Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Vino vječnosti - Charles Bukowski

popodne je
i čitam u krevetu
ponovno neke dijelove Fanteova
Vina mladosti
dok moj veliki mačor
BEAKER
drijema uza me.

pisanje nekih ljudi
je poput visećeg mosta
koji te uzdiže
iznad mnogih stvari
što žderu i razdiru.

Fanteove čiste i magične
emocije
drže se jednostavne
i jasne linije.

ali to što je taj čovjek umro
jednom od najsporijih
i najužasnijih smrti
za koje sam ikad čuo
ili im posvjedočio...

kazuje nam da bogovi
ipak ne igraju na favorite.

odložio sam
knjigu.

i ostao tako sjediti
s knjigom s jedne
i mačkom s druge strane...

Johne,
prijateljstvo s tobom,
kao i način na koji je nastajalo,
presudni je događaj moga života.
ne mogu baš reći
da sam bio spreman umrijeti za tebe,
jer to ne bih baš tako dobro
izveo,

ali drago mi je
što sam te danas popodne
još jednom
vidio.

Koliko beše sunčanih dana - Jelisaveta Bagrjana

Iza zastakljenog zida moje sobe
njiše se plava zavesa mora
i razotkriva beskrajnu scenu.
Na njoj danas vidim, ja kao jedini gledalac,
rasplet tvoje završene
i nezavršene moje,
ali bliske kraju,
drame.
Ne, nije bilo klasičnog jedinstva - ni mesta
ni vremena,
ni radnje.
Je li to bio nastupio vek
antidrama
i antiheroja?
Ne dosećam se. Pitam:
ima li u prirodi - antiprirode?
I mi bejasmo li
antiljudi?
I nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena,
ni radnje.
Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled - koji traži i umoran -
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen.
Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.
Krenuli smo da tražimo lepotu
u životu i svetu
po planinama, morima i gradovima.
Zamalo da nas poklopi krenula lavina.
Zamalo da nas potopi morska bura.
Zamalo da nas otruje prestonički dim.
Jedan nas talas eksplozivne detonacije
odbaci daleko -
na severnu
obalu.
Ne, nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.
Nas su sledila po prvi put
u velikom naletu nadanja
i maštanja sa beskrajnim horizontom.
A meštani su nam govorili:
- Ovde, sve u svemu, ima dvadeset sunčanih dana godišnje
i vi ste srećom došli
u njih-.
Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.
Kad sam se sama vratila kući
sa jednom zelenom grančicom, koja se razvila
ispod pred tobom zauvek zatvorenog prozora,
samo su dve misli bile žive
u mom saznanju:
- Zašto ti sa stola ne uzeh malu Botičelijevu Veneru
da je položim na tvoje srce,
da večito živi sa tobom
Lepota...
I još nešto:
- Koliko nam je dana u životu sunčano?

Žensko srce - Džordžija Daglas Džonson

Nemirno žensko srce uzleprša se zorom
Kao samotna ptica što nema mira pod krovom.
Na valu odjeka koje naziva domom,
Luta nad životnim kulama i rovom.

Žensko srce sleće u tuđ kavez, sa mrakom,
Pa se tu trudi da zbriše san svoj lakom,
Svoj san o zvezdama što mu obasjava dane,
Dok lupa, lupa, lupa o šipke što ga brane.

Sakriveni bol - Dobriša Cesarić

Neko sa svojim bolom ide
Ko s otkritom ranom; svi neka vide.
Drugi ga čvrsto u sebi zgnječi
I ne da mu prijeći u suze i riječi.

Rad'je ga skriva i tvrdo ga zgusne
U jednu crtu na kraju usne.
Zadršće, zadršće u njoj kadikad,
Ali u riječi se ne javi nikad.

Duša ga u se povuče i smjesti
Na svoje dno: ko more kamen
U njega bačen. More ga prima
Dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Uz vino - Vislava Šimborska

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smeje se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera od pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.

Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

Pogriješio sam - Charles Bukowski

iz gornje ladice komode
izvukao sam par plavih gaćica
pokazao ih njoj i upitao:
"je li ovo tvoje?"

pogledala ih je ovlaš i uzvratila:
"ne, te pripadaju nekom gaboru."

da bi tu otišla i ja je više nisam vidio.
kod kuće je nema.
obigravam neprestano oko njenog doma
i ostavljam cedulje na vratima,
ali kad se vratim nađem ih na istom mjestu.
skidam zato malteški križ s retrovizora
i vežem ga za kvaku njenih ulaznih vrata
vezicom za cipele.
ostavljam i knjigu pjesama.
ali kad se ponovo vratim sve je još uvijek
netaknuto i na istome mjestu.

lutam ulicama u nadi da ću negdje ugledati
onu njenu tamnocrvenu kadicu
s istrošenim akumulatorom
i vratima poput slomljenih krila
tužno obješenim.

vozim se ulicama
na rubu suza
postiđen zbog vlastite sentimentalnosti
i moguće ljubavi

izgubljeni starac koji vozi kroz kišu
pitajući se kamo li je sva ona sreća
najednom isparila.

Majstor senki - Vasko Popa

Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag

Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja

Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi da se klanjaju

U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu

Hodaš ovuda i dan-danas
Ali se od senki ne vidiš

Pesma za moj 27. rodjendan - Branko Miljkovic

Vise mi nisu potrebne reci, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaze koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme'
Ko lose zivi, zar moze jasno zapevati?

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noci bio zaljubljen nocu,
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokocu.

Sanjajuci ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na meso pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom skoluju'
Ja bih se zeleo na strani zla tuci;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povracajuci i ja cu u raj uci.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve sto peva i skodi,
Dok mi zvezde kolena ne nazulje
Molicu se poboznoj vodi.

Kuća - Pablo Neruda

Kuća ujutro s nejasnom istinom
ponjava i perja i početak dana
bez smjera, lutajuća kao uboga lađa,
između horizonata, reda i snova.

Stvari kao da žele ostaviti tragove,
privrženost bez cilja, hladna naslijeđa,
papiri skrivaju zgužvane vokale
i htjelo bi vino u boci slijediti svoje juče.

Gospodarice, prolaziš dršćući kao pčela,
dirajući područja izgubljena u sjeni,
osvajajući svjetlo svojom bijelom snagom.

I tada se ponovo podiže svjetlost:
stvari se pokoravaju vjetru života
i red uspostavlja svoj hljeb i svoju golubicu.

Prkosna pesma - Dobrica Erić

Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!
Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s' tri prsta!

Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s'liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi - iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k'o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe,jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne kuge -
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ' nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al' ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!

Mirne čiste devojke u cicanim haljinama - Čarls Bukovski

Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,
Devojaka čija lica nisu gruba ni okrutna.
Ne dovodite mi nikad k****, govorim prijateljima,
zaljubiću se u nju.
Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.
Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je
više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,
više od Mocarta, toliko mi je potrebna
dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je
pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,
vidim jastuke za njenu glavu,
osećam svoj suzdržani smeh,
vidim je kako mazi mačku,
vidim je kako spava,
vidim njene papuče na podu.
Znam da ona postoji,
ali gde je na ovoj zemlji
kad me k**** stalno pronalaze?

Takva sam ja - Desanka Maksimović

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.