Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Opijajte se

Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje.Da ne biste osecali strasno breme Vremena koje vam slama pleca i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.
A cime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se.
Pa ako se katkad, na stepenistu kakve palate, na zelenoj travi u nekome jarku, u sumornoj samoci svoje sobe probudite, kad je pijanstvo vec popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, casovnik, sve sto juri, sve sto huci, sve sto peva, sve sto govori, zapitajte koji je cas; i vetar, talas, zvezda, ptica, casovnik odgovorice vam:
"Cas je da se opijate! Da ne biste bili mucenicko roblje Vremena, opijajte se; opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."

Charles Baudelaire

Pod stranim kišama (fusnote o porazu) - Juan Gelman

XIX

Potajno sam posjetio Buenos Aires u svibnju 1978. Grad je bio lijep.
U stvari, bilo je jako lijepo, tijekom tih svibanjskih dana kada Porteño jesen otvara sebe vatri, toplina proljeća ili izumire ili upravo nastaje, teško je razabrati što je što.
Preporučili su mi da ne šećem centrom, da ne zalazim na moja stara mjesta. Prirodno da sam upravo to učinio, šetao centrom i posjećivao stare barove. Tko će me poznati?
Nije li Paco ionako mrtav? Zar nisu učinili nestalima Rodolfoa i Haroldoa? Nisu li već ubili Jote, Linoa, Josefinu, Dardoa, Dianu možda? Restoran gdje je moj sin ispisao pjesmu na iskrzanom stolnjaku,
— ovu pjesmu:

Crna ovca pase
u crnom polju
na crnom snijegu
pod crnom noći
pored crnog grada
gdje plačem ja obučen u crveno

restoran je bio otvoren, ali moj sin - oni su nestali dvije godine prije, ništa se od tada ne zna o njemu. Njegova supruga bila je u sedmom mjesecu trudnoće kada su je učinili nestalom zajedno s njim.
Čitam dnevne novine. U La Opinión — gdje sam nekada radio, koji sam ja osnovao — jedan intelektualac ljevičarski sudrug (bivši sudrug ili bivši ljevičar) dodao je svoj plaćeni glas propagandi vojne diktature. Novine su tada već pripadale vojnoj hunti. Bivši sudrug ili bivši ljevičar, isto.
Koliko god se trudio, ne sjećam se njegova imena. Ispisivao je priče. Poput njegove žene, koja je naširoko razglabala o Rosi Luxemburg s ljevičarskog stanovišta. Posjedujući ljevičarsku guzicu ni za trenutak nije ga zaustavilo u prikupljanju mrvica dnevnog kruha vojne hunte.

Rim / 20-5-80

XXV

Europa je bila kolijevka kapitalizma, i dijete u kolijevci hranjeno je zlato i srebrom iz Perua, Meksika i Bolivije. Milioni Amerikanaca morali su umrijeti da udebljaju dijete, koje je izraslo jako, razvilo jezike, umjetnosti, znanosti, tokove kojima se voli i živi, daljnje dimenzije da se bude čovjekom.
Tko kaže da kultura nema vonja?
Šećem Rimom, Parizom — koji prekrasni gradovi. Na via Corso, na Bulmishu, iznenada hvatam zračak mirisa Tainosa proždiranih od andaluzijskih pasa, Onaa odrezanih ušiju, Asteka koji nestaju u jezeru Tenochtitlán, umanjenih Inka slomljenih u Potosiu, Querandía, Araucana, Congo, Carabalí, potlačeni, masakrirani.
Ne mirišeš staro, Europo.
Mirišeš na dvostruku humanost, na onu koja ubija i onu koja je ubijena.
Stoljeća su prošla, a ljepota nestalih još uvijek ti nagriza čelo.

Rim / 14-9-80

XXVI

U stvarnosti, što me najviše boli, to je poraz.
Egzil je stanar samoće. Može prepraviti svoje sjećanje, izdati, ne vjerovati, pomiriti se, umrijeti, pobijediti. U zadnjem slučaju njegovo se lice pojavljuje kao njegovo: prepuno izdaja, sumnjičenja, pomirbi, smrti, i puno prijatelja koji su umrli držeći vjeru, koji gore u noći, ponavljaju svoja imena, ne daju ti zaspati.
Ne daju ti spavati tako da možeš vidjeti razdaljine.
Ti, vrećo kostiju, ti.

Rim / 9-12-80

Petnaesto pismo - Bela Hamvas

I gle, iz tih vremena se sacuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao:

"Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno cisto ludilo. Sada sve smem. Oslobadjam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispruzim, vec dosezem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Pocev od prekjuce svaki san se ostvaruje, primicem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radoscu je u redu, kazes, ali sta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko cekaju negde mene? Upravo koliko ja cekam nekoga. Samo ne razumem ako vec toliko cekamo, zasto se ne susrecemo?"

Tada sam verovao sad. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kazem da sam stigao? Vidi. Da kazem - sta. Sta da kazem? Dobro je ovde biti? I sta da kaze ona?

Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rodjenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao sto poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima.

Kod kuce sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako ziveo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Vec nema ja. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, zivimo. Ne okrece se nazad. Nista nije kod kuce zaboravila. Nema nikome nista da kaze.

Spavala si nase prve noci i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, sta je trebalo reci ramenu da bi se s licem razumelo?

I reci, da li je ikada postojala zena koju, ako se na drumu susretne s muskarcem, nije trebalo ubedjivati i kojoj nije trebalo objasnjavati? Koja zna da nikada, nikada jos jednom, kazem, nikada jos jednom nece umeti da izgladi ono sto je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, ocekuje nagovor. Nesto je trebalo reci, bar - ne.

Zbog necega je trebalo da ode kuci, zbog macke ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar cipki. Svejedno je sta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina.

I sada verujes da je ovako bolje? Verujes da postoji takav saveznik, traka, oceva kuca, svestenik ako ima nesto zbog cega zena krisom zrtvuje muskarca, pa onda je na dobitku? Verujes li da nisi sebe izdala?

Na koncu sam pisao da ni jedan nas zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i ocajno pitas kako je moguce. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo zena, kako je moguce da nisam umeo da ti pruzim radost koju si zelela.

Odgovaram.
Ne umes da se potpuno prepustis, jer ne pripadas meni. Nisi li proneverila radost već time što se cenkas? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tuzan? Ne zato sto te nisam domasio sasvim, nego i zato sto me ti nisi domasila sasvim.

O, ako covek laze i sebe samog laze. Nisi dala i nisi dobila nista. Telo je veoma tesko prevariti. Ako govoris, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono dajes sto je u tebi, i sto je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala pocev od tada sto si me vec u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i svestenicima i cipkama? I jos smes da cekas celinu? Uvek si se lepila za nesto, a jos ocekujes da se tim zagrljajem zadovoljim?

Propascu, ali ces i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevas samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lazes, prisiljavas me da ja lazem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogadjanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov propustenih, ubijenih trenutaka. Da li ce ikada biti drugacije? Da li ce biti? Reci!
_________________

Ljubavna knjižica - Dragan Lakićević

Juče si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti... Da li ćeš se uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je to znak da ne nameravaš da se vratiš?

Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo dobija na vrednosti - rekla si.

Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo. Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili lepo...

Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje - knjižicu ću ti pokloniti.

Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na stvarima koje ne želimo da izgubimo - da bi mogle da nam se vrate.

Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.

Preporuceno - Iselin C. Herman

Lebdim od ceznje za covekom koga ne poznajem - poznajem mu rukopis, ali ne i ruku; poznajem reci, ali ne i usta. Lebdim od ceznje i zavisti prema papiru po kojem pisem i koji ce se ukoro naci medju tvojim rukama, pod tvojim pogledom. Na smenu mislim na tebe kao "Ti" i kao "On".

Zamisli kako je to biti tu - medju njegovim rukama i pod tvojim pogledom!

Zavidim vodi, koja ujutru klizi niz tebe; kap po kap, pretvara se u trake koje klize niz nago telo. Zavidim ceslju, koji ti prolazi kroz kosu i solji koju on prinosi usnama. Zavidim nozu koji drzi u ruci - ruci koja sece hleb. Hlebu koji on grize.

Koji bih carsav vise volela da budem: onaj na koji leze, kada nag odlazi u krevet, ili onaj koji navlaci preko sebe kad spava? Mislim da bih vise volela da da budem onaj koji navlaci preko sebe, onaj koji se uvija oko njegovog tela, koji uvuce izmedju nogu i pod pazuh. Onaj koji on mirise kad je cist, i koji ce zamirisati na njega tokom noci. I ne usudjujem se da mislim na to...

Velika očekivanja - Charles Dickens

Gola istina je,
kada sam voleo Estelu ljubavlju čoveka,
voleo sam je prosto zato što je za mene bila neodoljiva.

Jednom zauvek, znao sam svoju žalost,
često i često, iako ne uvek,
da sam je voleo nasuprot razumu,
nasuprot obećanju,
nasuprot miru,
nasuprot nadi,
nasuprot sreći,
nasuprot svim mogućim obeshrabrenjima.

Jednom zauvek,
nisam je voleo ništa manje zato što sam sve ovo znao,
I to me nije ništa više obuzdavalo,
nego da sam predano verovao da je ona ljudsko savršenstvo.

Pretnja - J. L. Borges

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?

Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.

Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Dervis i smrt - Mesa Selimovic

Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila zelju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom zacetku, stidom, mislju o godinama i zvanju, svijescu o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji moze da bude tezi od bolesti, navikom da vladam sobom.
Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uzivanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvecerje, mjesec u ponoc, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru.

Bez zelje da se ima, bez mogucnosti da se potpuno dozivi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene zive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slusati je kako govori, ne, nije trebalo nista da govori, dovoljno je bilo da postoji.

A onda mi je doslo do svijesti da je opasno i ovo radosno posmatranje, nisam se vise osjecao nadmocan, ni skriven, ozivjelo je nesto nezeljeno u meni. Nije to bila strast, vec mozda gore od toga: uspomena. Na jednu jedinu zenu u mome zivotu.

Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slicna, zasto je jedna dozvala drugu, vise me se tice ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjecanje kad necu i kad mi ne treba, gorka kao pelin.

Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi. Da li zbog ove zene s licem iz grijesnih snova, da li zbog brata, da ga zaboravim, da li zbog svega sto se desilo, da se prekorim? Da se prekorim sto sam ispustio sve mogucnosti, i vise ne mogu da ih vratim.

Oborio sam pogled, nikad covjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo sto je proslo. Ali zasto se budi kad mi je najmanje potrebno? Nije ona vazna, ta daleka, sjecanje na nju zamjenjuje skrivenu misao da je sve moglo biti drukcije, pa i ovo sto me boli. Odlazi, sjenko, nista nije moglo biti drukcije, i naslo bi se nesto drugo da boli. Ne moze biti drukcije pa da bude bolje u ljudskom zivotu.

Deseto pismo - Bela Hamvas

Smirio sam se tek onda kada sam uvideo koliko je ovaj zivot opasan. Sve dotle sam bio pomalo setan, i dosadjivao sam se. Od tada sam veseo, jer vredi. Opasnost je ostar vazduh sudbine, a ja se osecam dobro samo u ostrom vazduhu. Kukavicluk ne spada medju moje vrline. Uvek sam trazio ono sto je najteze. I nasao sam oboje, osamu i vedrinu.

Tri puta mi se isto zbilo. Toliko isto da lica tri zbivanja mirno mogu da zamenim i koristim jedna umesto drugih. Behu tri sasvim razlicite zene. Jedna plava, teska i jaka, kao valkira, druga kao decak i egzaltirana, treca tamna i duboka, kao bunar.

Zamislio sam jedan veliki život, došla je prva i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio jedan još veći, došla je druga i ispostavilo se da se on ne može realizovati. Zatim sam zamislio i od ovoga veći, došla je treća i ispostavilo se da se ni on ne može realizovati. U sva tri slučaja ljubav je planula u trenu.

Jednom sam više dana lutao među planinama. Beše jutro, kada sam sišao niz pristranak, u dolini je počivao majur. Beše rani septembar, još leto a već jesen, zatišje i tama pod žutim, smirenim suncem. Sada, pomislim, sada ću sresti nju, nju koja isto tako zna da dolazim, kao što ja znam da me ona čeka, nju koja smisao svakog svog koraka nalazi u tome što je približava meni, nju koja zagleda u oči svakog stranca: možda sam ja koji znam da se približavam njoj, koja ako uđe u voz, misli da možda ja već sedim unutra, čuje nečije ime, veruje da je moje, čuje glas, veruje da ja govorim.

Sada se susrećem s njom na majuru, leži ispod drveća, čita da bi stuckala vreme, dok prilazim, čeka me, kao i uvek, čeka, i kad me ugleda, ustaje i dolazi, prirodno, bez reči, polazi sa mnom, i ja s njom, skupa, jer je ona postala ja, i ja sam postao ona, i od tog trena nešto kao što je ja nema naročitog smisla. Prolazim majurom. Kao da sam ona, tako posmatram pospanog ekonoma imanja, nadničara, stan vlasnika, na prozorima bele zavese. Do sada je ovde živela, ali sada polazi sa mnom.

Šta će prvo prosloviti? Verovatno nešto veoma jednostavno, možda da je gladna. Možda da joj je kamenčić upao u cipelu. Ja ću je pogledati, pomisliću da je lepa, ali joj neću reći, jer ona već zna da to hoću da joj kažem, i ozbiljno se smeši.

Presecam put, i krećem uzbrdo. Sasvim sam miran. Po toj smirenosti znam da sam je zaista susreo. Kako je to čudno što se odjednom sve razrešilo, odjednom je sve postalo glatko, može doći bilo šta. Eno je! U travi bela haljina na plave tufne. To je ona. Nema u meni nimalo strepnje. Ne bojim se prvi put u životu. Sada je već dobro. Stižem gore, put skreće levo, travnati brežuljak se odvaja od neba i vidim iza njega na užetu niz haljina vijori, i ona na plave tufne. A na pristranku nikoga nema.

U sve tri žene sam osećao da sam nju sreo, nju koju ne treba obmanjivati, kojoj ne treba lagati, koja dolazi, odnosno s kojom idem jer je to dvoje jedno. Jednom sam rekao, svejedno kojoj, rekao sam da ću baciti kalendar. Neću više imati ponedeljak, utorak, nego ću imati dane vlas, obrva i mali prst, ona će biti moj kalendar.

Jednom sam tri dana bio s jednom od njih, svejedno s kojom, minulo je tri puta po dvadeset četiri časa, a ni za trenutak nismo ispuštali jedno drugo. Kad bih je ispustio, zabolelo bi me. Kako su blistali ti dani! Kako je bila važna svaka reč. Kako je bilo važno sve odmah reći. Sve je razumela, i ja sam sve razumeo. Zagladim joj kosu, i upitam, zar ne? A ona odgovara, da. I odista tako beše.

Ivo Andrić

Kad se sve sračuna i sabere, moglo bi se reći da u Turskoj za čoveka stranca kao i za rajetina živeti znači isto što i čekati. Tu pogonska snaga života i kovač ljudskih sudbina nisu, kao u drugim zemljama, rad i preduzimljivost, nego - čekanje i strpljenje, kojim se čekanje hrani i održava.

I tako, prihvativši prećutno uslove života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa svim onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.

Da ne bi morali da vas sami ubijaju, zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija. Uvenućete i nestati kao što su uvenuli i nestali toliki preci i narodi u Osmanskom Carstvu, pre vas na isti ili sličan način.

Nisu ni primetili da su sa puta istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosjek čekanja bez kraja i cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su se i sami pretvorili u čekanje.

Zaraziti nekog čekanjem, to je najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog zatvora i jača.

Od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine, iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te obmane(! )- nikad ni doveka.
Sve što jeste i što znate, umete i možete stavljeno je u službu toga čekanja bez kraja i bez ikakvog izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a drugi dobiju i bez najmanjeg čekanja sve što žele i čemu se nadaju.

Mali Princ - Antoan De Sent Egziperi

Odrasle osobe vole brojeve. Kada im govorite o nekom novom prijatelju, one vas nikad ne pitaju ono što je bitno. Nikad vam ne kažu: ''Kakva je boja njegovog glasa? Koje igre najviše voli? Da li ima zbirku leptira?''

One vas pitaju: ''Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko mu zarađuje otac?'' Samo tada smatraju da ga poznaju.

Tako, ako im kažete: ''Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao i što je želeo jednu ovcu. Kada neko želi ovcu, to je dokaz da postoji.'' One će slegnuti ramenima i smatraće da ste pravo dete!

One su takve. Ne treba im zbog toga zameriti. Deca moraju biti jako popustljiva prema odraslim osobama.

Ali, naravno, mi koji razumemo život, mi se rugamo brojevima! Voleo bih da sam započeo ovu priču kao što počinju bajke, voleo bih da sam rekao:

''Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na planeti jedva nešto većoj od njega samog i koji je žudeo za prijateljem.''

Za one koji shvataju život, to bi izgledalo mnogo istinitije. Jer ja ne volim da se moja knjiga čita površno. Toliko sam tužan dok pričam ove uspomene. Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. Ako ovde pokušam da ga opišem, to činim zato da ga ne zaboravim. Tužno je zaboraviti prijatelja.

Erazmo Roterdamsk i- Pohvala ludosti

Uostalom, pošto je čovek rođen za vođenje javnih poslova, trebalo mu je dati i malo više od tog komadića (unčice) razuma. Jupiter je, pak, da bi mu pomogao kao što valja, mene upitao za savet, kao i više puta u sličnim prilikama. Ja sam mu zaista odmah dala savet dostojan mene: neka muškarcu pridruži ženu; ona je, doduše, ludo i glupo stvorenje, ali je šaljiva i mila, pa će, u domaćem životu, svojom ludošću umanjivati i blažiti duhovne muke svoga muža.

A što izgleda da je Platon u nedoumici da li da ženu stavi u red razumnih ili glupih bića, treba shvatiti tako kao da je hteo da naglasi izrazitu ludost njena pola. Pa kad jedna žena slučajno hoće da je smatraju pametnom, ona time samo udvostručuje svoju glupost, baš kao kad bi neko hteo da namaže vola mašću kojom se mažu atlete, protiv volje i uz negodovanje Minerve, kao što se obično kaže. Jer greši dvostruko svaki onaj koji radi protiv prirode, pa se maže belilom vrline i trudi se da preokrene svoj prirodni dar. I kao što, kako kaže grčka poslovica, majmun ostaje uvek majmun, pa makar bio odeven u skerlet, isto tako i žena ostaje uvek žena, tj. luda, ma kakvu masku metnula na sebe.

Ja svakako ne mislim da je ženski pol toliko budalast da bi mi zamerio što mu pripisujem ludost, jer sam i sama žena i uz to oličenje Ludosti. [/b]Pa ako se stvar pravično proračuna, žene imaju da zahvale Ludosti što su u mnogo čemu srećnije od muškaraca. U prvom redu zbog lepote koju one s pravom uzdižu iznad svih stvari, jer pomoću nje mogu tiranisati i same tirane!

[b]Tu imate prvu i naročitu nasladu u životu i izvor iz koga ona ističe.