Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Zahvalnost - Vesna Parun

Da sam umrla u djetinjstvu
ne bih znala kuda vode
bijele stramputice
oko srca rasprostrte.
Da sam umrla
na tvojim rascvalim granama
o ružo ljubavi
ružo putenosti
ne bih znala
kako prostor ohrabruje,
kako je beskrajno
privržena samoća.

Nocas u podne - Adrian Henri

Nocas u podne
Samoposluge će se reklamirati
Poklanjajući uz sve artikle po tri novčića

Noćas u podne
Deca iz srećnih porodica biće upućivana u sirotišta
Slonovi će pričati jedni drugima viceve o ljudima
Amerika će Rusiji objaviti mir
Generali iz prvog svetskog rata
Prodavaće za praznik primirja bulke na ulicama
Pojaviće se jesenji narcisi
Kad lišće opadne uvis na krošnje

Noćas u podne
Golubovi će ganjati mačke po gradskim dvorištima
Hitler će nam narediti da pružimo ograničeni otpor
Na žalovima i čistinama pogodnim za iskrcavanje
Tunel pun vode biće prokopan pod Liverpulom
Prasad će biti viđena gde leti u jatu iznad Vultona
Nelsonu će se vratiti ne samo oko nego i ruka
Beli će Amerikanci demonstrirati tražeći jednaka prava
Pred Belom kućom
A čudovište je upravo stvorilo doktora Frankeštajna

Devojke se u bikiniju izlažu mesečini
Dok pravi narod peva narodne pesme
Umetničke su galerije zatvorene za posetioce iznad 21
Pesme književnika dospevaju na top-liste
Političari se biraju za ludnice
Ima posla za svakog i niko ga neće
Mladi se parovi ljube po uličicama usred beloga dana
Svugde po zaboravljenim grobljima
Mrtvi će tiho sahranjivati žive

A
Ti ćeš mi reći da me voliš
Nocas u podne

Iluzije - Frans Van Mastrigt

(mnoga mjesta, Zemlja)

Sada te srećem
samo u snovima,
jer labirinti moga uma
još su jedina mjesta po kojima
zajedno sa mnom hodiš.

Ja često izgubim moj put
i lutam bez cilja
dok ponovo ne naletim na tragove tvojih
koraka,
skrivene već iza idućeg ćoška.

Grozničavo proganjam
tvoju sjenku
ali ona se već gubi
na jutarnjem suncu
i ja proklinjem novi dan
što me lišava tvoje prisutnosti.

Dobri andjeo - Rafael Alberti

Dodje andjeo koga sam volio
i kog sam dozivao.
Ne onaj sto cisti nebesa nezasticena,
zvijezde sjajne bez koliba,
lune bez domovine,
snjegove.
Snjegove te sto padaju iz ruke neke,
imena nekog,
sna,
cela.
Ne onaj sto je za kosu svoju
privezao smrt.
Vec onaj koga sam zelio.
Onaj sto ne razdire zrak,
ne lomi lisce ni pokrece stakla.
Onaj sto je za kosu svoju
privezao spokoj.
Da mi, bez bola,
iskopa obalu slatke svjetlosti u mojim
grudima
i dusu ucini plovnom.

Nestvoren - Vinicius de Moraes

Daleki su putevi koji vode u Vreme - drugi mesec sam gledao na visinama
Na zelenim prostranstvima isti plac slusam kao da dolazi iz vecnih ocekivanja
Ostar vetar pokrece senke akacija nad sjedinjenim nagim telima koja se vole
I u mom telu svi pokreti nestaju poput glasova umirucih polja.

Ah, cemu sluzi ljubavniku ljubav koja nece nici na neplodnom tlu
Cemu sluzi pesniku zarobljeniku da se otvori nad mocvarom i zapeva
Nista se ne moze uciniti jer se radjaju nesrecna deca poput kaktusa
Iz zlog semena koje je mahnito telo prosulo u tihim sumama.

Ne preostaju ocima ni prijatne slike - jedino se proslost budi ako se budi bol
I proslost je poput poslednjeg mrtvog koga treba zaboraviti da bi se zivelo
Sve ponoci zvone, i opruzeno telo je napustilo svoj lezaj
Na nocnim ulicama dusa seta napustena i sama, u potrazi za Bogom

Ja sam kao stara ladja koja cuva u svojoj utrobi vecitu huku ustalasanog mora
Ipak, kako je more daleko i kako je tvrda zemlja poda mnom...
Srecne su ptice koje pre mene dosezu uzvisenu slabost
I koje u letu padaju, male i blagoslovene, u parkove vecitog proleca.

U okrutnom secanju dvadeset godina prati dvadeset godina na jednom ljudskom putu
Daleko od ljudi pustosi su i dalje neosetljive prema smrti
Zitna polja koracaju prema seljaku i znoj na zemlji
A iz popadalih, prezrelih plodova radja se cudno, mirno drvece.

Ah mnogo prodjoh i uzalud... obmanjujuce reke su nosile moje telo u sve epohe
U prvoj zemlji niko nije znao za Gospoda srece...
Kad mi je telu zatrebao odmor, odmorih se, kad mi usta ozednese pih
Kad mi bice zatrazi put, dadoh mu je, ali postadoh prosjak.

Daleko su prostori velikih letova gde muzika neobuzdano treperi
Napusteni grad je prostor u kome pesnik sanja velike usamljene letove
Ali kad ocaj dodje i pesnik oseti da je mrtav za noc
Zenske ga utrobe upijaju i uspavanog predaju zori.

Jeziv je bol koji baca zarobljenog pesnika u uzvisenu bedu
Jeziv je mucan san coveka koji je bezbozno oznojio telo
Ali je dobra lutajuca saputnica koja donosi zaborav jednog minuta
Dobra je zaboravljena koja daje mrtve usne ocajnickom poljupcu.

Gde je daleki poj okeana?... Nad zelenom sumom se sunovracujem i tragam za beskrajem
Na povrsini talasa ima kosa otvorenih poput cvetova - to su mladi koje je vecna ljubav iznenadila
U sumama trazim vecne sokove ali stabla umiru
Na tlu vidim mrsava isprepletena tela od kojih je poezija pobegla kao miris od mrtvog cveta

Isuvise sam jak da bih mrzeo nesto osim zivota
Mnogo sam slab da bih voleo nesto osim zivota
U srcu mi nezainteresovanost i nostalgija nekih dana me unistava
Jer necu biti nista kao mrznja i ljubav ako nista nemam i nista ne vredim

Mene Bog nije stvorio i nemam njegovu dusu i lik
Ja sam nikao iz zemlje i pripala mi je samo bol zemlje
Ja sam mahnito telo koje drhti pred golobradom mladoscu i puca nad stvorenom slikom
Ja sam demon dobra i cilj zla, ali nisam nista

Nista ne vredi coveku nevino shvatanje svih stvari
Ako ga lisice sputavaju da podigne ruke
Nista ne vrede coveku plemenita osecanja ako pociva na niskim
U tvom devicanskom krilu mene nikada nece biti, Gospo...

U jezivoj noci drvece place nada mnom i gleda me...
I ja koracam... nad mojim telom drvece prolazi...
Ko je umro ako sam ja ziv, zasto drvece place?
U meni je sve nepokretno, ali sam ziv, znam da sam ziv jer patim

Ako neko ne bi trebalo da pati, to sam ja, ali patim i sve je isto
Ja imam ljubav i blagoslov, ali patim poput ocajnika i ne mogu nista
Patim od nemoguce cistote, patim od male ljubavi ociju i ruku
Patim jer mi mucnina istrosenih grudi stvara gorak ukus u ustima.

Ne zelim zenu koju bih silovao niti dete koje bi podiglo ruku na mene
Nista ne zelim jer ostavljam za sobom trag suza
Hteo bih samo da me prezru zbog slabosti
Ali, za ime Boga, nikad me ne ostavljajte samog!

Ponekad dusa za trenutak uroni u veliku smirenu ekstazu
U naletu tisine i lepote prodje i ljubi celo nepomicnog coveka
I onda se pesnik pojavi i iz njegovih se grudi zacuje cudesan glas
Koji kuca u ustreptalom vazduhu i sve jauke pretvara u jedan jedini.

Ali posle, kad pesnik pobegne i covek se vrati kao iz sna
I na usnama oseti nepoznat smeh
Bes mu ispunjava srce i on odbacuje poeziju
Koja je sa sobom ponovo donela pocetak svih predjenih puteva.

Svi su trenuci prosli i svi su trenuci vec prozivljeni
Miris ruza ispunjava covekove grudi i smiruje ga
Ali ako bor zavija na vetru covekovo se srce zatvara u nemiru
Ipak, spavace ispod borova koji zavijaju i ruka koje odisu mirisom.

Mene Bog nije stvorio i ne mogu pobeci telu i secanju
Ja sam poput stare ladje daleko od mora, s tuzbalicom u praznoj utrobi
U mom bicu svi pokreti zamiru - nista ne ostaje zivotu
Samo ja ostajem nepomican u vremenu koje prolazi, prolazi, prolazi...

Vreme sadasnje i vreme proslo - T. S. Eliot

Vreme sadasnje i vreme proslo
Su oba možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
čitavo vreme je neiskupivo.
Što je moglo da bude jeste apstrakcija
I ostaje stalno mogućnost
Samo u svetu špekulacije.
Što je moglo da bude i što je bilo
Pokazuje jedan kraj, koji je uvek prisutan.
Koraci odjekuju u sećanju
Niz hodnik koji nismo birali
Ka vratima koja nikad ne otvarasmo
U ružičnjak. Moje reči odjekuju
Tako, u tvojoj duši.

Satrapija - Konstantin Kavafi

Kakva nesreća, a stvoren si
za lepa i velika dela;
ta tvoja nepravična sudba svagda
da ti uskraćuje podsticaj i uspeh,
da te ometaju obične navike,
i tričarije i ravnodušnost.
I kako je užasan dan kada popuštaš
(dan kad odustaješ i kad popuštaš)
i kad krećeš peške ka Susi
i kada stižeš kod kralja Artakserksa
koji te milostivo prima na svoj dvor
i daje ti satrapije i slično.
A ti to prihvataš beznadežno,
sve te stvari koje ne želiš.
Za drugim plače tvoja duša, drugo bi htela:
odobravanje naroda i mudraca,
teško i neprocenjivo bravo;
Agoru, Pozorište, Lovorove vence.
Kako da ti da to Artakserks,
kako da sve to nađeš u satrapiji,
a bez toga kakav ćeš život provesti

Je li tu nečeg bilo - Hans Magnus Encensberger

Bilo je nečeg dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.

Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.

Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.

Rani radovi- Hans Magnus Encensberger

Danas mi ponovo pada na pamet,
posle četrdeset godina,
usred popodneva.
Gde li je zalutala
ona pohabana knjiga
koju mi je onda dala?
Patos rečenica,
koje je njena nemirna ruka
podvukla crveno?

Rani radovi-
niko živ nije znao za to
onda, u Nemačkoj.
Siva je bila prašina
pedesetih godina.
Letnje pege
usred zime,
dirljivo nestrpljenje.

Pre mnogo godina
neko mi reče,
ne znam ko, pre mnogo godina,
telefonom, usput,
da se ubila.
Ništa ne podseća na nju
ove tople srede
u maju, danas, čak ni
raščitana knjiga.

Pustos - Jorgo Temeli

Izvan nas umiru stvari.

Kud god da krenes nocu, cujes kao da neki zamor
Dolazi sa ulica gde nisi bio,
Iz kuca u koje nisi svracao,
S prozora koje nisi otvarao,
S reka nad koje se nisi nadneo da pijes,
Sa brodova kojima nisi plovio.

Izvan nas umire drvece koje nismo upoznali.

Vetar prolazi nestalim sumama.
Umiru zivotinje od bezimenosti i ptice od tisine.

Tela umiru sasvim polako od napustenosti
Zajedno s nasom starom odecom po sanducima.
Ruke koje nismo dotakli umiru od samoce.
Sni koje nismo ni videli od nedostatka svetla.

Izvan nas pustos smrti zapocinje.

Zenski recept - Vinicius de Moraes

Neka mi one neugledne oproste, ali

ljepota je temeljna stvar. Neophodno

je imati nešto od cvijeta u svemu,

nešto od plesa, nešto od visoke mode

u svemu tome, (inače,

žene se usklade u plavom, elegantno,

kako to već rade u Narodnoj Republici Kini).

Nema srednjeg puta.

Potrebno je da sve to bude lijepo. Neophodno je

da iznenada imaš utisak da je čaplja sletjela,

da s vremena na vrijeme

lice poprima onu boju koja se može naći

u trećoj minuti svitanja.

Da to sve bude neprimjetno,

ali da ostavlja odraz u prostoru, kako bi

procvjetalo u muškim očima. Neophodno, apsolutno

neophodno je

da ona bude lijepa i nepredvidiva. Neophodno je

da se spušteni kapci prisjete

stiha Eluardovog, da zagrljaj bude više

od sudara tijela: da dodir ima

puninu sunčevog poslijepodneva.

Da je lijepa, ili bar da njeno lice nalikuje hramu, i

da je laka poput tračka oblaka: ali da je oblak

s očima i bedrima. Stražnjica je jako važna. Oči

van svake sumnje, taj

pogled nevine zloće. Svježe usne

(ne vlažne!) isto su od velike važnosti. Bitno je

da ekstremiteti budu tanašni, da se ukazuje nešto

koštanih pregiba, posebno koljeno, kada prekriži noge.

I kosti karlice pod strukom koji se miče neovisan, izuzetno ozbiljan;

ipak, problem je ključne kosti: žena bez ključnih kostiju

poput je rijeke bez mostova.

Prijeko je potrebno malo od pretpostavke trbuha, i onda

žena prerasta u kalež, njeno poprsje poprima

grčko-rimsku ekspresivnost prije negoli gotičku ili baroknu.

I mora biti sposobna osvijetliti tamu s minimalno 5 vata.

Oblik glave treba biti primjeren, vrat malo

otvoren odostraga; i neophodna su leđa:

veleposjed!

Ruke i noge mogu završiti poput drška, ali treba

biti i nečega u bedrima,

i trebaju biti meke, meke poput cvjetnog filma,

pahuljaste prema vani,

ali i osjetljive prema dalekosežnijem dodiru.

Preporučljivo je imati pazuha zaslađena

Samosvojnom aromom

(minimum proizvoda parfumerije!) Nesumnjivo

prednost je u dužem vratu tako da glava daje,

s vremena na vrijeme,

dojam kao da nema ništa s tijelom, i

žena nikada neće cvijeće prihvaćati

razdvojeno od misterije. Ruke i noge trebaju

sadržati diskretne gotičke elemente. Koža treba biti hladna na rukama, ramenima, leđima i na licu

ali ulegnuća i uglovi trebaju imati temperaturu

nikada nižu od 37° Celzijusa, sposobnu

eventualno nanijeti opekline prvog stupnja.

Oči su poželjno velike s rotacijom

sporijom nego zemljinom;

ona mora uvijek stajati ispred nevidljivog

zida strasti, koji se pri potrebi,

može premostiti. Neka žena ispočetka ima,

bila visoka ili niska,

mentalni sklop planinskih vrhova. Žena bi uvijek,

trebala ostavljati dojam sa s prvim treptajem oka,

ona može nestati, a s njom

i svi njeni planovi i osmijesi.

Ona ne treba prilaziti, treba se pojaviti,

odlaziti, a ne ići,

i mora imati izvjesnu moć za iznenadnim zatišjem,

moći nas opčiniti da probudi u nama

gorčinu sumnje. O, iznad svega,

bez obzira na okolnosti, bez obzira na svijet, njena

beskrajna govorljivost, ptičja promjenjivost,

kada dodirnuta duboko u sebi ona postaje divlja,

ne gubeći ništa od ptičje krasote,

treba uvijek izdisati nemogući parfem;

destilirati opijat medovine i uvijek pjevati

bezglasnu pjesmu svojeg uzbudljivosti; ne prestati

biti vječnom plesačicom kratkotrajnih dana;

i kroz svoje bezbrojne mane postati

najljepša, najsavršenija stvar u cijelom

bezbrojnom stvaranju.

Rijeka i more - Vesna Parun

On je rijeka, a ja sam more.
Njegov je nemir naglost voda
koje raspasuju travu. Ja ih slušam
kako huče u tijesnom koritu
probijajuć se kroz duboki kanjon
snagom od koje sustaje moja blagost.

Ja sam nestrpljivo more. On je rijeka.
Njegove lađe nisu moje lađe.
Njegove ptice nisu moje ptice.
Ali njegovim lađama ja sam sidrište
gdje je dopušteno sjesti uz vatru
i smiješiti se jednoj priči
zbog koje se zaboravlja smionost.
Njegovim pticama ja sam klisura
koja ih sakriva u svoje stijene
misleći da ih otimlje oceanu.

On je prispjela rijeka. Ja sam more.
Moje obale postaju njegove obale.
Moje oluje postaju njegovo uzglavlje.
Moja beskrajnost postaje njegov mir.