Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Usamljenost - Alfons de Lamarten

Na bregu, pod hrastom, koliko li puta
Pri zalasku sunca ja zamišljen stojim,
Dok mi setan pogled po vidiku luta,
Preko plodne ravni pod nogama mojim.

Ovde tutnji reka, bujna, penušava,
Zmijasto se gubi u tamnoj daljini;
Tamo nepomično jezero već spava
I večernja zvezda blista na visini.

Još vrhove gorske zracima rumenim
Odsjaj sunca zari, no već u tom času
Gle, evo kraljice noći, s kolima maglenim!
Pojavi se i svud belu svetlost rasu...

I zabruji zvono sa drevne zvonare,
A pobožna pesma s njim put neba leti.
Putnik staje, sluša: to glas crkve stare
Sa smirajem dana peva koncert sveti.

Al’ i pored svega ovog, moje grudi
Prazne su i srce ništa ne pokreće;
Zemlja je za mene senka koja bludi,
Sunce živih – mrtve ogrejati neće.

Od brega do brega zalud pogled traži
Zapad, istok, mesta bliska i daleka –
Sve je zalud! Ni beskraj tugu mi ne blaži,
Svugde čitam: da nigde sreća me ne čeka!

Šta će mi doline, kuće, zemna blaga,
Kad čar svega toga dušu mi ne greje?
Samo vodopadi, stene i samoća draga.
Jednog bića nema i već pusto sve je.

Da l’ zalazi sunce, il’ tek jutru zrači?
Ravnodušan ja sam spram sunca i neba!
Da li se vedrinom il’ maglom oblači?
Šta će meni sunce? Dan meni ne treba!

I kada bih mog’o ići kud sunce ide,
Preda mnom bi bila praznina očajna.
Ja ne volim ništa to što oči vide,
Nit’ što od vas želim, nebesa beskrajna!

Ali, možda tamo, iza ovog sveta
Gdeno sija Sunce nad suncima samo –
Kada bih otresao prah što duši smeta
Ono što sanjah – video bih tamo.

Na izvoru želja opio bih grudi,
Tamo ja bih našao i ljubav i nadu
I onaj ideal kom duh svaki žudi,
A kome na Zemlji ni imena ne znadu!

O, zašto ne mogu, na krilima Zore,
Vinuti se cilju koji želje sniše?
I zašto da ovde još me jadi more
Kad za Zemlju ništa ne veže me više?

Kad lišće s drveća na ravnice pada –
Noćni vetar njega vitla i raznosi.
Pa i ja sam sličan svelom listu sada.
Vetre! Uzmi mene i dalje me nosi.

Zaljubljeni dan - Irena Vrkljan

Ovaj je dan kao otkinut list
samo tisina i zrak i ti.

On je zarobljen
u velikoj krletki sunca
koju si nosio kroz ulice,
ovaj je dan uhvacen
u mrezu tvog lica
i ne moze izaci iz tebe,
ne moze se otkotrljati
poput lopte
natrag do mojih nogu.

On je ptica
koja ne dise,
koja se ne cuje,
njega naprosto nema.
Ovaj sam dan izgubila
Kao sto se gube kljucevi,
kao sto se topi snijeg
ili zaboravljaju prijatelji.

I ja se vise nesjecam
njegova okusa
njegove obline,
ti si iz njega sve izbacio
sasvim si ga ocistio
ispraznio, prozracio.

Taj dan zbog toga lagan
poletio je poput balona
negde izvan mene,
da bi postao oblak ili kap kise
taj dan bez mirisa, trajanja i boje
potpuno se osamostalio
i ostavio je za sobom
samo tebe.

Čežnje i bolestan mladić - Đuro Sudeta

Noć miriše sijenom. I zvijezdama sa svoda.
Prođi preko prijelaza dok mjesec ne prohoda,
pa poslušaj, molim te,kada sumrak dolazi:
tko to uvijek oko moje kuće prolazi!

Čuo sam ga noćas! Baš su negdje žita
spremala se krišom da do jutra dozore,
a ja nisam mogo uzdržati više,
a ja nisam mogo da ne otprem prozore;
i da žita do zore.
Ujutro je pijesak gorio na drumu,
preko njeg je prošlo sedam rujnih makova;
ptice su me zvale da idem u šumu,
a ja nisam mogo:
sudbina je takova.

Putniče sa ceste, mila djevojko,
prođi preko prijelaza ja sam bolestan,
pa pogledaj, molim te, kada sumrak dolazi,
tko to uvijek oko moje kuće prolazi.

Poeziju će svi pisati - Branko Miljković

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tudjina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je Najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
Bolesti
Cvet izmedju pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga.

Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati

Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slusaće oluju

Ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
Kao sto su sužnji pevali o njoj?

Ti me ne voliš - Sergej Jesenjin

Ti me ne voliš i ne želiš, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajući, od strasti uz žar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osećajnim
ja s tobom nisam ni nežan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sediš na mojima.

Neka ti oči trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
tonuć u nešto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom očajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svojim putem otići ćeš u smiraj
da prokockaš dane i plač novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,
o ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
i sa tobom ponova se sresti.

Bliže pleća okrenuvši drugom
i malo se pognuv ne misleći.
“Dobro veče”, reći ćeš mi s tugom.
“Dobro veče, mis” i ja ću reći.

I ništa neće dušu da zanjiše.
Nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više.
Izgorelog niko ne zapali.

Ljubicasta jesen - Liliana

U koje nebo ti sada gledaš?

U čijim očima dio sebe tražiš?

…

Zašto baš u ovom trenu slutim

strah se tvoj raspuko

u staklenu ciku.

Pogledaj u sebe…

Šta primaš: ljubav ili naviku?

Priznaj,

makar ljubičastom naivnom oblaku,

kakve plamene dubine u sebi ćutiš.

Priznaj,

makar držeći skrštene prste na ledjima,

kao što nijemima usne svoje držiš.

Tiho na zapadu

jenjava sunca jesenjeg sjaj,

iz odškrinute škatule srca

dopire loman glas.

Znam, to se užareno u tebi

želja rasplamsava,

dok guši je omča

davno propalih godina.

Ja mogu sjenu na sjenu

i laž na laž slagati,

i nijeme ljubičaste oblake

još dugo čekati.

A ti…

Kad u postelju za dvoje

legneš sam

u svoj ispruženi dlan

pogledaj…

Čuješ li linije života riku?

Odgovori.

Šta držiš: ljubav ili naviku?…

Odgođeno vrijeme - Ingeborg Bachmann

Okrutniji stižu dani.
Vrijeme do opoziva odgođeno
na obzorju se ukazuje.
Uskoro ćeš vezati vezice
i otjerati pse u njihova dvorišta.
Jer utroba riba
se ohladila na vjetru.
Jadno sada gori svjetlost obrnika.
Tvoj pogled u magli osjeća:
Vrijeme do opoziva odgođeno
na obzorju se ukazuje.

Tamo preko ljubljena tone u pijesak,
on raste ka njenoj raspletenoj kosi,

prekida joj govor,
naređuje joj da šuti,
nalazi je smrtnu,
spremnu za oproštaj
poslije svakog zagrljaja.

Ne osvrći se.
Zaveži vezice.
Otjeraj pse.
U more baci ribe.
I pogasi obrnika sjaj!
Okrutniji stižu dani.

Kartezijanski svibanj - Karl Krolow

Metodičko proljeće

Kartezijanski svibanj, njegova
dosljedna cvatnja.

Po šumarcima se
razvija
šarena botanika.

Gleda se nastajanje
poznata cvijeća.

Dolaze do riječi
zeleni slogovi.

Nezadrživi jorgovan
pozdravlja pravedno nebo.

Necu ti nikad javiti - Ratko Petrovic

Ovi snegovi, nešto slute...

Veju da se pamte.

Za dobra ili loša sećanja.

Kao pretskazanje.

Na momente bajkovita zima.

A zapravo, kada bismo telom osećali
ljudska osećanja, osećanja sveta,
ovaj mraz bi govorio i opisivao
odlično u kakvom to svetu živimo...

Deveti krug pakla.
Bez zabluda.

Samo ledene suze noći
u gustom rafalu.

Pahuljice...
ništa nema sličnije meni od njih,
i ništa sličnije od njih
krhkoj održivosti moje sreće...

Ušuškan u maštu,
toplo dremam...

Naučio sam sebe napamet.
Nema dublje tame,
niti lepšeg proleća...

Ali prelazi su teški.

I tebe znam odlično.
Sve periode. Mene. Plime.
Smene. Procese. Cikluse.
Sektore. Slojeve. Osećaje..

Od jednostavnosti tvoje iskrenosti
do najvećih komplikacija
tvoje nesigurnosti.

Kada ustanem,
put će biti neizvestan i dug.

Kad opet posle stanem,
videću
da li se šta promenilo u meni...

I neću ti nikad javiti.

Moje knjige - Jorge Luis Borges

Moje knjige (koje ne znaju da ja postojim)
isto toliko su dio mene kao i ovo lice
sa prosjedim zaliscima i sivim očima
koje uzalud tražim u prozorskom staklu
i koje opipavam zgrčenom šakom.
Ne bez izvesne logične gorčine
mislim da se suštinske riječi
koje me iskazuju nalaze u ovim listovima
što ne znaju ko sam, ne u onim koje sam ispisao.
Tako je bolje. Glasovi mrtvih
reći će me zauvijek.

Pogledaj patke draga - Zvonimir Golub

Ti si me ostavila, bože,
kako je to smiješno.
Šta ćeš sada bez mene tako sama?
Svi idu u dvoje, ali ti i ja,
svako svojim putem.
Pogledaj patke, draga, nekamo lete.

Svugdje parovi, svugdje on i ona
i ptice kao i ljudi drže se za ruke,
samo ti i ja stojimo bez riječi
kao dva broda u magli, ispod tuđih zastava.

Ti si me ostavila, bože,
kako je to smiješno,
šta ću sada bez tebe u toj šumi?
Svi nekamo žure, ali ti i ja,
na koju ćemo stranu?
Teška si odviše, ne mogu da te nosim.

Nisam te volio, sada mogu reći.
Dok si kraj mene ležala, gdje sam tada bio?
sada ti i ja stojimo bez riječi
kao stablo i sjena koja mu više ne pripada.

Судба - Д. Плавшућ

По тамном звезданом своду трага
Што скрива све свете тајне брака
Која ће од свих девојака
Његова заувек бити драга.

Небо је пуно божанских знака,
Ал само за једним од њих трага.
И виде у сазвежђу Зодијака,
Где се грле Девица и Вага.

А сутра, усред белога дана,
Закуца тихо на његова врата,
Из суседства вижљаста мала,
Са косом боје жутога злата.

Момак је ни погледао није,
Била је за њега одвећ млада,
А није знао да се ту крије
Њихова љубав, вера и нада.

И гле, опет у чекању брака,
Угледа ону за којом трага,
Тамо у сазвежђу Зодијака,
Где се грле Девица и Вага.

Године среће тада су дошле,
Љубав је дала плодове своје,
За награду што се толико воле
Лепе и здраве дечице двоје.

Временом коса поста им бела,
И лице цело избора време,
Земаљски прах настаде од тела
И расу се међу звезде неме.

Прах њихов спојен за вечно време,,
Плете венац усред Васељене,
Тамо у сазвежђу Зодијака,
Где се грле Девица и Вага.