Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Trešnje - Ginter Gras

Kada ljubav na štulama
nabada preko šljunčanih staza
i poseže u drveće,
voleo bih i ja trešnje
u trešnjama kao trešnje da poznam,

ne više s rukama prekratkim,
s lestvicama kojima uvek
jedna prečaga manjka
od voća opalog da živim, od kompota.

Slatko i slađe, skoro crno;
san kosova je tako crven –
ko koga ovde ljubi
kada ljubav
na štulama poseže u drveće.

Neko je ležao u mom krevetu - Milena Marković

ni kapu što imaš na glavi
nisi nosio samo ti
ne
i ta stolica na kojoj sediš tu
nisi sedeo samo ti
ne
i ta kašika sa kojom jedeš
nisi jeo samo ti
ne
da ne govorim dalje
biće ti teško
ali kako god
meni je još gore.

Kad navali noć - Petar Gudelj

Ne rješava se njezin
osmijeh.

Živi od pletenica
i malih bokova
i vjetra.

Susreće se niz cestu
zapućena.

Kad noć padne, kuda će
s pletenicama?

Srce boli, kuda će
s bokovima?

Kad navali noć.

Sneg u cipelama – Ana Ristović

Ne gradi se kuća na zbirkama escajga
mada koja kašika više
ponekad dobro dođe.

Ne gradi se kuća na novim zavesama
mada drugačije poglede
s vremena na vreme
treba zakloniti novim platnom.

Da bi dom bio dom, između ostalog
treba ti i mnogo toga
čega bi se unapred odrekao, vrlo rado.

Slušaj šta kažu Eskimi:
da bi sagradio dobar iglo
godinama moraš da nosiš
sneg u cipelama.

I špenadlu, zaboravljenu
u okovratniku kaputa,
blizu žile kucavice.

Ili ti napisao pjesmu - Petar Gudelj

Ili ti napisao pjesmu,
ili je ispjevala ptica.

Jednako će se prosuti
perje i kosti.

Tvoje ispod betonske ploče,
njezino ispod divlje kruške.

Po vašim kostima,
pjesmama, perju,

padat će nove kosti,
pjesme, perje.

Kao da ste zauvijek.
Ili kao da vas nikad

nije bilo.

Stambol osluškujem - Orhan Veli Kanik

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih:
Isprva, samo blag vetar diše;
Lagano, lagano njiše
Lišće, drveće, meko;
Negde daleko, daleko,
Od vodonoša se glasi cilik zvona medenih;
Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih;
I baš tad ptice leću;
Visoko, cela jata, sa cvrkutom i piskom.
Izvlače ribari mreže po lovištima preko;
Po vodi pljuskaju stope nekakvoj ženi;
Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.
Kapali čaršiju hlad debeo i svež skriva,
Mahmut-pašina tržnica žamori kao živa
Goluba dvorišta puna
Pristanište se ori čekića jekom
Prolećni vetar mirisom znoja pleni;
Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih;
Od lumperajki davnih još i sada sva pjana,
Miruje kuća kraj mora, i stari čamci sneni;
Usred vetrova južnih pomamnih, ćutke,
Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih;
Kaldrmom upravo prođe devojče neko;
Tu poskočice, psuju, pesmice, dobacuju.
Nešto joj gle iz ruke na tlo pade;
Ruža, čini se meni;
Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.

Stambol osluškujem, očiju zatvorenih.
Jedna joj ptica lepeće oko skuta;
Znam da li ti znoj čelom lije;
Znam je li ti usna vlažna il’ nije;
Beli se mesec nad visokom rađa smrekom
Sve ja po damaru tvoga srca čujem;
Stambol osluškujem.

Ići ću na istok - Veselko Koroman

Živjet ću s tobom dok ne umrem.
Cijelo vrijeme što ga imam.
Ići ću na istok dok ne umrem.

S toplim licem usred neba,
s jasnim nebom oko lica,
živjet ću s tobom dok ne umrem.

Cijelo vrijeme što ga imam
s ovom zemljom ispod sebe.
Ići ću na istok dok ne umrem.

Zašto je zato - John Randall

zato što mi tvoj ženski miris raskriva svoje

latice jednu za drugom -

zato što tvoja bedra sažižu moje noći -

zato što tvoje šake ustalasavaju vodu mog tela -

a tvoja usta dodaju začine mom imenu -

zato me i prisvajaš tako lako -

presavijenog kao novčanicu od jednog dolara -

skrivenu u tvojim grudima

Zajedno ćemo svući tjela - Enes Kišević

Ne guši krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noć
neka misle da rađamo se
neka misle da umiremo
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno ćemo svući tijela
i smijat ćemo se
i smijat ćemo se i plakati
zajedno
još samo malo
još samo malo se drži
za moje ruke od svjetla

Šara - Oktavio Paz

Jednim komadom ugljena
Mojom krnjom kredom i crvenom olovkom
Nacrtati tvoje ime
Ime tvojih usta
Znak tvojih nogu
Na ničijem zidu
Na zabranjenim vratima
Urezati ime tvog tela
Dok sečivo moje britve
Ne prokrvari
I kamen ne zavapi
I zid ne utihne kao grudi.

Učini mi ljubav - Matija Bećković

Učini mi ljubav dušo najnajnija
I ukradi se tajno najtajnija
Ozari kaplje rose na paučju
I zamahnute zvukove u zvučju
Rđu što se kruni s šarki galaksija
Sklad i smisao sklada harmonija
Huju u sazvučju zuju satreptaja
Ne ostavi me bez tebe do kraja
Ne prečuj prizovi podari spokoja
Al neka uvek bude volja tvoja

Učini mi ljubav dok je za videla
Zrako što si mrkle mrake krozvidela
Ne kršeći kristal koji si probila
Postala devica pošto si rodila
Ljubav koja umre nije ni živela
Najvoljenija od nebeskih tela
Pribrani cvete bobico i šnalo
Skuplja života čiodo koalo
Vladaj nadamnom silo nedoznata
Da umrem što manje pre suđenog sata

Učini mi ljubav za ljubav ljubavi
Te slave koja samu sebe slavi
Ako si jedine jednine jedina
I bez množine dvojnice dvojina
Kad sve i svja si i sveljubeća si
Samo Bog nisi majko božjeg sina
A da Bog budeš sama si odbila
Da jedini bude taj kog si rodila
Kako tebe ne bi niko proslavljao
Već onog što ti je božanski dar dao

Učini mi ljubav ljubavi jedina
Mati svog oca kćeri svoga sina
Ženo i devojko ljubavi i dete
Ajo Sofijo Svemajko planete
Utrobe sam se tvoje zaželeo
Da opet budem spokojan i ceo
Otkad se srelo i spojilo dvoje
Dvoje je jedno a Jedno je Troje
Varnico luča svevaseljenskoga
Ljubavi ima koliko i Boga

Učini mi ljubav pošalji poruku
I na daljinski spusti svoju ruku
Il se iz oblaka bez skajpa i sajta
Linkuj bez linka i bez gigabajta
Seti se pesnika koji ne postoje
A jedino vrede zbog ljubavi svoje
A po Pavlu i da planine pomeraš
Ništa si ako i ljubavi nemaš
Knjigo ispisana iznutra i spolja
Virtuelnoga Konstantinopolja

Učini mi ljubav stvore neimeni
Da ja ne živim nego ti u meni
Spavaj sve moje od sveta starije
Kad god se probudiš nikad kasno nije
Da s mrtve tačke kreneš ispočetka
Zvezdo novoga nebeskog poretka
Sad kad je jabuka ona nagrižena
Koju na prevaru proba prva žena
I zbog koje smo izgnani iz raja
Postala znamenje i novoga kraja

Učini mi ljubav janje nebodano
Čedo omiljeno zrno ovejano
Jagodo cvetiću ječmu mokra ptico
Strunico grlico ti jednomužico
Kulo što gleda ka Damasku gradu
Stado divokoza na gori Galadu
Ljubav je kao i jevrejska brava
Ko jednu otključa druge zaključava
Zapamti mi ime poznaj udostoji
Da mi se i smrt i život omoji

Učini mi ljubav kći jerusalimska
Kao što napisa ruka damaskinska
Kad se bez majke na nebu rodio
A bez oca na zemlji rođaj ponovio
Tad su se nebo i zemlja venčali
A koje je koje više nisu znali
Znali su da niko nije na gubitku
Dok god bude bila ljubav na dobitku
Ni pesnik oženjen na gori nebeskoj
Ni muza udata na ploči zemaljskoj

Učini mi ljubav ako si u moći
Da se iz mrke mrkline iznoći
Preko leševa se zlo i gore glože
Za haos kakav se poželeti može
Učini kraja Irodovoj vladi
I pokoljima novorođenčadi
Ujasni utačni usliši pesnika
Dok se zvezde drže zakona jezika
A zupčanikom oko zvezdarnika
Upravlja slovo i nadgramatika

Učini mi ljubav ne budi nenežna
I slepa vremena stidna beznadežna
Izvrnuo se kosmos na postavu
I okrenula nebesa na glavu
Porodi novu zvezdu nekretnicu
Neka izbaci svemir posteljicu
I rumena zora s naličja osvane
I objavi svetu sa suprotne strane
Kao spas i izlaz vodilja i vesnik
Jer Bog je velik i strašan je pesnik

Učini mi ljubav glaskom se oglasi
Ustavi rasulo časa ne počasi
Jer neporušiva si i nepotrošiva si
I nedomisliva si i nesaznativa si
I nedomašena si i neiscrpiva si
I nezahodiva si i nerazrešiva si
I nedokučiva si i nesmestiva si
I neocenjiva si i neizgubiva si
I neuporediva si i netaknuta si
I nesvenljiva si i neizreciva si

Učini mi ljubav sad na koncu konca
Da opet osetim na licu zrak sunca
Spasi kad Spasa ti rodila jesi
Leptira i mravka i sve pod nebesi
I samo sijaj sjati ne prestaji
Sijaj sijanjem što iz Tebe sjaji
Karamrakove plamenu predaji
I sve grehove u sjaju okaji
Dok se svako slovo u Knjizi osjaji
I gleđ jezika se u pesmi zasjaji

Otvoren kavez - Enes Kišević

Nešto se divno dešava s nama,
osjećaš li to i sama?
U nama se pomiču neke granice
što su nas stezale godinama.
I naša ljubav,
ko ptica u kavezu
kad joj otvoriš vrata,
ustreptala gleda u beskrajnu plavet,
i od ljepote strah je hvata.
Već sama pomisao da je slobodna,
da može zaparati visine modre,
kavez joj čini većim od svemira,
većim od njene slobode.