Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Adrian Predrag Kezele - Izmedju mene i tebe

Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.

Aleksandar Đuričić

"Surf na Crvenom talasu"

"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."

Nizami - Medznun i Lejla

Sve sto nas snadje ima svoj smisao, a ipak to tesko shvacamo. Takodjer, u Knjizi zivota, svaki list ima dvije strane. Jednu ispisujemo mi, ljudi, nasim planovima, zeljama i nadanjima, ali drugu puni odredjenje, i ono sto ono odredi; rijetko se sa nasim ciljem podudari.

Ko moze rukopis sudbine unaprijed razaznati? Ali, ako sta isprva nismo mogli procitati, poslije moramo pretrpjeti. Nasa razmisljanja i htijenja zadiru u buducnost, i zbog te zaokupljenosti placamo, da nam nas racun ne bi iskliznuo.

Tako ti vidis ruzu, udises njen miris i zelis je posjedovati, a umjesto toga trn povrijedi tvoju ruku, i ti je sebi krvavu povuces... Cesto patimo od gladi, zedji i ceznje a da i ne promislimo da bi mozda sitost za nas propast bila i da bas u oskudici lezi nas spas.

Pa posto se ljudska volja i sudbina tako cesto jedna drugoj protive, predanost je bolja od pobune. Jer ne zaboravi: ono sto ti je kao sirce izgledalo, u stvarnosti cesto biva med.

Pismo nerodjenom detetu - Oriana Fallaci

Ali, ako se rodis kao musko, isto cu tako biti sretna. A mozda i sretnija, jer ces biti postedjen tolikih ponizenja, toliko robovanja, tolikih zlouporaba. Ako se rodis kao musko, neces se npr. morati bojati da ce te netko silovati u mraku neke ulice. Neces se morati sluziti lijepim licem kako bi bio prihvacen na prvi pogled, niti lijepim tijelom kako bi sakrio svoju pronicljivost. Neces dozivljavati odvratne osude kad budes spavao s onim tko ti se svidja, neces slusati da se grijeh rodio onog dana kada si ubrao jabuku.

Mnogo ces se manje muciti. Moci ces se mnogo lakse boriti i tvrditi kako bi Bog, kad bi postojao, mogao biti i neka stara sjedokosa starica ili lijepa djevojka. Moci ces otkazati poslusnost a da te ne ismiju, voljeti a da se jedne noci ne probudis s osjecajem da se rusis u neki ponor, braniti se a da te na kraju ne uvrijede.

Dakako, ocekuju te druge vrste ropstva, druge nepravde: ni za muskarca zivot nije lak, znas. Posto ces imati jake misice, zahtijevat ce od tebe da nosis teze terete, nametnut ce ti samovoljne odgovornosti. Posto ces imati bradu, smijat ce se budes li plakao, pa cak bude li ti potrebna njeznost. Posto ces imati rep sprijeda, zapovjedit ce ti da ubijes ili budes ubijen u ratu i zahtijevati tvoju sukrivnju u nastavljanju tiranije koju su uspostavili u pecinama.

Ipak, a mozda upravo zbog toga, biti muskarcem bit ce divna pustolovina: pothvat koji te nikada nece razocarati. Bar tako se nadam, jer, ako se rodis kao musko, nadam se da ces biti covjek kakvog sam uvijek sanjala: dobar prema slabima, surov prema nasilnicima, plemenit prema onima koji te vole, nemilosrdan prema onome tko ti zapovijeda. I napokon, neprijatelj svakog onog koji prica da su Isusi djeca Oca i Duha svetoga, a ne zene koja ih je rodila.

Dijete moje, nastojim ti objasniti da biti muskarcem ne znaci imati rep sprijeda: znaci biti licnost.

Traži više - Daniil Harms

Traži više od onoga što možeš naći.
Ne ispisuj uzalud riječi.
Stanite! Zaustavite se i počujte neobičnu priču. Čak ne znam ni otkuda početi. To je jednostavno nevjerovatno!
Mrzim ljude koji mogu prozboriti sedam puta zaredom.
Nema ničeg dosadnijeg na svijetu od toga da netko ili priča svoj san ili kako je bio u ratu ili pak kako je putovao na jug.
Blagoglagoljivost je majka nedarovitosti!
Brojevi, kakav važan dio prirode! I rast i djelovanje, sve je broj.
A riječ, to je snaga.
Broj i riječ - naša su majka.

Osječki pesnik Zal Kopp (pravog imena Boris Nikšić)

Govorim poljupcem

Sjeo sam na ono isto mjesto odakle se pogledom u nebeski mir razvlačim, dohvatio sazviježđe i u njemu raskošne puteve tvoje beskonačnosti zadržao, zaručio te riječima i na ispružene dlanove položio tvoje zlatne obraze. Počinjem stizati prvo snen iz dubine svoje duše i svojim grlom vječnosti, a zatim mirisan i strastven, vješt i razigran, bezbrojan i ljepotom optočen. Sve ti donosim, uvale na žlici praskozorja, ravnicu u pojasu tvog struka, pregršt zaboravljenih osmjeha, vrelinu izraslu pod svodom preplanulih bedara i plave oči svih tvojih maštanja kao neviđene vrhove naših noćnih postajanja.

Nježno ti govorim poljupcima, ne šutim, stalno se smijem i pričam, u zagrljajima duge otvaram netaknute snove, vodim te laganim drhtajima, trčim jezikom između proplanaka uzdaha i vješto s milovanjima želja stižem. Promatraš me svakom svojom rječju, svakim dodirom i pokretom očaravaš, u mjesto svojih izvora unosiš, iznad mekih brežuljaka slasti zanosno izvijaš, nadmoćno upijaš trzanjem i pratiš velikim mjesečevim ulaskom u pučinu tijela. Plovim tvojom bjelinom, zaoravam tvoj sjaj, hodam tvojim drvoredima, letim nebeskom mekoćom tvojih krošnji i uzbuđen tonem u tvoja prostranstva.

Mirišiš, Bože, kako si samo zamirisala, kakvom me zaljubljenošću isplela, bojama suncokreta nahranila, stopila ženstvenom vatrom utrobe, biserom oka posvetila i dovela u sebe, po tko zna koji puta šapatom crvenih trešanja zavela. Zamamno me ispunjavaš svojom iskrenom sigurnošću i dok te opijam gutljajima velikih i nepresušnih zagrljaja, oblažeš me sokovima strasti onako kako samo ti znaš, ljubavnički i bez prestanka, iskonskom potrebom za svojim ljubavnikom. Ponesen veličanstvenim plesom tankih prstiju, klizim rubom postelje prema svemiru, gdje susrećem obris istinske melodije s kojom si me ne tako davno, u sebe unijela.

Osjećam kako se akordima na vene prislanjaš, kako se tonovima uspinješ krvotokom. Slušam te u predivnoj glazbi srca i pretačem kroz pore taj slavujev pjev. Ne pamtim ljepšu sliku istkanu u ljubavi niti pronalazim bogatije misli od tvoje zrelosti, ne vidim ništa izvan neprocjenjivog toka tvojih obala, izvan usjeka u kojima nestajem. Uživam što me polagano prekrivaš harmonijom grudi i njihovim snom gasiš moje čežnje, što lakoćom svog uzdisanja pripremaš mir za mene i rukama tiho budiš moja čula. Uživam kad me primaš, kad primaš moje latice i poput leptirovih krila nježno rasanjuješ. Tada samo tvojim dodirima vjerujem i jedino se usuđujem s tobom u blaženstvo smjestiti.

Nečista krv - B. Stanković

Žali, diko, i ja cu žaliti.

Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one poceše da se umivaju, polivaju vodom, pevajuci zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jacini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogih polivanja, poce u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jaca, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega - i one, videci kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoce da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i med njima ima
koje su isto tako nesrecne, tužne, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj još teže padalo.

Gotovo sama, poklopljena nicke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osecala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reci tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujuci svaki cas ulazile i izlazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jaci, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeci od drugarica koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom
telu, otrca ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:

Da znaš, diko, da znaš, diko

kako venem za te.

Pa odjednom prekinu i, kao da se ona sutra udaje, poce da žali, narice:

Jao, jao, je l' te, diko, žao,

Je l' te žao, što se rastajemo?

- Teto, hajde!

Sofka se diže. Osecala je da nece moci izdržati, da ce puci.

I, kada udje u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeci se za glavu, cisto pade do cesme i grunu u plac. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajuci Ciganki da i ona ude, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirac, kako se ne bi ništa videlo. Ciganka ostade spolja držeci cvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeci se, misleci da se zato kriju što ce Simka sada Sofki, trljajuci je i kupajuci, davati madije, cari za muža.

A, medutim, Sofkinim odlaskom žene i devojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Cak i amamdžika ušla. I ona obucena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveci:

Jao, jao, je l' te, diko, žao?

Rastajemo, a...

Medutim, ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. Umalo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puce joj sve pred ocima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i, bol; da ovo što ona eto sada place kao nikada, jer je ni rodena mati ne vidi da se pred njom ikad zaplaka a kamo ovoliko kao što sad place, da cisto oseca kako joj se srce cupa i snaga raspada - da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, vec da je zbog drugog neceg što je vece, gore.

Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da ce doci ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada vec je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, cekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle vencanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za cim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida... Kida samu sebe.

- Uh, uh, teto, teto!

Bulgakov - Majstor i Margarita

Verujem! - najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled - verujem!
Ove oci ne lazu!

Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vasa greska sastoji u tome sto potcenjujete znacaj covekovih ociju. Shvatite, jezik moze da sakrije istinu, a oci - nikada!

Postavljeno vam je neocekivano pitanje, vi cak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate sta treba da kazete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali - avaj - uznemirena pitanjem, istina sa dna duse u trenutku uskace u oci i sve je gotovo!

Ona je primecena, a vi ste uhvaceni!

Pismo

Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.

Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.

Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.

Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.

Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...

A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.

Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.

No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.

Vaš I. Turgenjev

P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.

(Ivan Turgenjev Mariji Savinoj
Spasko, početak leta, 1880.)

Uzdah

Uzeo sam kredu u boji i zašaro po vazduhu ispred kapije, iscrtavajući vitku ženu, dvoje dece, jedno drugom do uveta. Nacrtao sam psa, automobil. Jesu li postali stvarni? Da, jer verovao sam u njih. I dalje sam stajao ispred rešetkaste kapije koju je nagrizla rđa odavno, i nasmejao se sam sebi, jer, sad napokon imao sam sve. Okrenuo sam se oko sebe i zakoračio ulicom, a koraci od sedam milja prenesoše me daleko, daleko od svega tog, i crtao sam mnoge stvari, sve postadoše stvarnost naša svakodnevna, i menjao sam krede radeći to, boje, i svemu dadoh druge osobine. Jer bejah demon, demijurg, i stvaranje mi samo bi u mislima, i posedovanje stvorenog, vlast nad njim. Zaboravih, samo jedno zaboravih, na žalost. A ta nesmotrenost umalo me uništi, o zla. Jer samo onaj kome verujemo nađe nam se iza leđa, a samo onaj iza nas, može se privući neopaženo. Oh, izdajniče, ti zla sudbo, Brute naš.

Sedeo sam za okruglim stolićem neke bašte, kafića, da li sam čitao novine ne znam, ili nije važno, tek sećam se da došla je i sela pored mene, stara kao mladićki dani, poznata kao miris vanile, a daleka i tuđa poput tuđe žene. Jer to je i bila, možda ne nekome drugom, ali meni sigurno da. Nasmejala se i sela, pozdrav pretočila u priču, a davni život zapuhnuo me poput juga, i topla krv zastruja žilama mojim. Zapitah se, zašto je tu, zašto priča takve stvari, i jedan se odgovor rodi, za tren možda i moguć, ali ne, nikako moj. Jer pre nego i shvatih, znao sam odmah, moja nikada neće biti, za drugog je rođena znam. Nasmejah se samo i malo prozborih, da oteram setu i udahnem malo, tog svežeg, dalekog, mirisa tuđe, nikada moje, po pravu ne, te prelepe žene, što ponudi se meni. Zlatnoplava, ko raž u leto, njena me seti kosa davnih dana, kad osmeh je njen bliži bio meni, i zvon tih usana sijao dnevno. Ali ne, rekoh sebi, nije za tebe, a i ženu od krede, ti kući imaš sad.

I odmahnuh rukom, i sve to nesta, i ona, i priče, o odmoru tom dalekom, o banji i vodi, toj toploj što nedra, zemlje je rađaju lekovitoj. Okrenu se sve, nevidom mračnim, i sile se sručiše na mene. Ja uzeh za ruku ženu svoju i obećah joj odmor iz sna, a ona sva divna, zagrli mene, i shvatih da ipak je volim ja.

Pogledao sam kroz prozor, i ostavio je tamo, da masiraju je uljem mirisnim stručni ti ljudi banjski. Nije za mene opuštanje takvo, ja napetost volim, i život brz. Zakoračih i u tren se već eto, u liftu hotelskom nađoh dalekom. Prvi, drugi, spratovi se nižu, na trećem izađem, i sretnem nju. Terapeutkinja glavna, moje žene, žene od krede znate već to, izlazi iz hodnika nasuprot meni, od koga li ide, ka meni ide, prolazi, ode u lift. A pogled, taj pogled u belom, ispod crne kose, ni za tren ne napusti zenice izdajničke moje što skinuše je i obukoše i skinuše dušu s nje. Uđoh u hodnik i naslonih se na zid, udahnuh duboko, jer znao sam da doći će zamnom, ali plašio sam se, plašio tog. Zašto, pitam se, kad znam da sam gospodar realnosti svoje, ali eto, strah, ne sluša nikog. I došla je, baš kad otključah sobu našu, i uhvati me za ruku, prozbori tiho. Znao sam, ali slušao nisam, znao i želeo, ali eto nisam mogao, uvedoh je unutra, i spustih na krevet. Da nisam uživao, lagao bih kad bi rekao, ali strah je rastao od otvorenih vrata, i ženinog, da, te neimenovane, nepoznate žene od krede moje, njenog izraza na licu tom koje ne vidim ni sad, kad uhvatila bi me u položaju tom, sa drugom tad. Plašio sam se, ja, tvorac sveg sveta svog. Ali prestajao nisam, stati nisam mogao, dok njeno lice se menjalo podamnom, u užitku ličeći sve više na... Plava, smeđa, crvena, crna, lepa i ružna, ničija, moja, tuđa, daleka, nepoznata neka...

Otvorio sam oči opet, i znao da svemu je kraj. Ah, Brute, šta učini meni ti, zašto me izdade tako bez razloga, zašto zabode sečivo to hladno, kad verovah ti i ovaj put. Ne, sudbina je takva, i niko nije svemoćan, osim kad jeste, što je najgore. Opet na ulici, sam sa svoje strane, kroz kapiju gledam. Zamahnem rukom, i obrišem psa. Obrišem decu, automobil i nju, zastajući neznatno tek nad njenim licem. I dalje ga ne znam. Ceo život, ali ko je ona, odakle je? Nije ni važno više, nikada neće ni biti...

Koraci me nose, daleko, daleko, a sporije da biti ne može...

autor Nikola Bulj

Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Ti kažeš - Sören Kierkegaard

Ti kažeš da je život krabuljni ples i da ti je on neiscrpan izvor uveseljavanja. Pa ipak, nikome nije pošlo za rukom da te upozna. Svako tvoje objavljivanje je prijevara. Ti možeš samo na ovaj način disati, spriječiti nekoga da u tebe prodre i dah ti oduzme. Tvoja se djelatnost sastoji u tome da sačuvaš svoj zaklon. I to ti je utjeha, jer tvoja je obrazina najzagonetnija od sviju. Ti zapravo i nisi ništa. Ti postojiš samo u odnosu. Pružiš li čeznutljivo nekoj pastirici ruku, u trenu se pretvaraš u sentimentalnog pastira. Časnog duhovnog oca obmanjuješ svojim bratskim poljupcem. Ti si sam ništa, tajanstvena prilika.