Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Beleška o odmoru sive ptice - Džems Kaningem

Ko smo mi da volimo
sa tako teškom
mirnoćom drhtavicom
i smehom.S toliko tame
u očima i na usnama
i na šakama. Ko smo
mi?

Biću postojan kao
kiša što sporo klizi
niz moju kožu. I ćutljiv
dok ne osetim pritisak
potrebe da te pogledam i dodirnem
i čak da se s tobom nasmejem,
i da ponešto
kažem.

Ili da to kažem samo sebi
dok nepomično gledam
kako uzleću ptice,
mičući se jedino
ne bih li hitnuo u jezero
sitne
skamenjene pomisli.

Od ove ljubavi nema boljeg
dokaza da se živi, i nema boljeg
mesta da se voli od ovog
sivog predela gde sasvim obične ptice
razmahuju krilima i svojom
pogani škrope stene
dok kiša
polako klizi.

Zamisli da sam umrla - Violeta Milićević

Zamisli da sam umrla,
a onda se zapitaj da li si živ.

Osluškuj i posmatraj:

ptice i dalje cvrkuću,
reka i dalje blista,
šuma i dalje peva,
beskrajni plavi krug
skriva u svojoj utrobi zvezdu.
Ljudi se i dalje radjaju i umiru,
a ti se i dalje pitaš ko si,
šta tražiš
i šta nalaziš.
I dalje se vrtiš u krug.
i niko te više ne podseća da je to krug.
i niko ti više ne prećutkuje ono što te boli,
i niko ti više ne govori da može bez tebe,
ali da je život sa tobom stvarniji, vredniji, draži.
Da si me ikad pitao u čemu je smisao jedne ovakve ljubavi,
objasnila bih ti:

Kad bi se pojavilo Providjenje s neba
i upitalo me s kim bih želela da provedem ostatak života,
bez dvoumljenja bih
izrekla tvoje ime.
Ima li veće radosti od toga
da shvatimo da od svih ljudi na svetu

želimo јednu јedinu osobu?
Znati u svakom trenutku šta želimo –
osećaј јe nezamenljiv,
čak i kad onaј koga želimo ne zna da јe željen.

Blagosloven neka јe onaј trenutak
u kome spoznah da si ti onaј koga želim,
u kome otkrih sebe u tebi,
u kome shvatih da si moј život!

Šta mari što ne znaš ko sam јa zaista?
Čovek i onako o drugom čoveku ništa ne može znati,
osim – da smo u ovoј Dolini plača
na samoću osudjeni,
sve dok ne otkriјemo u drugome sebe
i drugoga u sebi.
Tada počinjemo stvarno da živimo
i da se raduјemo.

Šta mari što mi nisi video sva lica?
Јa sam ona koјu poznaјeš
iako ti nisam rekla ni reč o sebi,
јa sam ona koјa te voli,
iako јoј nikad nisi govorio o ljubavi.
Јa sam ona u koјoј istinski živiš.

Zamisli da sam umrla,
a onda se zapitaј da li si živ.

Mrtva priroda s balonom - Vislava Šimborska

Umesto uspomena
u mom smrtnom času,
naručujem povraćaj
pogubljenih stvari.

Kroz prozor, vrata - kišobrane,
kofer, rukavice, mantil,
da bih mogla da kažem:
Šta će mi sad sve to.

Čiode, češalj jedan, drugi,
papirnu ružu, kanap, nož,
da bih mogla da kažem:
Ni za čim ne žalim.

Gde god da si, moj ključu,
stigni mi na vreme,
da bih mogla da kažem:
Da, dragi moj, rdja.

Pašće oblak potvrda,
akata, anketa,
da bih mogla da kažem:
Sunašce zalazi.

Sate, napusti reku,
dodji mi na ruku,
da bih mogla da kažem:
Lažno ti je vreme.

Naći će se i balon
što ode niz vetar,
da bih mogla da kažem:
Dece ovde nema.

Prhni kroz otvoren prozor,
prhni u dalek svet,
nek neko vikne: O!
da bih mogla da zaplačem.

Kad budeš stara - Viljem Batler Jejts

Kad budeš stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu knjigu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dušu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

When You Are Old - William Butler Yeats

Isto to, samo malo drugačije. Drugi prevodilac.

Kad budete stari i sijedi i snova puni
drijemali uz vatru s ovom knjigom u ruci,
čitali je polako i sanjali o pogledu blagom
svojih očiju davnih i sjenama im dubokim;
koliki su ljubili vašu radosnu dražest
i ljepotu vašu ljubavlju lažnom i pravom,
no jedan je čovjek u vama ljubio
skitničku dušu
i ljubio jade vašeg lica što se mjenja;
i saginjući se prema vatri što se krijesi
šapnite pomalo tužno da je odletjela ljubav
i hodala gore visoko na planinama
i skrila svoje lice među mnoštvo
zvijezda.

Zavičaj labudova - Ivan V. Lalić

Znam da tamo u zavičaju slepe nežnosti,
u izgubljenom raju neizgovorenog, razumeš,
žive labudovi, rascvetani na zelenom
ogledalu, lepi od svetlosti koju smo zaboravili
kada smo postali opasno jači, kada smo
postali strele što su brže od sebe.

Kaži mi kako da nadjem zavičaj labudova
što se katkada javlja u korenju tvog osmeha
kao san o obali bezbolno stopljenoj
sa plavom svetlošću u kojoj dišu labudovi.

Možda treba da se polako razoružam
kao vojnik što će da udje u reku, u letnje
popodne, pa odlaže oklop u prašnjavu travu,
pijan od sunca. I onda da padam kao krik
u kamenoj ljusci, dok ne razbijem okno jave.

Možda bih video kako uzleću labudovi,
naoružani lepotom jačom od našeg trajanja.
možda bih umeo da se vratim, da te iznenadim
slikom labuda, prokrijumčarenom u očima
koje bi prepoznala. Ili bih možda ostao
tamo u zavičaju naše nežnosti
mrtav, zauvek zgrčen od divnog užasa,
umrljan krvlju labudova.

Naslikano - Konstantin Kavafi

Svoj rad pazim i volim.
Ali me sporost izrade danas obeshrabruje.
Dan mi je teško pao. Izgled mu je
sve mračniji. Stalno duva vetar i pada kiša.
Više želim da gledam nego da govorim.
Na ovoj slici vidim sada
divnoga dečaka koji pored česme
leži, biće da je umoran od trčanja.
Kakvo divno dete; kakvo divno podne ga je
smirilo da se već preda snu. -
Sedim i gledam tako jako dugo.
I ponovo se u umetnosti odmaram od nje.

Ostani - Ivan Ergić

Ostani
u domenima srca
sa autobiografijama
koje sam ti pisao u
rođendanske čestitke i
ne ostavljaj oči boje islama
postoji moda po kojoj vredi
voleti samo pred
presvlačenje za izlazak
trebam šaš kose koja
je spektakl bez posebnog
datuma i slavistiku koju
znam kroz tvoje
držanje pred roditeljima i
žestinu alkohola
zato ostani pored lirskog
marketinga prirode za koje
pesnici misle da je samo
njihovo dostignuće
i dođi još rukama.

Ostani
pod kičmom svemira
koju sam ti pokazivao
zarad konkretnih pokreta
prstiju koji su te hvatali
u svoje mreže i ne brini da li je
kaiš usklađen sa bojom cipela
dok je boja tvojih vena
usklađena sa bojom očiju
jer ostaće hortikulturne
navike i drveće razvučeno
između ramena
u čiviluku je trešnja
i onda kreni ekstremitetima
prema meni kao na
najkraće putovanje
na svetu.

Ostani
jer nećeš moći bez
buntovništva krošnji
i drveća koje je svojim
korenjem zapušilo
usta zemlji
postoji antilogičnost srca
u tvojim objašnjenjima
kako je more toliko lepo da
ne bi trebalo da nas zanima
koje ribe žive u njemu
to je više muška stvar
za nju ne bi vredelo odseći
ruke kao da su meso za
poneti kući posle svečara
i moja misao o tebi
dobija noge.

Ostani
i veruj u urbanu legendu
meseca koji se probija
između zgrada
zbog tebe volim jezike
koji imaju ženski rod
ne idi jer nisam spreman
da te izgubim na način
na koji sam to isplanirao
i deca pucaju na mene
vodenim pištoljima i ja padam
padam na leđa koja mi nedostaju
daleko od očiju ne znači
daleko od srca već
daleko od ruku.

Ostani
jer si ušla pod moju kožu
kao što dim cigareta u
zagušljivim kafanama ulazi
u odeću
sa dramatizovanim
kaputima na železničkim stanicama
ima poza u kojima sam zgrčen
kad primetim da me posmatraš
ako odeš znam da više
neće biti sunca
ni prostornog planiranja
gde možeš da se razmašeš
i budeš moja
toliko da i sam mogu
da se zakunem.

Madrigali za nju - Miodrag Pavlović

Dodji i donesi
U čaši med
i tajno seme.

Idi i ponesi
Radosni zled
I spaseno vreme.

Seti se kad klekne prezrela kost;
Izmedju groba i sunca stoji most.

Kada se budemo ponovo sreli
Videćeš prizor lica posle kiše
I samoćom ranjene usne.

Kada se budemo ponovo sreli
Dobićeš veliku jagodu koja diše
I ljubav čekanjem što gusne.

Al sada sedi mirna i bela,
Dok se mesec lomi, vernost ostaje cela.

Nas dvoje smo potpuno sami
Gazimo bosi preko zvonkih terasa
I smerove naše ne sluti niko.

Izjednačujemo se u materinskoj tami
Dvostruko čelo nad poljupcem belasa
I zagrljaj večan iz trbuha je niko.

Na tvome krilu više sam otkrio raja
No život što očekuje od svoga kraja.

Mora se voleti za skrivenim stolom
Koji je zastrt mirisom kože
Probudjene na prozoru htenja.

Mora se sporazumevati s bolom
Ako sukob razočaranih aveti može
Da pretvori čelo u neugasiva bdenja.

Ali pusti slobodno prste mlade
Neka u blatu nove oblike grade.

Ja sam od onih bezbroj ali - Jelena Stojković-Mirić

Ja sam od onih što najviše ćute
kad najviše pričaju;
od onih, koje nećeš shvatiti
misleći da ih shvataš.
Od onih ljubitelja snova o dalekim,
najdražim gradovima i obalama reka.
Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam od onih prefinjenih
što vole mnogo da psuju;
od onih predobrih
koji postaju ohola zlopamtila kad ih rane.
Od onih, što po njihovom biću lebde
i beli i tamni oblaci.
Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih
što otćute svoje najdublje istine
da im ne bi narušili mir
ili ukrali dušu,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na putu
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ti nikada neće otvoreno reći
kuda plovi odjek njihovih misli
a biće tužni, ako ih ne shvatiš.
Od onih, što vole osetiti
one prelepe treptaje
u vazduhu i sebi;
od onih ružnih spolja
sa unutrašnjim biserima.

Ja sam od onih
što dodiruju horizont
i onih što dišu pod vodom i zemljom.
Od onih, kojima grom i grad ne mogu ništa,
ali ih suza ubiti može.

Ja sam od onih
što se ceo život igraju
jer znaju da bez igre ne postoji ništa.
Od onih, što misle da je reč ljubav
predugo u upotrebi i prazna
a nisu otkrili drugu reč.
Ja sam neuspeli, mladi lingvističar.

Ja sam od onih
što izvesne stvari prećutkuju
da ih ne bi pokrali
a ipak vole da ih “kradu”.
Od onih
što su čvrsto nogama na zemlji
i tako divno odlepljeni od njene tvrde kore,
negde između sumraka i svitanja;
od onih što čeznu za vašim očima
a uplaše se sebe
kad ih u njima vide.

Ja sam od onih,
nisam od ovih
i nisam ovde,
jer ne volim crne krugove
koji postaju sve crnji.

Ja sam od onih
što jecaju uz trubače
i zvuke akustične gitare
i groze se računarski sažvakanih nota.
Od onih, što vole čudnom jednostavnošću
koja doseže do iznenađujuće složenosti.
Od onih,
što vole slobodu duha, daha, pokreta, mira.
Od onih što ljube
bez obzira da li su ljubljenoj osobi
smešne sa svim svojim licima ljubavi.

Ja sam od onih veselih pajaca
što glume darujući radost drugima
ne želeći da se otkrije njihov jad.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Od onih
što vole da ih neko oseća kao tajnu
i koji druge vole
zato što jesu večna tajna;
od onih, što će te udisati
kao da te prvi i poslednji put udišu.

Od onih životinjica
što vas prepoznaju po mirisu
i znaju da krijete zver u sebi,
ali ja sam i upijač
svega plemenitog u vama.

Ja sam od onih blesavih što razmišljaju
kome zaveštati pertle, cipele, kosu
usne, dah i obraz?
Kome zaveštati knjige, reči i boje?
Kome zaveštati glinu opipanu samo mojim rukama?
Kome zaveštati tanjir iz koga sam jela
i omiljenu šoljicu
iz koje sam prvu jutarnju kafu pila?
Kome zaveštati olovku kojom sam
najlepše ludosti svoje glave zapisivala
i četkice kojima sam,
najlepše boje svojih snova naslikala?
Kome zaveštati kriglu
iz koje su mi najdraža pijanstva dolazila
kome zaveštati uzdahe i suze,
kretnje, slutnje, bludnje
i oblike dima izdahnutih iz mojih pluća?
I oči!
Da bi sve ovo isto
opet sagledale,
možda lepše proživele?

Ja sam od onih što ponekad
svoja bulažnjenja gluposti
zapisuju kao najveće istine i vrednosti;
od onih što daruju sitnice
verujući da su one vezice i kopče.
Ja sam propali hirurg.

Ja sam od onih
što vole bez razloga, povoda i racionalnosti;
od onih
što ih boli uvo za sve
ali ipak traže potvrdu da su prošli kroz tu školu.
Od onih, što teške rane otćute
a one najteže
rečima, bojom i glinom ispiraju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete,
ali ja sam i davljenik
što se samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od onih što prave
tamne oluje i najveselije vatromete
tonući u razmišljanja.
Od onih što im moraš puniti baterije.
Od onih što ih ne moraš videti hiljadama godina
a ipak će o tebi misliti kao o najbližem
i voleti te bez uslova.

Ja sam od onih, što ne vole logiku.
Od onih konfuznih, smotanih
smušenih i neorjentisanih
i baš u tome najlepših.
Ja sam od onih krivonogih, iskošenih, preosetljivih
i pomalo prevelikih
za ovo ovde
i ovo sada.

Ja sam od onih što nelogično lude
za možda nepotrebnim
a ipak preko potrebnim.
Od onih što su dovoljni sami sebi
a ipak,
uvek računaju na tebe kao na svoju ruku,
ali ja sam i ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi mnogo ljubavi.

Ja sam od onih
što ljude dele na sve ili ništa
i najsrećniji su i najtužniji
kad im se to sve, podvoji.

Ja sam od onih
uzdržanih i krutih, bez razloga;
od onih, što im gradovi mirišu
samo na jednu personu;
od onih, što pokušavaju da determinišu
vrstu, rod i poreklo ljubavi.
Ja sam propali istraživač biolog.

Ja sam od onih
što im usne, oči i suze
klize na dole;
od onih prepunih Ahilovih peta.
Od onih podzemnih prolaza
što se plaše da ih ne otkriješ i potopiš
jer znaju da si istovremeno
voda na izvoru i ponornica
i uvek ploviš dalje.

Ja sam od onih darovitih
što vide svo crnilo ovog sveta,
a uzimaju najsvetlije od njega;
od onih što vole
svoju tajnu, sreću i bol
oslikati, ispisati, izvajati.
Ja sam od onih srećno-nesrećnih usamljenika
zarobljenih svetom u sebi.

Ja sam od onih filtera
što prima i pročišćava;
od onih što guše i kiseonik daju.

Ja sam ono dete
izgubljeno na ulici
što vapi da ga uzmete.

Ja sam od onih bezbroj ali…

Ja sam davljenik što se,
samo za svoju ruku hvata.

Ja sam od ovih,
nisam od onih
i nisam ovde
i nisam sada
jer ne volim crne krugove
što postaju sve crnji.

Bez svega mogu - Vitomir Vito Nikolić

Bez svega mogu

- bez ruku,
bez nogu,
bez glave se
čak osjećam
mnogo komotnije,
ali bez srca ne mogu,
tog malenog srca

- bez srca ne mogu
tog malenog srca
svojeg i svačijeg.

Krila - Jovan Dučić

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.