Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Cujem vrata - Aleksandar Filipide

Čujem vrata koja su se otvarala
Pre pola veka u mojoj blizini:
i evo večeri u kojoj ubrah
Mesečev osmeh sa prozora...
U koje su se zimzelene valove
Drevne sekunde sklonile?

Iz zazidane pećine izlaze,
Čudni i začudjeni, dečaci iz Efesa.

Počesto me tanki veo sna još odvaja
Od snevanja (od smrti) ?

Al' potkatkad, tragajući dugo
Promičem
Eolskim lavirintom iz uma,
No ipak ne stižem.

Na karti više nema novih prostranstava.
Nepoznato je u nema.

Tugovah nekada što vreme mine lagano
Ko hiljade i hiljade praznih kolica;
A um je uzaludno zaobilazio
Obazrivo
Zagonetke iz Sabe.
I vidim da u velikoj knjizi, gde se skupih,
Ostade odveć mnogo belih strana.

Zbogom, dakle, verovanje svako:
Uzvisujem se u efemera, da trajem.

Iz Motelskih hronika - Sam Shepard

Da si jos uz mene
Držao bih te
Ljuljao na kolenima
Duvao topao vazduh u oba uva

Tebi, koja si pisala kao panter
Šta god da ti je teklo venama
Kakva god da te je zelena krv
Odredila za takvu zlu kob

Da si još uz mene
Provalio bih u tvoj strah
I on bi sa tebe visio
U dugim ritama
Kao raskomadani užas

Okrenuo bih te
Licem ka vetru
Kičmu savio preko kolena
Zvakao ti potiljak
Sve dok ne otvoris usta za ovaj život

U noci - Laurie Lee

U noci su mi ruke lude, mislim,
jer razdrazljivo tkanje tame slijede
rezbareci stalno tuzan list tvojih usana
u gustoj, crnoj kori sna.

I zglobovi mojih prstiju hitri su u ludilu
skacuci sa izgubljenim cudjenjem
kroz beskrajnu pustinju snova,
oblikujuci okvire zelja
oko misli tvojih ociju.

Danju je otisak tvoga tjela
kao udarac sunca po mojim rukama
i kor tvoje krvi
pjeva neprestano
kroz kanale moje ruke sto odjekuju.
Ali ja sam izgubljen u svojoj kolibi
kad izidju zvijezde,
jer moji dlanovi kao macji gledaju,
a povrsina svakoga trenutka
tvoja je slika sto se ljulja.

Muzika u brdima - Vesna Parun

I brda su rasla ...

Zarobila sam neki glas u vrtu.
Bila je trešnja. Imala sam sve.
Prvo se čuo zov a onda sve bijelo od
latica postade. I jeku možeš vidjeti:
luk svjetlosti nad očima, kao uspavanka.
Koliko koračaja do tebe, moja sudbino.

I u čekanju se neprestano mijenjamo.

Već smo bili zatvorili prozore. Kad eto
jedno proljeće zaputilo se izvoru
(i tebe oči tvoje da me vole).

I osjetih da i ja izvirem odnekud. Da tečem.
A sve je promijenjeno, i sama ljubav,
kao južni vjetar iznenada na brijegu

I eto: lovac silazi proplankom. Postadoh
isto što i on, ne mogu drukčije

a livada je široka.

I lovac. I izvor. I vjetar. I trešnja. I brdo.

Pogovor - Eva Zonenberg

Ova knjiga je svaki put pisana za tebe
ostavljam je između susretnutog i nesusretnutog
između mene i tebe
između onog koji je naučio da ne bude i onog koji je to primetio
ne upisujem posvetu jer su posvete za sve
ova knjiga je samo tvoja
ponesi je sa sobom stavi je na policu kada izlaziš
da bi se susreo s onim što si u njoj upamtio
ova knjiga je uvek na tvojoj strani kao amulet
ali ne sreće jer je sreća suviše jednostrana
ne čuva ni od zla već od nečeg goreg
da greškom ne bi obukao na sebe svet okrenut na levu stranu
u stvari ti si je napisao
čekajući velike stvari i prepoznajući mnoge male stvari
ne umem da lažem niti da govorim istinu nadrasla je očigledno i nužno
ne imponuje joj smrtnost ona je dar susreta koji ne očekujemo
kako je peto godišnje doba počelo u jesen a završilo se u proleće
kao da su se mladost i starost nebo i zemlja zaljubili
jer je srce čudna zverka: bez godina izvanprostorna
"da" i "ne" prestaju da zvuče kao nekad

Užasne su večeri hladne - Aleksandar Blok

Užasne su večeri hladne,
Vetar što drhti od nespokoja,
I drumom uznemirujući šum
Nestvarnih koraka bez boja.

Ko osećanje na bolest skorašnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Dortmunder* - Samjuel Beket

Pravo u magiju u Homerov mrak
ispod crvenog fenjera od hrama
ja smotanko a ona kraljica
žurimo ka ljubičastoj lampi tananoj
umilnoj muzici bestida.
Ona stoji preda mnom u svetlu
pridržavajući komadiće žada
čednosti signaculum** poprilično načet
a oči oči crne sve dok zora
ne okonča dugu noćnu frazu.
Tad, kao puž na violini, sklupčam se
dok njeni poslednji tonovi titraju
u meni, Habakuku, bardu svih grešnika.
Šopenhauer je mrtav, bestidnica
odlaže lautu.

*''Dortmunder je marka nemačkog piva, pod čijim 'činima' je napisana ova pesma.''
** signaculum (lat.), deminutiv od znak, znamenje, značić, prim. prev.

Nešto tamo - Samjuel Beket

nešto tamo
gde
negde tamo
gde to tamo
van
čega
glave čega drugog
nešto tamo negde tamo van
glave

na zvuk jedva čujan u trenu
nestaje a sa njim i kugla
ne baš gola
oko
otvara se beči
i na kraju
više ničeg
opet se zatvara

i tako to malo vremena
negde tamo
negde tamo van
nešto kao
kao
život
ne baš

1974.

Cutanje bilja - Vislava Simborska

Jednostrano poznanstvo izmedju mene i vas
ne razvija se najgore.

Znam sta je listic, sta latica, klas, sisarka, stabljika,
i sta se s vama dogadja u aprilu, a sta u decembru.

Iako je moja zainteresovanost neuzvracena,
nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dizem nos.

Imam za vas imena:
klen, cicak, lijander,
vresak, venja, imela,
nezaboravak,
a vi za mene nijedno.

Nase putovanje je zajednicko.

Za vreme zajednickih putovanja razgovara se,
razmenjuju opaske o vremenu,
ili o stanicama minulim u zaletu.

Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo sta vezuje.

Ista nas zvezda u istom radijusu drzi.

Na osnovu istih zakona bacamo senke.

Pokusavamo nesto da znamo, svako na svoj nacin,
a i ono sto ne znamo slicno je.

Kako znam i umem objasnicu, samo pitajte:

sta je to gledati ocima,
zasto mi srce kuca

i zbog cega moje telo nema korenje.

Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja,
ako si uz to neko
za vas tako nistavan.

Siprag, sumica, livade i rogoz -
sve sto govorim je monolog,
i vi ga ne slusate.

Razgovor sa vama je nuzan i nemoguc.

Neodgodiv u uzurbanom zivotu,
mada odlozen za nikad.

Necu izmisljati za tebe - Pierre Seghers

novu stvarnost, poklonit cu ti stare bubnjeve
izdubljene vatrom, njihove ce usne
odzvanjati nasim zaboravljenim novostima,
sjecanje njihovog jezika mozda ce te dostici.
Ako si pobjegla svojom stranom bunar djetinjstva
nece vise vidjeti svojim vodenim okom
nebo u pokretu
i ti ces zivjeti u pustinji, u tebi pustinja
bez odjeka. Na vrscima tvojih prstiju
necu vidjeti vise nedodirljivo, iz celije mudraca nestat ce zlato
tvojih ociju.
Ni ti ni ja nismo zamisljali takvu udaljenost.

Uzdah - Goran Tadić

Tačno znam kada me tvoje misli zapostave.
Zadesi me neko zlo, nevolja, loši ljudi.
Pitam se tada da li te neka briga obuzela
i odvukla misli od mene, pa nema ko da me čuva.
Ne umem sam
i više se uzdam u tvoju brigu za mene,
nego u svoju snagu.
Nju čuvam da mogu da te branim
od sila sa kojima mogu da se nosim
i koje smeju samo na mene,
na tebe nikako.
I kad bi stigle do tebe, ne mogu ti ništa,
jer su ih moje grudi oslabile.
Nije mi žao što, oštećen, teško dišem,
jer znam da će me tvoje misli zakrpiti,
da ću moći da te uzdahnem,
to je dovoljno da prikupim snagu
za borbu sa onima što ne smeju blizu tebe.

Ne znam kako se vazduh natopi tobom,
pa moj uzdah na tebe miriše.
Odjednom je tesno u mojim grudima, al' ne dam te lako.
Lagano te ispuštam, da mi što duže usne golicaš.

Ponekad uzdahnem, ne znajući da si to ti.
Prepoznam te tek kada mi srce pomeriš.
Nasmešim se, znam da je namerno,
jer želiš da me podsetiš da sam živ.
Promeškoljiš se, raširiš ruke
kao da meriš koliko ima mesta
od srca do najbliže praznine.
Napraviš piruetu i uhvatiš zalet
za odlazak iz mene.
Pokušam usnama da te zadržim,
ali ne uspevam, jača si.
Samo si svratila da me podsetiš na mene
i ostaviš poruku, koju ne razumem.
Možda svaki put kada te uzdahnem.
upiješ nešto toplo iz mene,
nešto od čega nemam koristi,
a tebi ugreje dušu?
Umem da postavim pitanje,
na koje pametniji od mene nemaju odgovor.
Moje misli su znakovi pitanja,
kidaju meso tim kukama,
čekaju odgovor koji se krije u tvojim mislima,
koje me ponekad zapostave,
pa me zadesi neko zlo, nevolja, ili loši ljudi.
Ima ih.

Skala osetljivosti - Eva Zonenberg

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude

posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
od snova nekoliko belih tabletica
od stihova jedan kompromitujući naslov
od razgovora gadjanje mesom
od prijateljstva jeza posle prvih slova imena
od znanja smrad lakiranih omota
od sećanja uvek sveži ugrušci

odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena

posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.