Znakovi pored puta - Ivo Andric
Covek, u stvari, tako malo zna o sebi i tako je nesiguran u oceni svega sto se desava oko njega, sta je dobro i pravo a sta nije, da je srecan kad moze iz usta dobra i pravedna coveka da cuje sud o svojim postupcima.
Jer cesto se desava da tek tako sagledamo svoj pravi moralni lik i stvarnu sliku nasih postupaka koje nam inace nasa masta, nase strasti i nasi interesi smanjuju ili uvelicavaju, osvetljavaju ili zamracuju, do bezoblicja.
majra
Kada cemo biti srecni? - Vladika Nikolaj
Srecom ce nagraditi Bog verne svoje (to jest slicne Sebi) i to ne srecom zivotinje no srecom Boga.
Nece Bog odocneti sa nagradama, ali nece ni pohitati.
Da li tezak ocekuje plod od psenice cim poseje psenicu? I trkac u kociji - da li ocekuje nagradu usred trke? I moreplovac - da li ocekuje videti pristaniste usred okeana? I domacin njive - da li isplacuje poslenike u njivi za vreme posla?
Zasto ti onda ocekujes nagradu usred trke, nasred okeana, i usred posla?
U ovaj zivot si poslan ne da imas srecu, nego da je zasluzis.
majra
Evo nas na prozoru - Leonard Koen
Evo nas na prozoru. Veliki razvezani snopovi kiše lutaju planinom, parade vetra i polegla srebrna trava. Pošto sam pokušavao da odredim ime slobodi, danas je moja sloboda bezimena, poput studentske sobe koja putuje u jutro sa neprestano upaljenim svetlom. Svaki čin ima svoj posebni vid slobode, ma šta to značilo. Sada mi je određeno da mislim o korovu, da obožavam snažni korov koji je rastao iz noći, zelen i vlažan, bela nit korenja koje preuzima slučajna naređenja iz vijuga moždane mase, propustljiva površina sveta. Da li ste znali da se mozak razvio iz sloja epiderma? Da li ste znali? Trake svile koje padaju, dužine reka presecaju lice planine, sisteme trave i lanaca. Sloboda je izgubila svoje ime zarad načina na koji se stvari događaju. Uspravna stabla, namotaji korova, pokrenuta povesma kiše koja plovi kroz nabore planine - evo nas na prozoru. Da li ste sada spremni? Da li sam odbacio sebe? Mogu li da pucam iz kuka? Braćo, svaki na svom prozoru, mi smo način velike strasti, mi smo poredak načina, mi smo čisti način određen da očara nabore neba.
''Napredovanje stila''
Rad, Beograd, 1988.
Usporavanje - Milan Kundera
"Postoji neka tajna veza između usporavanja i pamćenja, između brzine i zaborava. Navedimo jednu situaciju od koje ne može biti uobičajenije: čovek ide ulicom. Najednom bi da se seti nečeg, ali mu sećanje beži. U tom času, on mahinalno usporava korak. Naprotiv, neko ko pokušava da zaboravi neki mučan slučaj koji je upravo doživeo ubrzava korake, i ne želeći to, kao da hoće da se brzo udalji od onog što mu je vremenski još suviše blizu. U životnoj matematici ovo iskustvo dobija oblik dve proste jednačine: stepen usporavanja je direktno proporcionalan intenzitetu sećanja; stepen brzine je direktno proporcionalan intenzitetu zaborava."
Filosofske partije - Vladika Nikolaj
Filosofija ima svoje partije i svoje partizane kao i politika. No posteni partizani i jedne i druge osecaju teskobu u svojoj partiji i traze siri horizont.
Materijalist i spiritualist mogli bi se sravniti sa dva mikroba u covecijem telu, koji bi se krenuli na ispitivanje velikog organizma, u kome zive. Kada bi proputovali sve organe u coveku, i sve ispitali skroz i skroz, tada bi stali i sabrali rezulatate svoga ispitivanja.
- Sada znamo sve - rekao bi mikrob materijalist.
- Sada tek ne znamo nista. Rekao bi mikrob spiritualist.
- Kako da ne znamo? - cudio bi se prvi. - Ovo je nekakvo beskrajno telo sa mnogim i raznovrsnim organima i funkcijama. Organi se razvijaju od manjeg obima u veci, i razvijaju se svi u skladu i uzajamnoj zavisnosti, svaki organod okolnih organa. Tu su jasni zakoni: razvica i sredine. Jedne cestice organa izumiru i druge se radjaju na njihovo mesto i cela masina radi bez prekida od vecnosti u vecnost, noseci sve uzorke i sve ciljeve u sebi samoj.
Tako bi argumentisao mikrob materijalist. A mikrob spiritualist odmahnuo bi glavom i rekao:
- Tako samo izgleda tvojim i mojim ocima. I zaista, to izgleda da je jedini rezultat naseg trcanja i ispitivanja po ovom telu. No ja osecam, da iznad svih ovih organa postoji u ovoj masini jedan svet, nevidljiv za nase oci, nedostizan za sva nasa cula. Taj svet je celo jedno carstvo sila, visih od ovih koje mi poznasmo, svetliji, prostraniji, trajniji od svih. Sve te sile skoncentrisane su oko jedne glavne sile. U tom visem svetu nalaze se uzroci i ciljevi ovoga sveta organa, u kome ja i ti zivimo, neznajuci ni kako ni zasto. Ovaj nas nizi svet samo je bledi nagovestaj onoga viseg sveta, jedan mig njegov, jedna stopa njegova.
Zamislite sad, kakvo bi iznenadjenje bilo za oba mikroba - naravno, vece za mikroba materijalistu - kada bi mogli uci u carstvo duse covekove, u nebo svesti covekove!
majra
Otpor - Ernesto Sabato
Ni ljubav, ni istinski susreti, pa cak ni duboka razmimoilazenja, nisu plod slucajnosti, vec su nam na tajanstven nacin predodredjeni. Koliko sam se samo puta u zivotu zacudio sto u tolikom mnostvu ljudi na svetu nailazimo na one koji, na izvestan nacin, vuku konce nase sudbine, kao da pripadamo istovetnoj tajnoj organizaciji, ili poglavljima jedne iste knjige!
Nikad nisam saznao da li ih prepoznajemo zato sto smo vec tragali za njima, ili smo tragali za njima zato sto su vec bili nadomak nase sudbine. Sudbina se ispoljava putem znakova i nagovestaja, koji nam se isprva ucine beznacajni, a za koje tek kasnije uvidimo da su bili od presudnog znacaja.
Tako se desava da u zivotu cesto poverujemo da smo izgubljeni, dok u stvari uvek idemo ka odredjenom cilju, ponekad vodjeni nasom najociglednijom, ali u drugim prilikama, mozda i bitnijim za nas zivot, nekom snaznom i nepokolebljivom voljom i nama samima neznanom, u susret mestima, osobama ili stvarima koje, na ovaj ili onaj nacin, jesu, ili su bile, ili ce da budu, od odlucujuće vaznosti za nasu sudbinu, voljom koja ide u prilog nasim prividnim htenjima ili ih osujecuje, pomaze ili odmaze nasim teznjama i cesto, sto nas jos vise zacudjuje, vremenom dokazuje da je budnija od nase svesne volje.
Prijateljstvo - Mehmed Mesa Selimovic
Sad sam shvatio: to je prijateljstvo,ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem: ¨ budi mi prijatelj¨ . Ali mogu da kažem, bicu ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio nicemu ma šta da je rekao ili ucinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to cinim, makar samo zato da još jednom pomenem covjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog cega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi vec sebi…
O medjuvremenu - Matija Bećković
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!
majra
Fransesk Miljares
Prikladno je ono sto je suprotno.
Kad god osecas bes prema nekome, ti se seti ove maksime.
Treba uraditi suprotno onome sto ti telo trazi.
Veruj mi- cini cuda.
Robert Brolt
Uzivaj u malim stvarima,
mozda ces je jednom osvrnuti
i shavatiti da su bike velike.
''Imam pravo da ne znam, ali i obavezu da učim. Imam pravo da pogriješim, ali i obavezu da grešku priznam i ne ponovim. Imam pravo da padnem, ali i obavezu da ustanem. Imam pravo na slabosti, ali i obavezu da ih prevazilazim. Imam pravo na svoje stavove, ali i obavezu da ih preispitujem.Imam pravo da me poštuju, ali i obavezu da poštujem druge. Imam pravo na slobodu, ali i obavezu da poštujem slobodu drugih''
" Ljudi ponekad provedu ceo zivot pored osobe koju nikad ne upoznaju, a opet, neko koga tek sretnete moze za kratko vreme da vam procita dusu. Da li se ljubav meri vremenom?
Ili bilo cime? Ili je to nesto nesvakidasnje i neponovljivo sto nema ni rimu ni razlog ni naucno objasnjenje. Nesto sto se samo dogodi. Kao magija."
Oda ljubavi - Apostol Pavle
Ako jezike covecije i andjelske govorim, a ljubavi nemam,
onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveci.
I ako imam prorostvo, i znam sve tajne i sva znanja,
i ako imam svu vjeru da i gore premjestam, a ljubavi nemam,
nista sam.
I ako razdam sve imanje svoje i ako predam tijelo svoje da se sazeze,
a ljubavi nemam, nista mi ne pomaze.
Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi;
ljubav se ne velica, ne nadima se.
Ne cini sto ne valja, ne trazi svoje, ne srdi se, ne misli o zlu.
Ne raduje se napravdi, a raduje se istini.
Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje, a prorostvo, ako ce i prestati,
jezici ako ce umuknuti, razuma ako ce nestati.
Jer nesto znamo i nesto prorokujemo;
a kad dodje savrseno, onda ce prestati sto je nesto.
Kad ja bijah malo dijete kao dijete govorah,
kao dijete misljah, kao dijete razmisljavah;
a kad postadoh covjek, odbacih detinjstvo.
Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki,
a onda cemo licem k licu; a sad poznajem nesto,
a onda cu poznati kao sto sam poznat.
A sad ostaje vjera, nada, ljubav; ovo troje;
ali je ljubav najveca medju njima.
Uvreda prijatelju - Vladika Nikolaj
Kada ti uvredis svoga prijatelja, ko moze tu uvredu ponistiti: ti ili prijatelj?
Jasno je, da ne mozes ti nego tvoj prijatelj.
Ne samo ne mozes ti sam ponistiti uvredu, nanetu prijatelju, nego ni svi ljudi na zemlji, niti sva priroda zajedno sa svim ljudima ne mogu uciniti nista. Jer prijatelj je primio uvredu od tebe i odneo je sobom. Uvreda je, dakle, kod njega i s njim. I jedini on moze obesnaziti je i unistiti.
Svaki greh, u poslednjoj liniji, uvreda je Bogu. Sve uvrede, svi gresi zemlje, hitaju k Bogu, vapiju Bogu. On ih prima sve, i drzi sve. Ko mu ih moze oteti? Ko ih, osim njega, moze ponistiti?
Kada ti uvredis svoga prijatelja, on je primio uvredu, i odneo je sobom. Mozes ti za tu uvredu sto godina postiti, i cistiti se, i kajati se, i vezbati vrline, i ne vredjati vise, pa sve to moze ostati uzalud. Ako uvredjeni prijatelj tvoj ne blagovoli, da obesnazi i ponisti uvredu, ti se sam ne mozes ni kroz svu vecnost spasti od toga greha, posto ovaj nije vise u tvojoj vlasti nego je u vlasti tvoga prijatelja. Tvoj post pak, i ciscenje i kajanje, i vezbanje u svim vrlinama, moze samo pobuditi prijatelja, da greh tvoj obesnazi, odbaci i unisti.
No, ti nemas vlasti nad ucinjenim svojim grehom. U tome je beskonacni uzas greha. Jer ucinjeni greh je slobodan od tebe, a ti nisi slobodan od njega.
majra
Dnevnik samoce - Vidosav Stevanovic
Zaborav je melem zivota, korpa za otpatke, skloniste kukavicluka, ispusni ventil napetosti - i sve to zajedno. Zaboravljamo slucajno, spontano, namerno i mahinalno, zaboravljamo stalno i nepovratno, spasonosno i nepopravljivo. Odricemo se onog sto je proslo, zivota koji nestaje, sebe, nedovrsenih misli, neuspelih recenica, gadosti koje smo pocinili i uzasa koji smo podneli, oslobadjamo se tricarija i poneke stvari koja je mozda vaznija od svega.
Nemam nijednu jasnu knizevnu ideju, nemam vremena da razbistrim mutne i jedva vidljive koje odavno nosim, i ove godine cu raditi od jutra do mraka ako i prosle, kao i predhodnih godina. Zato pocinjem dnevnik. Ovog puta necu odustati posle desetak dana. Zabelezicu ono sto vise ne umem ili ne smem da kazem ljudima oko sebe, razgovaracu nocu sa duhovima onih s kojima sam preko dana cutao. Imacu utisak da sam i dalje pisac i moci cu da razgovaram sa sobom: moj dajmonion pocinje svoj monolog pred psihijatrom koji je on sam, belezi svoje fantazme i izbegava dijagnozu.
*****
Kako se ludi usled opsteg ludila? I kako dokazati svima koji su ocigledno ludi da jedino ti nisi lud? Zar nije bolje poludeti, kliktati u horu sa drugima, ponavljati reci koje oni ponavljaju, biti srecan, biti bar malo podnosljiv sebi? U ovom mraku mirisavu / Cujem kako jece zivci.(Tin Ujevic) U mom nimalo , mirisavom mraku povremeno ceznem da budem kao drugi, posle danima mrzim sebe zbog toga, ljutim se na one na koje previse licim.
I govorim sebi kao da ponavljam molitvu: "Sacuvaj razum. Moras po svaku cenu sacuvati razum." A to ponekad jednostavno znaci odricanje od zdravog razuma koji govori: "Prilagodi se. Ponasaj se isto kao i vecina. Ne sukobljavaj se. Ne plivaj protiv struje."
Ako je vecina odbacila zdrav zarum, cemu mogu sluziti sitne vestine i takticke varke usamljenog pojedinca? Sakriti se ne moze, otkriva ga i odaje upravo ono sta ga cini pojedincem.
*****
Kad prijateljstvo postane navika i drustvena obaveza, onda je dosadna kao brak bez ljubavi - i isto toliko nemoralna. Brakovi bez ljubavi traju, ispraznjena prijateljstva umiru i nista ih ne moze oziveti.