Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Muzika se došunjala pokraj nas - Leonard Koen

Želeo bih da podsetim
upravu
da u piću ima vode
i da devojka koja je zadužena za šešire
ima sifilis
i da je orkestar sastavljen
od bivših SS - čudovišta
Pa ipak
pošto je ovo novogodišnja noć
a ja imam rak na ustima
staviću kapu od papira na svoj
potres mozga i zaigrati

''Napredovanje stila''
Rad, Beograd, 1988.

Senka-Radmila Nastić-Antanasijević

Ja nisam sama,
Imam svoju senku.
Uvek je sa sobom nosim;
šetam je po parku,vrbaku ,potoku.
Svojom senkom drugim senkama
pravim zamku.
Znam da je pod mojim nogama
i kad sam u mraku.

Moja senka je stabilna.
Teško je,
ako je ličnost labilna.
Po tmurnom vremenu
čovek bez senke-obmana.

To šašavo sunce,još varljivo,
senke izaziva.
Moja je senka providna,
vidi se suva kaldrma,
duša od crne zemlje
i reda kamenja.

Svakom je čoveku
sopstvena senka zastava,
po zemlji razastrta,
sa raznih uglova,
na kojoj nikada
ne možeš stati
tu gde je glava.

Kada se dve senke na pločniku
jedna drugoj približe,
to znači da su se njihove duše razumele
Nažalost
druge senke to meni nisu pružile.

Dva glasna DA - Radmila Stankovic

Ono sto dolazi posle zivota
a pre smrti...
U borbi za i protiv,
ipak prevagnu dva glasna da.
Kada bi ceznja mogla progovoriti
rekla bi,
san ne umire zato sto se ne ostvari,
vec zato sto si prestao da verujes u njega...
I kada se sretnu ceznja i snovi
stari znanci,
taj mi je susret tako poznat,
satkan od zelje najlepseg trna u veri i nadi.
Samo da u njima ne bude niceg sto sputava,
da ne dodje do crnila bolnog kraja.
Zelje i ocekivanja nisu daleki,
samo
i tu treba da budu dovoljno duge ruke,
pa da ih dohvatis
kako bi se ostvarile.
Kada bi ceznja mogla govoriti
ispricala bi toliko prica
o nitima povezanim bolom,
patnjom,
obecanjima koja se ne ispune.
Pricala bi o snovima
onim neostvarenim,
a obecanim.
I nista nije toliko vazno
kao sto je voleti,
zeleti,
sanjati,
verovati.
Ipak verovati!

"Dusa uzdaha" Radmila Stankovic

Smrt Nika Čarlsa - Imamu Amiri Baraka

Koliko od ovog
shvataš? Krijem
svoje lice, glas mi je zgrčen
u gustoj zimskoj magli. Kad bih ti
došao, kada bih napustio
ovo vlažno ostrvo
i došao ti, sad, dok sam mlad,
dok imam snage u prstima. Da kažem,
Volim te, a ne mogu
Da te prepoznam. Koliko bi od mene
mogla da shvatiš? (Samo
da volim boju, pokret, razređen vazduh
u noćnim visinama? Prepoznatljive delove tebe?)

Volimo samo junake. Pompeznu
smrt u boju. Juriše na zidine,
spaljivanje mostova za sobom, razaranje
puteva za povlačenje. Kao da ima
nečega čvrstog. I da će mesec hteti
da nam dolazi svake noći. (Pa
da ga posmatramo
sa grudobrana.) Kao da ima
ičeg sigurnog
ili prijatnog
u našim životima.

Turobnim
dugim
zamasima
vazduh mi nasrće na lice. Laži,
slabosti. Mrzim
samoga sebe. I tebe
zato što ne shvataš
to. Ili što me ne prezireš
pravim povodom. O,
bolestan sam
kao noć. Kao
prohladni dani,
koje moramo da gledamo,
dok starimo
i mračimo se.

Grlim te - Sanela Kuko

Grlim te
i kao da grlim
sva polja izrasla u maju,
ustreptala pod kišom,
s mirisima prosutim nad našim nebom.

Jedna ptica sleti
i sašaptava se s biljem
izraslim u tvojoj kosi.

Jedan leptir,
usnuo u sokovima
usana ti,
napušta poljanu;
gledam kako raste, nebo natkriva
bojama,
zemlji Sivo
da u pohode ne krene.

Grlim te
i kao da grlim
kaplju prozirnu
iz koje se Duga rascvjetava.

Vrata - Tadeuš Ruževič

Zidari su odlazeći
ostavili u zidu uspravan otvor
Ponekad mislim
da je moj stan previše uslovan
lako tu ulaze
razni ljudi

Da zidari nisu ostavili
taj otvor u zidu
bio bih pustinjak

na žalost

svoje vrijeme trošim
na izlaženje i ulaženje
nedavno su mi postavili obrtna vrata
kroz ta vrata
ulaze pitanja ovoga sveta

nikad se nije pojavila u njima
jabuka u cvatu
ni malo ždrebe
vlažna oka
ni zvijezda ni zlatna košnica
ni potok s ribama
i ljutićima

na zazidavam ipak ta vrata
možda će stati u njima
dobri čovjek
i kazaće mi ko sam

U proleće, da - LI-Tai-Pe

Teško nam je kad se vidimo, teško je i kad se rastajemo,
kad oslabi istoči vetar 100 cvetova počinje da vene.

Kad umre prolećna svilena buba istroši se svila koju pravi,
kad se sveća pretvori u pepeo i suze usahnu.

Jutarnje ogledalo se mršti na žensku kosu koja beli,
mršti se samo na tvoju posedelu kosu.

Dok se noću pesme čitaju, hladna je mesečina,
planina besmrtnih nije daleko odavde,
plava ptica na te će motriti.

Ognjište - Leonard Koen

Dan nije bio sasvim moj
što sam proverio
pronašavši ga u zvaničnom kalendaru.
Spotičući se o mnoge noge
dok sam šetao parkom
takođe sam shvatio da moja žudnja
nije neko posebno remek-delo.

Građevine već sazidane
ratovi isplanirane krvi i on vođeni
ratnici koji su se uzdigli do generala
zaslužili su jednu poštenu misao
dok sam šetao parkom.

Tiho sam se vratio do tvoje kuće
koja zauzima mesto na ulici.
Nijedna kuća nije
nestala kad sam se vratio.
Ti si rekla da me ne neka muka
naučila tome.

Sporo učim
Počeo sam da govorim
o zvezdama i orkanima.
Dođi mali Galileju -
ti si prizemljila moju viziju -
sve je mnogo srećnije i lakše
inače ne bi bilo toliko sveta.

Kasnije si vezla
a ja sam pobrojao mnoge stvari
koje su uradili tvoji prsti.
Kao da me častiš slatkišima
za moju strastvenost na tepihu
ti si se kod jedne petlje začudila:
Šta onda sa tim zvezdama i orkanima?

Uspavanka za majku - Branko V. Radicevic

Spavaj... Spavaj...

Noc ukrale zore.
A duboko more
sin tvoj plugom ore.

Spavaj... Spavaj...

I tobzdija spava
u izdisaj rata.
Preko polja ravna
sunce jase ata.

Spavaj... Spavaj...

Sva seciva tupa
i pod grlom zita
A sve zdele pune
i sva deca sita.

Spavaj... Spavaj...

Noc zadje bez uka
Na ramenu sveta
tvoja blaga ruka.

Spavaj... Spavaj...

Postojim dok volim - Radmila Stankovic

Ljubav, rec, suza, glas, dodir, uzdah,
oblak na nebu, kisa u oku.

I to je ljubav...

Stvar srca, iskra sa neba.
Posebna aura koja isijava tisinom sapate srca...
Vecite tajne neobjasnjive.
Zivu lavinu koja pokrece gromade celicne,
a zivi u dva srca ljudska, zensko i musko
i daju smisao svemu sto se zivot zove...

Sve ljubavi su ciste, jer dolaze iz srca,
a srce to sve lepo okuje za sebe.
Ostavi na neko najskriveno mesto.
Tada osetim moc i kazem,
postojim dok volim.

Zivot se desava samo od uzdaha do uzdaha.
U jednom uzdahu dodje i ode jedna ljubav.
I kako vreme prolazi,
ostavlja samo lepa secanja koja teraju opet na uzdah.

I opet kazem,
postojim dok volim.

I sve to iz srca zenskog i srca muskog,
ziva lavina koja pokrece gromade celicne.

Samo rec, suza, glas, dodir, uzdah,
oblak na nebu,kisa u oku
daje smisao zivotu,
da postojim dok volim.

"Dusa uzdaha" - Radmila Stankovic

www.odlican.com/cesko

Inače - Kito Lorenc

Predlog za dobrotu, reče starac
naberi mi trešanja
inače neću više biti tu
neće biti ni trešnje
a ti bi onda rado
brao za mene trešnje

ali inače nije bilo dobro sa starcem jesti trešnje
on je inače svoje predloge iznosio čekićem za predloge
ionako je inače uglavnom bilo pred zimu, posle zime, zimi
a inače polovina dana je bila noć
a iznad glave mili bože, tu sam
tu sam mu nabrao trešanja.

Đ. de D. (1318-1389) - Hans Magnus Encensberger

Đovani de Dondi iz Padove
provede život
praveći sat.

Sat bez premca, nenadmašen
četiri stotine godina.
Mehanizam višestruk,
eliptični zupčanici,
povezani zglobnim prenosnikom,
i prvo osovinsko kočenje:
neverovatna konstrukcija.

Sedam brojčanika
pokazivahu stanje neba
i neme revolucije
svih planeta.
Osmi list,
najmanje upadljiv,
pokazivaše čas, dan i godinu:
A.D. 1346.

Sopstvenom rukom iskovan:
nebeska mašina
beskorisna i neophodna kao i Trionfi,
taj sat od reči,
što ga sagradi Frančesko Petrarka.
Ali zašto da gubite vreme
nad mojim rukopisom
kada me nikada
dosegnuti nećete?

Trajanje dana,
čvorovi mesečeve putanje,
pokretni praznici.
Računar, ali
i nebo, istovremeno.
Od mesinga, mesinga.
Pod tim nebom
živimo još uvek.

Ljudi iz Padove
nisu gledali na taj sat.
Prevrat se nizao za prevratom.
Kolica su po kaldrmi prenosila okužene.
Bankari
su izmirivali račune.
Vladala je glad.

Poreklo one mašine
nejasno je.
Analogni kompjuter.
Menhir. Astrarijum.
Trionfi del tempo. Ostatak.
Beskoristan i neophodan
kao pesma od mesinga.

Nije Gugenhajm slao
Frančesku Petrarki čekove
svakog prvog u mesecu.
De Dondi nije imao ugovor
s Pentagonom.

Druge zveri. Druge
reči i točkovi. Ali
isto nebo.
U tom srednjem veku
živimo još uvek.