Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

A.Čehov - Neobična ljubav

Moskva, 19-28. januar 1900.
UPRAVO sam se vratila od Marije Pavlovne - ona mi je saopštila da ćete se oženiti popovom kćerkom. Čestitam, mili pišče, ipak niste izdržali! Neka Vam Bog da sreće u ljubavi. Dakle, kupili ste joj i delić mora? A meni samo ostaje da dođem da uživam u porodičnoj sreći i da je malkice narušim. Jer, nas dvoje smo se dogovorili - sećate li se doline Kokoza?

Priča se da ćemo u drugoj polovini maja posetiti Jaltu - to bi bilo divno.
Stalno Vam pišem, ali pisma ne šaljem, zašto?!... Ne mogu da Vam pišem onako kako bih htela. Namučila sam se ove zime i umorila, ne mogu da sredim misli, a i malo ih je nešto. Nestrpljivo očekujem dan kada ćemo se sastati.

Za vreme praznika pročitala sam “Damu sa kučencetom” i zamislila se. A razmišljate li Vi o drami? Bez Čehovljeve drame mi ne možemo otvoriti sezonu, shvatate li, pišče?
Kako to da Vam još nisam čestitala na izboru za akademika! Jeste li zadovoljni ili ravnodušni?

Vaša Olga Kniper, glumica

Jalta, 10. februar 1900.
MILA glumice, zima je veoma duga, nije mi bilo dobro, niko mi nije pisao skoro mesec dana - i zaključio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da odem u inostranstvo, gde nije tako dosadno. Međutim, sada je otoplilo, bolje mi je, pa sam odlučio da u inostranstvo pođem tek krajem leta, na izložbu.
A zašto ste Vi sumorni? Vi živite, radite, nadate se, pijete, smejete se kad Vam Vaš ujak čita - šta biste još hteli?! Sa mnom je druga priča. Ja sam odvojen od tla, ne živim punim životom, ne pijem, mada volim da gucnem, volim galamu, a ne čujem je, rečju, ja se sad osećam kao presađeno drvo koje se koleba: da li da se prihvati ili da počne da se suši? Ako ponekad i dozvolim sebi da se u pismu požalim na dosadu, ja za to imam nekog osnova, a Vi?

Hvala Vam na dobrim željama povodom moje ženidbe. Rekao sam svojoj verenici da nameravate da dođete u Jaltu kako biste je malo varali. Ona je na to zapretila da me, kada “ta pokvarena žena” dođe u Jaltu, neće ispuštati iz svog zagrljaja. Ja sam primetio da je tako dug zagrljaj po ovoj vrućini nehigijenski, ona se uvredila i zamislila, kao da želi da otkrije u kakvoj sam sredini usvojio taj način izražavanja, a zatim je izjavila da je pozorište veliko zlo i da moja namera da više ne pišem drame zaslužuje svaku pohvalu i zamolila me je da je poljubim. Na to sam ja odgovorio da meni, kao akademiku, ne priliči da se često ljubim. Ona se rasplakala i ja sam otišao.

Vaš Antonio Academicus

PISAC SUMORAN
OD sedamdeset ruža koje sam jesenas posadio u vrtu, nisu se primile samo tri. Ljiljani, perunike, tulipani, tuberoze, zumbuli - sve to prosto šiklja iz zemlje. Vrba je već ozelenela; oko one klupe u uglu odavno je izrasla bujna trava. Cveta badem, po čitavom vrtu postavio sam klupe, ne paradne sa gvozdenim nogama, već drvene, koje ću obojiti zelenom bojom. Preko potočića sam sagradio tri mostića. Sadim palme. Sve u svemu, novina ima tako mnogo da nećete prepoznati ni kuću, ni vrt, ni ulicu. Samo se domaćin nije izmenio, to je onaj isti sumorni i predani obožavalac talenata koji živi kod Nikitskih vrata. Od jesenas nisam slušao ni muziku, ni pevanje, nisam vidio nijednu interesantnu ženu, pa kako onda čovek da ne bude sumoran?

(Hvala majrice! ;) Prosto sam morala jedan dio prepiske izmedju Čehova i Olge prenijeti ovdje.)

Dzenet Vinterson - Zapisi na telu

Ne zelim da budem tvoja zabava, niti ti moja. Ne zelim da te udaram iz pukog zadovoljstva, mrseci jasnu nit koja nas povezuje, da te prisiljavam da budes na kolenima, a potom te ponovo vucem da se uspravis.

Zelim obruc oko nasih srca koji bi nas usmeravao, a ne zlostavljao. Ne zelim da te privucem blize nego sto to mozes da izdrzis. Niti zelim olabavljene niti, vlakna koja se sa strane odmotavaju stavljajuci nam dovoljno uzeta da se obesimo.

Govor prstiju, jezik gluvonemih, ostavlja na telu tragove telesne zudnje. Ko te je ucio da krvlju pises po mojim ledjima? Urezujes svoje ime u moja ramena, obelezavas me svojim znakom. Jabucice tvojih prstiju postaju stamparska slova, kucas poruku na mojoj kozi, ukucavas znacenje u moje telo. Tvoja azbuka mesa se sa otkucajima moga srca.

Zapisi na telu su trajni kod, vidljiv samo pod izvesnim svetlom, tu se odvija nabiranje zivota. Volim da moje telo bude zamotano daleko od radoznalih pogleda. Da kazuje sve, iako nikada previse otkriveno.

Niko ne zna sta to jedno bice vuce drugom. Postoji mnogo teorija: astroloska predodredjenost, hemija, uzajamna potreba, bioloski nagon. Casopisi i prirucnici sirom sveta uce vas kako da izaberete pravog partnera. Zasto da se prepustite slucaju kada mozete zivoj nauci.

Ja i ti smo se prepustili slucaju, zar ne? Uskoro ce pristup zabavljanja kojim se bave samozvani strucnjaci svojim podacima omoguciti istinski eksperiment ciji ce rezultati, bez obzira na to koliko su neobicni, ostati u granicama koje je moguce kontrolisati. Ili bar tako kazu. Nema veze, virtualna stvarnost je tu.

Toni Parsons - Za moju Malu

„Moras da jedes hladnu kasu”, rekao mi je jednom.

To je kineski izraz, kantonski, mislim. Iako je imao staromodni plavi britanski pasos i bio srecan što sebe moze da naziva Englezom, rodjen je u Hongkongu. Ponekad se videlo da je sve ono vazno u sta je verovao, na primer vaznost jedenja hladne kase, stvoreno davno i daleko.

Prestao sam sa onim sto sam radio i zurio u njega. O cemu to sad prica?

„Jedi hladnu kasu.”

Onako kako mi je objasnio, jesti hladnu kasu znaci raditi nesto toliko dugo da, kad dodjes kuci, za jelo nema nicega osim hladne kase.

Pomislio sam – sta on misli, s kim stanuje? Sa Zlatokosom i tri medveda?

Tako postajes dobar u necemu, rekao mi je. Jedino tako postajes dobar u bilo cemu. Jeduci hladnu kasu.

Radis dok se drugi zabavljaju. Radis dok drugi gledaju televiziju. Radis dok drugi spavaju.

Da bi postao majstor u necemu, moras da jedes hladnu kasu, Cvrcak.

Zapravo, nikada me nije zvao Cvrcak.

Ali uvek sam osecao da bi mogao.

Pokusavao sam da shvatim. Bio mi je i ucitelj i prijatelj, a ja sam se uvek trudio da budem dobar ucenik. I dandanas se trudim. Nisam ja kriv – negde usput pomislio sam da jesti hladnu kasu znaci nešto drugo. Nesto sto nema veze s kineskim znacenjem.

Nekako sam sebi utuvio u glavurdu da jesti hladnu kasu znaci prolaziti kroz patnju. Vuci se kroz teske dane, mesece i godine, jer nemas drugog izbora.

Jeo sam hladnu kasu Istoka pomesanu sa gorkom pilulom Zapada. Sada ih vise ne razlikujem.

On uopste nije mislio na to. Mislio je na odricanje od udobnosti i zadovoljstava radi viseg dobra. Mislio je na odlaganje ubiranja plodova radi nekog dalekog cilja.

Jedi hladnu kasu danas, da bi imao nesto bolje sutra. Ili prekosutra. Ili nakosutra. Nema to nikakve veze sa Zlatokosom i tri medveda.

Cini mi se ipak da je ideju samozrtvovanja lakse prihvatiti ako ste rodjeni u siromasnom delu Kouluna. Tamo odakle sam ja bas i ne mare za takve stvari.

Jesti hladnu kasu – to za mene znaci trpeti nesto sto mora da se istrpi. I ne samo to – to znaci da vam neko nedostaje. Da vam zaista nedostaje.

Onako kako ona nedostaje meni.

Ali, ona je otisla i nece se vratiti.

Sada to znam.

Nikada je vise necu poljubiti. Nikada se vise necu probuditi pored nje. Nikada je vise necu gledati kako spava.

Taj savrseni trenutak kad otvori oci i nasmesi se onim svojim pomalo cudnim osmehom koji otkriva desni koliko i zube – osmehom od kog mi se uvek cinilo da se nesto u meni topi – vise nikada necu doziveti. Postoji deset hiljada stvari koje vise nikada necemo raditi zajedno.

„Upoznaces drugu devojku”, ponavlja mi on s beskrajnim strpljenjem, kakvim moj pravi otac nikada nije raspolagao. „Samo polako. Pojavice se druga zena. Ponovo ces se ozeniti. Opet ces imati sve. Decu i sve ostalo.”

Pokusava da bude dobar prema meni. On je dobar covek. Mozda on to zaista i misli.

Ali ja ne verujem ni slova od toga.

Mislim da je moguce potrositi ljubav. Mislim da covek moze svu da je dâ jednoj osobi. Moguce je voleti toliko snazno da ni za koga drugog ne ostane ni malo ljubavi.

Mogao bih vecito da tragam, ali ne bih nasao nekoga da ispuni prazninu koju je ostavila za sobom.

Kako naci zamenu za ljubav svog zivota?

Dario Džamonja - Duh-pisac

Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan.

U Americi postoji predivno zanimanje. Ono se ubilo za mene, a ja se rodio za njega. Ghostwriter. Bukvalni je prijevod (čuj, ba, mene – prijevod?!) kako i naslov kaže, ali pravo značenje je da se radi o, recimo, piscu iz sjenke koji svoje ideje i talenat prodaje kojekakvim kuntzovima, kingovima, grishamima, crichtonima...Oni dobijaju lovurinu, lovorike i slavu, a njemu daju za akšamluka... Zauhar i njemu i njima. Jeste da zvuči malo i kurvanjski, ali pokušao je on pisati pod svojim imenom, nudio izdavačima rukopise i svi su mu redom odgovarali (ako bi se uopšte udostojili da odgovore) da je izgubljen slučaj za pisanje, da se mani ćorava posla, da se uhvati kakva čestita posla...
Volio bih da i ja imam jednog takvog da ga izvučem iz špajza kad god mi zatreba, platim mu koju lozu, kupim šiljke i stvar riješena.

Da ne griješim duše. Ima ljudi koji se sami nude, baz ikakve nadoknade, ali čim čujem ono: “Moramo jednom sjesti da ti nešto ispričam, samo ti to možeš napisati”, znam da je to neko teško sranje i pitam se je li moguće da ja pišem takve daveže od priča. Ili je to nešto toliko “novo”, kao i moj Trubadur gramofon. A, tako i zvuči. Zato i prekidam takve ponude već u samom startu: “Znam, znam...”

Ipak, kad mi jedan čovjek započe priču, umjesto uobičajenog “ovo ti je živa istina...”, ponudi se da mi ispriča jedan “istinit vic”. Ja se zainteresovah pošto za tu kategoriju književne forme nikad nisam čuo... Elem, neki frajer ti je imao ženu koja je pod bogom milim sve znala, ničim je iznenaditi! Vrati se on s posla i pita: “Znaš li ko je umro?” “Znam”, mrtvo-hladno odgovara ona i nastavlja čupati obrve. “Znaš li ko je dobio otkaz na poslu”, pita za čovjeka koji ni sam do jutros to nije znao. ”Ma, znam”, veli ona ne prestajući puhati u tek lakirane nokte. “Znaš li ko se oženio?” Brijući pazuha ona s dosadom na licu svom liku u ogledalu odgovara: “Ma, znam.” Ne da se on, pa je pita: “Znaš li šta sam jutros doručkovao?” Ona ga gleda kao zadnjeg kretena: “Bezbeli da znam”. “Pa, kako, majka mu stara, i to znaš?” Ona upire drškom u njegovu kravatu: “Pače. Još ti je mozak na kravati.”

Frajer naskroz povilenio. Kad se vrati s posla ćuti, prihvati se kašike i pokusa ručak, svali se na kauč da malo ubije sovu, ali, ne lezi vraže - ona ne samo da po cijeli dan gleda meksičke “sapunice”, nego i reprize... Digne se i protalaha po gradu: sreće ljude, gleda u izloge, sjedi u kafani i sluša šta se priča, ali ga strah otići kući i opet upitati: “Znaš li...?”

Jedan dan mu pade nešto na pamet i mada pomisli: “Jesam li ja ovo načisto poludio?” Ode na selo i kupi kozu, strpa je u vreću, pa u gepek, a onda, pazeći da ne sretne nikog od komšija, natovari je na leđa i ostavi je u kadi. S merakom se zavali u fotelju, stavi hladno pivo pred sebe, raskrili novine, a kad se ona fištrija vrati s posla on i ne diže pogleda...

Ona othuknu kad je skinula pretijesne cipele, pa ode u kupatilo da skine šminku... Začu se kako je nešto palo na pod i razbilo se i ona ufura u sobu: “Znaš li šta je u kadi?”

On ne odgovori spika, nego povuče dobar gutljaj pive iz flaše, odbi gust dim u njenom pravcu i reče: “Znam!”

Oči su mu se iskolačile čekajući moju reakciju na ovaj “istinit vic”:
“I... šta misliš?”

Mada je to bila stara priča koju sam skoro i zaboravio, ja prvo sebe pljesnuh po koljenu, a onda u silnom “uzbuđenju i oduševljenju”, kr’nuh rukom po stolu tako jako da se preturi fildžan s kafom, opalih ga štosom u rame, a njemu naočale spadoše na po nosa.

Mahao sam glavom kao da nikako ne mogu vjerovati onom što sam upravo čuo, a on je, sav napet kao struna treptao očima: “Može li šta od ovoga ispasti?”

Prijekorno ga pogledah: “Može li šta ispasti?” U njegovim očima se pojavi strah. “Čuješ li ti sebe šta govoriš“, nastavih da ga mučim. “Ovo je prva liga! Znaš li šta je prva liga? To ti je ovo što si sad ispričao.”

Njemu zamalo suze ne grnuše na oči. Bojao sam se da će mi zgrabiti ruku da je poljubi, pa je sklonih sa stola. “Ne bih ti lagao. Ovo je prava stvar. Treba to još malo dotjerati – naravno, ali...”

On me žurno prekinu: “Svakako, svakako... nisam ja ni mislio... nego, znaš, eto... palo mi na pamet... Ne ljutiš se?”

Nije bilo teorije da ja platim račun. Izađoh iz kafane. Poslije par koraka začuh njegov glas. Stajao je na vratima i mahao mi: “Daco, znači – može?”
Podigoh palac u zrak kao što se piloti pozdravljaju i krenuh kući. Razmišljao sam kako je ono All you need is love obično s****!

Sve što trebaš u životu je nečije uho, malo polupanje, mrvica osmijeha od koje se može prehraniti cijeli dan, samo jedna riječ što će te izvući iz bespuća i suhe pustinje vlastitosti u kojoj ti se jekom, sve slabijom i slabijom vraća tvoj glas, a ispružena ruka ostaje prazna, znojava, pa suha, nepotrebna i iscrpljena, gdje nemaš koga upitati: “Sjećaš li se...?”, gdje tebi nema niko uputiti isto pitanje...

***
Dragi moj Ghostwriter-u, moj anonimni prijatelju, moj pišče iz sjene, znam da ti ovo nije bilo na umu kad si mi pričao svoj “istiniti vic”, da si to drukčije zamišljao.

Ako te to imalo može utješiti: zamišljao sam i ja mnogo toga drukčije, ali je ispalo ne onako kao što bih želio nego kao što mora.

Ernesto Sabato - Otpor

U zivotu postoji jedna vrednost koja cesto drugima ostaje skrivena, ali je covek oseca duboko u svojoj dusi: to je vernost ili nevernost onome sto osecamo da je nasa sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo.

Sudbina, kao uostalom sve sto je ljudsko, ne ispoljava se apstraktno vec se ozivotvoruje u nekoj okolnosti, na nekom malenom mestu, na nekom voljenom licu, u rodjenju nekog siromaska na periferiji neke imperije.

Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodredjeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!

Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja.

Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka odredjenom cilju, ponekad vodjeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce da budu, od odlucujuće vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacudjuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje.

Baltimor - Jelena Lengold

Ustajuci tog jutra iz kreveta, cekajuci da voda za caj provri u kotlicu, gledajuci kako senke igraju kroz zavese i pokusavaju da dotaknu bocice sa zacinima koje im svakog jutra nepovratno izmicu, pomislih:

“Moze se dogoditi da uskoro dodje starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo sta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogresno.”

Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogresan nacin. Zatim, da mi odlucujemo o tome koji od ta dva nacina ce dobiti oblik koji se zove nas zivot.

I jos dalje, pretpostavlja da postoji iskljucivost na relaciji dobar nacin – los nacin. A mozda je svaki od nacina pomalo i dobar i los?

Tako sam se tesila dok sam pila caj, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti kao kesicu Erl Greja u djubre. Stajao je tu, natapao se, pojacavao crnilo. Niste ga mogli zasladiti. Niste ga mogli razblaziti mlekom. Niste mogli odluciti da ga ne popijete.

Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat nacin: pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, ucinivsi da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi, tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaze koliko je mocan, i taman kad bih pomislila da me je dokrajcio, stustio bi se u grlo i stegao bi me za vrat.

- Dobro – rekoh mu. – Sta ocekujes od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja?

Strah je cutao i gledao u mene.

Obozavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati sta mi je najvaznije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopusta da sama odlucujem o manje vaznim stvarima. Njega zanimaju samo strateska mesta. Kao na primer: hocu li preziveti i ovaj dan?

Sta ako u poslednjim danima zivota shvatim da sam ostala na pogresnom mestu onda kada je trebalo ici dalje? Sta ako me je nesto cekalo bas tamo gde me je mrzelo da prodjem? Sta ako bi sve bilo drugacije i neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave recenice, jedinog moguceg odgovora na postavljeno pitanje? Sta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nesto sto je neizostavno bilo namenjeno meni?

Ponekad znate da je vas zivot zaista vas zivot i cini vam se da mu pripadate. Ponekad, medjutim, jasno znate da je on samo jedan od vasih mogucih zivota. I svi ovi drugi zivoti odjednom vas peku kao tek narasli plikovi.

- Da li ti to pokusavas da mi kazes – upitah ga – da imam izvesnu obavezu prema tim drugim zivotima u koje nikada nisam provirila?

Moj strah se lukavo smesio na mene, glave nakrivljene na stranu, slezuci ramenima, glumeci nekoga ko meni prepusta da izvedem zakljucke, donesem odluke, postupim onako kako zelim…

Kakav podlac! Neko sa strane mogao bi jos da pomisli da zaista imam nekakav izbor!

Andrea de Karlo - Pravi zivot

Svako od nas ocekuje neverovatna iznenadjenja koja donosi zivot. Cak i onaj koji to nikada ne prepozna. Skrivena ispod njegovih misli, jeste ideja koja ce mu u jednom trenutku doneti, odnekud, najneverovatniji poklon, koji ce sve promeniti i uciniti njegov zivot uzbudljivim i zabavnim kakav nikada nije bio.

I kada se nadjemo pred osobom koju smo, kako nam se cini, prepoznali, mislimo da je on ili ona to cudesno iznenadjenje koje smo ocekivali.

- A nije?

- Tacno. Ponekad uvidimo da smo napravili pogresnu identifikaciju. Ali ako se to ne dogodi, posle nekog vremena pocinjemo da mislimo kako osoba koju smo prepoznali nije sama po sebi cudesno iznenadjenje, nego je posrednik.

- Sta hoces da kazes?

- Da ima moc da nam otvori skrivena vrata, da oslobodi put duz hodnika i kroz sobe i baste, do kojih nikada ne bismo stigli sami, iako smo ih zamisljali.

- A nije tako?

- Ponekad jeste. Na pocetku, barem. Ulazimo, zaista, u ocaravajuce sobe i baste.

- A zatim?

- Dogadja se, skoro uvek, da jedno od njih ili oboje pocnu da stavljaju namestaj u sobe i cajne stocice i stolice u baste i veoma brzo, njihova energija biva potrosena na ove aktivnosti prisvajanja i organizovanja prostora. Umesto da nastave dalje prema drugim sobama i bastama, zaustavljaju se u prvima koje su otkrili i opremaju ih.

- I onda?

- Onda pocnu da se ponavljaju postupci, pa i prizori, sve dok jedno od njih ili oboje ne izgube entuzijazam i zadovoljstvo i paznju. Zaboravljaju zadovoljstvo koje su imali kada su stigli do one prve sobe ili prve baste. Zaboravljaju kako je bilo cudesno kad su ih nasli.

- I sta se dogadja?

- Ostaju tu, kao da se nalaze na jedinom mestu na svetu gde bi mogli biti. Cak i da je udobno i lepo, ali samo to. I posle nekog vremena, jedno od dvoje, pocinje da se oseca zatvorenim i pocinje da trazi vrata da izadje. Na pocetku ih samo otvori. Zatim izadje malo napolje. A onda, iznenada, nestaje. Onaj drugi ili ona druga, ostaje tu sa svojim namestajem i ne shvata bas najbolje sta se zaista dogodilo.

- Kakva tuga.

- Da.

- Ali nije neizbezno, zar ne?

- Ne. Zavisi od prepoznavanja. Da li je bilo autenticno ili ne.

Strast - Dzenet Vinterson

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori.

Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?

Obicno nece.

A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.

Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.

Treci je da odbijes strast.
Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.

Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.

I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Zapisi na telu - Dz. Vinterson

Plecka ili lopatica: Plecka je ravna kost truglastog oblika koja lezi na straznjem delu na povrsini rebara i odvojena je od njih misicem.

Posto su sklopljene kao lepeza, niko ni ne pomislja da su tvoje lopatice krila. Dok lezis na stomaku, masiram cvrste ostatke tvog lēta.

Ti si pali andjeo, ali jos uvek andjeo; blistavog tela kao vilin konjic, velikih zlatnih krila koja prelecu preko sunca.

Ako ne pazim, poseci ces me. Ako pustim da mi ruka klizne preko tvoje plecke, podici cu okrvavljen dlan. Poznata mi je stigmata podrazumevanja. Rana koja nece da zaceli, ako te uzimam zdravo za gotovo.

Prikuj me za sebe. Ganjacu te kao mora. Ti si krilati konj Pegaz koji ne moze da se osedla. Naprezi se poda mnom. Hocu da vidim kako ti se splet misica savija i isteze. Te bezazlene trouglove koji u sebi nose skrivenu snagu. Ne propinji se prema meni neobuzdanom silinom. Plasim te se kad pruzim ruku da te dodirnem i osetim dve ostrice okrenute prema sebi.

Trebalo bi da se zovem Alisa i igram kriket sa flamingosima… U Zemlji cuda iovako svi varaju.

Strast - Dz. Vinterson

Ovaj grad je nerazmrsivo klupko. Mada je to kuda ides uvek negde ispred tebe, nista i nikad nije pravo napred. Nikakva precica nece ti pomoci. Precicama idu macke, kroz nevidljive procepe, zavijucima iza ugla koji te naoko vode u suprotnom pravcu. Ali ovde, u ovom gradu, vazno je da imas vere.

Uz veru, svasta je moguce.

Mostove nismo gradili samo da izbegnemo hodanje po vodi. Nista tako providno. Most je mesto za sastanke. Neopredeljeno mesto. Neobavezno. Neprijatelji ce se uvek najradije sresti na mostu i resiti sukob u tom nicijem prostoru. Jedan ce preci na drugu stranu. Drugi se nece vratiti. Za ljubavnike, most je mogucnost, metafora njihovih izgleda na srecu.

Mi smo narod filozofskih pogleda, upucen u prirodu pohlepe i zudnje, drzimo za ruku i Djavola i Boga. A ne ispusta nam se ni jedan ni drugi. Taj zivi most svakoga dovodi u iskusenje i ovde mozes da izgubis ili pronadjes vlastitu dusu.

A nase duse?
One su sijamke.

Ivo Andrić - Znakovi pored puta

Vreme je da se penje, da se napreduje za stepenicu više, iako ni prethodna stepenica nije još potpuno osvojena ni utvrđena kako treba. Govoriti malo, ne govoriti zlo, glupo, površno ni uzaludno, ili čak ne govoriti uopšte. Sve su to stepenice na putu ličnog napretka i usavršavanja koje u toku života, kao teren u ratu, osvajamo, gubimo i ponovo osvajamo. S godinama, tačnije rečeno sa starošću, koja nastupa polako i tiho kao sumrak na zemlju, krv hladni, nagoni odumiru, savlađujemo se i obuzdavamo lakše, tako da i bez svoje velike zasluge govorimo manje, možda razumnije i čovečnije. Ali to nije dovoljno. Vreme je da se pređe na postizavanje višeg stepena, a to je: unutarnje ćutanje. Šta vredi što mudro držimo jezik za zubima, ako u nama još sve vri od oštrih sudova i brzopletih replika koje ne pokreću naš jezik i ne prelaze preko usana, ali potresaju i paraju našu unutrašnjost? Često mogu da se vide takvi starci koji smireno i prepodobno ćute, ali im se u pogledu i podrhtavanju usnica javlja ponekad odraz unutarnjih kivnih i zloćudnih monologa i dijaloga.

Bilo je vreme da već naučimo da u sebi ćutimo. Sve nas poziva na to. Priroda sama nam pomaže u tome. Vreme je, jer inače će nam se desiti da do kraja zlo živimo i, na kraju, ružno umremo. A to je strašno.

Jedan od onih zivota - Dj. Balasevic

Svanuo je, dakle, konacno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati i bez blica...
Na nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerki,cipele su trckarale ispred mene kao koker napokon izveden u setnju,i prolazeci kraj automobila uvredjeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od drustva...

Ne, pokretna misolovko, danas me neces uloviti...
Danas cu bogme, nekoga i sresti...
Mozda vec iza ugla naletim na jednu buckastu...
Zbunjenu...
Sa dioptrijom...
Na jednu koja klima...
Trepce kao gejsa...
Ceka da joj pridrzis kaput...
Da...

Mozda mi se vec na prvom pesackom prelazu zacrveni jedna Obicna...
Stidljiva...
Krotka...
Jedna sa tasnom punom namirisanih stvarcica...
Koja sve poveruje...
Kao lenger ostaje tamo gde je spustis...
I koja ne moze ni da se prerusi u Anamariu
Nikako... Ni za najludji maskenbal...