas.

Očevi i sinovi - Tomica Bajsić

Prvi put nakon velikog broja godina
imam u ruci novčanicu od punih tisuću kuna
s likom Ante Starčevića, takozvanog oca domovine.
Držim je pri sebi samo na mah, jer već sam
na redu u banci gdje plaćam račune.
Onakav si kakvog sam te zamišljao, oče
tvoja brada prošarana mudrost, oči
duboke, znatiželjne, ali ne činiš se sretan
što gledaš u svog sina.
Iznenađen jesi, ali radostan nisi.
To sam ja kakav jesam
oče, tvoj je sin već ostario čekajući na red
da te upozna.

Tuga u tišini - Radmila V. Stanković

Eh sto nisam sada vetar
da se prospem medj oblake
i da starom stazom znanom
Do svog doma sad odletim.
Miris hleba da osetim
sto ga majka umesila
da je vidim dok se krsti
Boga moli za sve dobro
Pa da opet vetar budem
da se prospem medj oblake
putem starim da putujem.

Od slike sam ove dalek
daleko od hleba majke
i ognjista moga rodnog.
Eh, da mi je da sam vetar
svoju zemlju da udahnem
parce neba da pogledam
pa da odem putem starim
onim kojim oblak luta.
Kad bih mogo da ga sledim
ptice vrle da nadletim
rodnu kucu da posetim
miris hleba da osetim
majku svoju da zagrlim.

Da me vodi oblak taj
eh, da sam pusti vetar
da ugrejem ruke svoje
hladno mi je, tuzno ovde
samo srce da ogrejem
na ognjistu svoga doma.
Da zagrlim staru krusku
sto moj deda jos posadi
pomirisem ruze drage
u dvoristu iz kog krenuh.
Daleko sam sestro mila,
stranac samo u tudjini,
hladno mi je puno ovde.
Nebo nema iste slike.

Sirim ruke da prigrlim
nema nikog da se svrti
samo pusti vetar dodje
ne trebam ga nikad zvati
sa dusom je mojom vodjen
zna kad treba da mi dodje.
U dlanove gledam svoje
i sve vidim brazde, mape
svaka brazda put do kuce
a usrcu suza gorka.

Da sam sada parce jedno,
list hartije koji luta
nosen vetrom lutalicom,
sto po nebu oblak prati.
U dom moj da me vrati
suzu srcu da osusi,
Srce svoje da ugrejem
uz toplinu da se smejem.
Da osetim toplo, juzno
hladno mi je ovde
tuzno.

Nisam jadan
samo gladan
majcin hleb mi sada treba
da nahranim dusu svoju.
Da me Sunce pomiluje
zrakom svojim
da osvetli, lice setno
ovo moje.
Eh, sto nisam vetar pusti.

Takva sam kakva sam - Žak Prever

Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se nista ne moze izmeniti.
Potpetica mi je suvise visoka,
Struk mi je suvise vitak,
A grudi suvise cvrste.
I koluti pod ocima suvise modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I sta se to vas tice?!
Ono sto mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca sto se medju sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zasto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I nista se tu ne moze izmeniti!

Zena - Danja Djokic

Kao granit je čvrsta...
Kad iskrsnu problemi.
Ustrajna toliko u svemu,
Da i sama brda razmiče.

Sunce se jutrima rađa
U njenim toplim očima,
A mjesec joj se klanja
U neprospavanim noćima.

Među njenim bedrama
Ključa vulkan strasti i života
Njene ruke su nježnost
Najmekše uzglavlje i najveća ljepota.

Tijelo je njeno oranica,
Na kojem sve posijano niče.
Uz blagoslov Tvorca,
Njenim se sposobnostima kliče.

More ljubavi što nosi u sebi,
Dodiruje sve obale kontinenata.
Njene riječi, nekad su mekše od paperja,
A nekad odrješite i reske, kao grom,
Ali ona kad voli, voli dušom svom.

Ona je, čas plima, čas oseka,
Upravlja ovim svijetom,
Dok je života i čovjeka.

Kad počneš da je vrijeđaš,
Sjeti se, život ti je dala.
I time u tvom životu,
Njena uloga nije prestala.

Ona je i stvarnost i privid,
Dan i Noć, Svjetlo i Sjena.
Bez nje se život ne nastavlja,
Njeno ime je jednostavno - Žena!

Ako ti postaneme išta - Irena Delišimunović

Kad ti postanem ista
kao vjetar
kao trava
što u svome plesu zavodi ljude
Kad budem nalik
na neke pretke
najdražu knjigu
i njene retke
nemoj se pitati kamo sam pošla
jer tu sam

Kada ti postanem ista
kao stablo
kao klupa
što u svojoj sjeni ugošćuje
Kad budem nalik
na nespokoje
najdražu sliku
i njene boje
nemoj se pitati gdje li sam bila
jer tu sam

Kada ti postanem ista
kao vrijeme
kao ljubav
što je u nama i grč i dodir
Kad budem nalik
na noći duge,
vlakove, barke,
mora i pruge,
nemoj se pitati kamo sam pošla
jer ostajem.

PS:
Volim svaku njenu riječ
ana

Kapi - Ljubenko Zvizdic

Volim tvoje reci nerecene
dugu kosu sto me silno sludi
usne tvoje sto su k'o svanuca
mis'o lepu sto iz sna me budi.

Nemoj da te nista preterano cudi
oko tebe sto se zalud trudim
u mladosti mojo od tebe sam ranjen
i ne mogu biti kao sto su drugi.

Svakom danu k'o da nesto fali...
uvek cekam jutro da se javi-
da zarudim i uz svice planem
i u mis'o,kad ti tesko bude,
k'o spasenje iznenada banem.

Kad se dvije rijeke u oku dodirnu – Danja Djokic

Spremila sam šapate
Pod prozorima duše
Zajedno sa prvom
Odrezanom kovrdžom,
Uramila jutro koje se
Ogriješilo o svetost
Noćnih spavanja
U korist naših
Danonoćnih bdjenja.
Na zid objesila sliku
Tek vjenčanih sjenki
Iz prostora Univerzuma.
I sad ti pjevam prstima
A ti me slušaš srcem.

Naš krevet nema
Niti jednu stranicu.
Mi se naslanjamo
Na svoje bokove
Održavajući tijela
Sladostrašćima.
Ugrušak straha
Ne može blokirati
Kolanje ljubotoka.
Razlijevamo se i ledimo
Onako, po potrebi.
Netko uvijek mora
Sačuvati hladnu glavu
Dok se dopjevavamo
Razvezanim čulima.

Danas će prodavati
Lažna sunca po trgovima,
I osmijehe ispijenih duša
Rasipati nakon kremiranja.
Ulovimo zrnce razuma
Krajičkom oka, u letu.
Progutajmo knedlu u grlu,
Zalijmo sve dobrim uzdahom,
Pogostimo se damarima
Ispod nategnute kože
i raspustimo sve stege
Dodirujući se mislima,
Dok nas licemjeri
Nemilosrdno kljucaju i pljuju.

Ne može nijedna tamnica
Zatvoriti čistoću istine
Oboje smo glasali
Za iskrenost, nepobjedivu.
Reći ću ti koliko ti pripadam
Kad pogledaš u nebo
I pogledi naši se ukrste
U osmijehu sunca,
U zenitu vriskom strasti
(kada me sretneš).