Zapis nepoznatog autora - ljubav, ludost, mudrost... Umetnost

Slučajnost ili ne?

Ustajala voda u bari dremala je popodnevni san. Sve je savršeno mirovalo, kao da nije bilo nikakvog života. Ipak, lenji žabac, ispružen na listu lokvanja , posmatrao je bubu kako bezbrižno klizi po ustajaloj površini ne sluteći u kakvu se uvalila opasnost: uskoro će doći lenjom žapcu nadohvat usta i postati slastan plen.

Odmah do rubova jezera, svega nekoliko centimetara od vode, neki je cvetak umirao od letnje suše. Trudio se da dopre do vode, ali su mu napori bili uzaludni. Neka se mušica spustila na površinu vode da utoli žedj, ali su joj krila popustila i sada se životinjica naprezala da spasi mokri život.

Toliko mira, a opet toliko života oko ove ustajale vode.

Iznad ove ne velike bare divlji je kesten protegnuo svoju bogatu krošnju. Na kraju jedne poduže grane, koja je sezala skoro do sredine ustajale vode, dozreli se plod usled suše iznenada otkinu i pljusnu u baru. Odjednom se razleteše brojni leptiri i bube, a iz središta gde je divlji kesten pao u vodu počnu se širiti krugovi malenih talasa izazvanih padom nenadanog "uljeza".

Svega nekoliko vodenih kružnih talasa izazva velike promene: žabac osta bez bube, koju su talasi odneli na drugu stranu, cvetak uz rub bare dobi nekoliko talasića osveženja, dovoljnih da preživi do noći, a mušica koja je upala u vodu bi izbačena na suv rub te uskoro osušenih krila odlete dalje. Ko bi rekao da će pad jednog divljeg kestena u baru proizvesti toliko značajnih promena! Slučajnost u prirodi ne postoji.

Srce i razum

Grupa bivsih studenata, sada vec uspesnih poslovnih ljudi okupila se kako bi posetili jednog starog profesora sa fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u prituzbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom zivotnom koraku.

Profesor ih je slusao s punom paznjom i saosecanjem. "Cini mi se da vam svima treba solja dobre kafe", rekao je i povukao se u kuhinju.

Vratio se s velikim loncem iz koga se pusila kafa i celim asortimanom solja. Svaka je bila drugacija. Bilo je tu porcelanskih, plasticnih, staklenih, papirnih, keramickih… Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle sa dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obicno, trece su bile okrnjene i napukle…

"Posluzite se."

Odlican.com, album Cesljarev - Srce za kumce

Kada su svi bivsi student imali solju u ruci, profesor je primetio, lepe i skupocene zasac su planule, na stolu su ostale nedirnute samo obicne i jeftine solje. Nastavio je : "Vidite solje – za sebe zelite samo najbolje, sto vam je i izvor stresa."

A ipak, izgled soljice ne dodaje ukusu. Lepsa "posuda"obicno je samo skuplja, a katkad i zamagljije ono sto ispijamo."

Kada se nadjete u vrtlogu stresa i nezadovoljstva, setite se da je kafa poput zivota, a posao, polozaj u drustvu, novac… - poput solje: alat za odrzavanje zivota. "Solja" ne definise niti menja kvalitet zivota koji zivimo. Ponekada koncentrisuci se samo na "solju" propustimo uzivati u "kafi"

Najsrecniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje moguce iz svega. Zive jednostavno.

Isprobaj svoje drzanje

Udje čovek u trgovinu s cipelama i pridje mu ljubazan prodavac:

- Kako vam mogu pomoći, gospodine?

- Želim par onakvih crnih cipela kakve stoje u izlogu.

- Naravno, gospodine. Da vidimo: broj koji tražite sigurno je… četrdeset jedan. Je li tako?

- Nije. Trideset devet molim.

- Oprostite, gospodine. Već dvadeset godina radim ovaj posao i vaš je broj sigurno četrdeset jedan. Možda četrdeset, ali nikako trideset devet.

- Molim vas trideset devet.

- Oprostite, mogu li vam izmeriti nogu?

- Merite vi šta god hoćete, ali ja želim cipele broj trideset devet.

Prodavac izvadi iz kutije onu čudnu napravu koju koriste prodavci cipela kako bi izmerili noge pa sa zadovoljstvom objavi:

- Vidite? Šta sam rekao: četrdeset jedan!

- Recite mi, ko će platiti cipele? Vi ili ja?

- Vi.

- Dobro. Možete li mi onda doneti broj trideset devet?

Prodavac, napola rezigniran i iznenadjen, ode potražiti par cipela broj trideset devet. Putem shvati o čemu je reč: cipele nisu za tog čoveka nego su sigurno poklon nekome.

- Gospodine, izvolite: trideset devet, crne.

- Možete li mi dati kašiku?

- Obućete ih?

- Da, naravno.

- Za vas su?

- Da! Možete li mi doneti kašiku?

Kašika je bila zaista potrebna da ta noga udje u cipelu. Nakon mnogih pokušaja i smešnih položaja, mušteriji je uspelo da ugura čitavo stopalo u cipelu. Uz jauke i gundjanja napravi nekoliko koraka preko tepiha, svaki teži od prethodnog.

- Dobro. Uzeću ih.

Prodavaca zabole prsti pri samoj pomisli na mušterijine prste zgnječene u cipelama broj trideset devet.

- Da vam ih zamotam?

- Ne, hvala. Ostaviću ih na nogama.

Odlican.com, Cesljarev - Igra ogledala

Mušterija izadje iz trgovine i prohoda, kako je mogla, tri bloka koja su ga delila od radnog mesta. Radio je kao blagajnik u banci. U četiri posle podne, nakon što je proveo na nogama više od šest sati u tim cipelama, lice mu je bilo izobličeno, oči crvene prelivene suzama. Njegov kolega sa susednog saltera posmatrao ga je čitavo popodne i zabrinuo se za njega.

- Šta ti je? Nije ti dobro?

- Da. To je zbog cipela.

- Šta je sa cipelama?

- Stišću me.

- Šta im je? Smočile su se?

- Nisu. Dva broja su manje od moje noge.

- Čije su?

- Moje.

- Ne razumem. Ne bole te noge?

- Otpadaju mi.

- Pa?

- Objasniću ti, reče gutajući knedlu. Ne živim život pun velikih užitaka. Zapravo, u poslednje vreme imam veoma malo prijatnih trenutaka.

- I?

- Ubijam se u ovim cipelama. Užasno patim, to je tačno… Ali za nekoliko sati, kada dodjem kući i izujem ih, možeš li zamisliti kakav ću užitak osetiti? Kakav užitak, čoveče! Kakav užitak!

Vaše držanje može nekome izgledati kao krajnost, ali ipak vredi istrajati.

Unutrašnje "ja"

Jedan naučnik, koji se bavio kloniranjem, stvorio je desetak vernih kopija sebe. Kad je Andjeo Smrti došao po njega, nije znao koga da vodi. Razmislio je i rekao:

- "Vi ste zaista genije, kada ste uspeli da stvorite tako verne kopije sebe. Medjutim, otkrio sam mali feler u vašem opusu."

Naučnik je skočio povikavši:

- "Feler?! Nemoguće! Gde je feler?"

- "Upravo ovde", rekao je Andjeo i odneo ga.

Dovoljna je samo jedna reč pohvale ili kritike i naše ja se odmah pokaže.

Tudje greske

Jednom je postojala stara krcma "Srebrna zvezda". Krcmar je slabo poslovao, iako je ucinio sve: lepo je opremio lokal, poboljsao uslugu i ponudu, smanjio cene, ali nista nije dalo rezultat. Ocajan, otisao je kod mudraca po savet. Mudrac je rekao:

"Jednostavno je. Treba samo da promenis naziv u "Pet zvona" i da okacis sest zvona na ulazu."

Krcmar ga je poslusao. Svi koji su prolazili, usli bi da ukazu na gresku. Svako je bio ubedjen da je samo on primetio gresku. Kad bi već usli, videvsi lep ambijent i pristojne cene, seli bi da se posluze i krmar ostvari zeljeni prihod.

Nema mnogo stvari, koje mogu toliko da ushite nas ego, kao sto je ispravljanje tudjih gresaka.

Hladan vetar

Jednom davno živeo je vrlo siromašan, ali vrlo hrabar čovek po imenu Ali. Radio je za Amara, bogatog starog trgovca. Jedne zimske večeri Amar je rekao:

"Na vrhu planine ovakvu noć niko ne može provesti bez pokrivača ili hrane. Ali, tebi je potreban novac, a ako ti to podje za rukom, dobićeš veliku nagradu. U suprotnom ćeš trideset dana raditi bez ikakve naknade."

Ali je odgovorio: "Sutra ću to pokušati ostvariti."

No, kad je izašao iz prodavnice, opazio je da duva ledeni vetar, pa se uplašio i odlučio da svog najboljeg prijatelja Avdija upita je li suludo prihvatiti takvu opkladu. Avdi je nekoliko trenutaka razmišljao, a tada je odgovorio:

"Pomoći ću ti. Kad sutra stigneš na vrh planine, pogledaj pred sebe. Ja ću biti na vrhu susedne planine, gde ću celu noć provesti uz vatru koju ću zapaliti za tebe. Ti gledaj u nju i misli na naše prijateljstvo – to će te grejati. Uspećeš, a nakon toga ću tražiti nešto zauzvrat."

Ali je izdržao iskušenje, dobio novac i otišao k prijatelju:

"Rekao si mi da želiš naknadu."

Avdi ga je uhvatio za ramena:

"Da, ali ne novac. Obećaj mi da ćeš, ako u mom životu ikada zaduva hladan vetar, za mene zapaliti vatru prijateljstva."

Zovu me...

Možeš me potražiti u šumi kraj potoka. Skrivena sam u magli koja u praskozorja prekriva usnule obale. Tada sam ono što jesam. Niko me ne vidi. Svako me može čuti. Niko me ne može naći. Ja zapravo ne postojim. Možda bih htela da budem zrak svetlosti u tami, eho večnosti u prolaznom svetu. Nisam sumnjiva, ali sumnjam da će me neko otkriti.

Kada spokojni san savlada dete, čuvam njegovu mirnoću, jer duh praznine vazda vreba svoj plen. Moje je da ga obuzdam i pokažem mu njegovo pravo lice. Ja nemam lice, ali imam izraz. Ne mogu da se pokrenem, ali pokrećem druge. U stvarnosti ne postojim, ali me prizivaju da bi stvarnost zavarali.

Ponekad, u pričama kraj tople peći, budim dremljive slušaoce zanesene lepotom izraza. Nikad me niko nije video, ali me naslućuju. Nikad me niko neće naći, ali me i dalje traže. Sudbina mi je odredila samoću. Prihvatam je kao razumno dete neispunjene želje. Većina ljudi misli da mi je ime Tuga. Ne opirem se jer gomila uvek greši. Moje ime ću saopštiti tebi i onom ko uspe da se uspne na vrh grebena sa kojeg se vide more i pustinja.

Tragaoci plove, ili lutaju. Jedni se uljuljkuju znanjem. Drugima je znanje poljuljano. Za sve mene krive. Čekam da se probude oni što znaju i oni što misle da ne znaju, a znaju. Tamo gde se more i pustinja spajaju prepoznat ćeš večnu obalu. Ja sam tanka lelujava linija koja se stalno pomera.

Sada je trenutak da ti otkrijem svoje ime. Ali pre toga, još samo ovo da ti kažem: "Ja sam ona što nestaje i postaje."

Zovu me Mašta.

Ćutnja

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledeće reči:

"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujuci pomoć. Požurite. Ovde sam!"

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno.

Zavlada ćutnja.

To je odlika opštih istina.

Ne dajte nikome da vam krade snove

Sve je počelo sa pričom o dečaku koji je bio sin putujućeg trenera konja. Išao je od štale do štale, od trke do trke, od imanja do imanja, uvežbavajući konje. Used toga dečakovo se školovanje stalno prekidalo. Jednom je u školi trebao napisati pismeni sastav o tome šta bi želeo biti i raditi kad odraste.

Te je noći na sedam stranica opisao kako želi jednog dana imati ergelu. Detaljno je opisao svoju nameru, čak je nacrtao podroban plan imanja od 8 hektara, prikazujući položaj svih objekata, štala i staze. Potom je nacrtao precizan tlocrt kuće od 120 kvadrata, koja će se protezati na zamišljenom imanju od 8 hektara. Uneo se u taj zadatak svim srcem i sledećeg dana je predao pismeni sastav nastavniku. Nakon dva dana nastavnik je podelio učenicima ocenjene radove.

Na prvoj stranici njegovog rada bila je velika crvena jedinica sa porukom: "Pričekaj me posle časa".

Dečak sa snom došao je kod nastavnika posle časa i upitao ga:

– Zašto sam dobio jedinicu?

Nastavnik je rekao:

- To nije realan san za dečaka poput tebe. Nemaš novca. Porodica ti se stalno seli. Nemaš sredstava. Ergela zahteva mnogo novaca. Moraš kupiti zemlju. Moraš kupiti rasne konje i plaćati dodatne troškove za rasplodnju. Nema teorije da tako nešto ti možeš postići.

Potom je nastavnik dodao:

– Ako ponovo napišeš sastav s realnijim ciljem, promeniću ti ocenu.

Dečak je pošao kući i dugo i naporno mislio o tome. Pitao je oca za savet. Otac mu je rekao:

– Slušaj sine, tu odluku moraš doneti sam. Ipak, mislim da je vrlo važno šta ćeš odlučiti.

Naposletku, nakon sedam dana razmišljanja, dečak je vratio nastavniku isti pismeni sastav, bez izmena.

Samo mu je ovo rekao: Vi zadržite svoju jedinicu, a ja ću zadržati svoj san.

Naučeno

Jednom je prilikom belac pozvao svoga prijatelja Indijanca u goste u veliki grad. Poveo ga je u razgledanje grada i dok su se šetali Indijanac najednom reče:

- "Čujem cvrčka!"

- "Nemoguće da od ovolike buke, brujanja automobila i galame ti možeš čuti cvrčka", reče belac.

Indijanac se na to sagne, razgrne grm i pokaže malog cvrčka.

- "Ali kako?" upita bijelac.

Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na pločnik. Novčić zazveči! Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.

"Ono što si naučio slušati, čućeš, ma kakva buka bila, ma gde bio", odgovori Indijanac. "Vidiš, ovi ljudi su u buci čuli novčić, ali cvrčka nisu čuli."

Koze

Poterao kozar koze na pašu. Opazivši da su se tamo njegove koze pomešale s divljim kozama, kad pade veče, utera ih sve u pećinu. Sutradan pak nadođe žestoka zima pa ih nije mogao isterati na uobičajenu pašu, nego ih ostavi u pećini. Pred svoje je koze bacao malo hrane, tek toliko da ne gladuju, a pred divlje gomilao hranu na hrpe ne bi li ih pripitomio.

Kada je minula zima pa ih on sve zajedno izveo na pašu, divlje se koze dočepaju brda i pobegnu. Kozar ih stane koriti zbog nezahvalnosti prebacujući im što ga ostavljaju iako se za njih bolje brinuo, a one mu, osvrnuvši se ka njemu, odgovore:

"Baš se zbog toga još i više čuvamo. Ako si nama koje smo tek juče došle k tebi, dao prednost pred svojim kozama, očito je da ćeš, ako k tebi kasnije dođu još neke druge, njih više ceniti od nas."

Sok od naradže

Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze narandžu u ruke i zagonetno upita publiku:

- "Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, šta će izaći iz nje?"

Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci:

- "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete narandžu onda će iz narandže izaći sok od narandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje."

Stručnjak reče:

- "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. A sad ako proširimo metaforu i zamislimo da vas neko tako "stisne". Da vas stisnu problemi, brige, strahovi, da vas neko ogovara, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl. Iz vas izadju bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd. vi biste rekli da to što je izašlo iz vas je zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prava istina je da ono što iz vas izadje, je ono što vi imate u sebi. Upamtite, iz vas će uvek izaći ono samo ono što je u vama, ako vas neko "stisne".

Iz narandže nikada neće izaći sok od jabuke.