Poznati ljudi i naš odraz u mislima poznatih Umetnost

Uvreda prijatelja

Kada ti uvredis svoga prijatelja, ko moze tu uvredu ponistiti: ti ili tvoj prijatelj?

Jasno je, da ne mozes ti sam ponistiti uvredu, nanetu prijatelju, nego ni svi oni ljudi na zemlji, niti sva priroda zajedno sa svim ljudima ne mogu to uciniti. Jer prijatelj je primio uvredu od tebe i odneo je sobom. Uvreda je, dakle kod njega i s njim. I jedini on moze obesnaziti je i unistiti.

Svaki greh, u poslednjoj liniji, uvreda je Boga. Sve uvrede, svi gresi zemlje, hitaju k Bogu, vapiju Bogu. On ih prima sve, i drzi sve. Ko mu ih moze oteti? Ko ih, osim njega, moze ponistiti?

Kada ti uvredis svoga prijatelja, on je primio uvredu, i odneo je sobom. Mozes ti za tu uvredu sto godina prostiti, i cistiti se, i kajati se, i vezbati sve vrline, i ne vredjati nikoga vise, pa sve to moze ostati zalud. Ako uvredjeni prijatelj tvoj ne blagovoli, da obesnazi i ponisti uvredu, ti se sam ne mozes ni kroz svu vecnost spasiti od toga greha, posto ovaj nije vise u tvoju vlasti nego u vlasti tvoga prijatelja. Tvoj post pak, i ciscenje i kajanje, i vezbanje u svim vrlinama, moze samo pobuditi prijatelja, da greh tvoj obesnazi, odbaci i unisti.

No, ti nemas vlasti nad ucinjenim svojim grehom. U tome je beskonacan uzas greha. Jer ucinjeni greh je slobodan od tebe, a ti nisi slobodan od njega. Sve strele, koje upravljas na zivot ljudi ili na sopstveni zivot, padaju na Boga.

Kao sto strela prolazi kroz maglu i zaustavlja se u drvetu, tako sve tvoje strele prolaze kroz sva tela, kroz sve duse, kroz svu vasionu, kao kroz maglu, i zaustavljaju se u Drvetu Zivota, u Bogu.

Strela ostaje u Bogu, a rana u tvom srcu. I dokle god se strela iz Boga ne izvadi, rana u srcu ne moze zarasti.

Onaj ko moze izvaditi strelu iz Boga, moze i ranu u srcu izleciti. No, ko to moze? Gle, ti ne mozes ni pomisliti da to sam ucinis, jer strela je vec odletela; ona vise nije u tvome domasaju; i ti je ne mozes ni naci ni istrgnuti.

Ni stotine godina tvoga kajanja, posta i molitve, ciscenja i vezbanja u vrlini, i vezbanja u unistenju zelje za zivotom, ne mogu strelu istrgnuti niti ranu isceliti.

Takvo je nedomislivo dejstvo greha.

(Misli o dobru i zlu - Vladika Nikolaj)

Ikona

Castio je celo selo kad je cuo da mu se unuk zeni. Potom je ispratio sina i snahu na put, mladji su, neka putuju. Daleko je Amerika. Kako se samo ponosio sa unukom. Trideseta mu je godina, a stekao je tri kuce i fabriku, neveliku, ali solidnu. Sad ce i praunuci, da se loza ne prekida, slavska sveca ne gasi. Kao svadbeni dar poslao je ikonu Krsne slave.

Neka znaju ko su i sta su. Po povratku, sin i snaha su danima pricali o Americi, svemu sto su tamo videli, o bogatstvu. Mlada je Amerikanka, ne zna ni rec srpski da kaze, ali je ljubazna i lepa. Doneli su mnogo fotografija. Vencanje je bilo u crkvi, novoj, modernoj, pre nalik na sportsku dvoranu nego na bogomolju. Objasnjavali su da tamo mogu da idu sve vere.

Bez olatara i ikonostasa, uz zid veliki sto. Tu su stavili ikonu. Vele, da se vidi oznaka njihove vere. Vencao ih je svestenik, a kako se zove crkva i koje je vere svestenik, nisu uspeli da upamte.

Radovao se unuku, nadao se, izrasce kao plemenito drvo. Koren je jak i ukopan u rodnu zemljicu, pa krosnja moze put neba. No, mladica, presadjena tamo preko mora, davace drugaciji plod. Gledao je ikonu u tudjoj crkvi i bi mu jasno da praunuci nece znati ko su i sta su.

Kad ikona postane ukras – loza se prekida.

Ostavio je goste da se vesele i lagano usao u svoju sobu. U sobi mrak. Samo treperi kandilo pred ikonom. On, pognute glave razgovara sa Svecem, a niz staracko lice se, tiho, kao zrele dudinje krune suze.

Iz "Gradinara" Rebindranat Tagore

Secam se jednoga dana iz svoga detinjstva, kada sam spustio cunic od hartije u jarak da plovi. Bio je vlazan julski dan; a ja sam bio sam i srecan igrom svojom. Pustio sam svoj cunic od hartije u jarak da plovi.

Odjednom su se poceli gomilati burni oblaci, vetar je duvao na mahove i kisa je pljustala. Potocici prljave vode jurnuse, recica nabuja i moj cunic potonu. Gorko sam mislio da je vihor jedino dosao da razori moju srecu; sva njegova pakost ticala se mene.

Oblacni julski dan traje jos i danas, i ja razmisljam o svima igrama u svom zivotu u kojima sam gubio. Stao sam da korim moju sudbu za mnoge pakosti, kada mi na um pade cunic uod hartije sto potonu u jarak.

Neki ludak krenu na put da trazi kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarusena, pobledela od sunca i pokrivena prasinom. Bio je mrsav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih ociju kao svetlost svica koji trazi svoga druga.

Pred njima je rikao beskrajni okean. Brbljivi talasi caskahu neprestano o skrivenim bogatstvima, rugajuci se bezumlju koje ne razume sta oni misle. Moze biti da mu nije vise preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je trazenje postao zivot.

I kao sto okean uvek nebu podize svoje ruke, za nedokucivim, i kao sto zvezde kruze u krug, a traze ipak metu koja je nedostizna. Isto je tako isao i ovaj ludak sa prasnjavom i izbledelom kosom, usamljenom obalom da trazi kamen mudrosti.

Jednoga dana dodje k njemu seljace i zapita ga: "Kazi mi otkuda ti zlatni lanac oko pasa?" Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejase gvozden, bese zaista zlato; dakle ne bejase san, ali on nije znao kada se preinacio. On se besno udari po celu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?! Bejase navikao da skuplja sljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreci da li sto preinacilo. Tako ludak nadje i izgubi kamen mudrosti.

Sunce tonjase duboko na zapadu, i nebo bejase od zlata. Ludak podje natrag svojim sopstvenim tragom, da trazi ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prasnjavim srcem, kao drvo iscupano iz korena.

Jednoga jutra naidje u moj cvetnjak jedno slepo devojce i ponudi mi u lotosovom listu cvetnu ogrlicu. Obesih je oko vrata, i suze mi podjose na oci. Poljubih devojce i rekoh: "Slepa si kao i ovo cvece. Ne znas ni sama kako je lep tvoj poklon."

Lekcija biserne skoljke - Aivanhov

Kako i zasto dolazi do toga da skoljka proizvodi biser? Kao prvo, to je zrno peska koje je prodrlo u skoljku i predstavlja teskocu za nju, nervira je. " Ah", kaze ona sebi, " kako da se oslobodim ovoga?" "Grebe me, nagriza me, sta da radim?"

I evo je gde pocinje da razmislja, sabira se, meditira, trazi savet do dana kada shvati da nece moci nikada da se oslobodi tog zrna peska, vec da moze da ga obradi na takav nacin da ono postane glatko, sjajno, oblo.

I kada joj to uspe, ona je srecna i kaze sebi :" Ah, savladala sam jednu teskocu". Hiljadama godina biserna skoljka obrazuje covecanstvo, ali ljudi nisu shvatili lekciju. Koja je to lekcija? Da ako uspemo da obavijemo nase teskoce i sve sto nas nervira, u svetlu, prozracnu i blagu materiju, imacemo neprocenjivo bogatstvo.

Evo sta treba razumeti. Zato vec odsad, umesto da se zalite, kukate i jedete u sebi ne preduzimajuci nista, potrudite se da proizvedete tu izuzetnu i specijalnu materiju kojom cete obaviti svoje teskoce.

Detinjstvo s labudovima - Pol Valeri

Bio sam dete koje tek sto je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brezuljaka i sa stazama posutim sljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strasni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrasen svojim trozupcem.

Labudovi su ziveli u tom basenu. Jednoga dana, posto me dadilja posela na zemlju uz ivicu, zabavljao sam se bacajuci kamicke u tamnu vodu, sa svom nespretnoscu deteta obucenog u dugi plast s grubo ustirkanim okovratnikom.

Dadilja se malo udaljila izmedju grmova gde ju je cekao mladi podoficir pun zaljubljenosti. Dete je imalo veliku glavu i nejake ruke. Kako da ne padne u vodu?
Evo ga medju labudovima, kako pliva podrzan ustirkanim haljinama koje stvaraju vazdusne klobuke.

Dadilja i vojnik, nezno iscezli, nisu znali za strasnu opasnost koja se ustremila na moju malu sudbinu. A labudovi su se, nema sumnje, cudili tom nepoznatom labudu koji se obreo medju njima, sliceci im svojom belinom, ali bio je to improvizovani labud, koji pocinje da tone, jer plast je sav natopljen kao i okovratnik i pantalone.

Dete je izgubilo svest. Zasto ga je neko primetio? Najodvazniji se nasao...
Covek naglo ulazi u vodu, rasteruje, prestrasuje labudove, i vraca u zivot moje bledo onesvesceno Ja.
Odnosi ga kuci, i daje mu da popije gutljaj ruma.
Moj deda je hteo da ubije dadilju.

Cipele za dodjelu oscara – Melina Kamerić

Urbana bajka

Čega me strah? Strah me da ću zaboraviti šta je važno.

Sjedimo na obali. U stvarnosti to i nije obala. To je obala grada. Litica se nadvija nad kotlinom u kojoj živi Grad. Nama je Obala. Granica koja spaja stvarno i nestvarno, Granica na kojoj Svjetlost dodiruje Tamu.

Pitam ga šta je važno.
On se zagleda u svjetlost, okrene se prema meni i sa smješkom kaže:
Važno je imati hrabrosti da živiš.

Gledamo dolje na Grad. Šutimo i gledamo u svjetlost sve dok svjetlost ne nestane, a jedna drugačija svjetlost ne zasvijetli iza litice na kojoj sjedimo.

1.
Zašto se ja sjećam samo pet stvari? Da je južilo tog dana, ja sam mirisala na kišu, ti si stajao u bari, oboje smo se smijali i ja sam shvatila da nikada nisam upoznala nekoga sa očima boje meda.
Zato što želiš da se toga sjećaš.
Zašto si izabrao baš mene?
Nisam ja izabrao tebe... nisi ti mene izabrala... mi smo se pronašli!

2.
Sjedimo u mraku. Čujem muziku. Ona pjeva... „Okreni se niz djul bašču...“
Želiš li spavati sa mnom?
Spavati???
Ne mislim na vodjenje ljubavi. Mislim na spavanje. Pravo spavanje.
Ležimo zagrljeni. Čujem otkucaje svog srca.
Šta radiš?
Slušam kako dišeš!

3.
Da li se moliš za mene?
Molim se za tebe.
I šta poželiš?
Da si sretna.
Hoću da si ti uvijek tu.
Da li bi onda odlučila da budeš sretna?
To se ne odlučuje... sretnim se bude... samo ja... ja mislim da znam... šta je sreća.

4.
Da li bi plesala sa mnom?
Da...
Plešemo. Ples ima ukus sladoleda od pistacija. Plešemo. Gledaju nas. Misle da samo plešemo. Griješe.

5.
Ako ti kažem da bih umrla sretna kada bih sad umrla...
Prekini tako govoriti, nećeš sada umrijeti.
Ali samo kažem... stvarno bih umrla sretna...
Zašto jednostavno ne kažeš da si sretna... što živiš ovaj trenutak?
Zato što nisam sigurna da želim da bude drugačije.

6.
Želim da te poljubim.
Znam, ali nemoj jer će me to boljeti čitavu vječnost.

7.
Sjećaš li se kad sam ti počela vjerovati?
Sjećam.
Nije bilo teško... možda malo... nikada ranije moj život nije bio u tudjim rukama.
Tvoj život je često u tudjim rukama. Samo moraš osjetiti kome možeš vjerovati.
Tebi vjerujem.
Znam da mi vjeruješ.

Vadim iz džepa plavo-ljubičasto-srebrni kliker. Spuštam mu ga na dlan. On ga pažljivo posmatra i onda ga baci visoko iznad naših glava. Vrijeme se usporava. Vidim kliker kako leti prema nebu... vidim ga kako zastaje kao da se dvoumi... vidim ga kako lagano odlučuje da se vrati ka zemlji... leti prema dole... lagano...

Usporen u vremenu... nije me strah... vjerujem mu... kliker je već na njegovom dlanu i on mi ga pruža... vrijeme ponovo počinje teći po otkucajima sata. Pogledam ga u oči... smije se i vraća mi kliker...

Znaš li kako je predivno vjerovati nekome toliko da mu povjeriš svoj život u ruke?
Ti si ta koja to zna.

8.
Šta se dešava sa psima i mačkama kada umru?
Daju ih maloj djeci koja su umrla... da im budu najbolji prijatelji!
Sigurno?
Sigurno!
Spavam mu na ramenu. Očiju nateklih od plakanja. Sanjam malu sretnu djecu kako se igraju sa malim sretnim psima i mačkama.

9.
Šta će se desiti kasnije?
Ništa naročito... ti ćeš nastaviti da živiš.
A šta ću ako mi budeš trebao?
Taj ben na tvojoj lijevoj nadlanici... poljubi ga i ja ću doći!
Lažeš?
Možda i lažem... ali ti mi vjeruješ!

10.
Ja nekad pomislim da te više nema...
I...
Srce stane...
Nemoj... pomišljati...
Neću da mu kažem. Iz straha. Samo iz straha... ponekad vježbam srce. Pomislim da ga nema. Srce stane. Pa opet. I opet. I opet.

11.
Znaš... prvo ću zaboraviti kako mirišeš...
Zašto?
Zato što se to prvo zaboravi. I nikada se ne vrati. Nikada...

***

Šta je Sreća?

Tuga znam šta je. To je jedno tamno mjesto u njedrima. Tamo kad odem, odem sama. Sama sa njenim glasom... „Okreni se niz djul bašču...“

Sju Monk Kid - Tajni zivot pcela

Tiberon, Dom Vilifred Marcant

"Ko je Vilifred Marcant?", upitala sam, ocajnicki zudeci da prekinem tisinu i sve vratim kao sto je bilo pre. "Hoces da kazes da nikada nisi cula za Vilifred Marcant?", rekao je on. "Ona je samo svetski cuvena spisateljica koja je dobila tri Pulicerove nagrade za knjige o listopadnom drvecu Juzne Karoline."
Zakikotala sam se. "Malo sutra je dobila Pulicerove nagrade."
"Bolje bi ti bilo da zacepis, posto u Tiberonu knjige Vilifred Marcant stoje rame uz rame s Biblijom. Svake godine se odrzava zvanicni Dan Vilifred Marcant, i u skolama imamo ceremonije sadjenja drveca. Ona uvek dodje s velikim slamnim sesirom i korpom ruzinih latica koje baca deci."

"Ma nemoj", rekla sam. "O, da. Gospodjica Vili je veoma cudna."
"Listopadno drvece je zanimljiva tema, valjda. Ali bih ja radije pisala o ljudima."
"Da, kako sam samo mogao da zaboravim", rekao je on. "Ti smeras da postanes pisac. Ti i gospodjica Vili".
"Zvucis kao da ne verujes da cu uspeti."
"Nisam to rekao."
"Podrazumevao si."
"O cemu govoris? Nisam."

Okrenula sam se i usredsredila na prizore napolju. Masonska loza, odlicni polovni automobili, fajerston gume. Diksi, koji se nalazio prakticno u prednjem dvoristu Stocne kompanije Tri kaunti, i iz nekog razloga me je to razbesnelo. Htela sam da znam kako ljudi mogu da doruckuju, rucaju i veceraju dok im smrad krava i jos gorih stvari preplavljuje noseve. Zelela sam da zaurlam kroz prozor: "Jedite svoje proklete pahuljice za dorucak negde drugde, za ime Bozje! U vazduhu ima kravlje balege!"

Pripala mi je muka od toga kako ljudi zive svoje zivote, mire se s pahuljicama i kravljom balegom. Osetila sam peckanje u dubini ociju. Zek je prosao raskrsnicu. Osecala sam kako mi njegove oci svrdlaju potiljak.
"Ljuta si na mene?", upitao je. Htela sam da kazem 'Da, i te kako sam ljuta, zato sto mislis da od mene nikada nista nece biti.' Ali mi iz usta izaslo nesto drugo, i bilo je strasno glupo: "Ja nikada necu nikome bacati ruzine latice", rekla sam, a onda se rasplakala, silovito usrkujuci vazduh i ispustajuci grcevite zvuke, kao davljenik.

Zek je zaustavio kola pored puta, rekavsi: "Hej, hej! U cemu je stvar?" A onda me je obgrlio jednom rukom i privukao k sebi. Mislila sam da je to sve zbog moje izgubljene buducnosti, one u koju me je gospodja Henri ohrabrivala da verujem, snabdevajuci me knjigama i spiskovima za letnje citanje i velikim pricama o stipendijama za koledz Kolumbija, ali sedeci tu, uz Zeka, shvatila sam da placem zbog njegovih jamica koje volim, i zato sto svaki pogled na njega u meni izaziva neko vrelo i cudno strujanje sve od pojasa pa do kolena, i zato sto sam se trudila da budem svoja uobicajena ja, a odjednom sam shvatila da sam prosla kroz membranu u neko mesto ocaja. Placem, shvatila sam, zbog Zeka.

Polozila sam glavu na njegovo rame i zapitala se kako moze da me podnosi. Za jedno kratko jutro prikazala sam ludacki smeh, skrivenu pozudu, bes, samosazaljenje i histerican plac. Cak i da sam se trudila da pokazem svoje najgore strane, ne bih u tome bila uspesnija. On me je stisnuo i prosaputao mi u kosu: "Sve ce biti uredu. Jednog dana ces postati dobar pisac." Videla sam da se osvrce iza nas, a onda preko ulice. "A sada se vrati na svoju stranu kamiona i obrisi lice". Rekao je i pruzio mi krpu sa poda, koja je mirisala na benzin.

Prica iz zivota - Radmila Misev

Ulica Kneza Mihailova se iz sve snage trudi da izgleda svetski, ali ne uspeva. Ogleda se u izlozima preispitujuci se. Kolica sa djevrecima i sladoledom, sviraci sa rastimovanim instrumentima. Uzalud trazi cvecaru. Cveca nema. Mnogo lica, a osmeha nema. Onda nesto novo. Lutkari. Zacas se stvorio sirok prsten radoznalaca.

Prilazi i mladi bracni par sa devojcicom i psom, da im se svima saberu godine zbir ne bi premasio pedeset. Opijeni su igrom. Devojcici i psu je posle nekoliko trenutaka postalo dosadno. Pas pronalazi nesto zanimljivo, a zlatne loknice se vrte oko maminih i tatinih farmerki.

Onda odlucuje da istrazi svet. Izlazi izvan kruga gledalaca. Sama na plocniku. Smeje se. Prva pobeda je izvojevana. Korakom paceta krece prema cesmi. Saplice se o jednu plocu koja je malo visa od plocnika i pada. Vrisak i suze.

Mama i tata, zabavljeni lutkama i lutkarima ne cuju i ne vide nista. Prolaznici prolaze ravnodusno, to nije njihova briga, dete koje gorko place ima roditelje ili dedu ili babu ili nekoga ko ga cuva. Samo pas, koji je ko zna gde pronasao neku kosku, u tri skoka stize do svoje drugarice. Osvrce se. U psecim ocima cudjenje. Zasto ljudi ne uzmu dete u narucje, gde je sigurno i zasticeno i nece plakati.

Pseca ljubav na najvisem mogucem stepenu iskusenja. Onda se u delicu sekunde odlucuje. Pruza devojcici kost. Stavlja je pored nje, njuskom gura, kao da moli, uzmi, vidi kako je to lepa i socna koska.

Kroz suze se pomalja osmeh. Rucica steze psece klempavo uvo. Nije nista strasno, prijatelj je tu.

Ustaje.

Igra se zavrsava i roditeljski par nalazi svoje cedo. Zbog igre lutaka, propustili su prizor ljubavi kosmickih razmera. Polaze. Pas se vraca po kosku, ali biva ostro ukoren: „Baci, prljavo!“ Psece oci su tuzne zato sto o ljubavi znaju sve ono sto ljudi ne znaju ili su zaboravili.

Zuri na zakazan sastanak. Caj se sluzi u pet sati. Cvece nije uspela da nadje. Umesto buketa nosi cudesnu ljubavnu pricu. Usput se pita: Da li smo zaista stigli do dna ljudskosti, velikodusnosti i ljubavi, treba da se ucimo od pasa?

Saša Jovanović - Ona je

Ona je volela kako on piše, i on je pisao.

On je voleo kako ona diše i ona je disala.

Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu, a on je govorio šta misli i kad to boli, ne priznajući premoć lepote pred istinom. Od prvog dana.

Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran. Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila. Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi. Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je, a učio je od nje posmatrajući je.

Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala. Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti. Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori. Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajući savršeno bi je razumeo. O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju. Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.

I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.

Ona je volela kako on piše, i on je pisao, da bi videla njegovim očima svoje.

Tajna - Filip Grember

Konacno dosao je i taj dan kad vise nisam bio sam. Jednog dana, krenuo sam za majkom u ostavu, koju je zelela da pospremi. Tada sam prvi put otkrio tu nepoznatu prostoriju, njen ustajali miris, rasklimatani namestaj, gomile kofera sa zardjalim bravama. Majka je podigla poklopac jednog kovcega, nadajuci se da ce pronaci modne magazine koji su nekad objavljivali njene crteze.

Poskocila je kad je ugledala psica s ocima od bakelita koji je spavao polozen na gomilu pokrivaca. Izlizani plis, prasnjava njuska, ispleteni kaputic. Odmah sam ga zgrabio i stegao na svoje grudi, ali morao sam da se odreknem ideje da ga odnesem u svoju sobu jer je moja izbezumljena majka insistirala da ga vratim na mesto.

Sledece noci, prvi put u zivotu, pritisnuo sam vlazni obraz na grudi izmisljenog brata. Upravo je usao u moj zivot i vise me nece napustati. Od tog dana, koracao sam u njegovoj senci, lebdeo u njegovom otisku kao u nekom prevelikom odelu. Pratio me je na trg, u skolu, pricao sam o njemu svima koje bih sretao.

Kod kuce sam cak izmislio igru koja se sastojala od toga da s njim delim svakodnevni zivot. Trazio sam da ga sacekamo pre nego sto sednemo za sto, da ga posluze pre mene, da se njegove stvari spakuju pre mojih kad bi smo isli na odmor. Stvorio sam sebi brata iza kog sam mogao da se izgubim, brata koji je na mene nalego svom svojom tezinom.

Treba li spaliti Kiša...i ove godine

Neprijatelje je ubijao talentom, a njega je ubio njihov antitalent

U proljeće 1976, nakon dugih odlaganja i izdavačkih femkanja i prenemaganja, prešavši svoj sudbinski put od Beograda prema Zagrebu, izašla je kod Slavka Goldsteina, u nakladi Liber, Grobnica za Borisa Davidoviča.

Nekoliko mjeseci kasnije, već je bio rujan, beogradskom je čaršijom počeo kružiti tekst ispisan na pisaćem stroju, umnožen u tko zna koliko indigo kopija, u kojemu se na vrlo izravan način tvrdilo da je riječ o plagijatu, točnije da je Kiš u svojoj zbirci priča prepisao ili prepričao dijelove svjedočenja zatočenika iz staljinskih logora.

Bilo je to vrijeme prije blogova, internetskih foruma i drugih formi kibernetički potpomognutog olajavanja, ali suština stvari je u maloj beogradskoj i još manjoj jugoslavenskoj književnoj čaršiji bila ista.

Rastao je broj onih koji su bili posvećeni Kišovom sramotom, dok su vječno neduhoviti uličari naše literature već smislili i zgodan naslov nastupajuće hajke: Grobnica za Danila Kiša.

Početkom studenoga konačno je, ponešto ublaženih formulacija, taman onoliko koliko ološu treba da pređe put od birtijskoga trača do priloga u časopisu za kulturu, u zagrebačkom Oku tiskan članak Ogrlica od tuđih bisera. Potpisao ga je ugledni beogradski kritičar i književni teoretičar staroga kova.

Nikada se neće saznati je li nastupni trač bio djelo neke kolektivne svijesti, ili se otpočetka radilo o autorskome radu istoga čovjeka, tek činjenica je da se Ogrlica od tuđih bisera pojavila u času u kojem je atmosfera za linč bila pripremljena. Hajka će potrajati koliko već obično i traju ovdašnje hajke, sve do ožujka sljedeće, 1977. godine.

Tabu staljinskih logora

Mnoge su argumente, one javno proklamirane ali i druge koji se izgovore ispod glasa ili se samo podrazumijevaju, mali Beograd i manja Jugoslavija imali protiv Kiša, premda se nijedan, naravno, nije ticao njegovih stvaralačkih strategija i pitanja je li u Grobnici za Borisa Davidoviča svaki redak autentično njegov, tojest je li sve, pa valjda i sam staljinizam, djelo njegove stvaralačke imaginacije.

Te 1976. Kiša je trebalo spaliti zbog nečega posve drugog: dirnuo je u tabu staljinskih logora, pa iako je jugoslavenski komunizam bio proklamacijom antistaljinski, moralo je biti ideološki sumnjivo to što jedan mladi pisac - Kiš je tek navršio četrdesetu - piše tako užasavajuću i, što je najgore, beznadnu osudu nečega što se, ali ipak, zvalo komunizmom.

Isto tako, Kiša je trebalo spaliti jer je bio silno darovit, kao i cijela ta njegova družina (s Mirkom Kovačem, Filipom Davidom i Borislavom Pekićem), a pritom neuklopiv, divlji i nepripadajući. Pravo na talent u nas se mora otkupiti, valja iskazivati zahvalnost društvu koje piscu dopušta pravo na njegov talent, valja ga znati ustupiti i prepustiti, ne bi li tako i antitalenti dobili nešto.

Obračun s kritičarima

Nazovite to ohološću ili samopoštovanjem, ali Danilo Kiš na ovu vrstu društvenoga ugovora nije pristajao. I napokon, Kiša je trebalo spaliti iz razloga koji se nipošto nije smio spomenuti, ali koji se nekako podrazumijevao: bio je Jevrejin, a time tuđinac i vječni nepripadajući, netko tko nije odavde i nije tu rođen čak ni kad jest, i nema pravo na zavičaj i domovinu.

Kiš nije ostao sam naspram hajkača. Osim što je uz njega bio njegov izdavač i osim što su ga javno branili njegovi prijatelji, bilo je beogradskih i zagrebačkih pisaca i intelektualaca koji su, ne znajući u što bi se sve moglo izroditi, skočili za njim u vatru.

Ali nanesena sramota bila je velika, i golem je bio Kišov gnjev. Iz tog je gnjeva već 1978. nastao Čas anatomije, brutalan i potpun obračun s ljudima koji su ga sramotili.

Spomenuti kritičar ostao je bez ugleda i imena, da bi na kraju umro gotovo zaboravljen i beznačajan. Čak mu je i u novinskim nekrolozima bivala upisivana afera s Kišom, baš kao da drugoga života, mimo te životne bruke, nije ni imao.

A drugi najvažniji hajkač, daroviti i u to vrijeme vrlo prevođeni, te u Jugoslaviji slavljeni pisac, autor vrijednog bestselera Usta puna zemlje, nakon što je Kiš u Času anatomije raščetvorio i njega i njegovo djelo, prosuvši mu crijeva gotovo u doslovnom smislu, do dana današnjega više ništa nije objavio.

Nestao je kao pisac, premda je prethodno bio vrlo plodan. Iako su, zapravo, imali prešutnu podršku mediokriteta, prividno dovoljnu za pristojnu građansku egzistenciju, te iako su u nacionalnom, ideološkom i svakom drugom smislu tadašnjoj društvenoj većini bili prihvatljiviji od Kiša, on ih je svojom knjigom likvidirao. Ubio ih je talentom.

Zatim je otišao, i nije se više nikada vratio. Naravno, dolazio je on iz Francuske, posjećivao prijatelje, davao intervjue, pohodio književne večeri, šetao Beogradom, sjedio na taraci dubrovačke Gradske kavane, ali stvarno je živio drugdje, u izgnanstvu i međuprostoru, u limbu ili na ničijoj zemlji. Zapravo, živio je svjestan da nema mjesta kojemu bi pripadao.

Cijena samouništenja

U to je vrijeme rasla njegova europska i svjetska slava, živom su mu se divili neki od najvažnijih pisaca današnjice, ali je u tom posljednjem desetljeću života objavio još samo jednu knjigu: Enciklopediju mrtvih. Bila je to još jedna divna knjiga priča, ali kao da je od nje veća bila šutnja i nemogućnost da se piše. Ubio ga je njihov antitalent. Ali i jedna njegova vrlo specifična, svakog poštovanja vrijedna karakterna osobina: samopoštovanje po cijenu samouništenja.

Moja generacija osamdesetih je bila očarana Kišom. Divili smo se tom skladu estetski sasvim dovršene pripovjedne ljepote s jedne strane, i potrebe da se svim sredstvima, bez kalkuliranja s društvenim običajima i bontonom, štiti integritet književnosti, ali i sebe u književnosti. Ondašnjim riječima govoreći, bio je to sklad lirike i punka.

Jevrejin, a ne Židov

Njegova je proza bila lijepa onom ljepotom koja je, bit će, osim piščevog individualnog genija, na sretan način bila sukladna i s duhom vremena i s okolnostima našega odrastanja. Naime, mi smo bili prva postpartijska i postpartizanska generacija, prva koja nije išla na omladinske radne akcije, niti se ufala ponijeti Titovu štafetu, i upijali smo svaku riječ, sliku, ton ili stih koji bi dovodio u pitanje vjeru naših očeva.

Za nas, Danilo Kiš bio je nježan pisac, glas koji se čulo privatnim lirskim uhom, čak i kada je pisao o koncentracijskim logorima i domaćemu književnom ološu i šljamu. Način na koji se voljelo Kiša, i na koji smo bili obavezani prema Kišu, ostao je neponovljiv, nije se ticao nijednoga drugog pisca. Stoga vjerojatno pamtim svaki sat toga jesenjega sarajevskog dana, kad me je sustigla vijest da je umro.

Dvadeset godina kasnije od njega se valja učiti bezdomništvu, ali i načinu na koji se obračunava s ološem.

Uostalom, i ološ nečemu koristi: recimo da podsjeti čovjeka na dostojanstvo nepripadanja. Recimo, na to da je Jevrejin srpska, a Židov hrvatska riječ, pa idi u Srbiju ako ti se ne sviđa za beogradskoga Jevrejina reći Židov… Svome beogradskom prijatelju, velikom piscu i kišologu Božu Koprivici, ostao sam ove jeseni dužan esej o Kišu. Ne znam kako bih taj esej dopisao kad ga tolike godine u sebi pišem.

M. Jergović

Slusati, doznati - Dejl Karnegi

Upoznao sam, na vecernjoj zabavi koju je priredio jedan njujorski izdavac, jednog ugledog botanicara. Nikada pre toga nisam razgovarao ni sa jednim botanicarem; ovaj me odusevio. Sedeo sam, kao sto kazu "na ivici stolice", sav zanet u njegove price o egzoticnim biljkama i o eksperimentima sa svim vrstama biljaka koje bi mogle rasti u bastama i u stanovima.

Imao sam i ja u stanu nekoliko biljaka; ovaj covek mi je dao nekoliko dobrih saveta o unapredjivanju tog mog vrta u kuci. Kao sto rekoh, bila je to zurka plus vecera. Gostiju je ukupno bilo mozda petnajst. Ali ja sam prekrsio sva pravila lepog ponasanja, sve ostale goste sam ignorisao, i satima pricao samo sa botanicarem.

Dosla je ponoc. Rekao sam svima laku noc i otisao. Onda se botanicar okrenuo nasem domacinu i izrekao nekoliko laskavih stvari o meni.
Naime; da sam ja izuzetno stimulativan, i da sam ovo i ono. Poslednji od tih komplimenata bio je da sam interesantan majstor konverzacije.

Ja majstor konverzacije? A nisam prakticno nista ni rekao, niti sam mogao bez promene teme, ma sta kazati, jer ja botaniku poznajem koliko i anatomiju pingvina. Ipak jesam uradio jedno. Slusao sam ga pomno. Slusao sam zato sto me je tema stvarno zaintertesovala.

On je to osetio. Prirodna stvar, bio je zbog toga zadovoljan. Takvo slusanje je super kompliment, malo koji drugi kompliment moze vredeti vise. Zato je botanicar, otisao uveren da sam ja majstor konverzacije ili dobar sagovornik, i ako sam zapravo bio samo dobar slusalac koji ga je ohrabrivao da prica dalje.