Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Djordje Balašević - Tri posleratna druga

Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne kemikalije zato se uvek mešaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije. A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta. U tom Ćupu je štos...Kada ono prestaje detinjstvo? Kada ti netko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno... Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ...

Ecce homo - Fridrih Nice

Nikada mi nije bila razumljiva umetnost izazivanja drugih protiv sebe — i to zahvaljujem svom neuporedivom ocu — čak ni ako bi mi se to učinilo izuzetno vredno. Staviše, nijednom nisam, koliko god to izgledalo nehrišćanski, bio neraspoložen prema sebi. Možete obrtati moj zivot ovako i onako, veoma retko ćete u njemu otkriti, u stvari samo jednom, tragove nečije zle volje prema meni, ali možda suviše tragova dobre volje ...

Pa i s takvima s kojima svako ima rđava iskustva, moja iskustva bez izuzetka govore njima u prilog; pripitomljavam svakog medveda, lakrdijaša pretvaram pak u obzirnog. Tokom sedam godina koliko sam predavao grčki najvišem razredu na bazelskom učilištu, nisam imao niti jedan povod da nekoga kaznim; kod mene su i najlenji bili marljivi. Uvek sam dorastao slučaju; moram da budem nepripremljen pa da gospodarim nad sobom.

Morao bih da budem bolestan da mi ne bi uspelo da iz ma kojeg instrumenta, koliko god on bio neusklađen, kako samo instrument »čovek« može biti raštimovan, ne mognem da izvučem nešto što se može slušati. I koliko puta sam od samih »instrumenata« čuo da ni oni nikada tako nešto još nisu slušali... Možda najlepše od onog neoprostivo rano preminulog Hajnriha fon Štajna koji se jednom, nakon brižljivo dobivene dozvole, pojavio na tri dana u Sils-Mariji, objašnjavajući svakome da nije došao zbog Engadina.

Tokom ta tri dana, ovaj je izvrsni čovek, koji je sa svom neobuzdanom
jednostavnošću pruskog junkera zagazio u vagnerovsku baru (sem toga i u diringovsku!), bio kao preobražen vihorom slobode, poput onoga koji je naglo uzdignut na svoj vrhunac i dobio krila. Uvek sam mu govorio da je to učinak dobrog vazduha ovde gore, da se to dešava svakome i da nismo uzalud 6000 stopa iznad Bajrojta — ali on nije hteo da mi veruje ...

Ako se o mene, uprkos tome, nekoliko puta ogrešilo više i manje, razlog za to nije bila »volja«, ponajmanje zla volja: pre bi trebalo — upravo sam to nagovestio — da se potužim na dobru volju koja je u mom životu izazvala ne malo nepodopština. Moja iskustva daju mi pravo na nepoverenje uopšte prema takozvanim »nesebičnim« nagonima, prema celokupnoj na savet i delo spremnoj »ljubavi prema bližnjem«.

Za mene je ona, po sebi, poput slabosti, pojedinačnog slučaja nesposobnosti za otpor nadražajima: samo décadenti nazivaju samilost vrlinom. Samilosnicima prebacujem da na odstojanjima lako zagube stid, poštovanje, osećaj draži, da samilost za tili čas počinje da zaudara po rulji i do nerazaznatljivosti je nalik na rđave manire — da samilosne ruke pod izvesnim okolnostima upravo razorno mogu zahvatiti u neku veliku sudbinu, u ranjivu samotnost, u povlašćenost na tešku krivnju.

Prevazilaženje samilosti ubrajam medu otmene (vornehmen) vrline: pod naslovom »Zaratustrino iskušenje« opevao sam slučaj kada do Zaratustre dopire veliki krik, kada samilost hoće da se okomi na njega kao poslednji greh, da ga odvrati od njega samog. Tu ostati gospodar, tu održati na
visini svoj zadatak čist od mnogih niskih i kratkovidnih nagona koji su aktivni u takozvanom nesebičnom delanju, predstavlja probu, možda poslednju probu koja je predstojala Zaratustri — njegov autentični dokaz snage ....

O sreci - Jovan Ducic

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim… Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece…

Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok… Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.

Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose. Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude… Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.

Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!

Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.

Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio… Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci…

Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.

Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.

Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.

Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.

Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.

Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi… Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.

Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji. Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja. Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu… Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Suze su iste vere

Ako trazite istinu, morate je cuti, ako trazite pravdu, pre nego sto je isterate morate je naci... ako je zamlja Tvoja, i ti si kriv sto si toliko zlo medju ljudima dopustio, ne skrivaj se u ljudima, ne skrivaj se u suzama, ljudi Te razlicito zovu, ali ti isto veruju ili ne veruju. Ako ubijem Tebe u sebi, kako mogu da zivim bez Tebe, ni ja nisam ziv, nisam covek, u ime Tvoje sam rodjen, u ime Tvoje sam ziveo, sa tvojim imenom na usnama Tebi cu otici, ne moras me pratiti, ali me moras cuti ne bojim se zemaljskog suda, jer verujem u tvoj, ne bojim se pakla jer sam ga prosao... ja, rasterecen zivota imam samo Tebe, ako si ti pravda.. .

(Miodrag Popov)

Ecce homo - Fridrih Nice

Sračunavši da sam, naime, décadent, ja sam i njegova suprotnost. Moj dokaz za to je, između ostalog, da sam protiv loših stanja instinktivno birao uvek prava sredstva, dok sušti décadent bira uvek sredstva koja mu štete. Kao summa summarum bio sam zdrav, kao izdvojeni kutak, kao specijalnost bio sam décadent.

Energija da se apsolutno usamljujem i izvlačim iz tekućih odnosa, da ne dopuštam da me prisiljavaju niti da se više brinu o meni, da me poslužuju, da
lekarišu nada mnom, odaje neuslovljenu instinktnu izvesnost o tome šta je tada, pre svega, bilo potrebno. Samog sebe sam uzeo u ruke, sam sebe sam izlečio: uslov za to je — svaki fiziolog će se s tim složiti — da ste u osnovi zdravi.

Tipično bolešljivo biće ne može ozdraviti, još manje sámo sebe izlečiti; naprotiv, za nekog ko je tipično zdrav, bolest može čak da bude energični stimulans za život, za više života. Tako mi sada, u stvari, izgleda ono
dugo razdoblje bolesti: otkrio sam, u neku ruku, novi život, računajući i sebe, uživao sam u svim dobrim i čak malim stvarima onako kako niko drugi ne bi lako mogao uživati — od svoje volje za zdravljem, za životom, stvorio sam svoju filozofiju ...

No, pazite: godine moje najmanje vitalnosti bile su kada sam prestao da budem pesimist: instinkt samoobnavljanja zabranjivao mi je neku filozofiju siromaštva i malodušnosti. . . A po čemu se, u osnovi, prepoznaje uspelost!? Da uspeli čovek godi našim čulima, da je istesan iz jednog komada
drveta, što je za njega spasonosno; i kada se prekorači mera spasonosnog, prestaje njegova lagodnost, njegova radost.

On pogađa prave lekove za rane, rđave slučajeve iskorišćava sebi u prilog; ono što ga ne smakne, čini ga jačim. Iz svega što vidi, čuje, doživi, on instinktivno sakuplja svoje blago: on je načelo izabiranja, i mnogo toga ostavlja da propadne. On je uvek u društvu sa sobom, bilo da saobraća s knjigama, ljudima ili predelima: on ukazuje čast time što bira, time što dopušta, time što se uzda. Na svaku vrstu draži reaguje sporo, sporošću kojoj se naučio dugim oprezom i hotimičnim ponosom — on ispituje draž koja mu prilazi i daleko je od toga da joj iziđe u susret.

Ne veruje ni u »nesreću« ni u »krivicu«: slaže se sa sobom, s drugima, zna da zaboravlja, — dovoljno je jak da mu sve mora najbolje poći od ruke. —
Svakako, ja sam nešto suprotno od décadenta, jer sam upravo sebe opisao.

Božiji memorandum

Za: Tebe Od: Boga

Primi moj savet.
Ja čujem tvoj krik.

Prolama se kroz tamu, prolazi kroz oblake, meša se sa svetlošću zvezda i pronalazi put do mog srca sledeći sunčane staze. Boli me krik zeca uhvaćenog u zamku, vrapca kog je majka izbacila iz gnezda, deteta koje se bespomoćno praćaka u jezeru, i sina moga koji je prolio krv na krstu. Znaj da i tebe čujem. I budi miran. Budi staložen. Donosim ti olakšanje za tvoju tugu, jer poznat mi je njen uzrok... i znam joj lek.

Plačeš nad svojim dečjim snovima, koji prohujaše s godinama.
Plačeš nad svojim samopoštovanjem, koje je uništio neuspeh.
Plačeš nad svojim mogućnostima, koje si trampio za sigurnost.
Plačeš nad svojom individualnošću, koju je pregazila rulja.
Plačeš nad svojim talentom, koji je protraćen zloupotrebom.

Gledaš sebe s osećanjem stida i užasnut okrećeš glavu od svog odraza u vodi. Ko je to ruglo čovečanstva koje te gleda bez trunke srama u očima? Gde je tvoja uljudnost, lepota tvog lika, brzina tvojih pokreta, jasnost tvoga uma, tvoje briljantno izražavanje? Ko je ukrao ta tvoja blaga? Znaš li lopova, kao što ga ja poznajem?

Nekada si spuštao glavu na travnati jastuk na livadi svog oca i, gledajući gore u katedralu od oblaka, znao si da će, vremenom, sve zlato Vavilona biti tvoje.
Nekada si pročitao mnoge knjige i ispisao mnoge tablice, ubeđen da ćeš, van svake sumnje, dostići i nadmašiti mudrost Solomonovu. Godišnja doba će se smenjivati i prolaziće godine, a ti ćeš suvereno vladati sopstvenim Rajskim vrtom. Sećaš li se ko je usadio u tebe sve te planove i snove, zasejao to seme nade? Ne sećaš se.

Iščileo je iz tvoga sećanja i trenutak kada sam stavio ruku na tvoje nežno čelo, onog časa kada si izašao iz majčine utrobe. I tajna koju sam šapnuo u tvoje maleno uvo poklanjajući ti svoj blagoslov. Sećaš li se naše tajne? Ne sećaš se. Godine koje su prošle, uništile su tvoje sećanje, tako što su ti ophrvale um strahom i sumnjom, uznemirenjem, kajanjem i mržnjom, a u obitavalištu tih zveri nema mesta za radosne uspomene.

Ne tuži više. S tobom sam... a ovaj trenutak je prelomna linija tvog života. Sve što je prošlo, nije ti ništa bliskije od vremena koje si proveo u majčinoj utrobi. Prošlost je mrtva, i neka pripadne mrtvima.

Danas vaskrsavaš iz žive smrti. Danas ću se, kao što je Elijah učinio nad udovičinim sinom, triput nadneti nad tobom i ti ćeš ponovo živeti. Danas ću, kao i Eliša Šanamatinom sinu, staviti svoja usta na tvoja usta, svoje oči na tvoje oči, svoje ruke na tvoje ruke i tvoje telo će ponovo biti toplo. Danas ću ti, kao Isus na Lazarevom grobu, narediti da izađeš, i ti ćeš izaći iz jame prokletstva i započeti novi život.

Danas je tvoj rođendan. Ovo je novi datum tvoga rođenja. Tvoj je prvi život, baš kao u pozorišnoj predstavi, bio samo proba. Ovaj put, zavesa se podiže. Ovaj put, svet te posmatra i čeka da ti aplaudira. Ovaj put nećeš napraviti grešku. Upali svećice. Podeli tortu. Sipaj vino. Ti si ponovo rođen.
Kao leptir iz svoje čahure, vinućeš se u vis...poletećeš onoliko visoko koliko želiš. Ni ose, ni vilinski konjici, ni insekti ljudskog roda, neće ugroziti tvoju misiju i tvoje traganje za istinskim bogatstvima života.

Oseti moju ruku na svojoj glavi. Slušaj moju mudrost. Dopusti da ponovo s tobom podelim tajnu koju si na rođenju čuo i potom zaboravio. Ti si moje najveće čudo.

Ti si najveće čudo na svetu.

To behu prve reči koje si ikada čuo. A tada si zaplakao. Svi zaplaču.
Nisi mi tada poverovao...i ništa se u godinama koje su prolazile nije promenilo, što bi pobedilo tvoju nevericu. Jer, kako bi ti mogao da budeš čudo, kada si okovan dugovima i budan ležiš na mukama, jer ne znaš kako da sutra zaradiš za hleb?

Dosta je bilo. Za prolivenim mlekom se ne plače. Pa ipak, koliko sam ti proroka, koliko mudraca, koliko pesnika, umetnika, kompozitora, koliko naučnika i filozofa i ostalih glasnika poslao s porukom o tvojoj božanskoj prirodi, pobožnosti i tajnama dostignuća? Kako si se ophodio prema njima?
Još te volim i sad sam uz tebe, da bi se kroz ove reči obistinilo predskazanje da će Bog ponovo pružiti ruku da bi po drugi put povratio ostatak svog naroda.
Pružio sam ti ruku. Ti si ono što mi je ostalo.

Beskorisno je da te pitam: zar nisi znao, zar nisi čuo, zar ti nije rečeno još na početku; zar nisi shvatio još od postanka Zemlje? Nisi znao; nisi čuo; nisi shvatio. Rečeno ti je da si prerušeno božanstvo, bog koji izigrava ludu. Rečeno ti je da si nešto izuzetno, plemenitog razuma, neograničene umešnosti, brz i izvanredan u obliku i kretanju, kao anđeo u pokretu, kao sputani Bog. Rečeno ti je da si so zemlje.Otkrivena ti je tajna kako se pomeraju planine, kako se postiže i ono nemoguće.

Nikome nisi verovao. Spalio si mapu na kojoj je bio put do sreće, odrekao se traženja duševnog mira, ugasio sveće duž puta ka slavi, i tada si se spoticao, izgubljen i uplašen, u tami uzaludnosti i samosažaljenja, sve dok nisi pao u pakao koji si sam stvorio.

A onda si plakao, udarao se u grudi i proklinjao zlu sreću koja te je zadesila. Odbijao si da prihvatiš posledice sopstvene uskogrudosti i lenjosti i tražio si žrtvenog jarca kojeg ćeš okriviti za svoj neuspeh. Kako si ga samo brzo pronašao.

Okrivio si mene!

Tvrdio si da su tvoje teškoće, tvoja osrednjost i nedostatak šansi, tvoji promašaji... bili Božja volja! Nisi bio u pravu! Hajde da napravimo popis. Da navederno sve tvoje teškoće. Jer, kako da tražim od tebe da izgradiš novi život ako alat za to nemaš?

Da li si slep? Rađa li se i zalazi li sunce, a da ti to ne vidiš?

Ne. Ti vidiš... a stotine miliona receptora koje sam ti ugradio u oči omogućavaju ti da uživaš u čarobnoj lepoti lista, snežne pahuljice, jezerceta, orla, deteta, oblaka, zvezde, ruže, duge... i pogleda punih ljubavi. Upiši jedan blagoslov.

Da li si gluv? Može li beba da se smeje ili plače, a da je ti ne čuješ?

Ne. Ti čuješ... i dvadeset i četiri hiljade vlakana koje sam ugradio u svako tvoje uvo čuju vetar u granju, plimu koja kvasi stenje, veličanstvenost opere, crvendaćevu pesmu, dečju igru... i reči „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nem? Da li je pljuvačka jedino što izlazi iz tvojih usta kada pokreneš usne?

Ne. Ti govoriš... kao nijedno od ostalih mojih stvorenja, a tvoje reči mogu smiriti ljutite, oraspoložiti utučene, podstaći one koji pokleknu, razvedriti nesrećne, ugrejati dušu usamljenih, pohvaliti one koji zaslužuju, ohrabriti poražene, podučiti one koji ne znaju... i reći „volim te". Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nepokretan? Da li tvoje bespomoćno telo zauzima prostor?

Ne. Ti se krećeš. Ti nisi drvo, osuđeno na mali komad zemlje, dok vetrovi i svet rade s tobom šta hoće. Možeš da se protegneš, trčiš, igraš i radiš, jer dao sam ti pet stotina mišića, dve stotine kostiju i petnaest kilometara nervnih vlakana, i sve ih sinhronizovao da se pokoravaju tvojim naredbama. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si nevoljen i nedostojan ljubavi? Da li te usamljenost guši i danju i noću?

Ne. Ne više. Jer sada znaš da je ljubav tajna, da je moraš bez razmišljanja pružiti da bi je dobio. Ljubav radi ispunjenja, zadovoljstva ili ponosa, nije ljubav. Ljubav je poklon koji ne traži uzvraćanje. Sada znaš da je nesebična ljubav sama sebi nagrada. Čak i neuzvraćena ljubav nije gubitak, jer ona će ti se sama vratiti, i omekšati i pročistiti tvoje srce. Upiši još jedan blagoslov. Upiši ga dvaput.

Da li ti je srce bolesno? Da li popušta, da li mu je naporno da te održi u životu?

Ne. Tvoje je srce snažno. Dotakni grudi i oseti njegov ritam, pulsiranje, čas za časom, danju i noću, trideset i šest miliona otkucaja svake godine. Godinu za godinom, bilo da si budan ili spavaš, ono pumpa krv kroz više od devedeset hiljada kilometara vena, arterija i cevčica... više od dva miliona litara svake godine. Čovek nikada nije izumeo takvu mašinu. Upiši još jedan blagoslov.

Da li je tvoja koža bolesna? Okreću li ljudi glavu od tebe, užasnuti tvojim izgledom?

Ne. Tvoja je koža čista, ona je čudo. Sve što joj je potrebno jesu sapun i ulje, pranje i briga. Vremenom će i najjači čelik izgubiti sjaj i zarđati, ali tvoja koža neće. Upotreba će pohabati svaki metal, ali ne i taj omotač u koji sam te smestio. Koža se stalno obnavlja, nove ćelije zamenjuju stare. Upiši još jedan blagoslov.

Da li su ti pluća zagušena? Boriš li se za svaki dah?

Ne. Ona te održavaju i u najgadnijem okruženju, koje si sam stvorio, i neprekidno rade da bi provukla kiseonik, koji daje život, kroz šest milijardi džepova u tkivu, oslobadajući istovremeno tvoje telo od otpadnih gasova. Upiši još jedan blagoslov.

Da li ti je krv zatrovana? Da li je pornešana s vodom i gnojem?

Ne. U tvojoj krvi ima oko dvadeset i dva triliona krvnih ćelija, u svakoj od njih su milioni molekula, a u svakom molekulu nalazi se atom, koji osciluje više od deset miliona puta u sekundi. Svake sekunde dva miliona tvojih krvnih ćelija umire, da bi ih zamenilo dva miliona novih, u vaskrsavanju koje traje neprekidno od tvog prvog rodenja. Tako je uvek bilo u tvojoj unutrašnjosti, a sada će biti i spolja. Upiši još jedan blagoslov.

Da li si malouman? Nisi u stanju da misliš?

Ne. Tvoj je mozak najkompleksnija struktura u univerzumu. Ja to znam. Njegovih kilogram i trista grama prosečne mase sadrže oko trinaest milijardi nervnih ćelija, a to je dva i po puta više nego što ima ljudi na Zemlji. Da bih ti pomogao da upamtiš svako opažanje, zvuk, ukus, miris i dešavanje od dana tvog rođenja, ugradio sam u tvoje ćelije hiljade milijardi proteinskih molekula. Svi dogadaji su tu, čekaju samo da ih se setiš. A da bih pomogao mozgu da kontroliše tvoje telo, raspršio sam po njemu milione receptora za bol, dodir i temperaturu. Zlatne rezerve nijedne nacije nisu tako dobro čuvane kao ti.
Ti si moje najbolje delo. U tebi ima dovoljno atomske energije da razori bilo koji od velikih gradova na svetu... i da ga ponovo sagradi.

Da li si siromašan? Nemaš ni srebra ni zlata?

Ne. Ti si bogat! Upravo smo zajedno nabrojali sva blaga koja poseduješ. Prouči taj spisak. Nabroj ih ponovo. Neka znaš šta imaš!

Zašto si izdao samog sebe? Zašto si govorio da su blagodeti čovečanstva tebi oduzete? Zašto si obmanjivao sebe govoreći kako si nemoćan da promeniš svoj život? Zar nemaš obdarenosti, čula, sposobnosti, zadovoljstava, instinkta, osećanja i ponosa? Zar si bez nade? Zašto se povijaš i kriješ u senci, kao poraženi div, čekajući saosećanje koje će te odneti u željeno ništavilo i vlagu pakla?

Toliko mnogo imaš. Preplavljen si blagoslovima... i tako se nepažljivo odnosiš prema njima, kao dete iskvareno luksuzom, a davao sam ti ih tako velikodušno i redovno. Odgovori mi. Odgovori samom sebi.

Nema bogatog čoveka, a starog i bolesnog, maloumnog i bespomoćnog, koji se ne bi menjao s tobom, dao ti sve svoje zlato u zamenu za blagoslove koje ti tako olako shvataš. Znaj da prva tajna sreće i uspeha i leži u tome da poseduješ, čak i u ovom času, svaki blagoslov koji ti je potreban da bi dostigao veliku slavu. Oni su tvoje blago, alatke pomoću kojih gradiš, počev od danas, temelje novog i boljeg života.

Zato ti kažem, pogledaj svoje blagoslove i svestan budi da već jesi moje najveće delo. Ovo je prvi zakon koji moras da poštuješ ako želiš da izvedeš najveće čudo na svetu, da svoju ljudskost povratiš iz žive smrti. I budi zahvalan na onome čemu te siromaštvo naučilo. Jer siromašan nije onaj koji malo ima, već onaj koji mnogo traži... a istinska sigurnost nečija ne leži u stvarima koje on ima, nego u onima bez kojih može. Gde su te teškoće koje su krive za tvoj neuspeh? Postojale su samo u tvom umu. Nabroj svoje blagoslove.

Drugi je zakon sličan prvom. Proglasi svoju jedinstvenost.
Osudio si sebe živog na sirotinjsko groblje, i sada ležiš tamo, nesposoban da oprostiš sebi sopstveni neuspeh, razarajući se mržnjom prema samom sebi, osećanjem krivice i gadeći se zločina koje si počinio prema sebi i drugima. Zar te ovo ne zbunjuje? Zar se ne čudiš kako to da ja mogu da ti oprostim tvoje promašaje, tvoje grehe, tvoje bedno ponašanje... kada ti ne možeš da oprostiš sebi?

Obraćam ti se sada, iz tri razloga. Potreban sam ti. Ti nisi deo rulje koja srlja u propast u bezličnoj masi mediokriteta. Uz to... ti si velika retkost. Zamisli Rembrantovu sliku, Degaovu statuu, Stradivarijusovu violinu ili Šekspirovu dramu. Od velike su vrednosti iz dva razloga: stvorili su ih vrhunski majstori i nema ih mnogo. Pa ipak, svako može da se umnoži u više primeraka.

Kada se tako rezonuje, ti si najvrednije blago na kugli zemaljskoj, jer znaš svoga stvoritelja i jedan si jedini. Nikada, među svih sedamdeset milijardi ljudi koji su hodali Zemljom od postanka sveta, nije bilo nikoga potpuno nalik tebi.
Nikada, do kraja sveta i vremena, neće biti nikoga kao što si ti. Nisi pokazao svest o svojoj jedinstvenosti, niti da je poštuješ. Pa ipak, ti si nešto najređe na svetu.

Od tvoga oca, u trenutku najveće ljubavi, poteklo je bezbrojno seme života, više od četiri stotine miliona ćelija. I sve su one, ušavši u tvoju majku, zalutale i uginule. Sve osim jedne! Tebe. Jedino si ti opstao u toploj nutrini tvoje majke, tražeći svoju drugu polovinu, jednu-jedincatu ćeliju majčinog tela, tako malu da bi više od dva miliona takvih kao ona bilo potrebno da ispuni žirovu kapicu. Ipak, uprkos neverovatno malim mogućnostima, ti si istrajao i, u tom nepreglednom okeanu tame i propasti, našao tu beskrajno malu ćeliju, sjedinio se s njom i započeo novi život. Svoj život.

Stigao si, donoseći, kao i svako dete, moju poruku da se još nisam sasvim razočarao u ljude. Dve ćelije sjedinjene u čudo. Dve ćelije, od kojih svaka sadrži dvadeset i tri hromosoma i, u svakom hromosomu, stotine gena, koji će odrediti svaku tvoju karakteristiku, od ponašanja do boje očiju i veličine mozga.

Kombinujući sve što imam na raspolaganju, počev od tog jednog zrnca sperme, od četiri stotine miliona koliko ima tvoj otac, pomoću stotina gena u hromosomima tvojih roditelja, mogao sam da stvorim trista hiljada milijardi ljudi, koji se svi međusobno razlikuju.

Ali, koga sam stvorio?
Tebe! Jednog i jedinstvenog. Najređeg od malobrojnih. Neprocenjivo blago koje poseduje kvalitete uma, govora, kreranja, pojavu i sposobnost delanja kao niko ko je ikada živeo, živi ili će tek živeti.

Zašto sebe daješ u bescenje kada si vredan kraljevskog otkupa? Zašto si slušao one koji su te ponižavali... jos gore, zbog čega si im verovao?
Poslušaj moj savet. Ne skrivaj više svoju jedinstvenost u tami. Neka se vidi. Pokaži je svetu. Ne stremi tome da hodaš kao tvoja braća, da govoriš kao tvoj voda, ni da radiš kao oni osrednji. Nikada ne radi kao drugi. Nikada ih ne oponašaj. Jer, kako da budeš siguran da ne oponašaš kakvo zlo, a oni koji se ugledaju na zao primer, uvek ga nadmaše, dok oni koji oponašaju ono što valja, nikada ne budu u toj meri dobri. Pokaži svetu svoju jedinstvenost i zasućc te zlatom. To je, dakle, bio drugi zakon.

Proglasi svoju jedinstvenost.

Sada si primio dva zakona. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Nemaš nikakvih teškoća. Nisi od osrednjih. Klimni glavom. Nasmeši se, makar na silu. Priznaj svoju snmoobmanu. Šta je sa sledećom tvojom priružbom? Šanse ne posežu za tobom? Poslušaj moj savet, i to će proći, jer dajem ti sada zakon uspeha u svakom poduhvatu. Pre mnogo vekova, tvoji praoci su ga dobili s vrha planine. Neki su mu se priklonili i, gle, život im je bio ispunjen plodovima sreće i dostignuća, blagom i duševnim mirom. Mnogi nisu slušali, tražeći magična sredstva, nepoštene puteve, ili su čekali đavola pod maskom srećne prilike da bi došli do životnih bogatstava. Zalud su čekali... baš kao i ti, i onda plakali, kao i ti, okrivljujući mene za svoju nesrećnu sudbinu.

Zakon je jednostavan mlad ili star, prosjak ili kralj, beo ili crn, muško ili žensko... svi mogu; da iskoriste tajnu za svoje dobro; jer od svih pravila, govora i zapisa o uspehu, samo je jedan metod koji je uvek uspevao... ma ko da ti traži da pređeš s njim jedan kilometar... ti pređi dva. To je, dakle, treći zakon... tajna koja će ti doneti bogatstvo i priznanja koji prevazilaze sve tvoje snove. Predi još jedan kilometar!

Jedini siguran način da uspeš jeste da uvek daješ od sebe više i bolje od onoga što se od tebe traži, bez obzira na to koji je tvoj zadatak. Ovo je oduvek bila navika svih uspešnih ljudi. I zato kažem, najsigurniji način da budeš proklet osrednjošću jeste da radiš samo ono za šta si plaćen.
Ne misli da te varaju ako daješ više nego što vredi srebro koje za to primaš. Jer, iznad svega što živi postoji klatno, i ako za proliveni znoj ne budeš nagraden danas, sutra će ti se vratiti desetostruko. Onaj osrednji nikada neće preći još jedan kilometar, jer, zašto da laže sebe, misli on. Ali ti nisi osrednji. Taj kilometar je privilegija koju moraš sam sebi odobriti. Ne možeš, ne smeš da je izbegavaš. Zapostavi je, radi malo kao drugi, i odgovornost za neuspeh je samo tvoja.

Ako više radiš, a ne primaš naknadu za to, kada prestaneš, nećeš patiti zbog gubitka. Uzrok i posledica, sredina i krajnost, seme i plod, nedeljivi su. Posledica se razvija u samom uzroku, krajnost već postoji u sredini, a plod je uvek u semenu. Predi još jedan kilometar.

I ne zabrinjavaj se ako služiš nezahvalnog gospodara. Služi ga još bolje.
Umesto njega, neka ja budem tvoj dužnik, jer tada ćeš znati da će ti svaki minut, svaki sekund koji si više radio, biti plaćen. I ne brini ako nagrada ne stigne za kratko vreme. Što se duže odgađa isplata, to bolje po tebe... a najbolje u ovom zakonu i jeste ta kamata na kamatu. Ne možeš zapovedati uspehu, moraš da ga zaslužiš... i sada znaš veliku tajnu, neophodnu da bi zaslužio njenu nesvakidašnju nagradu. Pređi još jedan kilometar!

Gde je ono polje sa koga si vikao kako nemaš šansu? Pogledaj! Pogledaj oko sebe. Vidi, tamo gde si se, koliko juče, valjao na smetlištu samosažaljenja, sada po zlatnom tepihu hodaš. Ništa se nije promenilo... osim tebe, ali ti i jesi sve. Ti si moje najveće čudo. Ti si najveće čudo na svetu. Sada znaš tri zakona sreće i uspeha. Nabroj svoje blagoslove! Proglasi svoju jedinstvenost! Predi još jedan kilometar!

Budi strpljiv u svom napredovanju. Da nabrojiš svoje blagoslove sa zahvalnošću, da proglasiš svoju jedinstvenost s ponosom, da predeš još jedan kilometar, pa još jedan - to se ne postiže dok trepneš okom. Ono do čega se najteže dolazi, traje najduže; oni koji zarade svoje bogatstvo, pažljivije se prema njemu odnose nego oni koji ga naslede.

I nemaj straha na pragu svog novog života. Svako je plemenito dostignuće povezano s rizikom. Onaj ko se plaši susreta s jednim, ne može da očekuje da će dobiti drugo. Sad znaš da si čudo. A čudo ne poznaje strah. Budi ponosan. Ti nisi trenutni kapric nepažljivog tvorca koji eksperimentiše u laboratoriji života. Nisi rob sila koje ne možeš da shvatiš. Nisi izraz ničije sile do moje, ničije ljubavi do moje.

Stvoren si sa svrhom. Oseti moju ruku. Čuj moje reči. Potreban sam ti... i ti si potreban meni. Treba iznova da sagradimo svet... a ako je za to potrebno čudo, zar je to za nas problem? Mi smo oboje čudo, a sada imamo i jedan drugoga. Nikada nisam prestao da verujem u tebe, još od onog dana kada sam te iz velikog talasa bespomoćnog izbacio na pesak. To je, mereno na tvoj, ljudski, način, bilo pre više od pet stotina miliona godina. Mnogo sam modela, oblika i veličina isprobao, dok nisam, pre trideset hiljada godina, napravio od tebe savršenstvo.

Od tada nisam više ulagao napore da te poboljšavam. Jer, kako bi iko mogao da poboljša čudo? Bio sam potpuno zadovoljan tobom. Dao sam ti ovaj svet, i vlast nad njim. Potom sam, da bih ti omogućio da se u potpunosti iskažeš, još jednom položio svoju ruku na tebe i obdario te moćima koje, do dana današnjeg, nisu date nijednom drugom biću osim tebe.

Dao sam ti moć razmišljanja.
Dao sam ti moć ljubavi.
Dao sam ti moć volje.
Dao sam ti moć mašte.
Dao sam ti moć stvaranja.
Dao sam ti moć planiranja.
Dao sam ti moć govora.
Dao sam ti moć molitve.

Bio sam bezgranično ponosan tobom. Ti si moje najbolje delo, moje najveće čudo. Kompletno živo biće. U stanju si da se prilagodiš svakoj klimi, svakoj teskoći, svakom izazovu. U stanju si da izadeš na kraj sa sopstvenom sudbinom bez moje pomoći. U stanju si da protumačiš ono što osećaš ili opažaš, ali ne instinktivno, već razumom i namernom akcijom koja je u datom trenutku najbolja za tebe i čovečanstvo. Stigosmo, tako, i do četvrtog zakona uspeha i sreće... jer, dao sam ti još jednu moć - veliku moć, kakvu nemaju ni moji anđeli.

Dao sam ti... moć izbora.

Ovim darom, postavio sam te čak i iznad svojih anđela... jer oni nemaju slobodu da izaberu greh. Dao sam ti potpunu kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Rekao sam ti da sam odlučiš o svojoj prirodi, u skladu sa sopstvenom voljom. Ni rajski ni zemaljski u potpunosti, bio si slobodan da doteraš sebe u željeni oblik. Imao si moć da se spustiš do najnižih oblika života, ali i moć da, ako tvoja duša želi, budeš ponovo roden u nekom višem, božanskom obliku. Nikada ti nisam odrekao tu tvoju veliku moć, moć izbora.

A šta si ti učinio s tom ogromnom snagom? Pogledaj se. Pomisli na izbore koje si napravio u životu i seti se sada onih trenutaka gorčine, trenutaka kada bi pao na kolena, samo kada bi mogao ponovo da biraš. Što je prošlo, prošlo je... a sada znaš i četvrti veliki zakon sreće i uspeha... Koristi mudro svoju moć izbora.

Izaberi ljubav... radije nego mržnju.
Izaberi smeh... radije nego plač.
Izaberi stvaranje... radije nego uništavanje.
Izaberi istrajnost... radije nego odustajanje.
Izaberi hvalu... radije nego ogovaranje.
Izaberi da vidaš rane... radije nego da ranjavaš.
Izaberi davanje... radije nego kradu.
Izaberi delanje... radije nego oklevanje.
Izaberi razvoj... radije nego truljenje.
Izaberi molitvu... radije nego kletvu.
Izaberi život... radije nego smrt.

Sad ti je jasno da tvoje nesreće nisu bile po mojoj volji, jer ti si onaj koji je imao moć, i sve radnje i misli koje su te odvele među ljudski otpad tvoje su, a ne moje delo. Moji moćni darovi bili su previše za tvoj slabi karakter. Sad si postao mudriji i plodovi zemlje biće tvoji. Više si od ljudskog bića - postaješ sve ljudskiji. Sposoban si za velika dela. Tvoj potencijal je neograničen. Koje od mojih stvorenja, osim tebe, ima moć nad vatrom? Koje od mojih stvorenja, osim tebe, razume gravitaciju, koje je stiglo do neba, pobedilo bolesti, morije i suše?

Nikada se više ne ponižavaj! Nikada se nemoj zadovoljavati mrvicama!
Nikada ne skrivaj svoje talente, od danas, pa nadalje! Seti se kako deca kažu, „kada budem veliki dečko". A šta je to? Jer, veliki dečaci kažu „kada odrastem". A kada odrastu, kažu „kada se oženim". Ali, biti oženjen - šta je to, uopšte? Onda se misao menja u „kada se penzionišem". A kada i to stigne, osvrnu se i pogledaju za sobom; tada vide da je sve pomeo neki ledeni vetar i da su, nekako, sve propustili i da je sve otišlo u nepovrat.

Uživaj danas u današnjem danu... a sutra u sutrašnjem. Izveo si najveće čudo na svetu. Povratio si se iz žive smrti. Više nećeš žaliti sebe i svaki će ti novi dan biti izazov i radost. Ponovo si rođen... ali, kao i ranije, opet možeš da biraš izmedu neuspeha i očajanja, ili uspeha i sreće. To je tvoj izbor. Samo tvoj. Ja mogu samo da gledam, kao i ranije... ponosan... ili žalostan.
Seti se, dakle, koja su četiri zakona sreće i uspeha.

Nabroj svoje blagoslove. Proglasi svoju jedinstvenost. Predi još jedan kilometar. Koristi mudro svoju moć izbora. I još jedan, da bi dopunio ova četiri. Čini sve s ljubavlju... voli sebe, voli druge, i voli mene. Obriši suze. Posegni za mojom rukom, uhvati je - i uspravi se. Pusti da pokidam taj mrtvački pokrov koji te je sputao. Danas ti je obznanjeno:
Ti si najveće čudo na svetu!

Og Mandino - Najvece cudo na svetu

Izvanredna motivaciona literatura, inace knjiga je rasporedjena u deset Svitaka, ovo je Svitak broj 1.

Danas započinjem novi život. Danas odbacujem svoju staru kožu, koja je dugo podnosila brazgotine neuspeha i trpela od rana osrednjosti. Danas se ponovo rađam i mesto mog dolaska na svet je ovaj vinograd u kojem ima voća za sve.

Danas ću ubrati zrna mudrosti sa najbogatijih i najsočnijih čokota u vinogradu, sa loza koje su, iz naraštaja u naraštaj, zasađivali najmudriji u mom zanatu. Danas ću okušati ukus grožđa sa tih čokota i u sebe uneti seme uspeha, pohranjeno u svakom zrnu i novi život, zastrujaće mojim krvotokom.

Put, koji sam za sebe odabrala je prepun mogućnosti, pa ipak, prate ga i očaj i čemer i na njemu leže rasuta tela onih koji su pretrpeli neuspeh, i kada bi se naslagala jedna preko drugih, nadvisila bi i bacila senku i na najveću piramidu na ovoj zemlji.

Pri svemu tome, za razliku od drugih, neću doživeti neuspeh, jer u rukama držim mape koje će mi pokazivati put preko opasnih voda, do obala, koje su mi se koliko juče činile neostvarivim snom. Neuspeh mi više neće biti jedina plata za borbu koju vodim.

Baš kao što priroda nije mom telu dala ništa što bi mu pomoglo da bude neosetljivo na bol, tako ni mom životu nije darivala baš ništa što bi mu pomoglo da podnese neuspeh. Kao i bol, i neuspeh je stran mom životu. U prošlosti sam neuspeh prihvatala kao što prihvatam i bol. Sada ga odbacujem i pripravna sam za mudrost i načela što će me iz senki izvesti na svetlost dana i dovesti me do bogatstva, položaja i sreće, koji daleko prevazilaze i moje najmahnitije snove, tako da će mi se čak i zlatne jabuke iz Hisperidskog vrta, činiti pravednom nagradom. Vreme uči svemu onoga ko živi zauvek, ali ja ne raspolažem dobrobiti večnosti.

Pa ipak, tokom vremena koje mi je dodeljeno, moram uvećavati umeće strpljivosti, budući da priroda nikad ne dela u žurbi. Da bi se stvorilo maslinovo drvo, koje je vladalac nad svim drugim drvećem, neophodno je stotinu godina. Opet, luk doživljava starost sa samo devet nedelja. Do sada sam živela kao stručak luka i to me nije zadovoljavalo. Sada, pak, namerna sam da postanem poput maslinovog drveta i uistinu najveća među svim u mome poslu. A kako da to postignem?

Nemam ni znanja ni iskustva koja bi mi pomogli da postignem veličinu, često sam se već spoticala u neznanju i zapadala u virove samosažaljenja. Ipak, odgovor je jednostavan. Svoj novi put, započeću neopterećena težinom nepotrebnog znanja i bez sputanosti nesmislenim iskustvom. Priroda me je već obdarila znanjem i instiktima daleko moćnijim od bilo koje šumske zveri, a i vrednost iskustva se precenjuje i najčešće to čine stari ljudi, koji glavama klimaju mudro i zbore glupo.

Uistinu, iskustvo nas uči temeljito, ali njegove upute istovremeno proždiru čovekove godine. I tako, poduke iskustva gube u valjanosti kada se javi trenutak potrebe za njihovom posebnom mudrošću. Na kraju, ispostavlja se da je bilo traćeno na već mrtve ljude. Pored toga, iskustvo se može uporediti sa modom. Ono što je uspešno danas, sutra se može pokazati i neprikladnim i nekorisnim. Samo načela opstaju i upravo njima sada raspolažem, pravila što će me odvesti do veličine, sadržana su u rečima ispisanim na ovim svicima. Ono čemu će me oni naučiti, više je kako da izbegnem neuspeh, nego kako da postihgnem uspeh, jer, šta je uspeh, nego stanje svesti.

Ni dva mudraca, među hiljada drugih, neće uspeh opisati istim rečima. Opet, s druge strane, za neuspeh je dovoljna jedna jedina reč. Neuspeh čini čoveka nesposobnim da ostvari ciljeve što ih je u životu sebi postavio, ma kakvi ti ciljevi bili.

U stvari, jedina prava razlika između onih koji jesu i onih koji nisu uspeli, stiče se u različitosti njihovih navika. Dobre navike su ključ svakog uspeha. Rđave navike, opet, predstavljaju još neotključana vrata koja vode u neuspeh. I tako, prvo pravilo, koje nameravam da sledim i koje dolazi ispred svih drugih jeste sledeće: Izgradiću u sebi dobre navike i postaću njihov rob.

Kao dete, bila sam rob svojih impulsa, sada sam kao i svi ostali rob svojih navika. Svoju slobodnu volju sam godinama stavljala u službu svojih brojnih navika, i ono što sam u prošlosti činila, već je obeležilo stazu, koja ozbiljno preti da mi zatoči budućnost.

Mojim postupcima upravljaju moj apetit, moje strasti, predrasude, pohlepa, ljubav, sredina u kojoj se krećem i navike, ali najgori tiranin između svega toga, jesu navike. Pa, prema tome, ako već moram da budem zatočenik navika, neka to bar budu dobre navike. Moje rđave navike, moraju biti počupane kao korov i nove brazde uzorane da se u njih baci dobro seme. Stvoriću dakle sebi dobre navike i postati njihov rob.

Ali, kako da dođem do tog velikog postignuća? To je moguće postići pomoću ovih svitaka, jer svaki svitak sadrži po jedno načelo koje će iz mog života odstraniti po jednu rđavu naviku i zameniti je po jednom dobrom, koja će me za još jedan korak, približiti uspehu. Jer, jedan je od zakona prirode, da se jedna navika može zameniti samo drugom.

I stoga, kako bih porukama ispisanim na svicima omogućila da obave namenjeni im zadatak, moraću se strogo pridržavati prve od svojih novih navika, koja glasi:

Svaki od svitaka čitaću i pročitavaću na propisani način tokom 30 dana, pre nego što predjem na naredni svitak.

Najpre, čitaću bezglasno reči svitka čim izjutra ustanem iz postelje. Potom, ponovo ću ih čitati bezglasno po završetku podnevnog obeda. Najzad, pročitaću ih još jednom sa dolaskom večeri, ali, što je najvažnije, ovom prilikom naglas. Sledećeg dana, postupiću isto kao i prethodnog i tako ću nastaviti da činim tokom narednih trideset dana. Potom, uzeću isti svitak i sa njim isto činiti tokom 30 dana. Nastaviću da isto postupam i sa ostalim svicima.

Živeću sa svakim od svitaka tokom 30 dana, sve dok mi to iščitavanje ne postane navika. Ali, šta će se postići ovakvom navikom? U tome se upravo i krije tajna svih ljudskih postignuća. Dok reči iz svitaka budem ponavljala iz dana u dan, ubrzo će postati deo mog delatnog uma, međutim, što je mnogo važnije, one će se zavući i u onaj moj drugi um, onaj tajanstveni izvor koji nikada ne spava, onaj koji stvara moje snove i koji me često navodi na postupke koje ni sama ne mogu da razumem.

I kada se reči svitka stalože u tom mom tajanstvenom umu, počeću svakog jutra da se budim sa osećanjem obodrenosti, kakvo nikada ranije nisam upoznala. Snaga će mi narasti, kao i bodrost i želja da se suočim sa svetom ukloniće strahove sa kojim sam se budila sa izlaskom sunca i biću srećnija no što sam ikad verovala da mogu biti u ovom svetu čemera i sukoba. Na kraju, doći ću do toga da se prema svemu sa čim ću se suočiti, odnosim kako mi svici nalažu da se odnosim i ubrzo ću sve što činim u prilog nečemu ili nasuprot nečemu, činiti sa lakoćom, jer sve što čovek čini uz vežbu, vremenom postaje lako.

Na taj se način rađa nova dobra navika, jer kada nešto što čovek čini postaje lako zahvaljujući stalnom ponavljanju, on u tome nalazi i zadovoljstvo. A kada u tome nalazi zadovoljstvo, u čovekovoj je prirodi da često to i ponavlja. Kada nešto stalno činim, to mi postaje i navikom, ja postajem njen rob, i budući da se radi o dobroj navici, to je upravo ono što i želim.

Danas započinjem svoj novi život. I svečano se zaklinjem sebi samoj, da ništa neće moći da uspori razvojni put mog novog života. Neću propustiti ni jedan dan da čitam ove svitke, jer izgubljeni dan, ne može se nadoknaditi, niti se može pokriti nekim drugim. Neću i ne smem narušiti tu naviku svakodnevnog čitanja ovih svitaka, jer uistinu, nekoliko časaka koje ću svakodnevno posvetiti svojoj novoj navici, mala su cena za sreću i uspeh, koji me očekuje.

I dok budem čitala i pročitavala reči na svicima što slede, ni za trenutak neću dozvoliti da me kratkoća bilo kog zapisa, ili jednostavnost reči u njemu, navede da se prema poruci sadržanoj u njemu odnosim sa nipodaštavanjem. Hiljade grozdova potrebno je iscediti da bi se dobio jedan jedini vrč vina, a i koštica i ljuska, daju se za hranu peradi. Isti je slučaj i sa grožđem drevne mudrosti.

Mnogo je toga što otpadne i što vetrovi razveju. Samo pročišćena i drevna istina, najčistija istina nalazi se u rečima što slede. Ispijaću je onako kako mi se nalaže i neću dopustiti da mi se i jedna kap prospe. A seme uspeha ću progutati. Danas mi se moja stara koža pretvara u prah. Hodaću uspravno među ljudima, ali me oni neće prepoznati, jer od danas sam nova osoba, sa novim životom.

George Orwell - Zivotinjska farma

Čitavo ljeto posao na farmi odvijao se kako se samo poželjeti može. Životinje su bile sretnije nego što su ikada mogle zamisliti. Svaki zalogaj predstavljao je silno zadovoljstvo, jer sada je to zaista bila njihova hrana; one su je same proizvele, a nisu je dobile od zlovoljnog gospodara.

Budući da su bezvrijedna, parazitska ljudska bića otišla, za sve je bilo više hrane. Sada je čak bilo i više vremena za odmor premda su životinje bile nedovoljno iskusne u poslu. Suočile su se, naime, s mnogim poteškoćama — na primjer, kada su požnjele žito, morale su ga mlatiti na stari način i pljevu otpuhivati same, jer na farmi nije bilo mlatilice — ali zahvaljujući pameti svinja i snažnim Boxerovim mišićima prebrodile su sve nedaće. Svi su se divili Boxeru. Bio je izvrstan radnik čak i u Jonesovo vrijeme, ali sada je vukao za tri konja.

Bilo je dana kada se činilo da čitav posao na farmi leži na njegovim moćnim plećima. Teglio je i gurao od jutra do mraka, uvijek prisutan tamo gdje je posao bio najteži. Dogovorio se s jednim pjetlićem da ga ujutro budi pola sata prije ostalih, i dobrovoljno bi radio prije početka radnog vremena gdje god se za to ukazala potreba.

Na svaki problem, svaku poteškoću njegov odgovor je bio — “Radit ću više!” — što je uzeo za svoje geslo. Ali i ostali su radili prema svojim mogućnostima. Na primjer, kokoši i patke, sakupljajući razbacana zrna, sačuvale su dosta žita. Nitko nije krao, nitko nije prigovarao zbog obroka;
svađe, prevare i ljubomora — uobičajene pojave u prošlim danima života na farmi gotovo su iščezle. — Nitko nije zabušavao — ili gotovo nitko.

Mollie, doduše, ujutro nije redovito ustajala i ubrzo je napuštala posao tvrdeći da joj se kamenčić zaglavio u kopito. I ponašanje mačke bilo je pomalo neobično. Životinje su uskoro primijetile da je mačku nemoguće pronaći kad god je valjalo prionuti na posao. Nestajala bi po čitave sate, a onda se pojavila u vrijeme obroka ili navečer, kada je posao bio završen. Ali prela je tako odano i uvijek imala tako odlične isprike da je bilo nemoguće povjerovati u njene loše namjere.

Stari Benjamin, magarac, nakon Pobune kao da se nimalo nije promijenio. Obavljao je svoj posao jednako sporo i tvrdoglavo kao u Jonesovo vrijeme — nikada nije zabušavao, ali ni dobrovoljno radio neki izvanredan posao. O Pobuni i njenim rezultatima nikada se nije izjasnio. Kada bi ga upitali je li sada, kada je Jones otišao, sretniji, on bi samo odgovorio: “Magarci dugo žive.
Nitko od vas nije vidio mrtva magarca”, i ostali su se morali zadovoljiti tim tajanstvenim odgovorom.

Bora Stankovic - Kostana

Mitka

I ja gu ne znajem. Samo gu u noc cujem i u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, cuvala, ’ranila. Dan i noc samo njega gledala. Sto na sina dusa zaiskala, sve majka davala, a sin – bolan! Porasnaja sin. Dosla snaga, mladost... Dosle basc, cvece, mesecina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve sto iskaja, sve imaja. Hatovi, puske, sablje, zene. Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta celivaja.

Nijedna mu ne odrece, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i - bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. – To sam ja! Pa od t’j bol, jad – dert li je, prokletija li neka - eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s’n da me uvati. A s’n_me ne vaca. Zemlja me pije... Noc me pije... Mesecina me pije... Nista mi nije, zdrav sam, a – bolan!

Bolan od samoga sebe. Bolan sto sam ziv. Otkako sam na svet progledaja, od t’g sam jos bolan. Eh, deca, deca slatka! Pojte! Pustite glas. Ali cist glas! Iskam da slusam vas mlad, sladak, cist glas. Zasto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela. Zalno, tesko da mi pojete!

Kostana

Koju, gazda-Mitke?

Mitka

Koju? Eh, Kostana, zar jedna je pesma zalna? Znas li sta je karasevdah? I toj tezak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. Eve ostare, a jos se ne nazive, jos ne napoja’ i ne naceliva’... Jos mi za lepotinju i ubavanju srce gine i vene! Aha!

Poj, Kostan, kako k’d se od Karakule na Bilacu, Presevo i Skoplje udari. Noc letnja. Sar-planina u nebo strci, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum sirok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, basce, cesme. Mesecina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorca moj, ide nogu pred nogu, a calgidzije, sto gi jos od bilacki han povedesem, peske idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T’nko i visoko kroz noc i na mesecini sviriv. A iz seraji i basce, kude mlade zene i devojke oko sedrvan i na mesecini oro igrav, grneta sviri, dajre se cuju i pesma...

I toj ne pesma, vec glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojacko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s’s mesecinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. I Kostan, tuj pesmu, toj vreme da mi pojes... A toj vreme vise ne dodje. Ete za toj cu vreme ja zalan da umrem, s’s otvoreni oci u grob cu da legnem. Poj „zal za mladost”... Za moju slatku mladost, sto mi tako u nisto otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo jos jedanput vrne, dodje, da gu samo jos jedan put osetim, pomirisem... Ah!

Da znajes, mome, mori, da znajes, kakva je zalba za mladost,
na porta bi me cekala, od konja bi me skinula,
u sobu bi me unela, u usta bi me ljubila
– of, aman, zaman, mlado devojce, izgore mi srce za tebe!

I zivot ide dalje - Djordje Balasevic

A bas o Maju je rec...

O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, vec godinama ne proizvode vise.

Otkad ga znam, maj je zapocinjao Prvim Majem. Cale nam je davao uzbunu oko sedam, vec obrijan i spreman, u izvikanim sandal-cipelama, sa zlatnom "doxom" na ruci i sa upasanom buckastom atletskom majicom. Kosulju, belu ili u najgorem slucaju svetlo plavu, oblacio je tek pred polazak, ne rizikujuci da je zaprlja u samom cosku podruma, gde se zavlacio da natoci balon iz onog poslednjeg, narocitog bureta, iz kog se tocilo samo za svecare i decije rodjendane, i tako, na neki od krupnijih Drzavnih Svetaca.

- Ako uhvatimo autobus u pola osam, stizemo na pocetak Parade...

Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju trecu, najbolju deceniju zivota, ispucao na najgore moguce godine, na "one" izmedju hiljadu devetsto cetrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da "nikom ne treba bas suvise upadati u oci".

- Skloni se od vrata. Drzi se za stanglu. Ne turaj ruku kroz prozor.

Istrcavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finisirali zapustenom Turgenjevom ulicom, i mama je cuvajuci stikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru skolice, balansirajuci cegerom sa kiflicama, uspevala da mi jos jednom isprica pricu o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je skacuci na hartiju tepajuce slovenske rechi, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna ulicica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom.

Pa dobro, gde ste vi? Tito, Kardelj i Rankovic su izgleda znali neku precicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Cika-Laza bi prihvatao balon od caleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opcinjeno gledao u televizor "Tesla", (koji se otvarao kao ormaric), i u pitomce vojne akademije od cijeg se odlucnog strojevog koraka drmala vaza sa djurdjevkom na pomenutom TV prijemniku domace proizvodnje.

Ali...

Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se bas naradio u svom veku, a sem toga, citav zhivot sam organizovao po principu jednog velikog Praznika. Ma ne, stvarno nije to u pitanju. Ja jednostavno zalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama...

Zalim za okrpljenom sarom cirkusa "Adrija" preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, sarene i ciste kao na omotima mlecnih cokolada. Zhalim za belim ladjama sa kojih su mahali neki, zalim za prebukiranim "korzom" posle sestog casa, za grozdjicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuskao kao lokvanj na zuckastoj povrsini kanala. Dobro, predajem se...

Jasno mi je da ne mozemo nazad u svoje Majeve. Ali nije mi jasno zasto nasi klinci ne mogu napred, u neke svoje. Meni zaista nije neophodno jos jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste.
Uzeo sam svoje devojcice u kola, i posao u potragu za Majem, ali nismo naisli ni na ringispil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako...
Osamuceni smo i bez ringispila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim. Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj...

Pijesak i zvijezde – Zuko Džumhur

Nekada Antiohija bješe lovište na glasu i nadaleko čuveno i izvan drevne carevine Konstantinove. Pošao sam za legendom...

Davno, vrlo davno, lovio je ovom čamom, na putu za Jerusalem, Konstantin, car i svedržac vizantijski i potonji svetitelj hrišćanski. Mlada gazel odvela ga je jedanput preko sedam dolina i preko sedam bregova i na posljednjem, sedmom, najvišem brijegu gazela se pred carevom strijelom pretvori u lijepu, mladu dijevojku.

Car Konstantin pade na koljena i iz nepoznatih razloga ne oženi se njome. Pomislio je Konstantin da je to sveta Djeva Marija i odluči da na tome mjestu podigne manastir.

Sjetio sam se Nastasijevića:
Korak ih
povazda u lov.
Zamku to zapinje ruka,
noga u zamci.
Love,
a ulovljeni.
Svečeri, tugo,
ko kome plen?

Na sedmom brijegu Konstantinovom i danas stoji manastir. Mali četvrtasti i nepravilno raspoređeni njegovi konaci ličili su mi izdaleka na gomilu razbacanih kutija za cipele.

Penjući se strmim beskonačnim stubištem osjećao sam se kao mornar iz Biblije koji se vere na kamene palube Nojeve barke negdje na Araratu. Iznad naših glava bilo je mnoštvo ikona i svetitelja, veliki portreti trojice preminulih patrijarha Antiohije i zidni kalendar neke grčke fabrike mirišljivog toaletnog pribora.

Igumanija je govorila francuski i patila je od šećerne bolesti. Od starog manastira Konstantinovog ostalo je malo ili skoro ništa. U malu kapelu pod zemljom, gdje vječito tinjaju kandila i gore tanke žute svijeće, ulazilo se bez obuće. To je, valjda, jedini hrišćanski hram na svijetu u koji se ulazi kao u džamiju. Dežurna monahinja bila je mlada i lijepa i uvijek je obarala oči pred pogledima nečastivog.

Napolju su odjekivali čekići nekih nevidljivih majstora i neimara. S terase najvišeg konaka pružao se pogled na pustinju i rijetka naselja. Ako bi predjeli mogli ličiti na ljude, onda bi ovaj kraj bio pust kao čemerna duša starog maloumnika. Daleko, preko pustih ravnica, leže pečeni pejzaži isušene lave gdje su se propali i izgubljeni ljudi Sirije skupljali vijekovima.

Na drugom kraju su Druzi, muslimanski heretici, sljedbenici jednog poludjelog, mrtvog misirskog sultana. Za njih danas pokazuje isti interes sveta rimska kongregacija za propagandu vjere, kakav je nekad imao halifat posljednjih sultana na Bosforu. U zapetljani ceremonijal njihovog suludog obreda nije upućen niko. U kamenjaru Džebeli Druza proveli su stoljeća svoga bitisanja. Nekoliko puta bili su najamnici Francuske. Nekoliko puta su izdali Francuze. Druzi su uvijek mrzili muslimanske Arape, a Arapi su prezirali Druze.

U hladu jedne česme, na kraju prljavog naselja u dolini, provedoh čitavo popodne u potpunoj tuposti misli i osjećanja. Duboka jaruga dijelila je malo naselje na skoro dva jednaka dijela. Kuće su bile trošne i male. Onako skupljene na brijegu izgledale su kao gomile starih, iznemoglih prosjaka pred dverima nekakvog basnoslovnog carskog hrama.

Iznad sela lebdio je miris kozijeg loja i jasmina. Uzalud sam satima pokušavao da nožnim palcem otkinem jednu grančicu masline ili nekog drugog drveta.

Predvečer je prošao pogreb. Četiri hitra seoska kostura nosila su leš neke nesretne djevojke. Za nosilima je išao mali, pognuti sveštenik. Sveštenikove ruke bile su pobožne i gladne. Njegova brada ličila je na staru isluženu džamijsku metlu.

U pustinji je smrt obična i svakodnevna stvar. Fatalizam je naučio ove ljude da će svi koji žive umrijeti i da će umrijeti i oni koji se još nisu ni rodili.

Nitko nije bio uzbuđen.
Nitko nije plakao.
Nikoga nije ni bilo.
Na pogrebima bogataša i uglednih ljudi uvijek ima nečeg trivijalnog.

Zaželio sam da što prije odem u Bejrut i da se ponovo vratim na obale Mediterana.
...Rano mru na Jugu,
Saloma!
Saloma!

Zvijezde nad pustinjom bile su noćas tako stare i otežale.
Bilo ih je odjednom mnogo, beskrajno mnogo, kao bezvrijednog sitnog novca nekog starog carstva koje je odavno propalo.

Iz zbirke putopisa Nekrolog jednoj čaršiji

Gazdarica - Fjodor M. Dostojevski

Slusaj me dobro, slusaj, radosti moja! Ti umiri srce svoje, i nemoj me voleti tako kao sto si me sad zavoleo. Bice ti lakse, tvome srcu bice lakse i milije, a sacuvaces sebe od ljutoga neprijatelja, a steci ces sebi neznu sestricu.

Dolazicu kod tebe, kad hoces, milovacu te, i necu se stideti sto sam te poznala. Bila sam vec dva dana s tobom kad si lezao u zloj bolesti! Primi me kao sestru. Nismo se uzalud ti i ja bratimili, nisam se ja uzalud molila Bogorodici za tebe! Takvu sestru neces vise steci.

Ceo svet ces obici, pod nebo otici - neces naci bolje ljube, ako bas tvoje srce ljubu zeli. Zavolecu te vatreno, volecu te uvek kao sada, i volecu te zato, sto ti je dusa cista, svetla, sva providna; zato sto sam, kad sam te prvi put ugledala, odmah razumela da si ti gost kuce moje, dugo ocekivani gost, i da nisi slucajno na nas naisao;

volecu te zato, sto, kada gledam, tvoje oci vole i o tvome srcu pricaju, a kada nesto kazu, odmah saznam sve sto je u tebi, i zato bih i zivot mogla tebi za ljubav dati, dati i svoju slobodu, zato sto bih slatko bila i robinja onome, cije sam srce poznala. . . ali zivot moj nije vise moj, vec tudji, a volja mi je vezana!

Zato primi sestricu, i budi mi brat, i primni me svom srcu, kad me opet spopadnu tuga i teska nemoc; samo ucini to tako, da mogu kod tebe da dodjem, i celu noc kao sad s tobom da presedim, a da se toga ne stidim. Da li si me cuo? Jesi li mi otvorio svoje srce? Jesi li razumeo sta sam ti govorila?