Miroslav Mika Antic - neki pesnik iz Mokrina Umetnost

Vuk

X

Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?

Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.

Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.

Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.

XI

Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.

Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.

I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.

Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat.
Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.

Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.

XII

Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.

Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”

I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.

I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.

XIII

Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.

Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.

Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.

Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.

Romansa

Nemoj da odeš više u onaj grad tuge,
gde smo od sebe zaboravili pola.

Nikad sa zvezda nije teži pad,
nego na beton sa kafanskog stola.

U očima sam sve gugutke podavio,
pa sam im dugo šaptao smešno opelo.

I sve sam svoje osmehe okrvavio,
nije sve belo, što liči na belo.

Peroni katkad plaču kišom,
sat i koferi ...
Svako nekud žuri noćas.

Iscepam kartu.
Neću da se vratim.
Za svakim vozom ostaje samoća.

I samo mraka napune se prsti.
Ne vredi.
Sad smo drugačiji, zacelo.

Bar ti sve ptice iz očiju pusti.
Nije sve belo, sto liči na belo.

Sićušna mrva detinjstva

Stojte!
Čekajte! - vičem.
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.
Al' neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neću ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici možda
prolaziće nam dani,
pa ipak - bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tuđi,
bićemo toliko strani.

"Antićevi dani" - tradicionalna manifestacija

Mika Antić je prvu pesmu pod naslovom "Majka" objavio u beogradskoj "Mladosti" 1948-e godine, a prvu knjigu kao osamnaestogodišnjak izdaje dve godine kasnije pod naslovom "Ispričano za proleće". Za sobom je objavivši dvadest knjiga ostavio neizbrisiv trag u književnosti. U čast pesnika zvezdanih visina i ove godine se u Novom Sadu održava manifestacija "Antićevi dani" sa finalnim danom četrnaestim martom - danom rodjenja ovog jedinstvenog stvaraoca.

Od stotinak knjiga prošlogodišnje pesničke produkcije u uži izbor za prestižnu nagradu "Miroslav Antić" su sa svojim zbirkama ušli pesnik Duško Novaković, Milan Djordjević, Dragan Jovanović Danilov i Oto Horvat. Žiri je jednoglasno odlučio da nagrada za najuspešniju knjigu poezije na srpskom jeziku ide u ruke Otu Horvatu za zbirku pesama "Putovati u Olmo" i svečano je dodeljena večeras, čemu je prethodilo premijerno izvodjenje multimedijalnog dela "Mahovina" gradjenog na istoimene Antićeve stihove.

Petrovaradinska tvrdjava je zadnja tačka u ovogodišnjim programskim aktivnostima u okviru manifestacije "Antićevi dani". Mika Antić je živeo i stvarao dugi niz godina u ateljeu "Sedam patuljaka" koga je učinio jedinstvenim dajući mu snažno "nebo" – svod tavanice je prekrio reprodukcijama ikona koje je kaširao. Otuda se s mnogo razloga ova manifestacija i završava umetničkom kolonijom "MA" u petrovaradinskom ateljeu "I.T.D. Radošević" koja u zajedničkom zidu sa Mikinim ateljeom čuva utisnute Mikine reči, smeh i suze.

Nečija kosa na obrazu

Juče sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan obala ili pustinja.
Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan sami u nebu: planeta.
Sutra ću jesti breze. Pa probaj to malo sa mnom. Bićemo ceo dan šuma prepuna sunca i mirisa. I senki poneke ptice koja se uplašila.

Prekosutra ću gutati oblake. Probajmo, bićemo ceo dan nečija kosa na obrazu i ličićemo na vazduh.

Prvi Tango

Devojcice,
vi, koje ste veceras poslednji put
uspavale svoje lutke
i krisom od njih,
na prstima,
dosle na ovu igranku,
sa zenicama pitomim,
sa zenicama srnecim,
bistrim kao najveci
kao najlepsi cvet,

i vi sa osmehom toplijim
od mesecine na proplanku,

i vi, zaljubljene u prvi uvojak
sto vam pokriva uho,
i zaljubljene u ceo svet...

Decaci,
vi, koji ste veceras
prvi put nekako drukcije,
mangupski zacesljali kosu,
pa vam se odjednom cini
da vam nicu brkovi,
a osmeh vam na licu
slican muskijim ljudima,

i vi, sa klikerima u dzepu
i pegama na nosu,
sto se pravite vazni,
pa ste promenili hod,
a srce i dalje vam drhti
kao preplaseni mis
u zadihanim grudima...

Hajde, zapocnimo ovaj
nas prvi tango u zivotu!
Igrajmo!
Nije strasno

Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno.
Evo, brojimo svi uglas.

Zbogom olovni vojnici!
Zbogom detinjstvo sa kikama
i plavom masnom!
Zbogom sve ono sto je bilo juce!

Dobro nam doslo
sve ovo sto je ispred nas!

Nije ovo cas hemije
niti cas matematike.

Tiho!
Tiho za one
pred kojima se veceras
otvara mladost siroka!

Umesto lutaka
pred svakom devojcicom klanja se
po jedan zivi, pegavi lutak.
Umesto klikera,
u srce svakog decaka
kotrljaju se dva topla
i nasmejana oka.

Druga strana vetra

Ako se zadesis zarobljen,
Sam,
A do slobode ti je stalo,
Ako te urame u gvozdeni ram
I navuku ti na glavu am,
- pretvori sebe u ogledalo.

Sta mogu?
Neznosti da ti ne daju.
Sta mogu?
Vazduha da ti ne daju.
Ali ako zazmuris malo,
Videces: svi se tebi predaju.
Lepote se u tebi ogledaju,
Cudesa se u tebi ogledaju.

U zlatnom staklu tvoje samoce
Onaj ko saku sunca iste,
Onaj ko pregrst topline hoce,
Naci ce spokoj i utociste.

Ko teče uzvodno...

Postoje razbijači vremena, koji ti svakog dana
oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Šta znači prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Šta znači ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vešt u vrlinama.

Biti promućuran u posmatranju, pripadanju,
uzbuđenju, dostojanstvu i naklonosti. Sređen.

Šta znači odanost? Biti u svemu čitak,
ali sa finim osećanjem mere. Bez opširnosti.

Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta.
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama neprimetna, bleda,
Ej, zasto nisi bar porasla viša,
bar visa za pola pedlja.

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla viša,
bar visa za pola pedlja,

jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanju seda,
izmedu bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Vojvodina

Verujem vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i rožestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao, ravnico zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao, svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II

rgrtswe je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenasa, vršidbenu i zadušničku,
smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi i kleli i psovali i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožnicku, i vinsku,
belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
eteški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
rgrtswe je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

III

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rdaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najviše planine.
Na usni tamjan i kanfora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao, ravnico! Jao, krtico! Jao, bezglava tico!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao, Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo.
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče naš u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.

IV

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajuci pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmedsku sa tuđim barjacima pred četama
K.U.K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
rgrtswe je koliko je zla i dobra.rgrtswe je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V

Lete nad Fruškom Gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nekolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata sva mnogo srneća i kereća.
Jao, ravnico! Jao, česnico! Jao, vodo i travo!
Jao, sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao, žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveca!
I jao, šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
Jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče !
I svi mi na sramotu lice! I svi mi na boga lice!

VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
rgrtswe te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đunđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski, bunjevački i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Drugo pismo / 3

Gospodjo Vineti, prvi put mi se čini da ću se
sasvim odmoriti. Na primer: sat. Uopšte me više
ne kljuje u potiljak.

Devojčica je izmislila da obuče moju vetrovku naopako,
da se igra sa mnom Babaroge i da me plaši.
Onda izuje cipele i hoda na prstima, da ne bude mala.

Obično sedi na podu i igra se svojim prstima. A kad
se smeje, dodje da mi rastršavi kosu, da mi se
popne na ramena i ciči tu negde oko nozdrve
i oka. Nikad nisam provodio besmisleniji život.
Nikad nisam pisao gluplje stihove. Nikad nisam
u glavi imao pliće misli.

Četiri puta izidjemo iz hotela i vratimo se. Na kraju,
ona sedne na ivicu kreveta i plače: pita: šta nije
dobro i zašto sam večito ravan kao zemlja.

Pošto nemam drugog objašnjenja, ispričam joj sve
bez uvijanja. Prvo su, kažem, našli jednog savršeno
gladnog psa i jednu izvanredno uznemirenu
lastu, dodali su im malo kreča i pamuka,
sve to zatvorili u kožu, ispisali krštenicu,
i proglasili da sam to ja.

Posle je, kažem, kreč izgrizao pamuk, a pas pojeo
lastu. Sad se ujedaju pas i kreč. Onda ona sidje
do restorana, donese mleka i kaže: sad ćemo
da ih nahranimo.

Napolju pada kiša. A kako se već pomalo spustilo
veče, upalili smo sve moje i njene cigarete iz
džepova i kofera, poslagali ih po nameštaju i
rekli da su to zvezde.

Onda smo opet izišli. U hotelskom bifeu jedan tip
je sedeo okrenut zidu, ponekad se kuckao prstima
u čelo i pitao: halo, ima li ovde koga? Meni je
rekao preko gutljaja: zašto ti mene uporno udaraš, brate?

Za takve uvek imam spremnog jednog Vladimira
Iljiča. Lenjin je rekao, kazao sam, ne miluj
po glavi, uješće te za ruku.

Onda je on počeo da plače: zašto mi dva dana ranije
čovečanstvo ne javi kad će me udariti?
Zašto mi ne poruči: čekam te u petak, u ulici
toj i toj, iza ugla. Čuvaj levu stranu, lice i srce.
Hoću da budem spreman, da mogu da se branim.

Devojčica je u medjuvremenu popila i svoju oranžadu
i moje duplo piće. Ne volim da žene piju.
Morao sam da je nosim u hotel. Prolaznicima
sam pokazivao kakve su joj ruke i uši. Govorio
sam: ona ima najmanje ruke i uši u Evropi.

Ne znam kad smo se vratili kući, na obojene spratove.

Antologija Antić

Na prvi dan proleća izašlo je drugo dopunjeno izdanje knjige izabrane lirike "Antologija Antić" autora Draška Redjepa. Antić je tajanstvena, čudesna tačka naših govora i razgovora, naših rečenica. Ne možemo bez Antića.

"Reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore neka vrata iza kojih čeka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana. Čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobodjena pesma, ona što ko zna od kada postoji u svakom od nas"

Srpski pesnik,
Miroslav Antić

Posle mene slobodno dišite
i vi sa rukama od crepa
i vi sa rukama od kolača
i prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne do bele

Nikada me nećete stići
jer, bio sam drugačija prizma
ja sam ispred nosa svih
vrlo postovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
osmeh zanosa i cinizma

Ja sam ispred nosa
svoje cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se vratio namršten

Sad znam da je mudruje učiniti
korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima

Inače, bio sam pomalo
vanbračno zaljubljen
u vetrenjače i satničarske restoracije
i pošteno sam mislim platio kiriju
što sam živeo medju ljudima.

Neimari

Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i namršti se,
i - odjednom je nogom sruši,
onda svi misle da je to dete
razmaženo i zavrnuto.

A dete ne voli gotove stvari
Ne voli kad se nešto završi.

Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i nasmeši se,
i prosto procveta od ponosa,
mnogi i ne znaju da je to dete
površno,
glupo,
uobraženo,
jer zaljubljeno u to što ume
ne vidi dalje od svoga nosa.

Neko strpljivo,
iz početka,
podiže nova utvrđenja.
Večito nešto novo traži.
U traganju mu sva divota.

A neko nad kulom drhti i strepi
i nikad na njoj ništa ne menja,
i uveren u svoje laži

sam sebe mazi
do kraja života.

Postoje jedni neimari.
Postoje drugi neimari.

Postoji beskrajno zadovoljstvo.
I radoznalost od svega veća.

Posle: sabereš neke stvari.
Ili: oduzmeš neke stvari.
Posle: govoriš - ja sam srećan.

Izvoli, izaberi šta je to sreća.

I nemoj da mi zakukaš nekad
da nisi dobro odabrao.
Sam si zidao svoje kule.
Sam si unapred dobro znao

na onome što se jednom stvori,

ili kad večito iznova stvaraš
i ne smeš da prestaneš da se boriš.