Poezija - najlepsi stihovi Umetnost

Moj stari i ja - Arsen Dedić

Iz navike stare
i zbog priča koje čuje
dok ne dođem zaspat neće moći
bez anđela čuvara odavno mu sin putuje
njegov će ga zanat glave doći.

Oduvijek je bilo -
prati stari moje pute
al ne pita nikad i ne kori
godine su prošle, sin i otac vječno sute
u loži pred kućom kiša gori
Malo zato što nam prija
i da suze ne poteku
ispit ćemo još poneku
moj stari i ja.

Navikli smo tako
odao se nikad ne bih
ne pričamo, na licu se vidi
dobar je moj stari, privinuo bi me sebi
ali nježnosti se svoje stidi.

Svu noć priče, priče…
otkrivamo se bez mjere
ti si čula što on nikad nije
već polako sviče, sad moj stari smokve bere
ti me ljubiš a on me razumije
malo zato što nam prija
i da suze ne poteku
ispit ćemo još poneku
moj stari i ja…

Život - Pol Lorens Danbar

Komadić hleba i kutak za san,
Časak za osmeh, ceo sat za plač,
Trunka veselja, briga prepun dlan,
Osmeh ko cvetak, patnja kao drač,
Takav je život!

Ljubav će kut da pretvori u raj;
Greje nas osmeh, osvežava jad;
Radost je slađa kada sluti kraj ;
Smeh u jauku nađe pravi sklad -
Takav je život!

Onaj osećaj - Goran Tadić

Znam, glupo je što se javljam,
ali ponos se pogazi zbog gluposti,
kao što je zbog nje i nastao,
pa evo i mene pred tobom na kolenima,
s kamenom na duši i molbom na usnama:
molim te, vrati mi onaj osećaj,
znaš dobro koji, ostao je kod tebe.
Vrati ga, tebi ne treba,
a ja bez njega ne mogu.
Mogu, ali nije to to, niti sam to ja.
U tebi će neko drugi možda probuditi
osećaj koji će zameniti onaj naš,
dok je bio naš,
sada je moj, vrati ga.
Molim te.

Gori sam nego što sam bio pre tebe.
Bolje bi bilo da te nije bilo,
ne bih znao za osećaj,
koji se najbolje opiše kada se kaže:
onaj osećaj.
Mislio sam da sam dovoljno star da umrem
i da je prirodno da tako poluživ ništa ne osećam,
da je prirodno da mi niko ne treba,
da je prirodno to što nisam hteo da te zavolim,
jer ljubav ne postoji.
Čak i da postoji, šta će mi
kada mi nikad ništa dobro nije donela?
Lažem, donosila je na kašičicu,
ali je odnosila na džakove.
I šta je ostalo?
Od ljubavi – ništa.
Od tebe – ništa.
Od mene – ništa.
Čak ni onaj osećaj,
koji ne umeš, ne možeš,
ili ne želiš da mi vratiš.

Одсјаји у полеглој трави – Весна Коречки Шарац

Да се могу неки дани
замрзнути у коцкицу леда
шиљком бих изгребала
све оне у сиво обојене

а онда лед растопила
у капи незаборава

толико сам ти пута причала о томе

док смо скакали по стогу сена
плашио нас баук
и крао облаке из дечјих очију

а ми смо стајали на највишем врху
и све хијене стрелама гађали
(јер су биле на лошем гласу)

зато ти нисам дала да избришеш чаролију
на које су се лептири рађали
заустављајући дах игри
у истоме часу

чувар нам је био завет као врпца
међу раширеним рукама

нећу више да ти кажем ниједну реч

сакупљај и даље одсјаје
у полеглој трави
ако ми не верујеш

Зборник „Вршачка поетска сусретања“

Boje zivota - Petar Zarkov

Na klupi
pokraj puta
u nedeljno jutro
u raskosi
vlaznog lisca
obgrlih rukom
rasulo sunce
sto se skriva
izmedju dva oblaka

i ocima ubijam
beli prostor
otkriven mastom
zivotnim dahom
do beskonacnosti
u sveprisutne
boje zivota.

www.odlican.com/v/cesko

Je li tu nečega bilo – Hans Magnus Enzensberger

Bilo je nečega dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.

Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.

Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.

Ljubav sa mnom - Vesna Krmpotić

Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca;
Ljubav sa mnom potres je pod korakom,
Rušenje brane na rijekama razbora,
Ljubav sa mnom udar je groma o visoki bedem tvrdoga uma,
Ljubav sa mnom samoća je u svijetu i neljubav ljudska - da,
Ljubav sa mnom nije samo smješak u tišini srca
Gdje mirišu jasmini jasnih suza,
Ljubav je sa mnom udar,
Potres i jaka samoća susreta sa istinom.

Bez naslova - Stefan Simic

Treba čovek da gladuje jedno vreme u životu
da bi naučio da poštuje hranu.
Treba čovek da ne otvara prozore na nekoliko nedelja
da bi naučio da poštuje vazduh koji udiše.
Treba čovek bar malo da živi sa povezom na očima
da bi naučio da poštuje ono što vidi.
Treba čovek da živi sa tamponima u ušima jedno vreme
da bi naučio da poštuje ono što čuje.
Treba čovek bar jednom da se stvarno razboli
da bi naučio da poštuje zdravlje koje ima.
Treba čovek da veže ruke, ili noge, na nekoliko dana
da vidi kako je invalidima koji moraju tako doživotno.
Treba čovek da radi, bar jednom, ono što nikada ne bi radio
da vidi kako je onima koji moraju tako svakodnevno.
Treba čovek da dodirne dno, bar jednom, do kraja
da bi video kako su privlačne staze kojima hoda.
Jedino što ne treba to je da nikada nikoga izgubi
sve može da se vrati, popravi i uradi.
Samo ne može da se vrati neko ko je zauvek otišao,
samo ne može da se vrati izgubljeni život
i zato, čovek, treba stvarno da živi dok je živ
svestan svih darova koji ga okružuju
i svega onoga što vidi oko sebe
i nosi u sebi, a da toga nije ni svestan.

www.odlican.com/shaporodiva

Rasplela sam duge kose - Milena Pavlović Barili

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat...
I sada -
kome da pišem?

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

Маленькая Верочка - Matija Bećković

Jedino još rade telepatske veze
Jedino još stižu pisma bez adrese
Jedino je nisam učio da pati
Jedino joj moje mane nedostaju

Njeno lice je snimak njenog srca
Njen ukus sam zauvek otrovao
Njeno srce drži sveću dok ja pišem
U mene uviru stene kao vode

Moj grob je avion srušen u prašumi
Jači sam od nje jer sam mrtav
Čemu me ona uči videće se
Ako se ponovo jednog dana rodim

Moje srce je njen mikrofon
Neka zver trune i svetli u visini
Posle nje dišem kao posle kiše
I izdvajam nešto drugo iz vazduha

Ja sam slao u školu njene uši
Ja sam joj davao časove iz očaja
Ja živim da bih objasnio našu vezu
Ako ona postoji nemam šta da kažem

Ona je lepa kao umiveni rudar
Ona sa mnom vara svoje ljubavnike
Zbog nje su radnici subotom u novim odelima

Više od svega čist vazduh joj liči
Ona kaže mojoj zvezdi: blago tebi
Izrezujem njene oči iz ničega
Ona misli da je varam kada dišem

Trovao sam se njenim mesom kao bakrom
Ona spava kao da ume da se budi
I najgušće šume čita kao vodu
O visoka ptico gde doseže moja misao
Šta li sam crtao majci u utrobi

Kako se skuplja pod noktima zima
I jezik smeta da kažem šta hoću
Povraćam kamenje i pijem mastilo
I padam pod svojim srcem posle svega
Grom se u vodu odronjava, gospođice

Pripalite mi na čelu cigaru
Vesti su u dubokoj vodi zakasnile
Zvezda se u sluhu topi kao sapun
Neko bilje me na telefon zove
Otkad nosim grumen soli mesto srca

O ptico najdalja tačko u potiljku
Tom čudu od deteta sa srcem od slame
Ne sećam se više šta sam obećao
Da ću stvoriti od trideset slova

Moje uši davno u svemir odoše
Sad se lepe za njih kao za promrzlo gvožđe
Ptice što se vole i traže u jeziku

Grafički radnici složite moju dušu kao svoju
Pripitajte vrapce o našoj ljubavi
Poezija čeka da nestane od mastila
Pa da se javi neometana i slobodna

Sunce je jedini živi svedok svih vremena
Nečista dušo sa sobom u neslozi
Stradale su i malo veće ptice
Dok je vreme ovu školu izučilo

Ona me sada crta po sećanju
Ona čeka pismo koje su ukrali
Ona nema pojma od čega se živi
Kad odem pod zemlju sve ću joj priznati

Kad ona reč uzme biće i kraj sveta
Namesto snega padaće pepeo
Rasejan ću ući u istoriju
Zaboravljajući i dobar dan da kažem.

Odlomci - Fernando Pesoa

Iz mog sela vidim sve sto se sa zemlje može videti od Vasione...

Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,

Jer ja sam po meri onoga sto vidim

A ne po meri svoje visine...

U gradovima život je manji

Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.

U gradu velike zgrade zagradjuju vidik,

Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od svakog neba,

Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam naše oči

mogu dati,

I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino bogatstvo.

Kad tad će proći - Dušan Stojanović

U kutiji pod krevetom još uvek,

Stanuje nešto požutelih slika,

Mladost, osmesi, prošli vek

I jedan akvarel poznatog lika.

Mrve hrabrosti retko skupim,

Poslednja kapija odbrane nestane,

Kartu za bioskop prošlosti kupim

I njeno oko u moje stane.

Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,

Nad gradom oblaci dremaju,

Bluz malih koraka u glavi je,

Plave se kiše spremaju.

Na uglu kod pozorišta stojim,

Večeras igraju Glembajevi - Krleža,

Srcem otkucaje sata brojim,

Dok čekam da dođe od Manježa.

Iznajmljena soba u dnu dvorišta,

Jedan krevet i poster glumca iz novina,

Nama sem nas nije trebalo ništa,

Možda koja kap belog vina.

Al` Neko je nemaran sve srušio,

Na lošem mestu presek`o špil,

Rasparao život pa pogrešno ušio,

Neko je rđav sklopio dil.

Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav,

Ko šmirant bedno krade mi noći,

I kad u laž potonem sav,

Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.