Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Bez sagovornika - Desanka Maksimovic

Razgovaram bez sagovornika
kao da razgovaram s duhom,
ne vidim mu razgovetno lika,
čujem ga više srcem nego sluhom.

Nema čudjenja, nema nesporazuma,
razgovaramo kao vekovni znanci,
otvaram širom vrata uma,
reči iz podsvesti idu pravce.

Govori mi što nikada inače
neće mi reći ako se sretnemo.
Znam šta mu i polureči... znače.
Razgovaramo sad naglas, sada nemo.

Pričini mi se da razgovor teče
u dalekom predelu, visokoj travi,
nekad u svanuće, nekada uveče -
sve je nestvarno, a kao na javi.

To biva kada se u meni nagomila
mnogo prećutnog, u samoći.
Razgovaramo kao što razgovaraju oči,
kao što razgovaraju dva bila.

Poeziju više niko neće pisati - Matija Bećković

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Izmedju poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predvidjali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrdjene.

U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni čovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

Sunce nije savrsena stvar - Marija Cudina

Sunce nije savrsena stvar, jer se ne moze pretvoriti u djecaka,
niti u malog psica ljubavi, koji se igra u krugu nebesa
a to, sto se bez njega ne moze zivjeti, to je samo kazna daljina
za visinu, za plavo u ocima, za most preko rijeke.

Otici i ne vratiti se, to je najvrijednije izmedju svih dogadjaja
ali sunce ni to ne umije. Mozda mu nedostaje ljudska ludost.
Popraviti se to vise ne moze, ali kad bi uspjelo kome
onda bi smo se sigurno sjetili da mu jos nedostaje ljudska smrt.

Tuge - Juan Ramón Jiménez

Sivi spoj slepih časova
opkoljava nas i lovi,
kao talasi, kao oblaci,
grozomorni, teški,
kao tuge,
kojim nas daruju.

Gde smo?
Šta hoće ove tuge?
Zašto nam prilaze,
i kuda vode...
Uvek iste,
na isti način.

Nagota im tolika
da to više i nije.
Na nejav i na nenad
lice, i na stud,
koji ništa ne nudi,
i ništa ne čeka.

Niti ih ubijamo,
niti nas ubijaju!
Samo rastu, bez predaha,
u ne znam šta,
bez ičeg u šta bi zurile,
i slepe...

I ovde - Desanka Maksimovic

I ovde, na ničijoj zemlji,
ulaziš mi u san kao u dvore
koje si napustio tek juče.
Ulaziš kroz zatvorene kapije
i kroz pore,
kao da si od moga sna u dugom putu
pogubio ključe.

Ulaziš u zaključane prostore
sluha i vida,
provućes se ispod očnih kapaka
kao mesečeva zraka,
kao lopov preskočiš
snu preko zida.

U zemlju ničiju
sklizneš po jave i nejave samom šavu,
probudiš ponoć uspavanu,
suza ukapaš u kladence,
negde digneš,
negde spustiš bolu branu,
i tek te jutro odnese na svom splavu.

Psalm tužne neveste - Horhe Rohas

Za blagost koju si našla u samoći mojoj
uzneću te iznad ljudi svojim glasom košnice
napuštene.

Otrgnuću sa prstiju tvojih sve ono što te okiva,
svaki beleg koji zatamljuje tvoju kožu
i neće više biti prstenja u žilama tvojim.
Onda ćeš mi doći tako nova
kao da nikad teret nisi osetila na plećima svojim.

Vratiću ti krv nataraške
da te vidim u petnaestoj godini kako jedeš trešnje.

Ja sam onaj koga si kao devojčica
u školjkama čula kako plovi.

Onaj koji je slatke priče narandžama pričao
kada si se sa prstenom ponovo igrala.

Onaj koji je tkao lanene snove i andjele
na oltarnicima belim.

Onaj koji je na dan tvoga prvoga straha
stavio bulke u ložnicu tvoju.

Još pesnik bio nisam,
ali narandže su već naslućivale cvetove svoje;
mislio sam:

''Kada te budem sreo,
nastaviću da te tražim svakoga dana.

Ljubiću te u različite sate
da bih izmenio dolazak noći.

Ostavićeš na njivi svoju odeću sa mirisom žene
da bi zemlja znala da treba da procveta.

Kad dodje vreme orhideja, staviću ti ih u kosu.
Tvoje malene uši će ih postideti.

Ješćemo plodove šumske i hodaćemo bosi
da nam usne imaju ukus rose.

Nećemo ulaziti u gradove ni u hramove
da ne bi bilo ljudske tvorevine izmedju kože i boga.

Bićeš povratak za onog sina moga
koji je izgubljen od početka sveta.

Kad budeš njihala ruke i bude te ganula
uspavanka,
razmišljaće vrba što bdi nad obalama.

I tvoja belina će umilostiviti vodu
gde vodenica sanja svoje najbolje brašno.

A kada bude trebalo bdeti radi hleba,
napunićeš mi usta gradom da umiriš poljupce.

Sklonićeš se od kiše u školjku,
a moja će ruka uzeti tvoju pesmu i podići je do
mog uha.

Skočićeš u rečnu dubinu
da bi ne padajući skočila sa oblaka na oblak.

Zarićeš ruke u zemlju vlažnu od kiše
da bi označila mesto za ljiljane.

Prvog dana kada budeš zapevala, posećićemo drveće
jer tog dana gnezda će biti nepotrebna.

Kad čuju tvoj glas, pčele će prestati da rade, a saće će ostati prazno.''
To ti ja govorim.
Sad slušaj šta ti velim.

''Pevaj dok ne osetiš
da te bole očni kapci.
Misli na mene dok ti san
ne odleti sa lastavicama.
sanjaj me dok noć ne bude
primorana da se sakrije u zvonima.

Voli me dok ti se oči
ne napune suzama.

Plači dok od suza
ne pobegnu ptice.
Zovi me dok ne poraste
trnje u mojim ušima.
Čekaj me dok ribe
ne popiju sve reke i zapevaju.
Jer jednoga dana to će se dogoditi.''

Dje reče Japan - Matija Bećković

Matinja Bećković rodjen je 29. novembra (na dan Sv. Apostola Mateja) 1939. Godine u Senti. Otac Vuk Bećković je bio oficir Jugoslovenske kraljevske vojske pa ih rat zatiče u Novom Sadu gde je otac službovao u Petrovaradinskoj kasarni. Po kapitulaciji da bi izbegao zarobljništvo sa ženom i sinom vraća se na očevinu u selo Velje Duboko u Crnoj Gori. Posle izbijanja gradjanskog rata ostao je veran zakletvi, i postao komandant Jugoslovenske vojske, na kraju rata "odstupio" je sa saborcima i "nestao" u trideset petoj godini života.

Matija Bećković je od druge do deset godine živeo u Veljom Dubokom gde je završio osnovnu školu, niže razrede gimnazije je učio u Kolašinu i Slavonskom Brodu. Na Filološki fakultet, grupu za jugoslovensku i opštu književnost upisao se školske 1959/60 i od tada živi u Beogradu. Iz braka sa Verom Pavladoljskom rodile su se bliznakinje Ljudmila i Olja (1964).

Bavio se novinarstvom radeći najviše u Ježu i Ježevim izdanjima (Čik, Zum, Čik pogodi). Sardjivao je na Televiziji Beograd u vreme kada je urednik dečijeg programa bio Dušan Rdović. Najpoznatiji od pseudonima kojima se služio je dr. Janez Paćuka

Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. Godine, a redovnog 1991. Bio je član Odbora za slobodu misli i izražavanje, predsednik UKS i član Krunskog saveta od njegovog osnivanja.

Neke od knjiga koje je objavio su: "Vera Pavladolskaja", "Metak lutalica", "Tako je govorio Matija", "O medjuvremenu", "Če – tragedija koja traje", "Reče mi jedan čoek", "Medja Vuka Manitoga", "Lele i kuku", "Čiji si ti mali?" "Ćeraćemo se još", "Helba i jezika", "Poeme" i mnoštvo drugih proznih i poetskih tekstova koji su često priredjivani i za pozorište i izvodjeni na domaćim i stranim scenama.

O Bećkovićevim delima objavljen je zbornik "Poeika Matije Bećkovića" i knjige Stevana Kordića "Njegoš i Matija", Dragn Lakićevića "Reče mi jedan čoek" , "Matija Bećković pesnik" i knjige Miloša Jevtića "Ovako govori Matija i Matija."

Dje reče Japan

Dje reče Japan
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi trebalo pametnije
Ponekad i drugog čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.

Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To me i zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.

I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
Ali šta misle i znaju drugi
Znam koliko oni.

Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.

Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.

Po godinu sam sebe nagovarao
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga i borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.

I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.

Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.

Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću.

Tobož slušam pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne goni nego ja hoću.

Niko samnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikog sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skroz zavapijo
Ne mogu više
I iskoračio preko vrata
Preko kojih ćeš iskoračiti i ti.

Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Pojednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A ond pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.

Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Ka bor osamnik
E to drvo je junak
I čoek je čoek
Ako može sam.

Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.

A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimni glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovce.

Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.

Pomilovanje - Ratko Petrovic

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.

Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
na mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.

Ja sam verovao da ima tih malenih leptira
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku,
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom
i pod kišom zvezda padalica...

Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...

Ali ne!

Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!

I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!

Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!

Od pijanstva - mamurluk!

Od patnje ostaje...
Sve! Da
Ona i dalje ostaje cela!

I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!

Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari

Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu

ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa

tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza

i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe...
Bez nekog velikog razloga.

Zato, poštedi me makar ovaj put!
Makar ti!

Put u nepostojanje - Slavko Mihalić

Jedan brijeg već tri dana leži odronjen i nitko
nema snage da mu pristupi.
Samo ću ja, s tankim prstima, prekapati njegove
rane da bih se razbolio
i da bih uništio tu prokletu želju koja hoće
da joj se divi,
da bude, da kliče, da vlada, da obuzima, a ja sam
tako suvišan.

Otvorite se, potpune praznine; kažem praznine jer
nemam riječi za stvari bez imena,
a stvari bez imena treba da su prisutne u
pijankama prije sprovoda,
jer tamo ćemo, gdje one vladaju, naći naše
potpuno smirenje,
mi koji odustajemo, mi koji odustajemo jer
priznajemo vašu hrabrost.

Prve kapi kiše - Zvonimir Golub

Ne postojim, ni ti ne postojiš,
možda si me sanjala,
možda sam te stvorio
od modrog kamenja,
od zvijezda koje ne vidiš,
od mesa obilježenog tvojim noktima,
od krvi koja te traži
dok napušta moje srce,
od ptica i njihova perja
visoko iznad zvonika,
od izmišljenih ruža bez imena,
od ljekovitih trava na kojima se odmaraju
tvoj plamen, tvoja košulja
i tvoje gusle,
od tebe same okupane u riječi
koja izvire iz moga grla,
od godišnjih doba koja podiže
ruža vjetrova, od snijega
koji će pasti gdje ti staneš,
od svega što nemam, miješajući sve to
sa onim što sam imao
ili sam vjerovao da imam.

Možda sam mijenjao skretnice
očekujući vlakove koji ne stižu
skupljajući ono što si odbacila,
možda sam učio napamet
stare molitve
i tvoj hljeb i tvoje vino
još su kraj moje postelje.
Nedjelja je svaki dan
ako još znam da postojiš,
naše se riječi sudaraju
i uspinju visoko na nebo,
držeći se za ruke.

Možda sam te posadio duboko u zemlju
čekajući da nikneš kad dodje vrijeme,
možda sam želio samo da me sanjaš,
ali ti spavaš zatvorenih očiju,
gledajući kroz prozor
prve kapi kiše.

Srbiji, na istoku - Petar Gudelj

Srbiji, na istoku.
Na drugoj strani Dunava.
S druge strane Mjeseca.
Zdna Dunava, iz mulja,
izlazi Mjesec.
I obasjava tvoje dječačko
lice.

*
Srbiji, za djevojke
i jabuke.
Osula te jabukama
i djevojkama.
Obasjala freskama.
Za lipu što je prva listala i cvjetala
na Terazijama.
Pod kojom si me čekala.

*
Srbiji, na istoku.
Za Borinu Uvelu ružu
i suv bosiljak.
Za mjesečinu u Vranju.
Za Mominu Sestri u pokoju
i Gospi.
Za Lament nad Beogradom.
Za Rastkovo Otkrovenje
i Matićevo More.

*
Za bunare i Morave,
što ti uzeše lik.
I odnesoše u crno more.
U vječnost. U ništa.
Za pregršti pšenice i milosti
što prosu u tvoju divlju kosu.
Za ilinjske gromove
i đurđevdanske kiše.
Što ti prosvijetliše pamet,
izbistriše oči.
Za stol u Narodnoj biblioteci
i šumsku klupu na Tari.
Za cijelo zvjezdano nebo
očiju što više ne svijetle.
Koje su zašle.

*
Srbiji, na istoku.
U čije si ćupove i bardake
istákao svoje ikavske pjesme.
I suze.
Za sve, za sve, za sve.
S ljubavlju.

Himera - Jovan Dučić

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srca i duša, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vređa i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;

I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;

I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne neviđene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.