Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Pjesma o tišini - Dobriša Cesarić

Ona se uvijek javi kad zanoća.
U večernjici svako veče sija.
U tami bdije, u lišću ćarlija,
A njena sestra zove se Samoća.

Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.
Blagoću ima stare mame.
Ko dobar drug je; zagrli te rukom
I punim smisla govori ti mukom,
Ili ti ruku položi na rame.

Ako ti srce sija od vedrine,
Milinom svojom ona je uveća,
Ako je tamno, teret s njega skine,
I otvara mu vidik u dubine.
I katkad u njem zatreperi sreća.

Sneg-Rade Drainac

Ima dana kada pada belo inje
Bezbrojne oči gledaju u mene
Ko kerovi tragom krvave životinje
Zalaju iz mraka moje uspomene.

Zasvetle prozori na krčmi u praskozorje
Ispod smrzlog granja
Zaplaču violine kao borje
I do suza me zabole tada
Moja tužna bekrijanja

Ima dana kada pada belo inje
Ko stari dub se zaklatim
I neki glas me preklinje
Opet nekud da se vratim.

O kome sam ja to potreban
Zapitam se tada
I oči mi se zažare starim snima
Ej,velim,neka,neka
To sneg samo pada za mojim tragovima.

Tajna - Fernando Pinto de Amaral

Noćas sam više puta umro čekajući
san koji bi došao iznenada
i koji bi u tami zaigrao s mojom dušom,
kada bi ti gonila
njegov zapanjujući ritam po tamama tijela,
svekoliku spiralu sati što bi porasli
u zdencu čula. Ko si,
obećanje iz mašte koje me uči,
kako razabrati namjere vjetra,
glazbu dažda na oknima
u februarsku studen? Ljubav
mi je podarila tvoje apsolutno lice,
projicirala tvoje oči na moje nebo
i sad mi šapće tu riječ:
tvoje ime - to posljednje pričanje posljednje
zvijezde što se skoro gasi
kad lagano natapa moju krv
a moja krv traži tvoje srce.

Anatomija mirisa - Danilo Kiš

Odoratus impedit cogitationem
Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmešaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih.

Ko je pesnik - Tadeuš Ruževič

pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše

pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće

pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje

pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali

pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke

pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode

Bojažljivost - Cecilia Meireles

Jedna bi mala kretnja,
daleka i sasvim laka
dovoljna bila da pođeš sa mnom
i sa mnom zauvijek budeš

- kretnja koju učinit neću.

S planina vremena
jedna riječ bi mogla pasti
ispremetnuti sva mora
i spojiti daleke zemlje,

- riječ koju kazati neću.

Da bi me među tihim vjetrovima
odgonetnuo,
smračujem svoje misli,
oblačim noćne haljine

- koje izmišljam za tebe.

I sve dok me ne otkriješ,
svjetovi će broditi
u mirnom dahu vremena
i ne zna se do kada

- a jednog dana
ja ću dostarjeti.

Uzmi me - Radmila Nastić Antanasijević

O uzmi me,
ti bolesti moja skrivena
bitko neporažena
sestro i gospodarice moja,
veštice i sudbino,
uzmi me!

Uzmi me
jer ću u protivnom sagoreti,
istopiti se, oboleti.
Uzećeš me, znam da hoćeš.
Ne prolaziš ti tek tako
slučajno pored mene,
inspiracijo moja nedokučiva.
Uzećeš me znam da hoćeš,
kao što si juče u susretu mom
ruke raširila, na trenutak zastala,
u susretu juče,
zbog kog sam danas gorko plakala,
što nije juče,
i što će sutra, možda, biti, juče.

O uzmi me,
preklinjem te.
Ti krvoločna zveri
što ti sa usana još prokapa krv
prethodne žrtve,
ti magijo, jabuko,
oltaru moj...
Uzmi me!

Ohola greška - Vasko Popa

Bila jednom jedna greška
Tako smešna tako mala
Da je niko ne bi ni primetio

Sama sebe nije htela
Ni da gleda ni da čuje

Šta sve nije izmislila
Ne bi li dokazala
Da u stvari ne postoji

Izmislila je prostor
Dokaze svoje u njega da smesti
I vreme da joj dokaze čuva
I svet da joj dokaze vidi

Sve što je izmislila
Nije bilo ni tako smešno
Ni tako malo
Ali je naravno bilo pogrešno

je li moglo biti drugačije

Daljina - Elisaveta Bagrjana

Svijet je sada podjeljen na dvoje:
put moj i put tvoj sastati se neće.

Nesavladivih daljina
za naš susret u prostranstvima
ipak ima.

Tu li si,
ili na drugom kraju Zemlje,
ili na nekoj planeti
nepoznatoj -
jednako smo daleko jedno od drugoga
i u mraku između nas razlivenom
ne čuje se
ni zov,
ni zvuk,
ni znak.

Što ako isti pjenušavi val
i tvoju
i moju obalu
prelije?

I najmoćnija tvoja želja nemoćna je danas
ukloniti polegnute zapreke,
a ja -
krila nevidljiva steći ne mogu
da posljednju stazu preletim
i da ti na večeri tužnoj
budem gutljaj vina
i zalogaj kruha.

Svijet je sada podijeljen na dvoje:
put moj i put tvoj sastati se neće.

Jevanđelja jeseni - Nikita Stanesku

Napisaćemo četiri jevanđelja o padanju
lišća u jesen.
Matija će reći:
"List boje zelenog zelena pašće u jesen."
Marko će viknuti:
"Od težine života i od života i za života
pašće lišće u jesen."
Luka će reći:
"Iz neljubavi, iz neoživljene smrti,
iz obnovljene zelene boje senkom samo
pašće lišće u jesen."
Jovan će ustati i reći:
"U jesen ne pada lišće,
u jesen pada samo jesen,
kao lišće jesen pada u jesen.
Sedim i jesen je i lišće jesam
i na zemlju padam."

Odricanje - Velimir Živojinović

Puteve srca svog
trnjem zagradi;
u se, k'o moćni stog,
prkos usadi!
Ćuti sred kuta kog,
trpi i radi;
a ranu, šine l' te Bog,
smehom prekadi!
Ne boj se neba zlog,
ne veruj nadi!
Puteve srca svog
trnjem zagradi.

Prinudni rad - Matija Bećković

Zatvor je bio u centru Valjeva
Nasred Karađorđeve ulice
Gde smo svako veče
Od oko sedam do blizu ponoći
Izlazili na štraftu

U neko doba koloni šetača
Priključila bi se i kolona robijaša
Koju su vraćali sa prinudnog rada
Na koji su odvođeni preko dana

Među robijašima upadali su u oči
Seljaci s koporanima i šajkačama
Koji su nas pogledivali ispod oka
Tek pri skretanju ka zatvorskoj kapiji

Njihov nailazak nije ništa remetio
Poneko bi se odmakao da ga ne dodirnu
Poneko zastao usred reči
I tu pauzu popunjavao sa ovaj
Ali većina se na njih nije obazirala

Na seljake robijaše
Sa valjevskog korzoa
I njihov prinudni rad
Podsećale su me svaki put
Prosejane rodne reči
Kad god bih na koju nabasao
U pesmama partijskih pesnika
Koje su pohapsili
Upregli u tuđ jaram
I primorali na prinudni rad
Da podrže misao koja nije njihova
I prevode svoj narod u tuđu veru
I one su i taj posao obavljale
Bolje od ostalih
Kao i seljaci robijaši
Ali se videlo da nisu na svom mestu
Ni na svom poslu
I dok su tu porobljene služile
Njihova rodna kuća zarasla je u korov