Majka
Majka. Zemlja iz koje sam
otputovao.
Njezina ruka od zemlje.
Moje tjeme od zemlje.
Njezina ruka
na mom tjemenu.
Gora i voda.
U gori riba.
U ribi ptica.
Naučila me
govoriti,
mrviti zemlju.
Ustima.
Prstima.
Naučila me
listati šume
i pjevati ptice.
Otac
Otac. Zemlja koja se vratila
u zemlju.
U januaru, u martu,
iz prsiju
prsnula ptica.
Za njim zaplakale
loze.
Otac. Zemlja koja je bila
među ljudima.
Ljubila.
Pjevala junačku pjesmu.
Razlivala se
u lozove žile,
u moje žile,
u svjetlost.
Sad se vratila u se.
Stisnula usta.
Sad joj iz stisnutih usta
raste bajam.
Ja bajam.
Ne znam više jesam li spavao
s krilatim ženama
ili s pticama.
Uvečer, pune ptičjeg perja,
pune ptičjeg mlijeka,
slijetale k meni u postelju,
u prvi san.
Pio ptičje mlijeko za večeru.
Pod nama šuštalo
ptičje perje.
Svunoć slušao
krikove divljih gusaka
u oblacima.
Ujutro, iz ramena, iz bokova,
puštale krila,
pretvarale se u ptice.
Iz mojih ruku, iz stabala,
lepršale
u vedro veliko nebo.
U plavetnilu jato
crnih ptica, što kriješte
lepršaju i sjedaju
na topolu ukočenu.
… Na goloj topoli
ozbiljne vrane, mirne i šutljive,
kao crne, zamrzle note
ispisane na crtovlju februara.
Polje
Večer polako umire
ko što se skromno ognjište gasi.
Gore, na brdima,
pokoja iskra ostaje.
A ovo slomljeno stablo na bijelome putu
tjeskobom suze izaziva.
Dvije grane na ranjenom deblu, po jedan
list, suh i crn, na svakoj grani.
Plačeš? … Među topolama zlatnim,
daleko, sjena te ljubavi čeka.
Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.
Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.
Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobego duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.
Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše,
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.
Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.
Mesto svetle istorije i grobova,
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova
Ostala nam još prašina na hartiji,
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.
Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.
Pomrčina pritisnula naše dane,
Ne vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.
1910.
Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči,
probuditi se, a ne znati šta sa sobom,
plašiti se svojih sopstvenih uspomena.
Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog sopstvenog straha,
da otvariš svoje snove.
Zabranjeno je da ostaviš svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti sve što ste zajedno proživeli,
i zvati ih samo ond kada su neophodni.
Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.
Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i od onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan do poslednjeg daha.
Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš njegov osmeh i oči,
a sve zato sto je on izabrao drugačiji put od tvog,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost,
zameniti je njegovom sadašnjošću.
Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge,
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.
Zabranjeno je ne stvarati sopstvenu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono što daje,
a takodje i ono što uzima.
Zabranjeno je ne potražiti sreću,
ne živeti život sa pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji.
Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti.
interdit... by Biscarotte, on Flickr
Na talasje plime moćne
oholosti danonoćne -
na veliku tajnu, na san,
sad mi liči život davan;
znam da san taj nesuvisli
bi pun čedne, budne misli
bića čiji jedan deo
moj duh nikad ne bi sreo
da su prošla pored mene
kroz oči mi zatvorene!
Neka mine iz vazduha
ta vizija moga duha;
jer to sjajno vreme sada
nestalo je, s njim i nada,
a moj mir u koji se uzdah
prođe kao kratki uzdah:
ne brine me smrt njegova
s mišlju koju tad negovah.
Nesto ne valja s ovim prevodom, pogledacu original bolje i ispraviti.
I nemoj da me žališ niti braniš, i ne reci
Da nisam birao put -
Bijah saglasan s putem kojim sam hodio.
A ti ćeš sigurno doći.
I mada suvišne su moje riječi,
I mada pravi put ćeš ti sigurno naći,
I mada sve je moje suvišno
Za ono što je tebi suđeno,
Želim da znaš
(Jer poznaćeš mi korak kad sam zastao)
Jer poznaćeš mi slutnju tu gdje sam stajao -
Slomio sam grančicu
I dugo je uzalud žvakao.
Na mapi svih koraka
Gdje moje puteve nađeš
(Iako dobro ćeš znati da izlišne su moje riječi)
Želim samo da znaš
Tu gdje sam zastao
Treba da skreneš
Jer ja sam bio sam i očajan
I znadoh da korak mi je slabašan, i skretanje mi pogubno,
Niti sam čekao koga
Niti me neko čekao.
Nisam samozvana došla kući,
I ne kao sluškinja – ne treba mi hleba,
Ja sam tvoja strast, tvoj nedeljni odmor,
Tvoj dan sedmi, tvoje sedmo nebo.
Tamo na zemlji davali su mi novca
I žrvnje vešali o vrat
Voljeni! Zar nisi saznao?
Tvoja sam lasta – Psiheja*.
1918.
*Psiheja (lat. Psyche) je asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa prečnikom od približno 253,16 km. Afel asteroida je na udaljenosti od 3,327 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca. Asteroid je otkriven 17. marta 1852. godine.
Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poleteće u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši
U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvetne latice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput talasa bežeći neprestano
Rekao sam da si pevala u vetru,
kao što pevaju jedra i jarboli,
ti si kao oni, visoka i ćutljiva
i često tužna kao putovanje
Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se ponekad, sele se i beže
ptice što su spavale u tvojoj duši.
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući vaki dan ista ograničenja.
Onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usudjuje obući novu boju,
i ne priča s'onima koje ne poznaje.
Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj u očima
ili naputenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja život
kada nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti
radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima,
onaj koji neće dozvoliti
ni jednom u svom zivotu
da pobegne od smislenih saveta...
Živi danas, učini danas, reskiraj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti sretan!
Ja sam već bila u posjedu
tajanstvene snage vjetra
i njegovih zakonitosti,
nevidljiva
među granama zagrljaja,
koji je govorio jezikom mrtvih.
Sve vise se
osjećajući
potpuno neizvjesno,
iako sam tamo,
gdje smo stigli
na cesti najdaljoj od neba,
pronalazila najslađi mir.
Ti si imao mali znak
bijelu zastavu predaje,
i bagremovo lišće
zapleteno u kosi
koje si nosio već
duži dio puta.
Između dvije obale, rijeka
je šaputala tvoje ime.
Još uvijek smo bili živi
opipkujući se
čudesnim dodirima ruku
s kojima smo se mogli uspeti
sve do središta dana i noći,
ali bili smo tako daleko
kao zima
što je zaledila svoju iskrenost.
Zašto tvoj mali smijeh
ne može da se sije
po oranjima crnim;
da klija i zrije,
da zrni
poput pšenice?
Tada bih na slapovima mojih vena
sagradio vodenice
i postao mlinar vječito prašnjav
od tvoga smijeha?