Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Uštap u vodi - Marko Vešović

Zvala se Milica. Otac joj doktor prava:
čim uđe na vrata – stane te propitivati.
To je bilo poslije drugih barikada u Sarajevu
na kojima su Srbi za rat se birikali.
To nisu bile barikade. Već birikade.

Na sastanak je došla s kosom moderno počešljanom:
kao u mačka Toma kad izađe iz eksplozije.
Zvuči ko da se zezam, ali njena frizura
istinski mi se sviđala. Ko i sve njeno, uostalom.
Njen parfem osobito. Rasipala je ulicom miris
ko junska lipa iz Vilsonovog šetališta.

Došla da raskine. Pa valjda vidim koja su vremena?
Ide sa svojim narodom. Šta dalje da se priča?
Skroz sam je razumio: utjerivanjem straha od Drugih
vođe su majstorski probudili u svakoj ptici nagon
da se svom jatu vrati.
I malokad se osjetiš toliko izlišnim
ko kad te voljena žena ostavi. Prosto neupotrebljiv
ko puška bez zatvarača. A svijet – sav od džombi.
Na zemlji izlokanoj stoji suvišan stvor.

Ponekad, u rovu, kad negdje lipa zamiriše,
sjetio bih se Nje. I njene rečenice: Nije ovo Sarajevo
više ono. I pitao se: bože, gdje li je sad? Šta radi?
I shvatio, postupno, da moja draga,
moja besmrtna ljubav zbog koje
htio sam i umrijeti, da ipak nije bila od punog drveta.
Nego od šperploče.

A ko zna, možda ni o kom, do ovog rata, nisam
saznao ništa važno. Prijašnji život sam prosto
prokunjao ko da je svijet bio čekaonica
na uskotračnoj pruzi, recimo u Ustiprači.
Rodiš se, i svoje prodrijemaš, a da nikad ne doznaš
kakav je ko pod kožom. Tek smak ti svijeta
objasni sve do kosti. U miru, truditi se
da bližnjeg upoznaš, isto je ko kad kušaš
mjesec u vodi kamenom pogoditi.

Na kutku belog oblaka - Milena Pavlović Barilli

Na kutku belog oblaka
– spava nejasna tuga
u neprekidnoj melodiji,
tihoj i zasanjanoj
usred zvezdane jeze.
Samo tamni plač šume
trese svoju srebrnu kosu
izgubljenu u oku razdaljine.

Iz dnevnika, 24. 3. 1987. - Abdulah Sidran

Isplovim, ujutru,
iz snova: sami sretni anđeo!

Blista duša, žarom žari tijelo.

Uveče legnem: svinja doslovna.

Šta sam to činio između?

S ljudima se družio,
ljudska prebiro govna.

I ti ces me slusati - Alfonso Gatto

U ovoj velikoj tisini kamo stize
zora iz luka magle, oknima
neke strane kuce ja cu govoriti
o zivotu izgubljenom poput sna
i ti ces me slusati zatvorena u svojoj studeni,
sklapajuci polako vjedje, modra.
Zatim ce na zemlju sici mir
tvojih ruku, konacno nepovrijedjen
i ne plaseci se da bude uznemiren,
i vjerovat cemo da nosimo sa sobom,
s prvim nadama, neki drugi zivot:
dasku glasa sada vec udaljenog
kao sto je i mrtvi mjesec jutra.

Put u Indiju - Volt Vitman

Ali, dušo, veruj, davna namera ostaje, i ostvarice se.
Možda je upravo sada prispelo vreme za to.

Kad mora budu presecena sva (izgleda da se to i zbilo),
Kad veliki kapetani i inženjeri učine sve,
Posle vrsnih pronalazača, naučnika, hemičara, geologa, etnologa,
Konacno dolazi i pesnik koji je dostojan tog imena,
Dolazi sin Gospoda, pevajući svoje pesme.

Jer ne treba samo svoje postupke da opravdavate, o, putnici,
naucnici, pronalazaci,
Nego treba smiriti vec i ovo grozničavo dete,
Na svaku sklonost dobrodušno odgovoriti treba i tajnu treba reći,
Svaku razliku i provaliju treba vec ukloniti, premostiti, povezati,
Ovu sasvim hladnu, ravnodušnu, nemu zemlju potpuno treba overiti,
Božansko trojstvo treba dovrhnuti i treba da ga overi pesnik,
istinski sin Boga,
(On tek istinski treba da preseče tesnace i da osvoji planine,
Da oplovi oko Rta Dobre Nade, kako bi postigao svoj cilj!)
Priroda i čovek više da se ne odvajaju, razdvajaju,
Istinski sin Boga konačno neka ih u jedno spoji.

Godina kojoj moja pesma otvara vrata!
Ti godino ostvarenih snova!
Godino braka kontinenata, podneblja i okeana!
(Ne venčava se samo venecijanski Dužd sa Jadranom.)
O, godino, u tebi vidim Zemljinu Kuglu u kojoj su predana mora i kopna,
Evropu priključenu Aziji i Africi, i sve njih Novom Svetu,
Države, mape igraju pred tobom noseći svečani venac,
Zaručnice i zaručnici, ruka u ruci!

Putuj, dušo, nazad ka drevnoj misli,
Ne samo kontinentima, morima: sopstvenoj svežini,
Nežnoj zrelosti semena cveta,
U postojbinu napupelih biblija.

Leti, dušo, slobodno, ja s tobom i ti sa mnom,
Započnimo da plovimo oko zemlje,
Njenog čoveka - i okret njegovog uma,
U drevni raj smisla,
Nazad, nazad ka rađanju mudrosti,bezazlenim slutnjama,
Ka lepoj zori svemira.

Više ne možemo čekati,
Ukrcajmo se na brod, o, dušo, i mi,
I srećno zaplovimo besputnim vodama,
Kako bismo oduševljeno leteli prema nepoznatom predelu,
Terani krilom vetra (ti ćeš se priviti uza me, a ja uza te, dušo)
Veselo pevajući pesmu našega Boga,
Gromku pesmu srecnog otkrića.

Kikoćući se, između mnoštva poljubaca
(Ostavi drugima ogovarane, jadikovane zbog grehova, grižu, ulagivanje.)
Dušo, dopadaš mi se i ja tebi.
I bolje od popova verujmo u našeg Boga,
Ali ne smemo da zadirkujemo misteriju Boga.

Nije to više - Paul Celan

Nije to više
ona
težina uronjena
kadšto s tobom
u sat. Neka je
druga.

To je uteg što zadržava prazninu
koja s tobom
pošla bi.
Nema, kao ni ti, imena. Možda
ste isto. Možda
ćeš jednom tako zvati
i mene.

Celan je izraziti predstavnik druge evropske moderne, operator jezika i pustošnik misli. Tekovine francuskog nadrealizma spojio je s tradicionalnim, ekspresionističkim svojstvima njemačke lirike 20. st. Pjesme mu izražavaju zebnju, strah, opsjednutost smrću, sjećanja na tragične zgode historije te slutnje budućnosnih nesreća. U tom smislu "pjesnik filozof" Celan je jedan od onih znamenitih evropskih pjesničkih prvaka u čijim se djelima zrcale vodeće struje filozofije egzistencije.

Воштане фигурице у низу-Раденко Настић

******
Воштане фигурице у низу
И процесија оловака
Да ли је поноћ прошла?
Гле!У врту играју Клоризу.

Да ли ће крило снежно
Дотаћи лице меко?
Утешитељка-песма кад сврати
Да ли ће чекати неко?

Кад опију се игром сене...
Кад падне свила лака...
Воштане фигурице у низу
И процесија оловака.

Viteže andjelu podobni-Marina Cvetajeva

Viteže andjelu podobni-
Dužnosti!-Nebeski stražaru!
Beli spomeniče nadgrobni
Na mojim grudima u požaru.

Za mojim leđima krilatim
Izrasli ključaru,
Svakonoćna uhodo,zlatni
Svejutarnji zvonaru...

Strast,mladost i gordost sinja
Sve se predalo bez bune, prosto
Zato što si ti robinji
Prvi rekao:-Gospo!

Mesečina - Pol Verlen

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
K'o da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
jecaju, vitki u svome mramorju.

Euridika - Beney Zsuzsa

Dušo, reci, koliko patnje možeš podnijeti?

A ti, drug mog duha, zbog koga sam se
gazeci tvrdu koru zemlje survala
tri puta dole u duboku dubinu -
zbog mene koliko patnje možeš podnijeti?

Izbljuvana iz grotla sramote
iz beznadnog, užarenog pijeska
tvoga bespuca, srušila sam se
u gorko-slani vir uzburkanog mora

tvoja patnja me je poput mora preplavila

i bol i smrt su do kosti prodrli.
Nježna pjesma, tihi potok frule da l' ce
povratak donijeti? Jer tebe je moja
tamna smrt poput mora preplavila.

Da l' ceš me nazad dovesti? Živ do dna
pakla si tonuo da bi me snagom
tihe pjesme izbavio, mene, koja
je u tebi živjela, umrla i potonula

zbog mene koliko patnje možeš podnijeti?

Majstorice skrušenih pogleda - Osip Mandeljštam

Majstorice skrušenih pogleda
Držačice ramena malenih
Muška narav opasna se slegla,
Ne zvuči ni govor-utopljenik.

Kruže ribe s perajama rujnim
Raspuhujuć škrge. Uzmi vani
Te što okću ustima nečujnim,
Polukruhom puti ih nahrani.

Mi crveno-zlatne ribe nismo,
Ovo je naš običaj sestrinski:
Tanka rebra u tjelešcu prisnom,
I zaludni zjena bljesak skliski.

Mig obrve put opasan probi.
Zar me, kao janjičara, mami
Taj poletno-crveni i drobni,
Taj usana polumjesec žalni.

Nemoj, draga Turkinjo, biti ljuta,
S tobom ću se u džak gluhi zašit,
I dok tvoje tamne riječi gutam,
Za te ću se krive vode napit.

Ti, Marijo - palima potporo,
Smrt preteći treba, usnut samo.
Ja na tvrdom pragu sam odskoro,
Pođi, idi, ostani još sa mnom.

1934.

Mandeljštam je burno, kratko i neuzvraćeno bio zaljubljen u Mariju Sergejevnu Petrovih, kojoj je upućena ova - po mišljenju Ahmatove - najbolja ljubavna pjesma 20. stoljeća. Nastala je kad se pjesnik usred braka sa svojom najvoljenijom Nadeždom Jakovljevnom Hazin nesretno zaljubio u Mariju Sergejevnu Petrovih.

Osećanje sveta - Branko Miljković

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevaću neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

Miris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečenicama

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi