Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Jutro - Emily Dickinson

Hoće li zbilja doći „Zora“?

Zar takvo nešto ko Dan ima?

Bih li ga vidjela s planina

Da visinom sam – ista s njima?

Ima li perje kao Ptica?

Ima li noge ko Lopoči?

Je li rođen u krajevima

Koje mi nisu vidjele oči?

O Učenjače! O Mornaru!

O Mudrače sa neba, kaži!

Gdje da maleni Hodočasnik

Mjesto s imenom „Zora“ traži?

Tužna pjesma - Alojz Gradnik

O, nemoj ići, ostani tu, samnom
i daj mi ruku da se moja zgrije,
neka se vrati što je bilo prije,
iako sve je pokopano davno.

Ne pali svjetlo, ne plaši se mraka,
sve vidi taj što probdio je noći,
bez želje je i ima suzne oči
i pamti rane ispod ožiljaka.

Pred nama još je samo krhotina.
U srce gledaj: jedva da je koja
od mnogih riječi još ostala moja
i tu je samo očaj i tišina.

O, nemoj ići, daj mi svoju ruku
i neka teče rijeka koja snove budi
i čamcem nosi dalje dvoje ljudi
i nije važno gdje će naći luku.

Rekvijem - Robert Louis Stevenson

Pod širokim nebom dok tisuće zvjezda sja
Iskopaj mi raku i tu ću mirno ležati ja.
U životu i u smrti sretan bih.

Prijatelju, čuj, kad legnem u grob tih
Natpis na njem ispiši,
Ispiši za me stih:

Vratio se mornar sa dalekih mora,
Spustio se lovac sa visokih gora,
Svoj su našli, svoj su našli dom.

Ja volim svoga srca polutminu - Rainer Maria Rilke

Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.

Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.

I katkad sam k'o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.

Početak ljubavi - Rainer Maria Rilke

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš.
Kako to beše isto:
udisati miris rascvalih lipa,
slušati tišinu parka –
pa tada najednom podići oči,
pogledom se sresti
i čuditi se sve do osmeha.

U tom osmehu
beše uspomena na jednog zeca
što je do malopre skakutao po travi;
to detinjstvo osmeha beše –
već ga ozbiljnije kosnu kretanje labuda,
koga smo videli potom kako na dva dela
večeri neme ribnjak polovi.

A krošnje –
svojim rubovima prema čistom,
slobodnom, već sasvim budućem noćnom nebu,
ocrtaše rub osmehu ovom
prema ushićenoj budućnosti na licu.

Dom na cesti - Vesna Parun

Ležah u prašini kraj ceste.
Niti vidjeh njegovo lice
niti on vidje moje.
Zvijezde sišle su, i zrak bijaše plav.
Niti vidjeh njegove ruke
niti on vidje ruke moje.
Istok postade kao limun zelen.
Zbog ptice jedne otvorih oči.
Tada doznah koga sam ljubila
čitav život.
Tada on dozna kome je ruke
grlio uboge.
I uze čovjek zavežljaj i krenu
plačući u svoj dom.
A dom je njegov prašina na cesti
kao i dom moj...

Obasjane ruke - Vesna Parun

OBASJANE RUKE

. . .I najzad, svejedno
jesmo li razumjeli ili nismo
drvo koje nas dozivaše.
Ako ono zna neku riječ
i ako mi znamo neku riječ
koja je jedina ostala visoka
u toj poplavi, jedina pošteđena
u zlu svakidašnjem.
Vjetar ce štititi drvo,
a drvo sačuvati riječ
da nam je preda jednoga dana,
da nam je vrati
čistu i visoku zauvijek. . .

Želja - Cevdet Kudret Solok

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela….
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Ispuniš mi oči - Goran Tadić

Ispuniš mi oči, tek što ne kapneš,
al’ ne da nam se da se razdvojimo.
Pliva mi tako pogled u tebi,
dok se talasaš u mojim očima.
Ronim u sebe na dah, da izronim biser,
koji nikom nije potreban.
Zagrcnem se rečima, brzoplet sam,
žurim da izgovorim sve što me guši,
ali prećutim, jer više ne umem sa rečima,
kao ni sa tobom.

Opomena - Jenny Joseph

Kad ostarim nosiću haljinu boje purpura
I crveni šešir koji ne ide a i ne stoji mi,
trošiću penziju na piće, letnje rukavice i satenske
cipele.

I pričati kako nemam para ni za hleb.

Kad se umorim sešću na ivičnjak,
sakupljaću reklamne uzorke po radnjama i pritiskati
alarmnu dugmad.
Vući štap uz gelendere
nadoknadjivaću propušteno u trezvenoj mladosti.

Izlaziću na kišu u kućnim papučama
Brati cveće po tudjim baštama
gomilaću pera, olovke i druge tričarije
I početi da pljujem.

A sad još moramo paziti da nam odeća ne pokisne
Plaćati na vreme kiriju i ne psovati na ulici
Pružati dobar primer deci
pozivati prijatelje na večeru i čitati novine.

A možda bi trebalo da se već pomalo pripremam
Da ljudi koji me znaju ne budu iznenadjeni
Kada odjednom ostarim i počnem u purpurno da se odevam.

Razgovor s kamenom - Vislava Šimborska

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost,
da pogledam naokolo,
da te upijem kao dah.

- Odlazi! - kaže kamen -
Čvrsto sam zatvoren.
Čak razbijeni na komade
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak smrvljeni u prah
nećemo nikoga pustiti.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Za nju je život jedina prilika.
Želim da prođem tvojim dvorcem,
zatim da posetim list i kap vode.
Malo vremena imam za to.
Moja smrtnost mora te uzbuditi.

- Ja sam od kamena - kaže kamen -
i svakako moram sačuvati ozbiljnost.
Odlazi odavde,
nemam mišića za smeh.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Čula sam da su u tebi velike prazne sale,
neviđene, neopisivo lepe,
gluve, bez eha bilo čijih koraka.
Priznaj da i sam malo o tome znaš.

- Velike i prazne sale - kaže kamen -
ali u njima nema mesta.
Lepe su, možda, ali izvan ukusa
tvojih jadnih čula.
Možeš me upoznati,
poznavati me nećeš nikad,
čitavom površinom okrećem se prema tebi,
a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi utočište za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućnik.
Moj svet je vredan povratka.
Ući ću i izaći praznih ruku.
A kao dokaz da sam stvarno bila
neću dati ništa osim reči
kojima niko ne veruje.

- Nećeš ući - kaže kamen -
Nemaš čulo učešća.
Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća.
Čak i pogled izoštren do sveviđenja
ne vredi ti ništa bez čula učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula.
Jedva njegov začetak, uobrazilju.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
Ne mogu čekati dve hiljade vekova
da uđem pod tvoj krov.

- Ako mi ne veruješ - kaže kamen -
obrati se listu, reći će ti što i ja.
Kapi vode, reći će ti što i list.
Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh,
kojim se smejati ne smem.

Kucam na vrata kamena.
- To sam ja, pusti me.
- Nemam vrata - kaže kamen.

Možda to nije bio dom - Tadeuš Ruževič

Možda to nije bio dom
ovaj dom
u kome plaču stvari

sada se sve razjasnilo
to je bila obična čekaonica
čekaonica na železničkoj stanici
koju svi napuštaju
u određeno vreme
ostaju tamo stvari
posuđe
i sitnice
koje mogu da upotrebljavaju drugi ljudi