Voleći tebe ja sam zaboravio da ću
umrijeti, da živim kao i drugi ljudi
što svako jutro mlijeko kupuju jer ga piju
uvjereni da to im zdravo je, moje grudi
imaju nalog da me tek privremeno skriju
jer sam zaboravio, također, da tek kraću
ulogu dobio sam da samo katkad javim
po koju vijest u stihu, važnu za daljnju radnju,
da nisam ovaj nego onaj, u onom trenu
kad si zaljubila me u sebe, kad u plavim
knjigama tvoga neba dionicu, što cijenu
ne gubi, dobio sam, dodanu vrijednost, zadnju
neupisanu zvijezdu; voleći tebe ja sam
zaboravio, sasvim zaboravio da ću
umrijet, a i neću.
Već gušu dobih od silnoga truda,
kô lombardijski, od vode mačori
il' kakva god ih druga zemlja stvori,
pa mi sad stomak pod bradom vrluda.
Ova u nebo, a potiljak kuda
leđa su pošô, harpija grud mori,
kičica kaplje, lice nalik kori
posta, od boja razasutih svuda.
Slabine mi se u utrobi boče,
kô hrbat konja izvilo se dupe,
ćoravih nogu korak ludost puka.
Koža sve duža napred biti poče,
kad hoću nazad, krljušti se skupe,
zapet sam poput sirijskoga luka.
Otud sud mi je bruka,
laž, čudo, ne zna um da sudi više,
jer se duvaljci krivoj loše piše.
Slikarstvo mi ne diše,
ti ga, Đovani, i čast moju, brani,
kad nit sam slikar, nit na dobroj strani.
[Sonet s kodom, tj. dodatkom (ovde šest stihova). Mikelanđelov doživljaj mukotrpnog oslikavanja tavanice Sikstinske kapele (1508-1512).]
''Uživam u snu, u kamenu više''
(odabrani stihovi)
Paideia, Beograd, 2008.
Vec godinama ucim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i resetkastu lakocu
Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te vise ne prepoznajem izvan pamcenja
Koje te predaje meni, i tako sve teze krotim
Struju vremena sto ne prodje kroz tebe, kroz blagi metal
Tvoje krvi;
ako se menjas, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagradjen oko jednog trenutka
Kao plod oko kostice, satkan od nestvarnog mesa
Sto ima ukus munje, ukus prasine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje koze.
Vec godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga secanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu sto puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj nas trenutak
Traje duze od tudje smrti.
Tačno po sredini ulice
Prolaziš kao slomljen
A pitala sam te nešto
Da li sam dama
Ako mogu da biram
Da li sam sama
Ako možeš da biraš
I oko nas šta je ostalo
A pitala sam te nešto
Dok sunce si mi u dlanu
Da se oglasiš izbegavaš vešto
Makar bilo poslednji put
Da sam srećna i privijena
Puštene kose uz tvoj skut.
(Zbirka poezije "Apsolutna")
Тоа е песна за која би дарил
еден Росини и Моцарт и Вебер,
уморна тажна и стара за себе,
за мене полна со потајни чари.
Секогаш кога ја слушам да тече,
младее душа за години двеста,
Луј тринаесетти, Зелени места,
рид што се жолти на залез пред вечер.
Потоа - замок сред паркови скриен,
прозорци, боја црвенесто мека,
тули и агли од камен, а река
тече низ цвеќе и нозе му мие.
Прозорецот висок и девојка скромна,
руса, црноока, в старинска дреа.
Може в друго видение неа
веќе ја видов...и сега си спомнам.
Препев: Георги Сталев
Kazuje Šarl Bodler
Da postoje samo tri bića dostojna poštovanja:
Sveštenik, ratnik i pesnik (znati, ubiti i stvoriti).
Kada se ratnik vrli, Odisej, nakon bojeva,
vratio na Itaku, živ ga dočeka njegov pas po imenu Arg.
Star je bio, već šugav, pa kada ugleda Odiseja
lipsa od sreće, a dvadeset godina je čekao i patio.
No još je veća žalost za pesnikom:
kada se nakon četiri godine rata
vratio kući Crnjanski, pas Mura nije ga sačekao.
Mati mu reče da je pas cvileo pri pomenu njegovog imena,
ali, od tuge, nije izdržao.
Ratnik je samo ratnik.
Pesnik je ratnik i pesnik.
Drugi će htjeti mauzoleje
I da ih rese trofeje
I da niko ne plače
A ja neću, ne,
Da kažem u jedan pjev,
Jer ja
Hoću da umrem na vjetru
Kao ljudi mora
Na moru.
Pa da me pokopaju
U dragom elementu.
Oh, što sladi počivati,
Biti pokopan u vjetru
Kao kapetan vjetra,
Poput kapetana mora
Umrlog usred mora.
Njena spavaćica
nikad ne sakriva
ramena
(fascinira me svaki put)
Ozbiljnost je pusta
pažnja
Beskrajni dugi
šapati
sadrže mir
Uvijek je dovoljna
noć
Stid ostaje
kao prefinjen
osjećaj prisutnosti
Sanjivost i glad
i poneki put
trag suza na obrazima
Zagrljaj je
dovoljan
Zagrljaj je
predsoblje raja.
Ne mogu sad da ti kažem.
Kad me ne bude više
Gonio i vitlao vetar
I kad se pretvori najzad u šapat -
Možda ću, jednom reći.
Kad ružin odsjaj na suncu
Klone u izmaglicu
I kada ruža bude samo minula rumen,
Kada lice koje volim odluta
Kada kapija poslednji put zabruji,
Kada više ne vredi
Mahnuti i reći dovidjenja -
Mozda ću, jednom, da ti kažem.
Nikada takvu ne upoznah:
Lovio sam te i iza svojih misli,
Saginjao sam se pod vetrom
I ispod ruža tražeći te.
Od tebe uzvišeniju
Nikad necu naći.
- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?
1.Na istom kopnu umiremo.
2.Argonauti su iz Crnog mora uplovili u Dunav,
3. A naši kazivači pjesama narodnih
Nose kratke štapove, izrezbarene,
Baš kao Homer što je nosio.
4. Čujem danas da je razbojnik Feriz, s početka dvadesetog vijeka,
Usmrtio podanika svog (pred očima cijele bande)
Jer je ovaj ridao na vijest
Da mu se žena s komšijom viđa.
Neću da zbog njegovih suza
Vi sumnjate u vaše žene, rekao je Feriz
Koji nije znao da na ostrvu Temidu, blizu Troje,
Ujede zmija vojnika Filokreta
Pa mu oteče rana i silno zasmrde
Da je morao Agamemnon čamcem na drugo ostrvo da ga iskrca
I kad se vrati, reče vojnicima:
Neću da od smrada jedne rane
izginete nadomak Troje.
- Osta li u nama bar tri kapi od tih starih Grka?
Kad uveče je pošao
on reče: - Posla imam,
i ne čekaj me. Vani snijeg,
sve bijelo je. I zima.
Kraj kioska na ulici
popije čašu s nogu
i zamišljeno promrmlja:
Da poslovi, što mogu...
Pozvonio je s ulice:
- Ti spavaš? Reci,molim.
- Ne, ja ne spavam.
- Nego šta?
Odvratila je: - Volim.
A vratio se ujutro,
već dvanaest sati prođe,
U sobi se osvrnuo
ko u šumu da dođe.
U šumu crnih krošanja
i drveća na putu,
i zavjese su crne sve,
i mrak u svakom kutu.
Fotelje stoje uokrug
u tami kao nijeme...
I odjednom je vidio,
kad otkrila je tjeme:
ni ona sama ne zna još,
a možda znat ne želi -
u zlatnoj kosi ima već
i jedan pramen bjeli.
I dotakne je prstima
i odjednom je znao
čije je zlato prošlu noć
za svoju skitnju dao.
Upitala je:
- Što je to?
on reče:
- Snijeg je pao.
Nosim u sebi tajne,
kojima bih i tebi i sebi olakšao život
kada bih umeo da ih otkrijem i da ih objasnim,
al’ ja nisam mudrac, već nosilac tajni
koje ću odneti u grob.
Mogu samo da ti kažem
da verujem čudnom i retkom verom,
nadam se čudnom i retkom nadom
i volim čudnom i retkom ljubavlju.
Nije to lako, nije čak ni lepo,
al’ ja tako moram, ne pitaj zašto.
Još uvek tražim ljude u ljudima.
Sve više je onih kojima bi čovek,
kada bi ih opsovao, opoganio psovku.
Jedino uz ljude u ljudima
u meni ima čoveka, koji se pita
kakva je to snaga žene u ženi,
kad uspe tako skromna
da napravi ravnotežu spram neljudi,
da ispravi nepravdu što nema pravde
i stvori čudnog i retkog čoveka u meni,
kog sam čitavog života tražio?