Svilena buba melanholje predugo se čaurila u meni, i znao sam da je samo pitanje trenutka kad će neki blesavi šareni leptir prhnuti iz svega toga...
Zaljubiću se, odlučih iznenada? Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća?
Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka...
Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time lepio napuklo srce i dobro je držalo. Kako se ranije nisam setio šta se ono radi kad te ostavi devojka?
E, pa...
Nisu mene devojke ostavljale baš toliko da bih mogao da izdam priručnik na tu temu? Jedna – dve, OK, neka bude tri, ako ćemo baš sitničariti, mada je i Ta Treća odlično znala gde me je ostavila, pa svraćala s vremena na vreme da proveri da li sam još tamo?...
...Eto. Pala noć, a nisam se zaljubio?
Obično se te stvari porede sa hemijom, ali ovog puta se radilo o čistoj fizici, za promenu? Da bi se nešto moglo napuniti, prethodno se, naime, mora i isprazniti, u tome je sva nauka...
Dovraga, sve sam rasejani?
Da bih se mogao zaljubiti, dakle, prethodno se moram odljubiti (u onoj brzini sam to sasvim smetnuo s uma?), ali sad je gotovo, pala karta, povratka više nema...
Ono sto je dobro za jednog, ne mora biti i za drugog, to moze znaciti da ces ponekad morati da uradis nesto sto ce u ocima drugih izgledati cudno. - Ajlin Kedi
Igra se zvala Divovi, Carobnjaci i Patuljci. U sali crkvene opstine ostao sam sam sa osamdesetoro dece izmedju sedam i deset godina, dok su njihovi roditelji obavljali svoje poslove. Rasporedio sam svoje trupe po sali i objasnio pravila igre koja je iziskivala neke intelektualne reflekse, ali pravi cilj igre je da se digne velika graja i da klinci jure jedni druge sve dok ne dodje do takve zbrke da se vise ne zna ko je na cijoj strani ni ko je pobednik.
Organizovati gomilu euforicne decurlije, napraviti dva tri tima, objasniti pravila igre, postici koncenzus o identitetu grupe - sve to nije jednostavno, ali kako smo svi bili puni dobre volje, sve smo obavili i bili spremni da pocnemo.
Uzbudjenje je dostiglo kriticnu tacku. Dreknuo sam "Morate sada da odlucite ko ce biti - DIV, CAROBNJAK ili PATULJAK!"
Dok su se grupe okupljale i uzbudjenim sapatom konsultovale, osetio sam kako me neko vuce za nogavicu. Pored mene je stajalo jedno malo dete koje je podiglo pogled i zapitalo me zabrinutim glasom: "Gde da stanu Sirene?"
Gde da stanu Sirene?
Duga pauza. Veoma duga pauza. "Gde da stanu sirene?" - kazem ja.
"Da znate ja sam Sirena."
"Ne postoje Sirene"
"Postoje, postoje, ja sam Sirena!"
Odlucila je da ne pripada ni Divovima, ni Carobnjacima ni Patuljcima.Ona, Sirena,trazila je svoju kategoriju i nije imala nameru da napusti igru i stane pored zida kao gubitnik. Htela je da ucestvuje bez obzirana poziciju Sirena u igri, ne odustajuci od svog dostojanstva i identiteta. Bila je uverena da postoji mesto za Sirene i da bi ja trebao da znam gde je.
Elem, gde li stoje Sirene? Sve Sirene - svi oni koji se ne uklapaju u norme, svi oni koji su drugaciji i koji ne prihvataju da budu po nekom nacelu razvrstani. Odgovorite na ovo pitanje i mozete na njemu da sagradite skolu, naciju ili ceo svet. Sta sam joj tada odgovorio? Tu i tamo dogodi mi se i da kazem nesto mudro. "Sirena stoji bas ovde, pored Kralja mora!" ( Da , bas ovde pored Dvorske lude, mislio sam u sebi.)
Tako smo stajali, ona i ja, vrseci smotru trupa Carobnjaka, Divova i patuljaka, dok su oni jurcaliu okolo.
Uzgred budi receno, nije tacno da ne postoje Sirene. Ja licno poznajem bar jednu. Drazao sam je za ruku.
Znaš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav?
Kada mladić sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, onda prilazi na dan Pandelfinskih svečanosti (a to pada prvog maja - 7. januara po našem kalendaru - kada je mesečina najgušća i najzvonkija) onoj devojci koja ga je u snu pohodila više od sedam puta. Međutim, to se smatra, možda s pravom - velikom sramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom.
No evo kako se to radi u Zalivu:
Mladić toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo bez reči gleda u oči, satima i satima. Onda, posle te neme ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedara svoj oštri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Za sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona može da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voi njega, i ona uzima nož. ''A, ako ga ne voli?'' - zapitah Tam- Tama.
''Zavoleće ga dok krvari'', reče on.
''Ipak'', rekoh.
''Onda pusti da umre pored nje. Čim mesec zađe, ona mu izvadi srce i baci ga delfinima. Zato su delfini skloni ljubavi.''
''Čudno'', rekoh: ''Zašto je to tako?''
''Zato'', reče Tam- Tam poučno ''jer posle one noći kada je čovek priznao da njegovo srce nije njegovo, ono više nije upotrebljivo ni za šta. Ako neće da ga uzme ona kojoj je žrtvovano, nije ni za šta drugo nego da se baci delfinima.''
''Surovo'', rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi reče:
''Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srce dva puta nudi.''
''Tam - Tam mudri'', rekoh, ''pa šta se zbiva sa onima na Hridi što su presekli sebi kucavicu?''
''Ništa'', reče on. ''Oni se vole.''
''Znam'', rekoh, ''oni su presekli sebi vene!''
''Meseca mi, ti si naivan'', reče.
''Zašto naivan?'', upitah. ''Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?''
''Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.''
Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.
Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik.
Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti.
Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.
Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta.
Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz romantike, iz osvete.
…Srpkinja se daje onom ko je prevari.
Posto sam majka dva nemirna decaka, od sedam i jedne godine, ponekad se plasim da ce od moje, s paznjom uredjene, kuce napraviti rusvaj. Dogadja im se da u svojoj nevinoj igri slucajno obore moju omiljenu lampu ili pokvare neki brizljivo napravlljen aranzman. U tim trenucima, kad nista nije sveto, setim se lekcije koju sam naucila od moje mudre svekrve Rubi.
Rubi je majka sestoro dece i baka trinaestoro unucadi. Ona je otelotvorenje neznosti, strpljenja i ljubavi.
Jednog Bozica, sva deca i unucici okupili su se, kao i obicno, u Rubinoj kuci. Mesec dana pre toga Rubi je kupila divne bele itisone, nakon sto je vise od dvadeset pet godina zivela sa "istim starim itisonima." Bila je ocarana potpuno drugacijim izgledom svoje kuce.
Moj dever Arni je razdelio svoj deci poklone - izvanredan domaci med iz njegovih kosnica. Deca su bila odusevljena. Ali, kako to obicno biva, osmogodisnja Sina je slucajno prosula svoju teglu po bakinom novom itisonu, zgazila u njega i ostavila tragove po celoj kuci.
Sina je placuci utrcala u kuhinju, pravo u baka Rubino narucje. " Bako, prosula sam med po tvom novom itisonu."
Baka Rubi je klekla, nezno je pogledala u Sinine oci pune suza i rekla: " Ne brini duso, nabavicemo ti novi med."
Ovo sto sledi je filozofija Charlesa Schultza, tvorca "Peanutsa" i Charlie Browna. Ne morate zaista odgovarati na pitanja. Samo procitajte tekst do kraja i shvaticete poruku.
1. Nabrojite petoricu najbogatijih ljudi na svetu.
2. Nabrojite zadnjih pet pobednika u golfu.
3. Nabrojite imena zadnjih pet Miss Worlda.
4. Nabrojite desetero ljudi koji su dobili Nobelovu ili Pulicerovu nagradu.
5. Nabrojite dobitnike Oscara za najboljeg glumca i glumicu u zadnjih pet godina.
I, kakav je rezultat?
Stvar je u tome da malo nas pamti jucerasnje senzacije. Ovo nisu gubitnici, radi se o najboljima na svom podrucju. No, pljesak utihne. Nagrade izgube sjaj. Postignuca padaju u zaborav. Pohvale i povelje pokopaju se skupa s njihovim dobitnicima.
Evo jos pitanja, da vidimo kako cete sada proci.
1. Nabrojite par ucitelja koji su vam pomogli u skoli.
2. Nabrojite tri prijatelja koji su vam pomogli kad vam je bilo tesko.
3. Nabrojite petoro ljudi od kojih ste nesto vazno naucili.
4. Razmislite o par ljudi koji su ucinili da se osecate vaznim.
5. Razmislite o petoro ljudi s kojima se rado druzite.
Lakse?
Pouka: Ljudi koji vas zivot cine drugacijim nisu oni s najvise diploma, najvise novaca ili najvise nagrada. To su ljudi kojima je stalo.
Ne brinite o mogucem smaku sveta danas. U Australiji je vec ionako sutra!
U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».
Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.
Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda.
Deca igraju neki komad.
Glavne ličnosti su Gostioničar, vojnik koji traži prenoćište, gostioničareva kći i đavo.
Gledam isti komad po osmi put.
Gostioničar, gostioničareva kći i vojnik igraju sa promenjljivim uspehom.
Djavo je uvek - sjajan.
Hajnc Štadler
Petog dana, opet zahvaljujuci ovci, tajna zivota malog princa bila mi je rasvetljana. Zapitao me je iznenada, bez uvoda, kao o necem o cemu je dugo cutke razmisljao:
- Ako ovca jede siblje, znaci li da jede isto tako i cvece?
- Ovca jede sve na sta naide.
- Cak i cvece sa trnjem?
- Da, cak i cvece sa trnjem.
- Cemu onda sluzi trnje?
Nisam znao. Bio sam tada vrlo zauzet pokusavajuci da odvrnem neki jako zavrnut klin na mom motoru. Bio sam veoma zabrinut jer mi je kvar poceo da izgleda sasvim ozbiljan, pijaca voda koja je nestajala ulivala mi je strah od najgoreg.
- Cemu sluzi trnje?
Mali princ nije nikad odustajao od pitanja koje bi jednom postavio. Klin me je ljutio, te sam mu odgovorio prvo sto mi je palo na pamet:
- Trnje ne sluzi nicem, to je cista pakost od strane cveca!
- Ah!
Ali posle kratkog cutanja dobaci mi gotovo ozlojedjeno:
- Ne verujem ti! Cvece je slabo. Ono je bezazleno. Ono se obezbedjuje kako zna. Veruje da je strasno sa svojim trnjem...
Nisam nista odgovorio. Tog trenutka mislio sam: "Ako se ovaj klin bude i dalje opirao izbicu ga jednim udarcem cekica." Mali princ me ponovo prekide u razmisljanju:
- A da li ti mislis da cvece...
- Ne! Ne! Nista ja ne mislim! odgovorio sam prvo sto mi je palo na pamet. Ja sam zauzet ozbiljnim stvarima!
Pogleda me prenerazeno.
- Ozbiljnim stvarima!
Video me je, sa cekicem u ruci i prstima crnim od kolomaza, nagnutog nad predet koji mu je izgledao vrlo ruzan.
- Govoris kao odrasle osobe!
Malo sam se zastideo. Ali, on nemilosrdo nastavi:
- Ti sve brkas... sve si smesao!
Bio je zaista veoma ljut. Zatresao je glavom a njegova zlatna kosa leprsala je na vetru:
- Poznajem planetu na kojoj zivi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikoga voleo. Nikad nista drugo nije radio, samo je racunao... I po ceo dan ponavlja kao i ti: "Ja sam ozbiljan covek! Ja sam ozbiljan covek!" i pri tom se sav nadima od ponosa. Ali to nije covek, to je pecurka.
- Sta?
- Pecurka!
Mali princ je sada bio bled od besa.
- Milionima godina cvece stvara trnje. Milionima godina ovce ipak jedu cvece. Zar nije ozbiljno ako pokusamo da shvatimo zasto se cvece toliko trudi da stvori trnje koje nicemu ne sluzi. Zar nije vazan rat izmedu ovaca i cveca? Zar to nije ozbiljnije i vaznije od racuna nekog crvenog debeljka? I ako ja poznajem jedan jedinstveni cvet, koga nema nigde sem na mojoj planeti, i koji jedna mala ovca moze da unisti u jednom trenu, prosto tako, jednog jutra, cak i ne shvatajuci sta cini, zar to nije vazno!
On pocrvene, zatim nastavi:
- Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj medu milionima zvezda, to je dovoljno da bude srecan kada ih posmatra. On kaze sebi: "Moj cvet je negde tamo..." Ali ako ovca pojede cvet, to je za njega kao da su se odjednom sve zvezde ugasile. I zar to nije vazno!
Nije mogao vise nista da kaze. Iznenada je zajecao. Noc se spustila. Bacio sam alat. Nije mi vise bilo stalo do mog cekica, do klina, do zedji i smrti. Na jednoj zvezdi, na jednoj planeti, na mojoj, na Zemlji, postojao je jedan mali princ koga je trebalo utesiti. Uzeo sam ga u narucje. Ljuskao sam ga. Govorio sam mu: "Cvet koji volis nije u opasnosti... Nacrtacu tvojoj ovci brnjicu... Nacrtacu tvome cvetu oklop... Ja..." Nisam vise znao sta da kazem. Osecao sam se veoma nesrpetan. Nisam znao kako da mu pridem, kako da mu se priblizim. Tajanstvena je zemlja suza.
Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaze:
"Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaze joj: "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu, ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi, i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.
Pridji, bubice, ovde, kraj mene, priljubljenu uz reci te trazim. Vec je noc, dodji u kuci nikoga nema znas vec da su sve one kao ti, kao sto vidis, posrednice, pada kisa u rue d'Eperon i Dzenis DZoplin. Aleksandra, bubice, dodji u ove redove, na ovu hartiju od pirinca sa pirincanih polja u ovo mastilo sto tvojom kosom se igra (Volela si te beznacajne stvari aboli bibelot d'inanitŽ sonore lepak i koverte knjizaru-igracku casu sa olovke sveske na linije)
Dodji, ostani, popij ovaj gutljaj, pada kisa, pokisnuces na rue Dophine, u prepunim kafanama nema nikoga, ne lazem te, nikoga nema. Znam, tesko je, tako je tesko ova casa je teska i ova sibica, i ne volis da me vidis tamo gde je najteze, u mojoj odeci i mojim knjigama i ne dopada ti se sto toliko volim Dzerija Maligana
Zelis da me uvredis a da to ne boli da mi kazes kako to da si ziv, kako covek moze da jeste kada nema nicega vise osim magle od cigareta, kako zivis, na koji nacin otvaras oci svakoga dana Nemoguce, kazes, nije moguce.
Bubice, u redu, Bog te pita znam li, ali je tako, Aleksandra, sklupcaj se ovde, pij sa mnom, gledaj, pozvao sam ih, posrednice ce sigurno doci, partDz za tebe, cela zabava za tebe, Erzebet, Karin Bliksen, Vec shvataju, znaju da je noc nasa, vlazne kose penju se uz cetiri sprata, a starice ih spijuniraju iz svojih stanova Leonora Karington, pogledaj je, Unika Soru sa slepim misem, Klarise Lispektor, aguaviva, mehurici klize goli taru se o svetlo, Remedios Varo sa pescanim satom po kojem poskakuje laser, mlada Urugvajka bese tako dobra prema tebi premda nikada nisi saznala njeno pravo ime, kakav skup, kakav sparni sah, kakva maison close od paucine i Telonijusa kako duga i lepa moze biti noc sa tobom i Dzoni Micel sa tobom i Elenom Marten sa posrednicama animula duvan vagula Anais Nin blandula votka i tonik.
Ne odlazi, odsutna, ne odlazi, igracemo se, videces, vec pristizu sa Ezrom Paundom i marihuanom sa ostacima supe i jednom ribom koja ce plivati zaboravljena, nesumnjivo, u lavoru, sa sundjerima, medju cepicima i telegramima ostalim zauvek bez odgovora. Olga je drvo od dima, koliko pusi ta crnka koju su ranile burnice, Petrove ptice a Natalija Ginzburg rasplice buket nedonetih gladiola
Vidis, bubice? Tako. Takodje i vec. Viski Maks Ros, Silvina Okampo, neko u kuhinji sprema kafu njena otrovnica peva dve kockice poljubac Leo Fere
Ne misli vise na prozore napolju iza Kisa pada u Rangunu - Pa sta. Sa igrom amo. Zamor (pticji konsonanti vokali suncokreta) Pridji, bubice. Smiri se. Ne postoje prozori ne postoji napolju i u Rangunu ne pada kisa. Sa igrom amo.
Već u samom radjanju jedne ljubavi, sadržana je njena smrt. Iz zajedničkog života izbijaju uvrede, i dobra ljubav je rdjava jer je ropstvo. Od tebe imam najmanje razloga da se razvedem, i u tome se krije razlog da to i učinim.
Ne zato što nisi bila dobra, ili zato što ja nisam bio dobar, već zato jer smo odustali.
Ni nužda, ni potreba , ni vera ne primorava nas da budemo zajedno. Imali smo ugovor da zamenimo svoje živote. I u medjuvremenu, jed: ti si se predala sva, a ja samo jednim svojim delom, jer sam davao i drugima. Onaj koji je jači daje manje no što ima, misli i veruje da je to dovoljno.
Muke nejednakosti su koheziona snaga nebeskih tela i ljubavi. Hteli smo više nego što smo dobili. Evo ti mog bolesnog ponosa, samosvesti, leči ih, ako hoćeš, spavaj sa njima. Mi smo samo jedna suluda sumnja, nedovoljna u svemu, jedno telo i nekoliko navika.
Laskaj mi, rečiju, očima, rukama, jer sam povodljiv, hraniću i ja tvoju taštinu.
Ne dajem jeftino sebe, poturi mi i laž da su ti svi drugi gori. Jedva primetan pomak usnama, tvoja reč kasni delić sekunde, shvatam: dosadio sam ti.
Neprestano se iskušavamo da bi smo iznova imali razlog da se uvredimo.
Dva prevarena prodavca, ako daješ samo toliko, nećeš ni od mene dobiti više.