Ravnim bogu čini se meni,
ili čak i većim, ako se smije reći,
onaj koji pred tobom stalno sjedi,
gleda te, sluša
smijeh tvoj slatki: sva su mi čula jadnom
zatravljena. Lezbijo, čim sam tebe
ugledao, od onda nemam više,
Lezbijo, glasa,
jezik mi se koči, a oganj nježni
tijelo mi obuzima, uši ječe
zvonjavom, i pokriva noćna tmina
oba mi oka.
Dokolica, Katule, tebe muči:
tad si mahnit, težiš za nedostižnim.
Dokolica kraljeve nekoć skrha,
gradove moćne.
Sada slikam
veliku jednu sliku
Želim da napravim sebi autoportret.
Ovde ću
naslikati srce, glavu šibice,
A ovde mozak, aparat konkretan i svet.
Negde
će neizostavno bit nos, usta,
Nema smisla da izostavim oči,
Dva
znaka pitanja,
Ovde, s kraja naslikaću svoje misli,
Bezobličnu
gomilu prljavih prnja.
Prsa, ogledalo izgrebane pozlate,
Dopustiće
da se vidi iznutrica
(sasvim nerazumljiva, uostalom)
A gore, svoj
let će zacrtati trepavica.
Dva krila će verovatno biti uši,
Naborano
čelo, lestve ka beskraju,
Usne, savršen luk, predstavljaće za
večnost
Poljupca – mita crvenu opsesiju.
Zasnovah svoj svetli raj
Okruživši se palisadom
I dodje u plav,divan kraj
Mama,da traži svoju radost.
"Gde si mi ,sine,gde?"-Tišina
Nad plotom sunce zri polako
I greje pouzdano zrakom
Dolinu slatkog rajskog vina.
A majka brižno obilazi
Zavete moje i gradine
I opet zove:"Gde si sine"-
Pazeći cveće da ne gazi...
Da l ona zna da je tišina
Zato što zri u tom plotu?
Što neće pređašnju lepotu
Onaj ko proba rajskog vina.
3
Šta da radim ja,slepac i pastorak,
U svetu gde svak očev je i oka zračna,
Gde svi-anatemama,ko po nasipima
Strasti!Gde su nazvali
Kijavicu-plač!
Šta da radim ja,promišlju i rebrom
Pojna!-ko dert,Sibir,kabl s bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svetu tegova.
Šta da radim ja,pevač i prvenac
U svetu gde najcrnji-sivo smera!
Gde nadahnuće drže-ko u termosu!
S ovom bezmernošću
U svetu mera.
22 april 1923
Moj otac je uvijek govorio: “rano lijeganje i
rano ustajanje, daje ti pamet, imanje i
zdravlje.”
u našoj kući svjetlo se uvijek gasilo u 8
i ustajalo se u zoru na vonj
kafe, jaja i pržene slanine.
otac se pridržavao ovog načela
cijeli svoj život i umro mlad, golja
i, mislim, ne pretjerano pametan.
zato sam odbacio njegov savjet, pa je
to, za mene, postalo kasno lijeganje i
kasno ustajanje.
ne kažem da sam osvojio
svijet, ali izbjegao sam
bezbrojne jutarnje gužve u saobraćaju,
zaobišao neke od uobičajenih klopki u životu
i upoznao neke čudne, predivne
ljude
među kojima i
sebe – nekoga koga moj otac
nikada nije
upoznao.
II
Ima u meni
ima tako nešto
Ne ne mogu
da opišem
ima u meni nešto
čega nije bilo
i raste
ne ne raste
penje se u grlo Ne
penje se nepomično je
ispunjava me Ne
ne znam tačno
dobro što zaboravljam
ali šta je to
govori ljudski
je li to ljubav
ne to nije strah
ili je mržnja
ideja da to je prazno
Ne nije ideja
to je već gotovo svuda
da li ti se to prikrada
ili ide otvoreno
da li ćuti ili je govorljivo
da li je daleko viče
o još je daleko
da da
to je još vrlo daleko
zaista reci mi
da je još daleko
ali šta kaži šta
već je u meni
ovde i ovde
i tamo
ali tog nije bilo u meni
znam da nije bilo
znam da nije bilo
a sad je već u tebi
penje ti se u grlo
ništa ne osećaš
kaži mi brzo
kakvo je to u tebi
crno ili belo
nevidljivo ili Sunce
nemo ili viče
ništa ne govoriš
kaži mi da je daleko
Ne
govoriš da ćeš pobeći
ništa ne govoriš
kaži
ne možeš da govoriš
ne ne bojim se jer nikad
to nisam video
možda da se preselimo
dobro odmah
na drugo mesto
videćeš da će sve
biti dobro Ne
govoriš da nema drugog
mesta da se ne možemo preseliti
ništa ne govoriš
govorim da je ništa u nama
Čitao sam kineski stih
napisan pre hiljadu godina.
Autor govori o kiši
koja je padala čitavu noć
na bambusov krov čamca
i o spokojstvu koje se konačno
ugnjezdilo u njegovom srcu.
Da li je to skup okolnosti
da su ponovo novembar i magla
i olovni sumrak?
Da li je to slučajno
da opet neko živi?
Pesnici pridaju veliki značaj
uspesima i nagradama,
ali jesen, jedna za drugom,
krade lišće ponosnom drveću
i ako nešto ostaje
onda je to prefinjen šum kiše
u stihovima koji nisu
ni radosni, ni tužni.
Samo je čistota nevidljiva
i veče, kada i senka i svetlost
na trenutak zaboravljaju na nas
zauzeti mešanjem karata tajni.
Ko vetar kišni,ko vetar gnevni
Kapcima treseš,tražiš me ti!
I pevaš:ja sam haos,tvoj drevni
Prijatelj pravi-otvori mi!
Pritiskam kapke,tako se bojim
Da otvorim mu!Svoj zadnji plam
Koji me greje,svim srcem svojim
Ja čuvam...Ljubav neću da dam!
Doziva haos,smeje se meni:
S lancima živiš!Kidaj ih sve!
Znaš da za sreću,o usamljeni
Treba sloboda,a ljubav -ne!
Hladneći,ljubav na izdisaju
Preklinje,šapće molebnu reč...
Malakšu ruke,boj je pri kraju,
Malakšu ruke...Otvaram već!
Od ove magle, danas tako guste,
Sve ulice se čine kao puste.
Pa ipak, iza te zavjese sive
Hodaju ljudi,
I ulice živē.
I blizu tebe možda neko ide
Baš istim putem.
Ali s maglom je sliven
Potpuno za te i tebi sakriven.
Svjetalce jedno gori u daljini:
Jedino svjetlo u noćnoj dolini:
I trepti nježno.
Tako milo
Ko da se smiješi.
Ali gle! već se skrilo.
Ugasilo se. I ko bi ga znao,
Zašto ti bude odjedanput žao.
Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobroveče sa zvezdom u srcu
Dobardan sa suncem u ruci
Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti
U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu
Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža
Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće
U susret jetkom voću
I podsmešljivoj rosi
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Putuj ,pevaj,prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao
Ko će tvoje breme da nosi.
Govori, govori, govori -
sklapam oči i slušam istodobno:
eto, prođosmo vrhove gori
i letimo nad morem i kopnom.
Naljevo krvava veče gori,
nadesno se dime požari tamni.
Kud li ćemo stići kada zazori?
Kud li vodi ovaj put zamamni?
Onamo gdje ćemo, u samoći,
dva plamička sliti se opojno
i sred bezbrojnih zvijezda po noći
zasvjetlucati kao zvijezda dvojna?
Ne znaš? Ni ja. Nijedno ne znamo,
ali vodi me, vodi me onamo.